четвртак, 30. август 2012.
среда, 29. август 2012.
понедељак, 27. август 2012.
субота, 25. август 2012.
четвртак, 23. август 2012.
Osam najvrednijih građevina Evrope, od Ajfelove kule do Sagrada familije
http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/339227/Pogledajte-Osam-najvrednijih-gradjevina-Evrope-od-Ajfelove-kule-do-Sagrada-familije
Visok 324 metra, podignut je 1889. godine kao kapija Svetske izložbe priređene na 100. godišnjicu Francuske revolucije. Ovaj zaštitini znak Pariza, nazvan po svom idejnom tvorcu inženjeru Gistavu Ajfelu, spada u najposećeniju svetsku atrakciju, na koju se samo prošle godine popelo 7,1 miliona turista.
U vreme izgradnje toranj je bio predmet žučnih kritika kako onih koju su sumnjali u izvodljivost poduhvata, tako i onih koji su imali estetske zamerke na “tu hrpu gvožđa koja bode oči”. Tako je slavni pisac Gi de Mopasan ručavao u jednom od restorana na tornju jer je to bilo jedino mesto u gradu na kome mu ta gvozdena rugoba nije kvarila pogled.
Od otvaranja, Ajfelovu kulu je posetilo čak 200 miliona ljudi i ona je i danas deseta po visini svetska građevina “rešetkaste” konstrukcije. Toranj je prvobitno imao dozvolu na 20 godina, posle čega je trebalo da bude demontiran. Ali pošto se pokazalo da je dragocen kao komunikacioni toranj, gradski oci su odlučili da ostane trajan simbol Grada svetlosti.
U Prvom svetskom ratu njegovi moćni radio-odašiljači ometali su komunikaciju između nemačkih jedinica, čime je usporeno njihovo napredovanje na Pariz i potpomognuta pobeda saveznika u bici na Marni.
Rimski Koloseum sledeći je na listi navrednijih. Izgradnja amfiteatra, u kome su se održavale borbe gladijatora, trajala je jednu deceniju i okončana je oko 80. godine naše ere. Godišnje ga poseti četiri miliona turista.
Ova rimokatolička bazilika, remek-delo slavnog katalonskog arhitekte Antonija Gaudija, još nije dovršena. Crkva je uvršćena u Uneskovu listu svetske baštine i godišnje je poseti više od tri miliona ljudi.
Ova impresivna crkva građena je skoro šest vekova i četvrta je po veličini katedrala u svetu, a najveća u Italiji. Spada u remek dela gotske arhitekture, a radovi na njoj i dalje traju. Godišnje je poseti oko pet miliona ljudi.
Stara je 1.000 godina. Od 1988. nalazi se na Uneskovoj listi svetske baštine. Iako je građena kao bedem od osvajača, mnogo je poznatija kao zatvor i gublilište kraljevih protivnika. Godišnje je poseti više od dva miliona ljudi.
Poseduje jednu od najvećih svetskih kolekcija umetničkih slika, među kojima su najpoznatija remek dela El Greka, Dijega Velaskeza i Fransiska Goje. Godišnje ih pogleda 2,9 miliona turista.
Potiče iz preistorijskog kamenog doba i jedan je od najpoznatijih svetskih spomenika, pre svega zbog misterije u vezi sa njegovim nastankom pre savremene ere opreme koja bi omogućila podizanje ogromnih kamenih blokova. Poseti ga oko milion ljudi godišnje.
Ova zgrada se našla na ovom spisku, iako ne spada u evropske spomenike. Projektovao ju je Irac Džejms Hoban, a građena je od 1792. do 1800. Zvanična je rezidencija američkih predsednika od Džona Adamsa, koji se u nju uselio 1. novembra 1800. godine.
J. Stojković | 23. 08. 2012.
Ajfelova kula u Parizu najskuplja je evropska
građevina procenjena na 435 milijardi evra, zaključak je studije koju je
naručila Privredna komora okruga Monce i Brijance, u italijanskoj
pokrajini Lombardiji. Da bi utvrdili monetarnu vrednost spomenika,
istraživači su ocenjivali njegov izgled, estetske kvalitete i
brendiranje.
Ajfelov toranj
Visok 324 metra, podignut je 1889. godine kao kapija Svetske izložbe priređene na 100. godišnjicu Francuske revolucije. Ovaj zaštitini znak Pariza, nazvan po svom idejnom tvorcu inženjeru Gistavu Ajfelu, spada u najposećeniju svetsku atrakciju, na koju se samo prošle godine popelo 7,1 miliona turista.
U vreme izgradnje toranj je bio predmet žučnih kritika kako onih koju su sumnjali u izvodljivost poduhvata, tako i onih koji su imali estetske zamerke na “tu hrpu gvožđa koja bode oči”. Tako je slavni pisac Gi de Mopasan ručavao u jednom od restorana na tornju jer je to bilo jedino mesto u gradu na kome mu ta gvozdena rugoba nije kvarila pogled.
Od otvaranja, Ajfelovu kulu je posetilo čak 200 miliona ljudi i ona je i danas deseta po visini svetska građevina “rešetkaste” konstrukcije. Toranj je prvobitno imao dozvolu na 20 godina, posle čega je trebalo da bude demontiran. Ali pošto se pokazalo da je dragocen kao komunikacioni toranj, gradski oci su odlučili da ostane trajan simbol Grada svetlosti.
U Prvom svetskom ratu njegovi moćni radio-odašiljači ometali su komunikaciju između nemačkih jedinica, čime je usporeno njihovo napredovanje na Pariz i potpomognuta pobeda saveznika u bici na Marni.
Koloseum u Rimu
- Procenjen na 91 milijardu evra
Rimski Koloseum sledeći je na listi navrednijih. Izgradnja amfiteatra, u kome su se održavale borbe gladijatora, trajala je jednu deceniju i okončana je oko 80. godine naše ere. Godišnje ga poseti četiri miliona turista.
