среда, 29. фебруар 2012.
Litvanci i Poljaci vide Srbiju kao ruskog piona u EU
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/309433/Litvanci-i-Poljaci-vide-Srbiju-kao-ruskog-piona-u-EU
Kako navodi sajt "EUbiznis", jedan briselski diplomata izjavio je da Litvanija vidi Srbiju "kao deo Rusije u EU". On je istakao da to predstavlja veliki problem za tu baltičku državu. Ipak, mediji ističu da ni jedna ni druga država neće blokirati kandidaturu Srbije.
Jedan zvaničnik u Savetu ministara koji je prisustvovao ministarskom zasedanju preneo da je Poljska čak zatražila jemstvo da će Srbija ubuduće biti "solidarna s EU i da neće tako tesno kao dosad sarađivati s Rusima". Prijateljstvo Moskve i Beograda plaši i Litvaniju.
Konsultovani poljski zvaničnici su nastojali da ublaže ovakvo tumačenje poljskih stavova, rekavši da to nije rečeno u tako izričitom vidu.
Litvanija je, prema izvorima medija u Savetu ministara, istakla da je potrebno snažnije sprovođenje dogovora Beograda i Priština i to posebno oko saradnje Srbije i Euleksa. Ipak, postavlja se pitanje zašto je tek sad zvanični Vilnjus odlučio da iskomplikuje dobijanje srpske kandidature.
Nezvanično su diplomate u EU naveli da je jedan od razloga i to što je Litvanija htela da svog zvaničnika predloži za predsedavajućeg Generalne skupštine UN, a nedavno je Srbija na taj položaj kandidovala svog ministra Vuka Jeremića.
Kipar i Španija protiv evrointegracija Kosova
Kipar se protivi da Evropski savet otvori sa Prištinom razgovore o studiji izvodljivosti, dok će Španija studiju podržati samo ukoliko se Kosovo ne tretira kao država, piše danas Koha Ditore. List navodi da i Rumunija okleva u pružanju podrške Prištini, ali i davanju Srbiji statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
NK | 28. 02. 2012.
Na jučerašnjem sastanku Ministarskog saveta Evropske unije na kome je vođena debata o kandidaturi Srbije, osim Rumunije, prigovore su imali i predstavnici Litvanije i Poljske. Kako prenose mediji, neimenovani diplomatski izvori potvrdili su da te zemlje zameraju Srbiji na "isuviše bliskim odnosima sa Moskvom".
Kako navodi sajt "EUbiznis", jedan briselski diplomata izjavio je da Litvanija vidi Srbiju "kao deo Rusije u EU". On je istakao da to predstavlja veliki problem za tu baltičku državu. Ipak, mediji ističu da ni jedna ni druga država neće blokirati kandidaturu Srbije.
Konsultovani poljski zvaničnici su nastojali da ublaže ovakvo tumačenje poljskih stavova, rekavši da to nije rečeno u tako izričitom vidu.
Litvanija je, prema izvorima medija u Savetu ministara, istakla da je potrebno snažnije sprovođenje dogovora Beograda i Priština i to posebno oko saradnje Srbije i Euleksa. Ipak, postavlja se pitanje zašto je tek sad zvanični Vilnjus odlučio da iskomplikuje dobijanje srpske kandidature.
Nezvanično su diplomate u EU naveli da je jedan od razloga i to što je Litvanija htela da svog zvaničnika predloži za predsedavajućeg Generalne skupštine UN, a nedavno je Srbija na taj položaj kandidovala svog ministra Vuka Jeremića.
Kipar i Španija protiv evrointegracija Kosova
Kipar se protivi da Evropski savet otvori sa Prištinom razgovore o studiji izvodljivosti, dok će Španija studiju podržati samo ukoliko se Kosovo ne tretira kao država, piše danas Koha Ditore. List navodi da i Rumunija okleva u pružanju podrške Prištini, ali i davanju Srbiji statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
Kraj slobodnog interneta?
http://www.dw.de/dw/article/0,,15775802,00.html?maca=ser-Blic%20Online-2569-xml-mrss
Sporazumom ACTA trebalo bi da poboljša borbu protiv falsifikovanja robe, kao i kršenja autorskih prava. Međutim, o detaljima sporazuma se vode oštre debate. Sada se uključio i Evropski parlament.
Tek nakon što su desetine hiljada ljudi protestovale protiv sporazuma ACTA, i politika je uvidela koliko je to zapravo goruća tema. Nekoliko država, uključujući i Nemačku, suspendovale su ratifikaciju sporazuma. Ministarka pravde Nemačke Sabine Lojthojzer-Šnarenberger ukazala je i na „otvorena pitanja“. Reagovao je i Brisel. Evropska komisija (EK) je dopustila da Evropski sud oceni da li je sporazum u skladu sa evropskim pravom. A diskusija u vezi sporazuma ACTA prenela se i u Evropski parlament (EP).
Sporazum je dogovoren nakon trogodišnjih pregovora, ali može da stupi na snagu tek kada ga ratifikuju sve države članice EU i kada ga usvoji Evropski parlament. Međutim, nacionalne vlade su se u dosadašnjim diskusijama držale prilično uzdržano. One kao da žele da neprijatnu odluku prepuste Briselu. Tako Odbor za trgovinska pitanja danas (29.2.) po prvi put javno diskutuje o sporazumu ACTA. Nakon debate, glasanja i ekspertskih mišljenja, o sporazumu će se glasati i na plenarnoj sjednici Evropskog parlamenta.
Sporazum ACTA, čiji je cilj bolja zaštita autorskih prava i intelektualne svojine, svojevremeno je predložen uz široku podršku. Sporazum su dogovorili Evropska unija, Sjedinjene Američke Države, Australija, Kanada, Japan, Meksiko, ali i Maroko, Singapur, Južna Koreja i Švajcarska. Tek onog trenutka kada sporazum stupi na snagu, svaka zemlja članica Svetske trgovinske organizacije može da ga primenjuje. Sporazum ACTA predviđa znatno otežavanje neovlašćenog kopiranja proizvoda, kako materijalnih tako i intelektualnih. Reč je pre svega o nelegalnom kopiranju video i muzičkih zapisa, kao i pooštravanju carinske kontrole – posebno falsifikovane robe iz istočne Azije.
ACTA dogovorena iza zatvorenih vrata
U načelu to zvuči dobro, ali odredbama tog sporazuma, tako se barem boje njegovi protivnici pre svega u redovima internet aktivista, ponuđači internet usluga mogli bi da budu prisiljeni u velikoj meri nadgledaju sadržaje koji se razmenjuju putem mreže. Budući da se svaki korisnik interneta, preko IP adrese njegovog računara, može lako i nedvosmisleno identifikovati, to otvara vrata uspostavljanju sveobuhvatnog sistema nadgledanja sa još nesagledivim posledicama. Za kritičare je posebno problematična činjenica da je trgovinski sporazum ACTA najvećim delom dogovoren u direktnim pregovorima predstavnika različitih država iza zatvorenih vrata – bez prisustva javnosti. Inicijativa je došla iz Sjedinjenih Država i Japana još 2006. godine.
Demonstracije protiv ACTA u Minhenu
Od usvajanja sporazuma ACTA najviše bi profitirale industrijski razvijene zemlje. Pritužbe stižu pre svega zbog falsifikovanja brendirane robe, zbog čega se, prema podacima Evropske komisije, u Evropi godišnje beleže gubici u visini osam milijardi evra. Ovih dana hiljade ljudi izašlo je na ulice u znak protesta protiv sporazuma ACTA, između ostalih i u zemljama Zapadnog Balkana.
U svakom slučaju, još je neizvesno da li će i kada ACTA stupiti na snagu u Evropi jer ne postoji rok do kojeg Evropski parlament mora da donese odluku. Usvajanje sporazuma otvara mnoga pravna pitanja na koja Evropska komisija čeka odgovore Evropskog suda. A to mi moglo da potraje nedeljama ili pak mesecima.
Autori: Ralf Bozen / Svetozar Savić
Odg. urednik: Nemanja Rujević
Sporazum je dogovoren nakon trogodišnjih pregovora, ali može da stupi na snagu tek kada ga ratifikuju sve države članice EU i kada ga usvoji Evropski parlament. Međutim, nacionalne vlade su se u dosadašnjim diskusijama držale prilično uzdržano. One kao da žele da neprijatnu odluku prepuste Briselu. Tako Odbor za trgovinska pitanja danas (29.2.) po prvi put javno diskutuje o sporazumu ACTA. Nakon debate, glasanja i ekspertskih mišljenja, o sporazumu će se glasati i na plenarnoj sjednici Evropskog parlamenta.
