Malo li je kad se uzme u obzir veličina Srbijice? Ne žele Srbi više ni da rađaju, niti da se rađaju, izgleda. Visoki su standardi za podizanje dece, i sve manje je onih koji žele da podare život. Da se nastave kroz decu.
Opsednuti projektima, apliciranjem, glamurom medijskog opsenarenja, mnogi žele samo sebi i za sebe. Oni koji imaju neki status i novac. Na prvom mestu, pa na prvom prvom, pa na drugom prvom... jesu uspeh I stajling.
A država ne nudi nikakvo rešenje, osim sve novijih modela reality zabave. Novac se vrti, sve u slavu izbezumljivanja vrste. Pikanterije, skandali, lakoća postojanja... toliki reality programi, a realnosti nigde. Silan svet izvan ekrana i produkcija ove vrste, živi. Stvarno. Bez simulacije. I bilo bi dobro da država, slava joj, nađe modus prelivanja novca iz džepova milionera u fondove za nasušni život.
Da nagradi i stimuliše pamet, znanje i istinsku kreativnost. I usput, promoviše roditeljstvo. Recimo, da obezbedi majkama, koje to žele, poslove sa pola radnog vremena, da profunkcionišu sekcije u školama, umesto plaćenih termina za sve što bi trebalo da bude deo obrazovno-vaspitnog sistema... da...
Ove godine grad veličine Ivanjice. Za pet godina još jedan... I eto, niko više neće morati da brine o nama. Kad nam preostane samo svetli prestoni grad, mudraci koji predstavljaju nas, i korporacijski bogovi koji dele svet, moći ce da odahnu. Bićemo tipičan primer odumiranja države. I nikakve rezolucije, niti deklaracije više neće biti važne. Bićemo definitivno - nebeski. Neka, i zaslužili smo. Da se odmorimo.
Нема коментара:
Постави коментар