Sagrada familija, Barselona
- Sagrada familija, ili Sveta porodica, u Barseloni, vredi 90 milijardi evra.
Ova rimokatolička bazilika, remek-delo slavnog katalonskog arhitekte Antonija Gaudija, još nije dovršena. Crkva je uvršćena u Uneskovu listu svetske baštine i godišnje je poseti više od tri miliona ljudi.
Katedrala Duomo, Milano
- Procenjena na 82 milijarde evra
Ova impresivna crkva građena je skoro šest vekova i četvrta je po veličini katedrala u svetu, a najveća u Italiji. Spada u remek dela gotske arhitekture, a radovi na njoj i dalje traju. Godišnje je poseti oko pet miliona ljudi.
Londonski tauer
- Srednjovekovna tvrđava na Temzi, procenjena na 71 milijardu evra
Stara je 1.000 godina. Od 1988. nalazi se na Uneskovoj listi svetske baštine. Iako je građena kao bedem od osvajača, mnogo je poznatija kao zatvor i gublilište kraljevih protivnika. Godišnje je poseti više od dva miliona ljudi.
Prado u Madridu
- Muzej procenjen na 58 milijardi evra
Poseduje jednu od najvećih svetskih kolekcija umetničkih slika, među kojima su najpoznatija remek dela El Greka, Dijega Velaskeza i Fransiska Goje. Godišnje ih pogleda 2,9 miliona turista.
Stounhendž, Britanija
- Procenjen na 10 milijardi evra.
Potiče iz preistorijskog kamenog doba i jedan je od najpoznatijih svetskih spomenika, pre svega zbog misterije u vezi sa njegovim nastankom pre savremene ere opreme koja bi omogućila podizanje ogromnih kamenih blokova. Poseti ga oko milion ljudi godišnje.
Bela kuća u Vašingtonu
- Procenjana na 80 milijardi evra
Ova zgrada se našla na ovom spisku, iako ne spada u evropske spomenike. Projektovao ju je Irac Džejms Hoban, a građena je od 1792. do 1800. Zvanična je rezidencija američkih predsednika od Džona Adamsa, koji se u nju uselio 1. novembra 1800. godine.
среда, 22. август 2012.
недеља, 19. август 2012.
петак, 17. август 2012.
четвртак, 16. август 2012.
уторак, 14. август 2012.
понедељак, 13. август 2012.
Miroslav Momčilović: Ima li kod nas života pre smrti
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:392461-Miroslav-Momcilovic-Ima-li-kod-nas-zivota-pre-smrti
Reditelj o Srbiji u crnoj komediji, politici kao živom blatu,
darovitim pojedincima i lošem sistemu: Stranci doživljavaju moj film
isključivo kao crnu komediju, kao duhovit, bajkoviti prikaz nekog
izmišljenog događaja
Miroslav Momčilović
Foto Nikola Fifić
Foto Nikola Fifić
SRBIJA po naslovu liči na film „Maratonci
trče počasni krug“, što je inače fantastičan naslov, jer maratonci trče
četrdeset dva kilometra i nemaju snage za počasni krug. Ali, kod nas se
nekako uvek pojavi snaga za neviđenu inspiraciju kad radimo nešto loše.
Ista je garnitura na vlasti i u opoziciji od devedesetih, jeste da su
se stranke smenjivale, ali se ljudi koji ih vode nisu menjali. Naši
političari liče na sliku Dorijana Greja - što su duže na vlasti, a biti
na vlasti znači biti i u opoziciji, sve su mlađi. Što država više
propada, njima je sve bolje - kaže u razgovoru za „Novosti“ reditelj
Miroslav Momčilović.
Njegov novi film, „Smrt čoveka na Balkanu“, koji potpisuje i kao scenarist, apsolutni je hit ovogodišnjih letnjih festivala - od Karlovih Vari, gde je nagrađen „Nezavisnom kamerom“, pokupio je oko 14 visokih nagrada, a ovih dana ušao je i u izbor za nagradu Evropske filmske akademije.
* Crna komedija „Smrt čoveka na Balkanu“ oduševljava i stranu kritiku i publiku. Šta je ono što svet razume u ovoj priči o nama?
- Oni film, koliko sam imao prilike da vidim u Karlovim Varima, doživljavaju isključivo kao crnu komediju, kao duhovit, bajkoviti prikaz nekog izmišljenog događaja. Verovatno ne mogu verovati da se ovde može desiti da čekaš hitnu pomoć tri sata, da treba da daš mito pogrebnom zavodu da bi ti neki rođak bio sahranjen na dostojanstven način. U razgovorima sa stranim novinarima i producentima dobijao sam pitanja kako su mi tako smešne i apsurdne stvari pale na pamet, nisu kapirali da mi tu crnu komediju živimo, da ništa nisam morao da izmišljam.
A svako od nas ovde to doživi - prošle godine u sportskom centru jedan moj poznanik je umro igrajući stoni tenis. Igrači su pokušali da mu pruže prvu pomoć, nisu uspeli, a kako hitna pomoć koju su zvali nije nikako stizala, nastavili su da igraju. Igrali su stoni tenis čitav sat pored mrtvog čoveka.
Nedavno sam čitao u novinama da je u Šibeniku žena umrla u „Mekdonaldsu“, a u restoranu nije prekinut rad - ljudi su nastavili da jedu dok je u stolici sedela mrtva žena. Očigledno je da na ovim prostorima svi imamo velike probleme.
Njegov novi film, „Smrt čoveka na Balkanu“, koji potpisuje i kao scenarist, apsolutni je hit ovogodišnjih letnjih festivala - od Karlovih Vari, gde je nagrađen „Nezavisnom kamerom“, pokupio je oko 14 visokih nagrada, a ovih dana ušao je i u izbor za nagradu Evropske filmske akademije.