Sporazum ACTA, čiji je cilj bolja zaštita autorskih prava i intelektualne svojine, svojevremeno je predložen uz široku podršku. Sporazum su dogovorili Evropska unija, Sjedinjene Američke Države, Australija, Kanada, Japan, Meksiko, ali i Maroko, Singapur, Južna Koreja i Švajcarska. Tek onog trenutka kada sporazum stupi na snagu, svaka zemlja članica Svetske trgovinske organizacije može da ga primenjuje. Sporazum ACTA predviđa znatno otežavanje neovlašćenog kopiranja proizvoda, kako materijalnih tako i intelektualnih. Reč je pre svega o nelegalnom kopiranju video i muzičkih zapisa, kao i pooštravanju carinske kontrole – posebno falsifikovane robe iz istočne Azije.
ACTA dogovorena iza zatvorenih vrata
U načelu to zvuči dobro, ali odredbama tog sporazuma, tako se barem boje njegovi protivnici pre svega u redovima internet aktivista, ponuđači internet usluga mogli bi da budu prisiljeni u velikoj meri nadgledaju sadržaje koji se razmenjuju putem mreže. Budući da se svaki korisnik interneta, preko IP adrese njegovog računara, može lako i nedvosmisleno identifikovati, to otvara vrata uspostavljanju sveobuhvatnog sistema nadgledanja sa još nesagledivim posledicama. Za kritičare je posebno problematična činjenica da je trgovinski sporazum ACTA najvećim delom dogovoren u direktnim pregovorima predstavnika različitih država iza zatvorenih vrata – bez prisustva javnosti. Inicijativa je došla iz Sjedinjenih Država i Japana još 2006. godine.
Demonstracije protiv ACTA u MinhenuOd usvajanja sporazuma ACTA najviše bi profitirale industrijski razvijene zemlje. Pritužbe stižu pre svega zbog falsifikovanja brendirane robe, zbog čega se, prema podacima Evropske komisije, u Evropi godišnje beleže gubici u visini osam milijardi evra. Ovih dana hiljade ljudi izašlo je na ulice u znak protesta protiv sporazuma ACTA, između ostalih i u zemljama Zapadnog Balkana.
U svakom slučaju, još je neizvesno da li će i kada ACTA stupiti na snagu u Evropi jer ne postoji rok do kojeg Evropski parlament mora da donese odluku. Usvajanje sporazuma otvara mnoga pravna pitanja na koja Evropska komisija čeka odgovore Evropskog suda. A to mi moglo da potraje nedeljama ili pak mesecima.
Autori: Ralf Bozen / Svetozar Savić
Odg. urednik: Nemanja Rujević
"Stratforovi" obaveštajci: Ruse i Srbe držati na oku i kada igraju fudbal
http://www.blic.rs/Vesti/Svet/309670/Stratforovi-obavestajci-Ruse-i-Srbe-drzati-na-oku-i-kada-igraju-fudbal
"Vikiliks" je u ponedeljak počeo da objavljuje Globalne obaveštajne fajlove - više od pet miliona mejlova koji su iz sedišta "Stratfora" u Teksasu slati u periodu između jula 2004. i kraja decembra 2011. godine. Do njih je "Vikiliks" došao uz pomoć hakera iz organizacije "Anonimus", a u dokumentu pod nazivom "Evroazija" pominju se Srbija i ostale države u regionu.
"Bezbednosna situacija na Balkanu je složena i ima više aspekata. Prvo, mi moramo da držimo na oku bilo kakve bezbednosne probleme u Bosni. Bilo kakav pokazatelj da etničke grupe u Bosni teže većoj autonomiji ili da je nasilje ponovo krenulo. Podele između Muslimana i Hrvata su poebno ključne. Moramo da budemo upozoreni o svakoj naznaci nasilja vezanog za fudbal, organizovani kriminal, bilo šta što može da se pretvori u etnički motivisane zločine. Bosna je KLJUČ ovog regiona", piše u "Stratforovom" mejlu.
Zatim slede Bosna u kojoj, prema "Stratforu", postoji veliki upliv organizovanog kriminala, što je uz ruske veze čini dvostruko važnom, i na kraju mejl pominje Albaniju i Kosovo u kojima treba obratiti pažnju na aktivnosti albanske mafije.
Poseban naglasak je stavljen na problem organizovanog kriminala, a američki obaveštajni analitičari navode da je u vezi sa njim posebno važno pratiti Hrvatsku, za koju navode da ima visok nivo organizovanog kriminala, Makedoniju, a zatim i Crnu Goru koja je obeležena kao država u kojoj je sve organizovani kriminal, uključujući i vladu.
N. V. | 29. 02. 2012. - 15:38h | Foto: AFP
Na sajtu "Vikiliks" ove nedelje pojavili su se hakovani mejlovi američke obaveštajne kompanije "Stratfor" (Strategic Forecasting - Strateško predviđanje) u kojima su neke od analiza posvećene Balkanu. U delu u kojem se pominje Srbija poseban naglasak je stavljen na odnos Beograda prema Rusiji. "Rusko-srpski odnos je posebno važan. Baš me briga ako je u pitanju i njihova prijateljska fudbalska utakmica, mi moramo da znamo o tome", piše u mejlu poslatom 21. jula 2009. godine.
I fudbalski mečevi Srbije i Rusije ineteresuju obaveštajce
"Bezbednosna situacija na Balkanu je složena i ima više aspekata. Prvo, mi moramo da držimo na oku bilo kakve bezbednosne probleme u Bosni. Bilo kakav pokazatelj da etničke grupe u Bosni teže većoj autonomiji ili da je nasilje ponovo krenulo. Podele između Muslimana i Hrvata su poebno ključne. Moramo da budemo upozoreni o svakoj naznaci nasilja vezanog za fudbal, organizovani kriminal, bilo šta što može da se pretvori u etnički motivisane zločine. Bosna je KLJUČ ovog regiona", piše u "Stratforovom" mejlu.
Ostala bezbednosna pitanja:
|
|
|
|
|
Zatim slede Bosna u kojoj, prema "Stratforu", postoji veliki upliv organizovanog kriminala, što je uz ruske veze čini dvostruko važnom, i na kraju mejl pominje Albaniju i Kosovo u kojima treba obratiti pažnju na aktivnosti albanske mafije.
Politička pitanja:
|
|
Međunarodni odnosi:
|
Poseban naglasak je stavljen na problem organizovanog kriminala, a američki obaveštajni analitičari navode da je u vezi sa njim posebno važno pratiti Hrvatsku, za koju navode da ima visok nivo organizovanog kriminala, Makedoniju, a zatim i Crnu Goru koja je obeležena kao država u kojoj je sve organizovani kriminal, uključujući i vladu.
Ruski potezi na Balkanu:
| 1) Treba obratiti pažnju na bilo kakve ruske kupovine energetskih kompanija u regionu; |
| 2) Obratiti pažnju ako Rusija daje zajmove regionu; |
| 3) Bilo kakvi potezi ruskih lidera/političara/biznismena u regionu. |
уторак, 28. фебруар 2012.
недеља, 26. фебруар 2012.
субота, 25. фебруар 2012.
петак, 24. фебруар 2012.
четвртак, 23. фебруар 2012.
среда, 22. фебруар 2012.
уторак, 21. фебруар 2012.
понедељак, 20. фебруар 2012.
недеља, 19. фебруар 2012.
Dubravka Stojanović: Bezočno je potrošena još jedna decenija
http://www.autonomija.info/dubravka-stojanovic-bezocno-je-potrosena-jos-jedna-decenija.html
Nova knjiga istoričarke prof. dr Dubravke Stojanović „Noga u vratima”, objavljena u kulturološkom prosedeu „Biblioteka 20.veka”, pokazuje kako se sa netipičnim istorijskim iskazom mogu tumačiti dokumenta savremene istorije i šta naučni radnik može učiniti da se “vrata ne zatvore” misleći tu pre svega na uspostavljanje normalnih odnosa među bivšim jugoslovenskim državama. Ali i na tokove zbivanja u sopstvenoj državi koje istoričari mogu vrednovati i u vremenu sadašnjem a ne čekati da prođu godine pa tek onda o njima suditi.
Profesorka Stojanović sadašnje vreme, kao i ono davno i nedavno prošlo, vidi drugačijim očima od vodeće političke elite za koju tvrdi da je učinila sve kako bi nas još više udaljila od Evrope i da bi običnim ljudima, koji grcaju u bedi i nemaštini, “ogadila” evropsku porodicu koja se danas čini dalja nego što je to bilo juče.