* Crna komedija „Smrt čoveka na Balkanu“ oduševljava i stranu kritiku i publiku. Šta je ono što svet razume u ovoj priči o nama?
- Oni film, koliko sam imao prilike da vidim u Karlovim Varima, doživljavaju isključivo kao crnu komediju, kao duhovit, bajkoviti prikaz nekog izmišljenog događaja. Verovatno ne mogu verovati da se ovde može desiti da čekaš hitnu pomoć tri sata, da treba da daš mito pogrebnom zavodu da bi ti neki rođak bio sahranjen na dostojanstven način. U razgovorima sa stranim novinarima i producentima dobijao sam pitanja kako su mi tako smešne i apsurdne stvari pale na pamet, nisu kapirali da mi tu crnu komediju živimo, da ništa nisam morao da izmišljam.
A svako od nas ovde to doživi - prošle godine u sportskom centru jedan moj poznanik je umro igrajući stoni tenis. Igrači su pokušali da mu pruže prvu pomoć, nisu uspeli, a kako hitna pomoć koju su zvali nije nikako stizala, nastavili su da igraju. Igrali su stoni tenis čitav sat pored mrtvog čoveka.
Nedavno sam čitao u novinama da je u Šibeniku žena umrla u „Mekdonaldsu“, a u restoranu nije prekinut rad - ljudi su nastavili da jedu dok je u stolici sedela mrtva žena. Očigledno je da na ovim prostorima svi imamo velike probleme.
* Možemo li uopšte da se smejemo ovome što danas živimo?-
Tragikomedija je balkanski recept, kao žanr nastala je na teritoriji
Balkana, u Rumuniji, Bugarskoj. Mi imamo takav odnos prema životu, od
detinjstva smo suočeni sa pričama da život nije previše veseo, a da smrt
nije previše strašna. Taj nagon se razvijao zato što smo u ratovima već
pet stotina godina, sa pauzama koje traju po deset-petnaest godina. To
stalno tako traje, a onda se stekne i taj imunitet, rezistencija na
smrt. Kao mali slušao sam priče da je smrt neizlečiva bolest - živiš, pa
umreš, pitanja ima li života posle smrti, a pravo pitanje za nas je ima
li ovde života pre smrti.
Kod nas je ranije bio običaj, pošto se uglavnom živelo po selima, da se dođe u kuću pokojnika, tu se prespava, ljudi se najedu i napiju pre i posle sahrane. I to se zadržalo do danas. Jer, kako je govorila moja baba - mučene smo duše, šta da radimo, moramo dalje. Zato stalno ima događaja koji mogu u film - prošle godine neki ljudi su sve spremili za sahranu, izbetonirali su i raku, a onda se ispostavilo da su ručke na sanduku šire i da ne mogu da prođu, pa se na pogrebu tražio šrafciger da se odvrnu ručke, i to je po jezivoj vrućini trajalo dva i po sata.
* Možemo li da se pohvalimo da smo u nekim periodima bili drugačiji, da smo bili ozbiljnije i moralnije društvo?
- Postoji priča da smo kao društvo naglo počeli da propadamo i da devalviraju sve naše vrednosti od devedesetih, od dolaska Miloševića i njegovih ljudi na vlast. Jeste neosporna činjenica da je tada došlo do ubrzanog pada svega vrednog, ali mi ni pre devedesetih nismo bili zrelo društvo. Narod je živeo u jednoj vrsti anestezije, u bajci koja nije imala realne temelje. Jeste da se od 1945. nije ratovalo, jeste da se iz pušaka pucalo uglavnom na svadbama, ali se kralo i tada. I tada je bilo mnogo onih koji su živeli na teret države, političari nisu imali račune po švajcarskim bankama, ali su imali čitav niz privilegija.
Jednostavno, bili smo društvo koje nije živelo od svog rada - da se tako malo radi, a da se tako lepo živi, to nije moguće, ali nije ni moralno. Oni koji su tada lepo živeli krali su, zapravo, lep život od svoje dece, i mi sad to plaćamo. Jer, da je ta zemlja bila zdrava, dobro postavljena, da se to društvo baziralo na ozbiljnim vrednosnim, građanskim i moralnim principima, ne bi se tako strašno raspalo.
Kod nas je ranije bio običaj, pošto se uglavnom živelo po selima, da se dođe u kuću pokojnika, tu se prespava, ljudi se najedu i napiju pre i posle sahrane. I to se zadržalo do danas. Jer, kako je govorila moja baba - mučene smo duše, šta da radimo, moramo dalje. Zato stalno ima događaja koji mogu u film - prošle godine neki ljudi su sve spremili za sahranu, izbetonirali su i raku, a onda se ispostavilo da su ručke na sanduku šire i da ne mogu da prođu, pa se na pogrebu tražio šrafciger da se odvrnu ručke, i to je po jezivoj vrućini trajalo dva i po sata.
* Možemo li da se pohvalimo da smo u nekim periodima bili drugačiji, da smo bili ozbiljnije i moralnije društvo?
- Postoji priča da smo kao društvo naglo počeli da propadamo i da devalviraju sve naše vrednosti od devedesetih, od dolaska Miloševića i njegovih ljudi na vlast. Jeste neosporna činjenica da je tada došlo do ubrzanog pada svega vrednog, ali mi ni pre devedesetih nismo bili zrelo društvo. Narod je živeo u jednoj vrsti anestezije, u bajci koja nije imala realne temelje. Jeste da se od 1945. nije ratovalo, jeste da se iz pušaka pucalo uglavnom na svadbama, ali se kralo i tada. I tada je bilo mnogo onih koji su živeli na teret države, političari nisu imali račune po švajcarskim bankama, ali su imali čitav niz privilegija.
Jednostavno, bili smo društvo koje nije živelo od svog rada - da se tako malo radi, a da se tako lepo živi, to nije moguće, ali nije ni moralno. Oni koji su tada lepo živeli krali su, zapravo, lep život od svoje dece, i mi sad to plaćamo. Jer, da je ta zemlja bila zdrava, dobro postavljena, da se to društvo baziralo na ozbiljnim vrednosnim, građanskim i moralnim principima, ne bi se tako strašno raspalo.
* Imate li utisak da Srbija zna kuda ide u ovom trenutku?-
Nije samo problem što su nam državne kase prazne - nama su često
državne kase bile prazne, mi nikada nismo bili društvo blagostanja, i
možemo dosta da istrpimo. To u jednom trenutku može i da bude dobra
osobina, ali nije dobro ako stalno, iznova, još možemo da trpimo. Mislim
da Srbija nema nikakvu strategiju, ni u čemu - ni političku, ni
ekonomsku, ni nacionalnu, ni kulturnu. Sve radimo ad hok, od danas do
sutra, po principu „neće valjda da se desi nešto loše“. Pa se to loše
desi, ali i dalje idemo kao neka čerga, tumaramo. Odemo malo na istok,
pa dobijemo po nosu, onda malo idemo na zapad, pa i tu dobijemo po nosu,
onda hajd’mo malo na jug, pa na sever. Kao guske u magli. Ali, to je
tako, jer ništa ne učimo iz iskustva, i ništa suštinsko u sebi nećemo da
menjamo.
* Šta bi moglo da dovede do dobrih i značajnih promena?
- Pre svega moramo da promenimo samo shvatanje politike - meni je otac još dok sam bio klinac govorio da je ovde politika kurva, da je prljav posao, i da je bolje da budem sve drugo nego političar. Mislim da je to pogrešno. Jer, ovde kvalitetni, vredni, obrazovani i moralni ljudi izbegavaju da se bave politikom, zaplašeni su da uđu u to, kako se politika u Srbiji naziva, živo blato. Naprosto, ne veruju da više išta ispravno i pošteno ovde može da se probije. A ako se upravo ti daroviti, pametni i čestiti klone politike, onda se ovi koji nisu daroviti, pametni, obrazovani i čestiti vrlo lako uključuju da vode Srbiju. Onda mi kukamo zašto su naši političari takvi kakvi su. Nije tako u jednoj Norveškoj - tamo se politika ne smatra za sumnjiv i prljav posao, nego je politika najbrži način da dođe do promena u društvu. Literatura, film, poezija, muzika su minijaturni koraci za civilizacijske promene. Ne može film da promeni društvo, može da ukaže na probleme, da utiče na neke ljude. Ali, ako si na vlasti onda za godinu-dve možeš da doneseš dobre zakone i da se te promene osete.
- Ne zbriše na Zapad baš sva školovana, ozbiljna i mlada pamet Srbije. Ima je još uvek ovde, ali ostaje na margini, ne želi da se petlja u politiku, jer je to jedna kada sa prljavom vodom, i ako čovek uđe mora da se isprlja. Ali, to se neće promeniti dok neko ko ima dvadeset i nešto godina, ko nije kupio diplomu, nego je sa odličnim ocenama završio ekonomski, pravni ili fakultet političkih nauka, ne kaže glasno - ja hoću da unesem dobru promenu u mojoj lokalnoj samoupravi, jer nije sramota biti političar. Nekako verujem da će se to ipak desiti, to vidim kao jedinu šansu za Srbiju.
* Šta je ono što nam, zapravo, najviše nedostaje?
- Opet se vraćamo na priču o sistemu - postoje ovde daroviti pojedinci koji iskoče, koje nijedan sistem ne može da upropasti. Taj naš mali Teodor fon Burg, koji je pobedio na Matematičkoj olimpijadi u Argentini, bio bi pobednik da je rastao bilo gde, jer je biser koji je samo sazreo. Ova država nije nimalno zaslužna za njegov uspeh, kao što nije zaslužna ni za Novaka Đokovića. Ali, i Novak i Teodor su ekscesi, jer ovde ne postoji nikakav sistem. Ali, mi se „prikačimo“ za njih kao država i kao društvo - doček na trgu, slikanje sa političarima, svi su odjednom zaslužni što je neki genije sam napravio uspeh, i onda živimo od toga - imamo pet dana sivila, onda igra Nole, pa se malo uspravimo, a sutradan opet padamo u apatiju...
* Zašto mi, primera radi, nikada nismo napravili „BMV“ ili „mercedes“, a imamo toliko talenata?
- Postoji, naravno, još nešto - imamo lucidne i sjajne pojedince, i kreativne ljude, ali kao grupa ne funkcionišemo dobro. Imamo sjajne inženjere, ali kroz ravnicu, kroz Vojvodinu, pravimo auto-put petnaest godina. Imamo sjajne hirurge i lekare, a kad odeš u bolnicu kao da si otišao u kuću strave i užasa. Sećam se divne rečenice našeg velikog pisca Ace Popovića, koji je rekao da ljudi ovde očajnički žele kapitalizam, ali da nisu svesni da nam neće doći nemački kapitalizam, nego srpski. Moćno društvo i uređen sistem mnogo je lakše rehabilitovati, zato neki imaju „BMV“ i „Mercedes“, a mi propalu „Zastavu“.
NISMO NIGDE* KAO alibi, često se čuje da se danas slično živi i na Zapadu?
- Mi smo izgubili svoje tradicionalne vrednosti - nije u Beogradu moglo da se desi da neko padne na ulici, a da mu niko ne priđe. Setite se kad je bio atentat na turskog ambasadora da je pola Beograda jurilo za atentatorom, a kamoli da se ovde ubije neki strani student. Gde je nestala ta naša plemenitost? Leti smo komšijama ostavljali ključeve od stana da nam zalivaju cveće, penzioneri su igrali šah ispred zgrada, danas ne znamo ko živi na jednom spratu. Zapad ima svoje vrednosti i probleme, ima jednu vrstu hladnoće, ali i ozbiljnu socijalnu zaštitu, a ovde moraš da imaš najopasnije veze da bi poslao majku u banju. Nismo stekli nove vrednosti, a izgubili smo stare, i sada smo u moralnoj tranziciji - nismo nigde. Od svega smo uzeli najgori pelcer, od milion dobrih emisija koje imaju televizije najviše nam se primio rijaliti šou, koji se u Evropi već zabranjuje. Ali, mi vaspitavamo decu na retardaciji, voajerstvu, gledanju budala koje su dovedene pred kamere da šire vulgarnost i prostotu.