- Cilj je bio mnogo bliži! Političari su učinili sve da on ode što dalje! Za ispunjenje svakog uslova potrošili su deset puta više vremena nego što je bilo potrebno. Svaka iole važnija stavka morala je da se vraća po nekoliko puta i da se na tome izgubi beskrajno, a inače neprocenjivo skupo vreme. Setimo se samo onih blanko ostavki ili zahteva da političar ne može imati više funkcija – pa to je beskonačno trajalo! Više je vremena potrošeno na pokušaje da se kroz namerno neprecizne odredbe novih zakona prevari Evropa, nego na to da se ubrzaju integracije. Evropa znači poštovanje zakona i procedura, što našim političarima ne odgovara. Oni su bezočno potrošili 11 godina naših života i doveli nas, po ko zna koji put, u situaciju da sad ne znamo gde bismo. Namerno nisu objašnjavali šta sve znači ulazak u Evropu, jer je to, u suštini, suprotno njihovom interesu. Koliko je Milošević odgovoran za devedesete, toliko su ovi odgovorni za jednu ogromnu propuštenu priliku. Imamo mnogo razloga da sledeću deceniju živimo sa zebnjom – tvrdi profesorka Stojanović.
Vas istoričare često okrivljuju za „naručenu” istoriju, a poslednjih godina iz te i takve istorije naša je elita često uzimala pojedine probleme i na silu ih podgrevala kako bi se njima srpska javnost danima i mesecima zamajavala. Da li mi zapravo istorijske mitove i nove “istine” koristimo da ne bismo videli realnost i shvatili vreme u kome živimo ili je to dobro sredstvo za svaku političku elitu da se stvarni problemi ne rešavaju?
- To jeste savršena formula: umesto nekog teškog i aktuelnog problema, vi podmetnete neki problem iz skorije ili davnije prošlosti! I tako stalno zavaravate javnost, bacate joj igračkice da se ona zanima, a svi problemi ostaju nerešeni.
Ali ima i jedan još maligniji razlog. Istorija se predstavlja kao neka sudbina, fatum, neki tok na koji ljudi nemaju uticaja, pa onda kao da se kaže: eto, tako je, tu nema izbora. To je savršeno za sve autoritarne poretke, jer onda nema nikakve odgovornosti – jer, šta smo drugo i mogli! Otprilike, „sagradili smo kuću na sred puta”, što se često čuje, pa kao šta sad možemo. „Šiba nas istorija”. Sad je i Radovan Karadžić u Hagu izjavio da se zločin u Srebrenici desio „po istorijskom automatizmu”. Hoće da kaže da je mržnja prema „Turcima” tolika da se zločin dogodio, takoreći, logično. To je strašno opasno. Vi onda izvadite iz prošlosti opravdanje za sve, pa i za genocid. Kao, to se dešava automatski, ljudi to ne mogu ni sprečiti. Nema jezivije poruke, ni zlokobnije zloupotrebe istorije.
Verujete li u rehabilitaciju i uveravanje zakonopisaca da će ona doneti pomirenje ili će nakon nje jedini rezultat biti da će potomci onih koje srpski sudovi poslednjih godina u velikom broju „amnestiraju” samo unovčiti „nove istorijske činjenice” koje, eto, sada pokazuju da su svi nevini?
- Cilj svega toga je da potomci onih kojima je suđeno posle rata, a od kojih su mnogi sad na vlasti, isperu porodične biografije. Naravno da je bilo onih koji su nevino suđeni, ali bilo je i onih koji jesu bili odgovorni i koji jesu kolaborirali, za šta se sudilo u svim zemljama koje su bile pod okupacijom. Malo se zna da je u Francuskoj u oslobođenim delovima bilo ubijeno bez suđenja oko 6.000 ljudi, a posle oslobođenja odmah još oko 4.000, da je posle pod De Golom za kolaboraciju osuđeno oko 120.000 ljudi, od kojih na smrt njih 1.500. Slično je bilo i u većini drugih zemlja. Zato posebno treba biti oprezan, jer nisu svi suđeni nevini!
E, sad, kod nas, da bi rehabilitovali svoje dedove ili povratili imovinu (što je još češći razlog) pojedinci menjaju istoriju i u nju uvode tragičnu zabunu. Iz njihovog sasvim ličnog i vrlo materijalnog interesa mi u sud o istoriji unosimo ideju da je potpuno svejedno da li je neko bio uz naciste ili se borio protiv njih. Društvo koje krene tim putem, a na to uključi „istorijski automatizam”, ima sve razloge da teško zaluta.
Veoma ste angažovani na projektu zajedničkih udžbenika istorije na Balkanu i moglo bi se reći da ste jedna od retkih koja drži “nogu u vratima” da ta dobra ideja ne propadne. Koliko je, ipak, realno da na ovim prostorima u skoro vreme mladi uče zajedničku istoriju i nije li Nemcima i Francuzima, koji takav udžbenik danas imaju, ipak trebalo pola veka da do njega dođu?
- Potpuno ste u pravu, ali pod uslovom da mi verujemo da živimo u normalnim zemljama. Kada bi to bio slučaj, ja se uopšte ne bih sekirala i pustila bih države da rade svoj posao, redom, kako i treba. Da prvo rade sudovi, pa da se donose pametni zakoni, pa da se vodi racionalna spoljna politika, pa da se izdvoji novac za nauku, pa da se podrže racionalna istraživanja prošlosti. Ali, pošto mi ne živimo u takvim državama, onda moramo da se prihvatimo posla „naopčake”, tj. obrnutim redom. Tumačenje istorije i „istorija za pomirenje” trebalo bi da proistekne iz svega prethodnog. A mi, eto, krećemo od te nove istorije jer nemamo razloga da verujemo da će država urediti sve prethodne radnje. Zato pišemo svoju istoriju, u kojoj svako ima pravo na reč, a cilj je diskusija a ne učenje napamet trenutnih „istorijskih istina”. Istoriju treba učiti kao kontroverzu, a ne kao sažvakani lažnjak u koji niko ne veruje.
Da li vam međusobne tužbe i kontratužbe za ratne zločine između Srbije i Hrvatske, a pre toga i BiH, odmažu da sa tamošnjim istoričarima dođete barem do objektivnije slike o onome što se događalo početkom devedesetih ili se struka već približila nekoj zajedničkoj oceni ako do nje već ne može da dođe politička elita?
- Istoričari su dužni da rade svoj posao. Kao i svi drugi, iako je to najteže. Te tužbe su bile političke mere koje služe za potpaljivanje domaćih javnih mnjenja i stalno “loženje” protiv susednog naroda. Ipak, mislim da mi moramo izvući korist od njih –-prilikom tih pretresa iznose se podaci koje naše sredine nisu želele da znaju. I kroz ta suđenja saznaju se stvari koje su naše države htele da sakriju. Tako dolazim do jednog paradoksalnog rezultata: umesto prilike da se (sada pravno) iživljavamo nad susedima, dobićemo podatke da mislimo o sebi. Ako smo pametni.
Prekrajanje granica se, više-manje, u istoriji dešavalo jedino ratom a svaki je, kako ste nedavno ocenili, stvarao samo kvasac za nove sukobe. Ako je to tako može li se dogoditi da nakon granica koje Kosovo, uz pomoć svojih zapadnih saveznika, želi da i Srbija zvanično prizna, kvasac naraste i izazove nove sukobe i gde bi se oni mogli dogoditi?
- Cela Bosna je i dalje taj kvasac, jer strane koje su tamo ratovale, uz navijanje iz susedne Hrvatske i Srbije, misle da će to opet moći sve da premetnu i da u „sledećm vučenju” bolje prođu. To rade i Srbi i Albanci s Kosovom, Makedonci i Albanci s Makedonijom. Kao da se svi nameštaju da promene trenutno stanje. A do promene može doći samo u ratu. Sve je jako trusno i sukobi se mogu desiti po svim tim šavovima. Zato bi ulazak u Evropu bio dragocen – Balkan bi postao stabilniji, problemi bi se rešavali u insitucijama, a ne na graničnim prelazima. Uostalom, to je bio ključni razlog za nastanak ujedinjene Evrope – donela je mir tom tragičnom kontinentu koji sad, zahvaljujući tome, živi bez sukoba skoro 70 godina!
U vreme devedesetih intelektualna elita u Srbiji je među prvima znala kuda Srbija ide sa Miloševićem i nije se libila da to javno i govori. Danas intelektualna elita ćuti do te mere da su nam na javnoj sceni “igrači” iz trećeg reda koji, da su vremena normalna, nikada ne bi bili tu gde danas jesu. Zašto je to tako?