* Šta bi moglo da dovede do dobrih i značajnih promena?
- Pre svega moramo da promenimo samo shvatanje politike - meni je otac još dok sam bio klinac govorio da je ovde politika kurva, da je prljav posao, i da je bolje da budem sve drugo nego političar. Mislim da je to pogrešno. Jer, ovde kvalitetni, vredni, obrazovani i moralni ljudi izbegavaju da se bave politikom, zaplašeni su da uđu u to, kako se politika u Srbiji naziva, živo blato. Naprosto, ne veruju da više išta ispravno i pošteno ovde može da se probije. A ako se upravo ti daroviti, pametni i čestiti klone politike, onda se ovi koji nisu daroviti, pametni, obrazovani i čestiti vrlo lako uključuju da vode Srbiju. Onda mi kukamo zašto su naši političari takvi kakvi su. Nije tako u jednoj Norveškoj - tamo se politika ne smatra za sumnjiv i prljav posao, nego je politika najbrži način da dođe do promena u društvu. Literatura, film, poezija, muzika su minijaturni koraci za civilizacijske promene. Ne može film da promeni društvo, može da ukaže na probleme, da utiče na neke ljude. Ali, ako si na vlasti onda za godinu-dve možeš da doneseš dobre zakone i da se te promene osete.
PSEUDOELITA * DA li bi današnji duhovni ambijent ipak bio drugačiji da je bilo lustracije?
- Do lustracije nije došlo zbog jednostavne stvari - zato što bi zahvatila mnogo širi sloj ljudi nego što smo mi mislili. Nije se tu radilo o lustraciji pedeset političara, pedeset biznismena, pedeset policajaca, urednika i novinara, nego sve to pa puta sto. Znači, tih trideset hiljada ljudi koje je trebalo da se pročisti, a koji neće sami sebe da „čiste“. Zato taj mehanizam nikada nije ni raspakovan kako treba. Bilo bi lepo da se desio, ali nije bilo moguće. I to se videlo odmah, 2001. godine, i pokazalo je kolika je slabost tadašnjeg DOS-a, tačnije, koliko je, u stvari, država ovde organizovana na jednom policijskom principu. Tako je bilo oduvek, i pre Tita, i nakon njega. Zato je lustracija „uspešno“ izbegnuta, i zato danas imamo neku pseudoelitu, duhovni ambijent koji je zastrašujući.
*
Da li postoje mladi kvalifikovani ljudi čije znanje „preskače“ lokalnu
„rampu“, a koji ipak ne žele da odu odavde, koji će reći da nije sramota
biti političar u Srbiji?- Do lustracije nije došlo zbog jednostavne stvari - zato što bi zahvatila mnogo širi sloj ljudi nego što smo mi mislili. Nije se tu radilo o lustraciji pedeset političara, pedeset biznismena, pedeset policajaca, urednika i novinara, nego sve to pa puta sto. Znači, tih trideset hiljada ljudi koje je trebalo da se pročisti, a koji neće sami sebe da „čiste“. Zato taj mehanizam nikada nije ni raspakovan kako treba. Bilo bi lepo da se desio, ali nije bilo moguće. I to se videlo odmah, 2001. godine, i pokazalo je kolika je slabost tadašnjeg DOS-a, tačnije, koliko je, u stvari, država ovde organizovana na jednom policijskom principu. Tako je bilo oduvek, i pre Tita, i nakon njega. Zato je lustracija „uspešno“ izbegnuta, i zato danas imamo neku pseudoelitu, duhovni ambijent koji je zastrašujući.
- Ne zbriše na Zapad baš sva školovana, ozbiljna i mlada pamet Srbije. Ima je još uvek ovde, ali ostaje na margini, ne želi da se petlja u politiku, jer je to jedna kada sa prljavom vodom, i ako čovek uđe mora da se isprlja. Ali, to se neće promeniti dok neko ko ima dvadeset i nešto godina, ko nije kupio diplomu, nego je sa odličnim ocenama završio ekonomski, pravni ili fakultet političkih nauka, ne kaže glasno - ja hoću da unesem dobru promenu u mojoj lokalnoj samoupravi, jer nije sramota biti političar. Nekako verujem da će se to ipak desiti, to vidim kao jedinu šansu za Srbiju.
* Šta je ono što nam, zapravo, najviše nedostaje?
- Opet se vraćamo na priču o sistemu - postoje ovde daroviti pojedinci koji iskoče, koje nijedan sistem ne može da upropasti. Taj naš mali Teodor fon Burg, koji je pobedio na Matematičkoj olimpijadi u Argentini, bio bi pobednik da je rastao bilo gde, jer je biser koji je samo sazreo. Ova država nije nimalno zaslužna za njegov uspeh, kao što nije zaslužna ni za Novaka Đokovića. Ali, i Novak i Teodor su ekscesi, jer ovde ne postoji nikakav sistem. Ali, mi se „prikačimo“ za njih kao država i kao društvo - doček na trgu, slikanje sa političarima, svi su odjednom zaslužni što je neki genije sam napravio uspeh, i onda živimo od toga - imamo pet dana sivila, onda igra Nole, pa se malo uspravimo, a sutradan opet padamo u apatiju...
* Zašto mi, primera radi, nikada nismo napravili „BMV“ ili „mercedes“, a imamo toliko talenata?