- Intelektualna elita je, moram reći, naivno očekivala da će s padom Miloševića problemi biti rešeni, da nam je on nekako nametnut. To proizlazi iz pogrešnog tumačenja našeg komunizma, za koji je ta elita takođe mislila da je nametnut i nije htela da čuje koliko je on dubok i kako su trajni njegovi istorijski koreni u našoj političkoj kulturi. Tako se režim promenio, ali su metodi vladanja ostali sasvim slični onim prethodnim. Opet se ne poštuje pravna država, opet je ona postala partijska; opet je važnija koalicija od zakona i lični interes od institucija i procedura. I onda se elita razočarala i ućutala.
Ali ona na to nema pravo. Ako ćuti, deli odgovornost s vlašću. Njen posao i dužnost je da upozorava na propuste. Ukoliko to ne radi, vlast nema granica i tako ponovo stižemo u jedan od tih naših fatalnih začaranih krugova koji svi liče jedan na drugi.
(Dnevnik)
Nova knjiga istoričarke prof. dr Dubravke Stojanović „Noga u vratima”, objavljena u kulturološkom prosedeu „Biblioteka 20.veka”, pokazuje kako se sa netipičnim istorijskim iskazom mogu tumačiti dokumenta savremene istorije i šta naučni radnik može učiniti da se “vrata ne zatvore” misleći tu pre svega na uspostavljanje normalnih odnosa među bivšim jugoslovenskim državama. Ali i na tokove zbivanja u sopstvenoj državi koje istoričari mogu vrednovati i u vremenu sadašnjem a ne čekati da prođu godine pa tek onda o njima suditi.
Profesorka Stojanović sadašnje vreme, kao i ono davno i nedavno prošlo, vidi drugačijim očima od vodeće političke elite za koju tvrdi da je učinila sve kako bi nas još više udaljila od Evrope i da bi običnim ljudima, koji grcaju u bedi i nemaštini, “ogadila” evropsku porodicu koja se danas čini dalja nego što je to bilo juče.
- Cilj je bio mnogo bliži! Političari su učinili sve da on ode što dalje! Za ispunjenje svakog uslova potrošili su deset puta više vremena nego što je bilo potrebno. Svaka iole važnija stavka morala je da se vraća po nekoliko puta i da se na tome izgubi beskrajno, a inače neprocenjivo skupo vreme. Setimo se samo onih blanko ostavki ili zahteva da političar ne može imati više funkcija – pa to je beskonačno trajalo! Više je vremena potrošeno na pokušaje da se kroz namerno neprecizne odredbe novih zakona prevari Evropa, nego na to da se ubrzaju integracije. Evropa znači poštovanje zakona i procedura, što našim političarima ne odgovara. Oni su bezočno potrošili 11 godina naših života i doveli nas, po ko zna koji put, u situaciju da sad ne znamo gde bismo. Namerno nisu objašnjavali šta sve znači ulazak u Evropu, jer je to, u suštini, suprotno njihovom interesu. Koliko je Milošević odgovoran za devedesete, toliko su ovi odgovorni za jednu ogromnu propuštenu priliku. Imamo mnogo razloga da sledeću deceniju živimo sa zebnjom – tvrdi profesorka Stojanović.
Vas istoričare često okrivljuju za „naručenu” istoriju, a poslednjih godina iz te i takve istorije naša je elita često uzimala pojedine probleme i na silu ih podgrevala kako bi se njima srpska javnost danima i mesecima zamajavala. Da li mi zapravo istorijske mitove i nove “istine” koristimo da ne bismo videli realnost i shvatili vreme u kome živimo ili je to dobro sredstvo za svaku političku elitu da se stvarni problemi ne rešavaju?
- To jeste savršena formula: umesto nekog teškog i aktuelnog problema, vi podmetnete neki problem iz skorije ili davnije prošlosti! I tako stalno zavaravate javnost, bacate joj igračkice da se ona zanima, a svi problemi ostaju nerešeni.
Ali ima i jedan još maligniji razlog. Istorija se predstavlja kao neka sudbina, fatum, neki tok na koji ljudi nemaju uticaja, pa onda kao da se kaže: eto, tako je, tu nema izbora. To je savršeno za sve autoritarne poretke, jer onda nema nikakve odgovornosti – jer, šta smo drugo i mogli! Otprilike, „sagradili smo kuću na sred puta”, što se često čuje, pa kao šta sad možemo. „Šiba nas istorija”. Sad je i Radovan Karadžić u Hagu izjavio da se zločin u Srebrenici desio „po istorijskom automatizmu”. Hoće da kaže da je mržnja prema „Turcima” tolika da se zločin dogodio, takoreći, logično. To je strašno opasno. Vi onda izvadite iz prošlosti opravdanje za sve, pa i za genocid. Kao, to se dešava automatski, ljudi to ne mogu ni sprečiti. Nema jezivije poruke, ni zlokobnije zloupotrebe istorije.
Verujete li u rehabilitaciju i uveravanje zakonopisaca da će ona doneti pomirenje ili će nakon nje jedini rezultat biti da će potomci onih koje srpski sudovi poslednjih godina u velikom broju „amnestiraju” samo unovčiti „nove istorijske činjenice” koje, eto, sada pokazuju da su svi nevini?
- Cilj svega toga je da potomci onih kojima je suđeno posle rata, a od kojih su mnogi sad na vlasti, isperu porodične biografije. Naravno da je bilo onih koji su nevino suđeni, ali bilo je i onih koji jesu bili odgovorni i koji jesu kolaborirali, za šta se sudilo u svim zemljama koje su bile pod okupacijom. Malo se zna da je u Francuskoj u oslobođenim delovima bilo ubijeno bez suđenja oko 6.000 ljudi, a posle oslobođenja odmah još oko 4.000, da je posle pod De Golom za kolaboraciju osuđeno oko 120.000 ljudi, od kojih na smrt njih 1.500. Slično je bilo i u većini drugih zemlja. Zato posebno treba biti oprezan, jer nisu svi suđeni nevini!
E, sad, kod nas, da bi rehabilitovali svoje dedove ili povratili imovinu (što je još češći razlog) pojedinci menjaju istoriju i u nju uvode tragičnu zabunu. Iz njihovog sasvim ličnog i vrlo materijalnog interesa mi u sud o istoriji unosimo ideju da je potpuno svejedno da li je neko bio uz naciste ili se borio protiv njih. Društvo koje krene tim putem, a na to uključi „istorijski automatizam”, ima sve razloge da teško zaluta.
Veoma ste angažovani na projektu zajedničkih udžbenika istorije na Balkanu i moglo bi se reći da ste jedna od retkih koja drži “nogu u vratima” da ta dobra ideja ne propadne. Koliko je, ipak, realno da na ovim prostorima u skoro vreme mladi uče zajedničku istoriju i nije li Nemcima i Francuzima, koji takav udžbenik danas imaju, ipak trebalo pola veka da do njega dođu?
- Potpuno ste u pravu, ali pod uslovom da mi verujemo da živimo u normalnim zemljama. Kada bi to bio slučaj, ja se uopšte ne bih sekirala i pustila bih države da rade svoj posao, redom, kako i treba. Da prvo rade sudovi, pa da se donose pametni zakoni, pa da se vodi racionalna spoljna politika, pa da se izdvoji novac za nauku, pa da se podrže racionalna istraživanja prošlosti. Ali, pošto mi ne živimo u takvim državama, onda moramo da se prihvatimo posla „naopčake”, tj. obrnutim redom. Tumačenje istorije i „istorija za pomirenje” trebalo bi da proistekne iz svega prethodnog. A mi, eto, krećemo od te nove istorije jer nemamo razloga da verujemo da će država urediti sve prethodne radnje. Zato pišemo svoju istoriju, u kojoj svako ima pravo na reč, a cilj je diskusija a ne učenje napamet trenutnih „istorijskih istina”. Istoriju treba učiti kao kontroverzu, a ne kao sažvakani lažnjak u koji niko ne veruje.
Da li vam međusobne tužbe i kontratužbe za ratne zločine između Srbije i Hrvatske, a pre toga i BiH, odmažu da sa tamošnjim istoričarima dođete barem do objektivnije slike o onome što se događalo početkom devedesetih ili se struka već približila nekoj zajedničkoj oceni ako do nje već ne može da dođe politička elita?
- Istoričari su dužni da rade svoj posao. Kao i svi drugi, iako je to najteže. Te tužbe su bile političke mere koje služe za potpaljivanje domaćih javnih mnjenja i stalno “loženje” protiv susednog naroda. Ipak, mislim da mi moramo izvući korist od njih –-prilikom tih pretresa iznose se podaci koje naše sredine nisu želele da znaju. I kroz ta suđenja saznaju se stvari koje su naše države htele da sakriju. Tako dolazim do jednog paradoksalnog rezultata: umesto prilike da se (sada pravno) iživljavamo nad susedima, dobićemo podatke da mislimo o sebi. Ako smo pametni.
Prekrajanje granica se, više-manje, u istoriji dešavalo jedino ratom a svaki je, kako ste nedavno ocenili, stvarao samo kvasac za nove sukobe. Ako je to tako može li se dogoditi da nakon granica koje Kosovo, uz pomoć svojih zapadnih saveznika, želi da i Srbija zvanično prizna, kvasac naraste i izazove nove sukobe i gde bi se oni mogli dogoditi?
- Cela Bosna je i dalje taj kvasac, jer strane koje su tamo ratovale, uz navijanje iz susedne Hrvatske i Srbije, misle da će to opet moći sve da premetnu i da u „sledećm vučenju” bolje prođu. To rade i Srbi i Albanci s Kosovom, Makedonci i Albanci s Makedonijom. Kao da se svi nameštaju da promene trenutno stanje. A do promene može doći samo u ratu. Sve je jako trusno i sukobi se mogu desiti po svim tim šavovima. Zato bi ulazak u Evropu bio dragocen – Balkan bi postao stabilniji, problemi bi se rešavali u insitucijama, a ne na graničnim prelazima. Uostalom, to je bio ključni razlog za nastanak ujedinjene Evrope – donela je mir tom tragičnom kontinentu koji sad, zahvaljujući tome, živi bez sukoba skoro 70 godina!
U vreme devedesetih intelektualna elita u Srbiji je među prvima znala kuda Srbija ide sa Miloševićem i nije se libila da to javno i govori. Danas intelektualna elita ćuti do te mere da su nam na javnoj sceni “igrači” iz trećeg reda koji, da su vremena normalna, nikada ne bi bili tu gde danas jesu. Zašto je to tako?
- Intelektualna elita je, moram reći, naivno očekivala da će s padom Miloševića problemi biti rešeni, da nam je on nekako nametnut. To proizlazi iz pogrešnog tumačenja našeg komunizma, za koji je ta elita takođe mislila da je nametnut i nije htela da čuje koliko je on dubok i kako su trajni njegovi istorijski koreni u našoj političkoj kulturi. Tako se režim promenio, ali su metodi vladanja ostali sasvim slični onim prethodnim. Opet se ne poštuje pravna država, opet je ona postala partijska; opet je važnija koalicija od zakona i lični interes od institucija i procedura. I onda se elita razočarala i ućutala.
Ali ona na to nema pravo. Ako ćuti, deli odgovornost s vlašću. Njen posao i dužnost je da upozorava na propuste. Ukoliko to ne radi, vlast nema granica i tako ponovo stižemo u jedan od tih naših fatalnih začaranih krugova koji svi liče jedan na drugi.
(Dnevnik)
субота, 18. фебруар 2012.
петак, 17. фебруар 2012.
четвртак, 16. фебруар 2012.
уторак, 14. фебруар 2012.
понедељак, 13. фебруар 2012.
недеља, 12. фебруар 2012.
петак, 10. фебруар 2012.
четвртак, 9. фебруар 2012.
среда, 8. фебруар 2012.
уторак, 7. фебруар 2012.
понедељак, 6. фебруар 2012.
недеља, 5. фебруар 2012.
Partibrejkersi: Niko neće da uloži novac u nas
www.novosti.rs/vesti/spektakl.147.html:365042-Partibrejkersi-Niko-nece-da-ulozi-novac-u-nas
- Teško je kad imaš velika nadanja, a ništa se ne ostvari. Uvek veruješ da si bolji no što jesi, a u stvari - takav si kakav si. Celog života mi tražimo tu pravu težinu, meru i kroj svom liku. Svaki čovek, što je normalno, misli da više zaslužuje nego što dobija. Ali u stvari, koliko dobiješ, toliko si zaslužio. Kakav život živiš tako ćeš i da odživiš. Da ne kažem umreš.
* „Partibrejkersi“ su svojevremeno punili stadion Tašmajdan ko od šale. Sada ćete svirati na duplo manjem prostoru?
- Grupe kao što su „Partibrejkers“ su skrajnute. Našu poslednju ploču niko nije hteo da izda, nemamo nikakvih olakšica, nemamo ljude koji bi da ulože lovu u nas, kao: „Evo vam neka kinta, lepo mi je što će mi ime biti na plakatu i saznanje da sam vas pomogao.“ Svi nešto pričaju: „E, voleo sam vas u mladosti.“ Šta to znači? Da li me voliš sad? Nekad ti je muka da s nekim praviš aranžmane koji bi išli nauštrb tvog identiteta i integriteta. Da se pogađaš i cenjkaš, a imaš pesme u kojima si decidirano protiv toga. Naš ideal ne odgovara našim pozicijama u stvarnosti. Hala sportova, doći će tri soma ljudi, možda jače, možda manje, nadam se da će sve biti okej, da ćemo imati dobar zvuk, da će se napraviti dobra emocija, sviraćemo neke stvari koje dugo nismo svirali. Pozvao bih ljude da dođu na koncert, da pođu u susret svojoj radosti, naprave ravnotežu sa sobom i malo se rasterete, jer mi smo uteha za sve koji drže do emocija, osećanja, razmišljanja, raznolikosti, hrabrosti i junaštva. Uteha smo i za one smo koji ne znaju kako da budu svoji i kojima treba ohrabrenje. Život je ovde obučen u rite, delimo se na gladne i site.
* Osećate li se slavljenički?
- Meni to ništa ne znači, ja ni svoje lične rođendane ne slavim. Kad bi se stalno okretao ka tome šta je bilo, ne znam da li bih bio spreman za ono što će biti. Ne želim da se opterećujem. Važan mi je ovaj trenutak. Već danas mislim na sutra, a ovaj trenutak želim što bolje da provedem jer mi to sutra niko ne garantuje. Mi zavisimo od spleta okolnosti. Naš slučaj sa srećom igru igra, tako da ma koliko da bi želeli, ono što je suđeno, to će biti. Ovo sad zvuči malo nehrišćanski, ali mi smo tu da utičemo svojom svesnošću, emocijama, zdravim razumom i čistim srcem na put naših života. I nadamo se da će nas taj put i pravac koji pokušavamo da držimo odvesti negde u neku baštu, a ne u neku kotlarnicu. Uvek tražim neki znak da li sam na dobrom putu kroz ovaj bedak.
* Ipak, kada ste počinjali pre tri decenije, da li ste mislili da ćete dogurati dovde?
- Ma ne, bre, ti tada samo misliš da bude dobar koncert. Misliš na ono kratko, čoveče, onda u nekim trenucima osetiš da to što radiš ima smisla i da to hoće neko da sluša jer ima kvalitet. Prolaze mnoge stvari, obično te ljudi podsećaju na njih. Kad sam radio monografiju „Srce kuca, tu je“ morao sam da zaronim u neku ličnu arhivu. Video sam ono što mislim da si zaboravio. Da li je dobro ili loše, to je na nama da procenimo, na meni u konkretnom slučaju. Mislim da se „Partibrejkersi“ nisu obrukali, što ne znači da nećemo. Ko zna, niko ništa ne garantuje, borba je neizvesna do samog kraja. Furaš i nadaš se najboljem. Važni su odgovori koje ćemo na kraju poneti s nama. Najvažnije je da doživimo smrt spremni.
* Vaše mišljenje cene ne samo rokeri...
- Neki te poštuju, a neki te smatraju budalom. Ne mogu da se opterećujem takvim stvarima. Drago mi je ako vidim poštovanje koje ljudi imaju prema meni. Ali sneveselim se kad me nekad olako shvataju. Kao: „Eno Caneta, svojim mislima ore zemlju, beži od njega, sad će da nas uguši.“ Ne, nisam ja u toj varijanti, ne bih voleo da me tako predstavljaju. Zamisli kad bi sve bilo ozbiljno, bili bismo pretenciozni u svom pokušaju da promenimo nepromenjivo. Dođimo, pa red šale, red zbilje, naći meru, ravnotežu, harmoniju. To su stvari o kojima ja mogu da razmišljam, hvala bogu. Ima ljudi koji o tome ne mogu da razmišljaju jer im beda rebra broji. Stomak je uvek veliki teg u čiju korist mnoge stvari pretegnu. Ali ljudi su okej, dolaze na naše koncerte, interesuju se za to generacije. Na svirke nam dolaze ljudi od 55-60 godina, koji vole tu energiju. Znači, „Partibrejkersi“ i dalje imaju energiju.
05. februar 2012.