- Postoji, naravno, još nešto - imamo lucidne i sjajne pojedince, i kreativne ljude, ali kao grupa ne funkcionišemo dobro. Imamo sjajne inženjere, ali kroz ravnicu, kroz Vojvodinu, pravimo auto-put petnaest godina. Imamo sjajne hirurge i lekare, a kad odeš u bolnicu kao da si otišao u kuću strave i užasa. Sećam se divne rečenice našeg velikog pisca Ace Popovića, koji je rekao da ljudi ovde očajnički žele kapitalizam, ali da nisu svesni da nam neće doći nemački kapitalizam, nego srpski. Moćno društvo i uređen sistem mnogo je lakše rehabilitovati, zato neki imaju „BMV“ i „Mercedes“, a mi propalu „Zastavu“.
- Mi smo izgubili svoje tradicionalne vrednosti - nije u Beogradu moglo da se desi da neko padne na ulici, a da mu niko ne priđe. Setite se kad je bio atentat na turskog ambasadora da je pola Beograda jurilo za atentatorom, a kamoli da se ovde ubije neki strani student. Gde je nestala ta naša plemenitost? Leti smo komšijama ostavljali ključeve od stana da nam zalivaju cveće, penzioneri su igrali šah ispred zgrada, danas ne znamo ko živi na jednom spratu. Zapad ima svoje vrednosti i probleme, ima jednu vrstu hladnoće, ali i ozbiljnu socijalnu zaštitu, a ovde moraš da imaš najopasnije veze da bi poslao majku u banju. Nismo stekli nove vrednosti, a izgubili smo stare, i sada smo u moralnoj tranziciji - nismo nigde. Od svega smo uzeli najgori pelcer, od milion dobrih emisija koje imaju televizije najviše nam se primio rijaliti šou, koji se u Evropi već zabranjuje. Ali, mi vaspitavamo decu na retardaciji, voajerstvu, gledanju budala koje su dovedene pred kamere da šire vulgarnost i prostotu.
недеља, 12. август 2012.
петак, 10. август 2012.
среда, 8. август 2012.
уторак, 7. август 2012.
понедељак, 6. август 2012.
недеља, 5. август 2012.
Put od prve do stote: Ko je sve osvajao olimpijske medalje za našu zemlju?
http://sport.blic.rs/olimpijada-2012/vesti/183660/Put-od-prve-do-stote-Ko-je-sve-osvajao-olimpijske-medalje-za-nasu-zemlju
Sve je počelo još u Parizu, 1924. godine, kada je Leon Štukelj sa dva zlata u gimnastici utro put osvajanja olimpijskih medalja. Od legendarnog gimnastičara, preko ekipnih sportova i sjajnih individualaca, sve do troscifrenog broja medalja do kog je stigla Maksimovićeva. Evo kako je taj put izgledao:
Pariz 1924.
1. zlatna medalja, Leon Štukelj, gimnastika, višeboj
2. zlatna, Leon Štukelj, gimnastika, vratilo
Amsterdam 1928.
3. zlatna, Leon Štukelj, gimnastika, krugovi
4. srebrna, Josip Primožič, gimnastika, razboj
5. bronzana, Leon Štukelj, gimnastika, višeboj
6. bronzana, Stane Derganc, gimnastika, preskok
7. bronzana, reprezentacija, gimnastika, višeboj
Berlin 1936.
8. srebrna, Leon Štukelj, gimnastika, krugovi
London, 1948.
9. srebrna, Ivan Gubijan, atletika, kladivo
10. srebrna, fudbalska reprezentacija
Helsinki 1952.
11. zlatna, reprezentacija, veslanje, četverac
12. srebrna, fudbalska reprezentacija
13. srebrna, vaterpolo reprezentacija
Melburn 1956.
14. srebrna, Franjo Mihalić, atletika, maraton
15. srebrna, fudbalska reprezentacija
16. srebrna, vaterpolo reprezentacija
Rim 1960.
17. zlatna, fudbalska reprezentacija
18. srebrna, Branko Martinović, rvanje, grčko-rimski stil, 67 kg
Tokio 1964.
19. zlatna, Branislav Simić, rvanje, grčko-rimski stil, 87 kg
20. zlatna, Miroslav Cerar, gimnastika, konj sa hvataljkama
21. srebrna, vaterpolo reprezentacija
22. bronzana, Miroslav Cerar, gimnastika, vratilo
23. bronzana, Branko Martinović, rvanje, grčko-rimski stil 63 kg
Meksiko Siti 1968.
24. zlatna, vaterpolo reprezentacija
25. zlatna, Miroslav Cerar, gimnastika, konj
26. zlatna, Đurđa Bjedov, plivanje, 100 m prsno
27. srebrna, Stevan Horvat, rvanje, grčko-rimski 70 kg
28. srebrna, Đurđa Bjedov, plivanje, 200 m prsno
29. srebrna, košarkaška reprezentacija
30. bronzana, Branislav Simić, rvanje, grčko-rimski 87 kg
31. bronzana, Zvonko Vujin, boks, laka
Minhen 1972.
32. zlatna, rukometna reprezentacija
33. zlatna, Mate Parlov, boks, poluteška
34. srebrna, Josip Čorak, rvanje, grčko-rimski 90 kg
35. bronzana, Milan Nenadić, rvanje, grčko-rimski 82 kg
36. bronzana, Zvonko Vujin, boks, poluvelter
Montreal 1976.
37. zlatna, Momir Petković, rvanje, grčko-rimski 82kg
38. zlatna, Matija Ljubek, kanu, 1.000 m
39. srebrna, Tadija Kačar, boks, polusrednja
40. srebrna, Ivica Frgić, rvanje, grčko-rimski 57 kg
41. srebrna, košarkaška reprezentacija
42. bronzana, Ace Rusevski, boks, laka
43. bronzana, Matija Ljubek, Kanu, 500 m
44. bronzana, Slavko Obadov, džudo, srednja, 80 kg
Moskva 1980.