Beogradska rok grupa koja se smatra jednom od najboljih u bivšoj Jugoslaviji, koncertom u novobeogradskoj Hali sportova 3. marta obeležiće 30 godina rada
BEOGRADSKA rok grupa „Partibrejkers“, koja se smatra jednom od najboljih u bivšoj Jugoslaviji, koncertom u novobeogradskoj Hali sportova 3. marta obeležiće 30 godina rada. Dok iščekujemo ovaj događaj, ali i novi studijski album za koji je već urađeno šest pesama, vođa i pevač grupe Zoran Kostić Cane za naš list kaže da je od tih 30 godina, poslednjih 15 prošlo jako brzo u očekivanju nečega što se nije ostvarilo:
- Teško je kad imaš velika nadanja, a ništa se ne ostvari. Uvek veruješ da si bolji no što jesi, a u stvari - takav si kakav si. Celog života mi tražimo tu pravu težinu, meru i kroj svom liku. Svaki čovek, što je normalno, misli da više zaslužuje nego što dobija. Ali u stvari, koliko dobiješ, toliko si zaslužio. Kakav život živiš tako ćeš i da odživiš. Da ne kažem umreš.
ČAK BERI - ĆALE * DA li je trenutak kad ste upoznali Čaka Berija jedan od najlepših u vašem životu?
- Pa jeste, to nam je ćale. Čoveče, kako ne, biti pored njega to je, bre, suštinski trenutak. Još rukovanje s njim! Dovoljno je što sam ga video i što ću to večno pamtiti. To je kao oni trenuci spoznaje kad upališ svetlo u sebi. A čovek često traži taj prekidač, to paljenje svetla, taj kres da upali svoju luču. Opet, ima gro ljudi, ne traži ništa, jer život je težak sam po sebi. Vidiš šta ljudi rade, bre? Ubijaju se zbog svog položaja. Čovek je sad samo predmet neke statistike, birokratskog odnosa prema njegovoj suštini. Ja sam za čoveka, treba mu pomoći. I pomažući drugom, pomažemo i sebi, otvaramo mogućnost da će opet neko da se pojavi da nas ozari.
- Pa jeste, to nam je ćale. Čoveče, kako ne, biti pored njega to je, bre, suštinski trenutak. Još rukovanje s njim! Dovoljno je što sam ga video i što ću to večno pamtiti. To je kao oni trenuci spoznaje kad upališ svetlo u sebi. A čovek često traži taj prekidač, to paljenje svetla, taj kres da upali svoju luču. Opet, ima gro ljudi, ne traži ništa, jer život je težak sam po sebi. Vidiš šta ljudi rade, bre? Ubijaju se zbog svog položaja. Čovek je sad samo predmet neke statistike, birokratskog odnosa prema njegovoj suštini. Ja sam za čoveka, treba mu pomoći. I pomažući drugom, pomažemo i sebi, otvaramo mogućnost da će opet neko da se pojavi da nas ozari.
- Grupe kao što su „Partibrejkers“ su skrajnute. Našu poslednju ploču niko nije hteo da izda, nemamo nikakvih olakšica, nemamo ljude koji bi da ulože lovu u nas, kao: „Evo vam neka kinta, lepo mi je što će mi ime biti na plakatu i saznanje da sam vas pomogao.“ Svi nešto pričaju: „E, voleo sam vas u mladosti.“ Šta to znači? Da li me voliš sad? Nekad ti je muka da s nekim praviš aranžmane koji bi išli nauštrb tvog identiteta i integriteta. Da se pogađaš i cenjkaš, a imaš pesme u kojima si decidirano protiv toga. Naš ideal ne odgovara našim pozicijama u stvarnosti. Hala sportova, doći će tri soma ljudi, možda jače, možda manje, nadam se da će sve biti okej, da ćemo imati dobar zvuk, da će se napraviti dobra emocija, sviraćemo neke stvari koje dugo nismo svirali. Pozvao bih ljude da dođu na koncert, da pođu u susret svojoj radosti, naprave ravnotežu sa sobom i malo se rasterete, jer mi smo uteha za sve koji drže do emocija, osećanja, razmišljanja, raznolikosti, hrabrosti i junaštva. Uteha smo i za one smo koji ne znaju kako da budu svoji i kojima treba ohrabrenje. Život je ovde obučen u rite, delimo se na gladne i site.
* Osećate li se slavljenički?
- Meni to ništa ne znači, ja ni svoje lične rođendane ne slavim. Kad bi se stalno okretao ka tome šta je bilo, ne znam da li bih bio spreman za ono što će biti. Ne želim da se opterećujem. Važan mi je ovaj trenutak. Već danas mislim na sutra, a ovaj trenutak želim što bolje da provedem jer mi to sutra niko ne garantuje. Mi zavisimo od spleta okolnosti. Naš slučaj sa srećom igru igra, tako da ma koliko da bi želeli, ono što je suđeno, to će biti. Ovo sad zvuči malo nehrišćanski, ali mi smo tu da utičemo svojom svesnošću, emocijama, zdravim razumom i čistim srcem na put naših života. I nadamo se da će nas taj put i pravac koji pokušavamo da držimo odvesti negde u neku baštu, a ne u neku kotlarnicu. Uvek tražim neki znak da li sam na dobrom putu kroz ovaj bedak.
SRCE I DUŠA * ZA vas i gitaristu Nebojšu Antonijevića Antona kažu da ste srce i duša „Partibrejkersa“. Da li ste mogli da poželite boljeg saradnika?
- Drago mi je što sam s njim, pošto on ima veliku ljubav prema muzici. On bi se uključio u radijator i svirao. Različiti smo ljudi, ali ta ljubav prema muzici nas zbližava. Opet se vraćam na ono da ljude zbližava njihova istovetnost, a ne različitost.
- Drago mi je što sam s njim, pošto on ima veliku ljubav prema muzici. On bi se uključio u radijator i svirao. Različiti smo ljudi, ali ta ljubav prema muzici nas zbližava. Opet se vraćam na ono da ljude zbližava njihova istovetnost, a ne različitost.
* Ipak, kada ste počinjali pre tri decenije, da li ste mislili da ćete dogurati dovde?
- Ma ne, bre, ti tada samo misliš da bude dobar koncert. Misliš na ono kratko, čoveče, onda u nekim trenucima osetiš da to što radiš ima smisla i da to hoće neko da sluša jer ima kvalitet. Prolaze mnoge stvari, obično te ljudi podsećaju na njih. Kad sam radio monografiju „Srce kuca, tu je“ morao sam da zaronim u neku ličnu arhivu. Video sam ono što mislim da si zaboravio. Da li je dobro ili loše, to je na nama da procenimo, na meni u konkretnom slučaju. Mislim da se „Partibrejkersi“ nisu obrukali, što ne znači da nećemo. Ko zna, niko ništa ne garantuje, borba je neizvesna do samog kraja. Furaš i nadaš se najboljem. Važni su odgovori koje ćemo na kraju poneti s nama. Najvažnije je da doživimo smrt spremni.
* Vaše mišljenje cene ne samo rokeri...
- Neki te poštuju, a neki te smatraju budalom. Ne mogu da se opterećujem takvim stvarima. Drago mi je ako vidim poštovanje koje ljudi imaju prema meni. Ali sneveselim se kad me nekad olako shvataju. Kao: „Eno Caneta, svojim mislima ore zemlju, beži od njega, sad će da nas uguši.“ Ne, nisam ja u toj varijanti, ne bih voleo da me tako predstavljaju. Zamisli kad bi sve bilo ozbiljno, bili bismo pretenciozni u svom pokušaju da promenimo nepromenjivo. Dođimo, pa red šale, red zbilje, naći meru, ravnotežu, harmoniju. To su stvari o kojima ja mogu da razmišljam, hvala bogu. Ima ljudi koji o tome ne mogu da razmišljaju jer im beda rebra broji. Stomak je uvek veliki teg u čiju korist mnoge stvari pretegnu. Ali ljudi su okej, dolaze na naše koncerte, interesuju se za to generacije. Na svirke nam dolaze ljudi od 55-60 godina, koji vole tu energiju. Znači, „Partibrejkersi“ i dalje imaju energiju.
субота, 4. фебруар 2012.
Svetislav Basara - Čačakpo
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/cacakpo.881.html?news_id=233146
Uprkos svemu, ima dobrih vesti. Na bilateralnom sastanku starih pajtaša u pečenjari „Radulović“ došlo se do jednoglasnog zaključka da je jednoj od najpogubnijih srpskih podela - netrpeljivosti između Čačka i Užica - nekim čudom došao kraj. U srdačnom i nadahnutom izlaganju, doktor Đembo Blagojević je istakao da današnji užičkočačanski tridesetogodišnjaci pojma nemaju da je u vreme njihovih rođenja između dvaju varoši vođen prljavi građanski rat, a da je Jelen do bio neka vrsta demarkacione linije. Tu je negde počinjala teritorija opštine Čačak. Tu su, dakle, Užičani pisali testamente i stavljali glavu u torbu. I obrnuto. Samo u drugom pravcu. Od svega toga, zaključio je dr Đembo, ništa nije ostalo. U poslednjih nekoliko godina, istakao je dr Blagojević, zabeleženo je čak i nekoliko mešovitih brakova.
Nekada nije bilo tako. Koliko su samo nama, Užičanima, Čačani nabijali na nos Točka i Boru Čorbu. I to s pravom. I mi smo Užičani vredno tamburali i prangijali, pravili bendove, sanjali o Marki klubu, ali - ruku na srce - sve to skupa nije vredelo ni petine jednog Točkovog ili Borinog albuma. Ljubičić nam je bio slaba uteha. U to vreme muzika je bila sve i svja.
Sa druge strane, Jelica nije bila ni prići Zlatiboru. U ona vunena vremena, kafane su se po srpskim varošima zatvarale najkasnije u jedanaest, a na Zlaji se za fajront nije znalo. A između Užica i takozvanih Partizanskih voda - dvadesetak minuta lagane vožnje. Što ne se kaže - Bog te veselio. U krajnjoj liniji, ne mora ni da se silazi. Svi imaju neku vikendicu ili znaju nekog ko ima vikendicu. Slaba su Čačanima uteha bili Mrčajevci, taj srpski Nešvil. Zajebancije što se tiče, bila je mrtva trka. Iako Ere poslovično slove za duhovite likove, Grebići nisu uzmicali ni za jotu. Umeli su da ga, da prostite, spuste da ti uši otpadnu. Ama im je pokojni Rino spustio za sva vremena. Požega se nekada u slengu zvala Žegapo. A Rino se dosetio pa i Čačak nazvao Čačakpo. Može li se, pitam, Đembo, reći Titovo (tako se tad zvalo) Užicepo. Ne može fakat, reče Đembo. I ratne sekire se zakopaše.
I dalje putopis! Dok vi, cenjeni publikume, čitate ove redove u svojim toplim domovima, slatkim domovima, ja se nalazim u nezahvalnoj ulozi dopisnika iz zapadnih krajeva naše zemlje koji su se zbog ekstremno niskih temperatura pretvorili u severne. Temperature su vaistinu ekstremne. Po mojoj slobodnoj proceni, u Čačku je preksinoć oko dva sata ujutru bilo minus šezdeset stepeni. Ako u novinama pročitate da je bilo minus dvanaest ili tako nešto, nemojte nasedati; predizborna kampanja je u toku; naši političari žele da nam bude toplo, pa nas lažu za naše dobro. Ka i vazda.
Uprkos svemu, ima dobrih vesti. Na bilateralnom sastanku starih pajtaša u pečenjari „Radulović“ došlo se do jednoglasnog zaključka da je jednoj od najpogubnijih srpskih podela - netrpeljivosti između Čačka i Užica - nekim čudom došao kraj. U srdačnom i nadahnutom izlaganju, doktor Đembo Blagojević je istakao da današnji užičkočačanski tridesetogodišnjaci pojma nemaju da je u vreme njihovih rođenja između dvaju varoši vođen prljavi građanski rat, a da je Jelen do bio neka vrsta demarkacione linije. Tu je negde počinjala teritorija opštine Čačak. Tu su, dakle, Užičani pisali testamente i stavljali glavu u torbu. I obrnuto. Samo u drugom pravcu. Od svega toga, zaključio je dr Đembo, ništa nije ostalo. U poslednjih nekoliko godina, istakao je dr Blagojević, zabeleženo je čak i nekoliko mešovitih brakova.
Nekada nije bilo tako. Koliko su samo nama, Užičanima, Čačani nabijali na nos Točka i Boru Čorbu. I to s pravom. I mi smo Užičani vredno tamburali i prangijali, pravili bendove, sanjali o Marki klubu, ali - ruku na srce - sve to skupa nije vredelo ni petine jednog Točkovog ili Borinog albuma. Ljubičić nam je bio slaba uteha. U to vreme muzika je bila sve i svja.
Sa druge strane, Jelica nije bila ni prići Zlatiboru. U ona vunena vremena, kafane su se po srpskim varošima zatvarale najkasnije u jedanaest, a na Zlaji se za fajront nije znalo. A između Užica i takozvanih Partizanskih voda - dvadesetak minuta lagane vožnje. Što ne se kaže - Bog te veselio. U krajnjoj liniji, ne mora ni da se silazi. Svi imaju neku vikendicu ili znaju nekog ko ima vikendicu. Slaba su Čačanima uteha bili Mrčajevci, taj srpski Nešvil. Zajebancije što se tiče, bila je mrtva trka. Iako Ere poslovično slove za duhovite likove, Grebići nisu uzmicali ni za jotu. Umeli su da ga, da prostite, spuste da ti uši otpadnu. Ama im je pokojni Rino spustio za sva vremena. Požega se nekada u slengu zvala Žegapo. A Rino se dosetio pa i Čačak nazvao Čačakpo. Može li se, pitam, Đembo, reći Titovo (tako se tad zvalo) Užicepo. Ne može fakat, reče Đembo. I ratne sekire se zakopaše.
петак, 3. фебруар 2012.
Fejsbuk otkrio podatke o sebi: "Lajkovi" mu doneli milijarde
http://www.blic.rs/IT/305038/Fejsbuk-otkrio-podatke-o-sebi-Lajkovi-mu-doneli-milijarde
Fejsbuk je veoma profitabilna kompanija: U 2011. godini ostvarila je prihod od 3,7 milijardi dolara i operativnu dobit (pre odbijanja kamata i poreza) od 1,7 milijardi dolara. Čist prihod u 2011. iznosio je milijardu dolara.
Dugme za “lajkovanje” i povećanje broja korisnika pretvorilo je gubitke u profit.
Fejsbuk je profit počeo da ostvaruje 2009, nakon uvođenaj dugmeta za "lajk", koje je omogućilo prihode od reklame i utvrđivanej ciljnih grupa korisnika za reklamiranje proizvoda.
Mark Zakerberg i dalje kontroliše kompaniju.
Zakerberg trenutno poseduje 28,2% deoničarskog kapitala, što mu (kada se pretvori u glasove u Upravnom odboru ) daje većinsku kontrolu nad kompanijom.
Broj aktivnih korisnika se i dalje brzo povećava: krajem 2011. Fejsbuk je imao 845 miliona aktivnih korisnika, za 39 odsto više nego u istom periodu prethodne godine.
Ahilovu petu sajta potencijalno predstavlja njegova verzija za mobilni telefon. Na mobilnoj verziji sajta trenutno nema reklama, ali upravo to je način na koji sve veći broj ljudi ide na Fejsbu. S toga kompanija konstatuje da "na naše prihode može negativno da se odrazi ako u svoje moblne aplikacije i mobilni vebsajt ne uključimo reklame ili sponzorisane priče. Verujemo da će ljudi širom sveta i dalje sve više koristiti Fejsbuk preko mobilnih uređaja, i da će taj vid korišćenja delimično zamenjuje i ubuduće će zamenjivati, korišćenje putem personalnih kompjutera."
Fejsbuk zavisi od oglašavanja, ali udeo oglasa u ukupnom prihodu smanjuje iz godine u godinu (2009. prihod od oglašavanja iznosio je 98 odsto, 2010. 95 odsto, a 2011. 85 odsto. Ostatak potiče od kupovine internet aplikacija, kao što je onlajn igrica “Farmvil” kompanije Zinga.
Kompanija Zinga je značajan partner. U 2011. godini, njen doprinos prihodu Fejsbuka iznosio je 12 odsto.
“Ukoliko se smanji broj korisnika Zinginih igrica na našoj platformi, ako Zinga nastavi da lansira nove igrice ili ih preseli na konkurentske platforme, ili ako ne uspemo da sačuvamo dobre odnose sa ovom kompanijom, može da nam se desi da izgubimo Zingu kao značajnog saradnika, što će negativno uticati na naše finansijske rezultate”, navodi se u dokumentu.
Očekuje se pad stope rasta. Ovo nije iznenađujuće s obzirom na brzinu dosadašnjeg rasta - u 2010. zabeležen je rast od 154 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a 2011. u odnosu na 2010. rast je iznosio 88 odsto.
Prihod Fejsbuka 2011. bio je otprilike isti kao prihod Gugla 2004, kada je ta kompanija podnela svoju prijavu. Profit Fejsbuka je, međutim, mnogo veći.
Privatnost se samo uzgred spominje. Nije joj posvećen poseban odeljak s upozorenjima šta bi moglo da se dogodi ako se ljudi zabrinu za svoju privatnost.