45. zlatna, Slobodan Kačar, boks, poluteška
46. zlatna, košarkaška reprezentacija
47. srebrna, rukometna reprezentacija
48. srebrna, vaterpolo reprezentacija
49. srebrna, Stanulov, Pančić, veslanje, dubl skul
50. bronzana, košarkaška reprezentacija
51. bronzana, Radomir Kovačević, džudo, teška, + 95 kg
52. bronzana, Šaban Seidi, rvanje, slobodno 68 kg
53. bronzana, veslanje, Duško Mrduljaš, Zlato Celent, Josip Reić, dvojac sa kormilarom
Los Anđeles 1984.
54. zlatna, vaterpolo reprezentacija
55. zlatna, rukometna reprezentacija
56. zlatna, rukometna reprezentacija
57. zlatna, Ante Josipović, boks, lakoteška
58. zlatna, Vlado Lisjak, rvanje, grčko-rimski, 68 kg
59. zlatna, Šaban Trstena, rvanje, slobodno 52 kg
60. zlatna, Ljubek, Nišović, kanu, 500 m
61. srebrna, Redžep Redžepovski, boks, muva
62. srebrna, Milan Janić, kajak, 1.000 m
63. srebrna, Refik Memišević, rvanje, grčko-rimski +100
64. srebrna, Ljubek, Nišović, kanu, 1.000 m
65. bronzana, fudbalska reprezentacija
66. bronzana, košarkaška reprezentacija
67. bronzana, Mirko Puzović, boks, laka
68. bronzana, Azis Salihu, boks, superteška
69. bronzana, Jožef Tertei, rvanje, grčko-rimski 100
70. bronzana, Šaban Seidi, rvanje, slobodno 52 kg
71. bronzana, Stanulov, Pančić, veslanje, dubl skul
Seul 1988.
72. zlatna, Jasna Šekarić, streljaštvo, vazdušni pištolj
73. zlatna, Goran Maksimović, streljaštvo, vazdušna puška
74. zlatna, vaterpolo reprezentacija
75. srebrna, košarkaška reprezentacija
76. srebrna, košarkaška reprezentacija
77. srebrna, Šaban Trstena, rvanje, slobodno 52 kg
78. srebrna, Lupulesku, Primorac, stoni tenis, muški dubl
79. bronzana, rukometna reprezentacija
80. bronzana, Damir Škaro, boks, poluteška
81. bronzana, Mujkić, Prešern, veslanje, dvojac
82. bronzana, Perkučin, Fazlić, stoni tenis, ženski dubl
83. bronzana, Jasna Šekarić, streljaštvo, sportski pištolj
Barselona 1992.
84. srebrna, Jasna Šekarić, streljaštvo, vazdušni pištolj
85. bronzana, Aranka Binder, streljaštvo, vazdušna puška
86. bronzana, Stevan Pletikosić, streljaštvo, olimpijski meč
Atlanta 1996.
87. zlatna, Aleksandra Ivošev, streljaštvo, malokalibarska puška
88. srebrna, košarkaška reprezentacija
89. bronzana, odbojkaška reprezentacija
90. bronzana, Aleksandra Ivošev, streljaštvo, vazdušna puška
Sidnej 2000.
91. zlatna, odbojkaška reprezentacija
92. srebrna, Jasna Šekarić, streljaštvo, vazdušni pištolj
93. bronzana, vaterpolo reprezentacija
Atina 2004.
94. srebrna, Jasna Šekarić, streljaštvo, vazdušni pištolj
95. srebrna, vaterpolo reprezentacija
Peking 2008.
96. srebrna, Milorad Čavić, plivanje, 100 delfin
97. bronzana, Novak Đoković, tenis, singl
98. bronzana, vaterpolo reprezentacija
London 2012.
99. bronzana, Andrija Zlatić, streljaštvo, vazdušni pištolj
100. srebrna, Ivana Maksimović, streljaštvo, malokalibarska puška - trostav
D. Nikolić | 04. 08. 2012.
Srebro Ivane Maksimović na Igrama u Londonu
stota je medalja u istoriji našeg olimpijskog pokreta. Blicsport.rs vas
vodi u šetnju od prve do poslednje.
Sve je počelo još u Parizu, 1924. godine, kada je Leon Štukelj sa dva zlata u gimnastici utro put osvajanja olimpijskih medalja. Od legendarnog gimnastičara, preko ekipnih sportova i sjajnih individualaca, sve do troscifrenog broja medalja do kog je stigla Maksimovićeva. Evo kako je taj put izgledao:
Pariz 1924.
1. zlatna medalja, Leon Štukelj, gimnastika, višeboj
2. zlatna, Leon Štukelj, gimnastika, vratilo
Amsterdam 1928.
3. zlatna, Leon Štukelj, gimnastika, krugovi
4. srebrna, Josip Primožič, gimnastika, razboj
5. bronzana, Leon Štukelj, gimnastika, višeboj
6. bronzana, Stane Derganc, gimnastika, preskok
7. bronzana, reprezentacija, gimnastika, višeboj
Berlin 1936.
8. srebrna, Leon Štukelj, gimnastika, krugovi
London, 1948.
9. srebrna, Ivan Gubijan, atletika, kladivo
10. srebrna, fudbalska reprezentacija
Helsinki 1952.
11. zlatna, reprezentacija, veslanje, četverac
12. srebrna, fudbalska reprezentacija
13. srebrna, vaterpolo reprezentacija
Melburn 1956.
14. srebrna, Franjo Mihalić, atletika, maraton
15. srebrna, fudbalska reprezentacija
16. srebrna, vaterpolo reprezentacija
Rim 1960.
17. zlatna, fudbalska reprezentacija
18. srebrna, Branko Martinović, rvanje, grčko-rimski stil, 67 kg
Tokio 1964.