Fejsbuk je, međutim, započeo da gradi sopstvene centre za čuvanje podataka. Ne navodi se precizno količina novca koja je u ove centre investirana, ali u dokumetu stoji "2011. smo počeli da svoje proizvode isporučujemo iz centara az obradu podataka koji su u vlasništvu Fejsbuka, uz upotrebu servera konstruisanih specijalno za nas." Interasantno bi bilo da se sazna nešto više o tome ko ove servere konstruiše - da li ih Fejsbuk sam proizvodi, poput Gugla?
Fejsbuk ima mnogo rivala, naročito u Kini. Fejsbuk želi da se probije i u tu zemlju, ali ističe da u njoj ima konkurente, kao što su Renren, Sina i Tensent.
Kao “ključni kadrovi” navedeni su samo Zakerberg i Šeril Sandberg, glavna izvršna direktorka.
Mnogi zaposleni koji su u Fejsbuku duže vreme postaće veoma bogati. To ne iznenađuje; njima je podeljeno 138 miliona akcija po ceni od 0,83 dolara. Budući da se očekuje da njihova cena dostigne 45 dolara, to je skoro 6,2 milijarde dolara čistog profita za celokupno osoblje.
M. A, Gardijan | 03. 02. 2012.
Prijava koju je Fejsbuk podneo prilikom izlaska na berzu je obiman dokument koji sadrži brojne informacije o ovoj kompaniji. Takozvana S-1 prijava nagoveštava kako će mreža biti organizovana, koliko uspešno radi, kako će izgledati u budućnosti i ko će biti nadležan. Evo nekoliko stvari koje smo saznali o Fejsbuku.
Zakerberg poseduje 28,2% deoničarskog kapitala, što mu daje većinsku kontrolu
Fejsbuk je veoma profitabilna kompanija: U 2011. godini ostvarila je prihod od 3,7 milijardi dolara i operativnu dobit (pre odbijanja kamata i poreza) od 1,7 milijardi dolara. Čist prihod u 2011. iznosio je milijardu dolara.
Dugme za “lajkovanje” i povećanje broja korisnika pretvorilo je gubitke u profit.
Fejsbuk je profit počeo da ostvaruje 2009, nakon uvođenaj dugmeta za "lajk", koje je omogućilo prihode od reklame i utvrđivanej ciljnih grupa korisnika za reklamiranje proizvoda.
Mark Zakerberg i dalje kontroliše kompaniju.
Zakerberg trenutno poseduje 28,2% deoničarskog kapitala, što mu (kada se pretvori u glasove u Upravnom odboru ) daje većinsku kontrolu nad kompanijom.
Broj aktivnih korisnika se i dalje brzo povećava: krajem 2011. Fejsbuk je imao 845 miliona aktivnih korisnika, za 39 odsto više nego u istom periodu prethodne godine.
Ahilovu petu sajta potencijalno predstavlja njegova verzija za mobilni telefon. Na mobilnoj verziji sajta trenutno nema reklama, ali upravo to je način na koji sve veći broj ljudi ide na Fejsbu. S toga kompanija konstatuje da "na naše prihode može negativno da se odrazi ako u svoje moblne aplikacije i mobilni vebsajt ne uključimo reklame ili sponzorisane priče. Verujemo da će ljudi širom sveta i dalje sve više koristiti Fejsbuk preko mobilnih uređaja, i da će taj vid korišćenja delimično zamenjuje i ubuduće će zamenjivati, korišćenje putem personalnih kompjutera."
Fejsbuk zavisi od oglašavanja, ali udeo oglasa u ukupnom prihodu smanjuje iz godine u godinu (2009. prihod od oglašavanja iznosio je 98 odsto, 2010. 95 odsto, a 2011. 85 odsto. Ostatak potiče od kupovine internet aplikacija, kao što je onlajn igrica “Farmvil” kompanije Zinga.
Kompanija Zinga je značajan partner. U 2011. godini, njen doprinos prihodu Fejsbuka iznosio je 12 odsto.
“Ukoliko se smanji broj korisnika Zinginih igrica na našoj platformi, ako Zinga nastavi da lansira nove igrice ili ih preseli na konkurentske platforme, ili ako ne uspemo da sačuvamo dobre odnose sa ovom kompanijom, može da nam se desi da izgubimo Zingu kao značajnog saradnika, što će negativno uticati na naše finansijske rezultate”, navodi se u dokumentu.
Očekuje se pad stope rasta. Ovo nije iznenađujuće s obzirom na brzinu dosadašnjeg rasta - u 2010. zabeležen je rast od 154 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a 2011. u odnosu na 2010. rast je iznosio 88 odsto.
Prihod Fejsbuka 2011. bio je otprilike isti kao prihod Gugla 2004, kada je ta kompanija podnela svoju prijavu. Profit Fejsbuka je, međutim, mnogo veći.
Privatnost se samo uzgred spominje. Nije joj posvećen poseban odeljak s upozorenjima šta bi moglo da se dogodi ako se ljudi zabrinu za svoju privatnost.
Fejsbuk je, međutim, započeo da gradi sopstvene centre za čuvanje podataka. Ne navodi se precizno količina novca koja je u ove centre investirana, ali u dokumetu stoji "2011. smo počeli da svoje proizvode isporučujemo iz centara az obradu podataka koji su u vlasništvu Fejsbuka, uz upotrebu servera konstruisanih specijalno za nas." Interasantno bi bilo da se sazna nešto više o tome ko ove servere konstruiše - da li ih Fejsbuk sam proizvodi, poput Gugla?
Fejsbuk ima mnogo rivala, naročito u Kini. Fejsbuk želi da se probije i u tu zemlju, ali ističe da u njoj ima konkurente, kao što su Renren, Sina i Tensent.
Kao “ključni kadrovi” navedeni su samo Zakerberg i Šeril Sandberg, glavna izvršna direktorka.
Mnogi zaposleni koji su u Fejsbuku duže vreme postaće veoma bogati. To ne iznenađuje; njima je podeljeno 138 miliona akcija po ceni od 0,83 dolara. Budući da se očekuje da njihova cena dostigne 45 dolara, to je skoro 6,2 milijarde dolara čistog profita za celokupno osoblje.
KO JE KO U FEJSBUKU
| Bogatstvo: 17,5 milijardi dolara. Poseduje 24 odsto Fejsbuka, prethodna procena vrednosti njegovog udela iznosila je 5,3milijarde dolara. Uloga: Osnivač i izvršni direktor Fejsbuka. Prema pisanju "Forbsa" trenutno stvara sopstveni monetarni sistem "Fejsbuk kredits", kako bi olakšao trensakcije i priliv profita. |
 Dastin Moskovic (27) | Bogatstvo: 3,5 milijardi dolara. Ima šest odsto udela u Fejsbuku, čija je vrednost prethodno procenjivana na 1,3 miljarde. Uloga: Jedan od suosnivača i prvi tehnički direktor. 2008. godine je napustio Fejsbuk i pokrenuo Asanu, softversku kompaniju koja obezbeđuje bolju saradnju pojedincima i malim kompanijama. |
 Eduardo Saverin (29) | Bogatstvo: Dve milijarde dolara. U novije vreme je posedovao pet odsto udela u Fejbuku, ranije procenjeno na 1,1 milijardu dolara, a u međuvremenu je više od polovine ovih akcija prodao i investirao u nove projekte. Uloga: Suosnivač Fejsbuka |
 Kris Hjuz (28) | Bogatstvo: Procenjuje se na 700 miliona dolara Uloga: Suosnivač i prvobini portparol Fejsbuka. Obavljao je dužnost direktora onlajna u Obaminoj predsedničkoj kampanji 2008. Trenutno je izvršni direktor nove društvene mreže Jumo, koja povezuje pojedince sa svetskim neprofitnim organizacijama. |
 Šon Parker (31) | Bogatstvo: 2,1 milijarda dolara. Poseduje četiri odsto udela u Fejsbuku, vrednosti preko 800 miliona dolara Uloga: Bivši predsednik Fejsbuka, pomogao u nalaženju prvih investitora za kompaniju. |
 Blizanci Vinklvos (30) | Bogatstvo: Prema pisanju internet publikacije AdVik, prihvatili su gotovinsko poravnanje od 20 miliona dolara i udeo u Fejsbuku koji bi trenutno mogao da vredi više od 150 miliona dolara. Uloga: Tvrde da su oni izmislili Fejsbuk, a da im ga je Zakerberg ukrao. |
Mark Zakerberg (27)четвртак, 2. фебруар 2012.
среда, 1. фебруар 2012.
Пријавите се на:
Постови (Atom)