19. zlatna, Branislav Simić, rvanje, grčko-rimski stil, 87 kg
20. zlatna, Miroslav Cerar, gimnastika, konj sa hvataljkama
21. srebrna, vaterpolo reprezentacija
22. bronzana, Miroslav Cerar, gimnastika, vratilo
23. bronzana, Branko Martinović, rvanje, grčko-rimski stil 63 kg
Meksiko Siti 1968.
24. zlatna, vaterpolo reprezentacija
25. zlatna, Miroslav Cerar, gimnastika, konj
26. zlatna, Đurđa Bjedov, plivanje, 100 m prsno
27. srebrna, Stevan Horvat, rvanje, grčko-rimski 70 kg
28. srebrna, Đurđa Bjedov, plivanje, 200 m prsno
29. srebrna, košarkaška reprezentacija
30. bronzana, Branislav Simić, rvanje, grčko-rimski 87 kg
31. bronzana, Zvonko Vujin, boks, laka
Minhen 1972.
32. zlatna, rukometna reprezentacija
33. zlatna, Mate Parlov, boks, poluteška
34. srebrna, Josip Čorak, rvanje, grčko-rimski 90 kg
35. bronzana, Milan Nenadić, rvanje, grčko-rimski 82 kg
36. bronzana, Zvonko Vujin, boks, poluvelter
Montreal 1976.
37. zlatna, Momir Petković, rvanje, grčko-rimski 82kg
38. zlatna, Matija Ljubek, kanu, 1.000 m
39. srebrna, Tadija Kačar, boks, polusrednja
40. srebrna, Ivica Frgić, rvanje, grčko-rimski 57 kg
41. srebrna, košarkaška reprezentacija
42. bronzana, Ace Rusevski, boks, laka
43. bronzana, Matija Ljubek, Kanu, 500 m
44. bronzana, Slavko Obadov, džudo, srednja, 80 kg
Moskva 1980.
45. zlatna, Slobodan Kačar, boks, poluteška
46. zlatna, košarkaška reprezentacija
47. srebrna, rukometna reprezentacija
48. srebrna, vaterpolo reprezentacija
49. srebrna, Stanulov, Pančić, veslanje, dubl skul
50. bronzana, košarkaška reprezentacija
51. bronzana, Radomir Kovačević, džudo, teška, + 95 kg
52. bronzana, Šaban Seidi, rvanje, slobodno 68 kg
53. bronzana, veslanje, Duško Mrduljaš, Zlato Celent, Josip Reić, dvojac sa kormilarom
Los Anđeles 1984.
54. zlatna, vaterpolo reprezentacija
55. zlatna, rukometna reprezentacija
56. zlatna, rukometna reprezentacija
57. zlatna, Ante Josipović, boks, lakoteška
58. zlatna, Vlado Lisjak, rvanje, grčko-rimski, 68 kg
59. zlatna, Šaban Trstena, rvanje, slobodno 52 kg
60. zlatna, Ljubek, Nišović, kanu, 500 m
61. srebrna, Redžep Redžepovski, boks, muva
62. srebrna, Milan Janić, kajak, 1.000 m
63. srebrna, Refik Memišević, rvanje, grčko-rimski +100
64. srebrna, Ljubek, Nišović, kanu, 1.000 m
65. bronzana, fudbalska reprezentacija
66. bronzana, košarkaška reprezentacija
67. bronzana, Mirko Puzović, boks, laka
68. bronzana, Azis Salihu, boks, superteška
69. bronzana, Jožef Tertei, rvanje, grčko-rimski 100
70. bronzana, Šaban Seidi, rvanje, slobodno 52 kg
71. bronzana, Stanulov, Pančić, veslanje, dubl skul
Seul 1988.
72. zlatna, Jasna Šekarić, streljaštvo, vazdušni pištolj
73. zlatna, Goran Maksimović, streljaštvo, vazdušna puška
74. zlatna, vaterpolo reprezentacija
75. srebrna, košarkaška reprezentacija
76. srebrna, košarkaška reprezentacija
77. srebrna, Šaban Trstena, rvanje, slobodno 52 kg
78. srebrna, Lupulesku, Primorac, stoni tenis, muški dubl
79. bronzana, rukometna reprezentacija
80. bronzana, Damir Škaro, boks, poluteška
81. bronzana, Mujkić, Prešern, veslanje, dvojac
82. bronzana, Perkučin, Fazlić, stoni tenis, ženski dubl
83. bronzana, Jasna Šekarić, streljaštvo, sportski pištolj
Barselona 1992.
84. srebrna, Jasna Šekarić, streljaštvo, vazdušni pištolj
85. bronzana, Aranka Binder, streljaštvo, vazdušna puška
86. bronzana, Stevan Pletikosić, streljaštvo, olimpijski meč
Atlanta 1996.
87. zlatna, Aleksandra Ivošev, streljaštvo, malokalibarska puška
88. srebrna, košarkaška reprezentacija
89. bronzana, odbojkaška reprezentacija
90. bronzana, Aleksandra Ivošev, streljaštvo, vazdušna puška
Sidnej 2000.
91. zlatna, odbojkaška reprezentacija
92. srebrna, Jasna Šekarić, streljaštvo, vazdušni pištolj
93. bronzana, vaterpolo reprezentacija
Atina 2004.
94. srebrna, Jasna Šekarić, streljaštvo, vazdušni pištolj
95. srebrna, vaterpolo reprezentacija
Peking 2008.
96. srebrna, Milorad Čavić, plivanje, 100 delfin
97. bronzana, Novak Đoković, tenis, singl
98. bronzana, vaterpolo reprezentacija
London 2012.
99. bronzana, Andrija Zlatić, streljaštvo, vazdušni pištolj
100. srebrna, Ivana Maksimović, streljaštvo, malokalibarska puška - trostav
четвртак, 2. август 2012.
среда, 1. август 2012.
Пријавите се на:
Постови (Atom)