субота, 31. децембар 2011.
"Dva sata kvalitetnog TV programa" (1994)
Doček sve samo ne srećne, Nove 1995.
Srbija okovana ratom, sankcijama i kriminalom! Ali, ako očekujete da ovde nađete "klasičnu kuknjavu i socijalu" – bežte što dalje od ovog filma !
Jer junaci ove, najuspešnije novogodišnje emisije u istoriji srpskih televizija, uprkos tim "nametnutim i ničim izazvanim sankc…", pardon, okolnostima, zabavljaju se "punim plućima", kako bi se prigodno izrazili Armane i Versaće, dva simpatična krimosa u maestralnim interpretacijama Dragana Bjelogrlića i Nikole Koje!
A ova dva vragolana su samo deo all stars podele koja se, pre svega, odlično zabavlja, glumeći tipične karaktere 90-ih, tragikomične epohe Slobodana Miloševića.
Srbija okovana ratom, sankcijama i kriminalom! Ali, ako očekujete da ovde nađete "klasičnu kuknjavu i socijalu" – bežte što dalje od ovog filma !
Jer junaci ove, najuspešnije novogodišnje emisije u istoriji srpskih televizija, uprkos tim "nametnutim i ničim izazvanim sankc…", pardon, okolnostima, zabavljaju se "punim plućima", kako bi se prigodno izrazili Armane i Versaće, dva simpatična krimosa u maestralnim interpretacijama Dragana Bjelogrlića i Nikole Koje!
A ova dva vragolana su samo deo all stars podele koja se, pre svega, odlično zabavlja, glumeći tipične karaktere 90-ih, tragikomične epohe Slobodana Miloševića.
Četrnaesti kilometar
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/cetrnaesti_kilometar.1083.html?news_id=229352
02/12/2011
Uvodnik glavnog urednika
Zoran Panović
S druge strane, Aleksandar Ranković se svojevremeno poverio Dobrici Ćosiću da je „varka“ sa rušenjem mosta na Neretvi 1943. jedna je od najvećih obmana i laži na kojima je vršena mistifikacija Titovih vojničkih sposobnosti. Milovan Đilas takođe je demistifikovao Tita kao nepogrešivog ratnog komandata. Prema Đilasu, Tito talenat vojskovođe nije imao najpre zbog nervoznog temperamenta i zbog prevelike brige za ličnu bezbednost, ali je zato jasno uočio karakter rata i u njemu briljirao kao u svojevrsnoj politici.
Đilasa i Rankovića donekle dematuje izjava visokog čoveka nemačkog Rajha Hajnriha Himlera, koji je u govoru održanom pred grupom viših nemačkih oficira u Jegerheu 21. septembra 1944. Titu dao neočekivan i laskav kompliment: „...Želeo bih vam navesti još jedan primer upornosti: Upornost maršala Tita. Moram reći da je on stari komunista, taj her Josip Broz, da je čovek čvrst. Na žalost, on je naš protivnik. Taj je zaista zaslužio titulu maršala... Ja bih voleo da imamo jedno tuce Tita u Nemačkoj, ljudi koji bi bili vođe i koji bi imali takvu odlučnost i tako čvrste nerve da se nikad ne predaju, iako su potpuno opkoljeni...“ Stenografski zapisnik ovog govora, preveden na engleski jezik, britanska vlada je preko svog ambasadora ser R. Stivensona predala posle rata jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova.
Oslobodilačkim ratom i četničkim skliznućem u kolaboraciju zbog „brige o srpskom narodu“, ne može se uvek amnestirati Titov ratni avanturizam. Bitka na Kadinjači je primer partizanskog herojstva, ali i klasična posledica Titovog ratnog avanturizma. „Užička republika“ jeste bila slobodna teritorija, ali i sovjetizovana Vandeja. U njoj su, na primer, kao psi, metkom u potiljak, ubijeni Živojin Pavlović, pisac „Bilansa sovjetskog termidora“ (pritom i stari komunista koji je još tada posvedočio o Staljinovim čistkama), i Mihailo Milovanović, prvi akademski slikar užičkog kraja i slikar Vrhovne komande srpske vojske u ratovima 1912-1918. U oba slučaja se istakao Slobodan Penezić Krcun.
Možda i zbog griže savesti, ali i pijeteta, Tito koji je panično pobegao iz Užica 1941. uvek mu se vraćao. I grad je na predlog Dobrivoja Baje Vidića poneo njegovo ime. Slagali bismo ako bismo rekli da nije bilo koristi od toga. Odmah nakon povratka sa samita nesvrstanih u Havani, a pre odlaska u ljubljanski Klinički centar, Tito je došao na Kadinjaču. Bio je to njegov poslednji veliki govor (pred 100.000 ljudi). Imao sam priliku da ga slušam uživo:
„Ja sam rado došao ovdje, nisam oklevao kad ste me pozvali. U ovom trenutku ništa mi nije bilo važnije nego da budem prisutan otvaranju spomenika onim borcima koji su branili Užice da bi se iz njega obezbjedila evakuacija... Ja sam često, kad bih prolazio pored kolone boraca primjećivao da mnogih meni poznatih lica više nema. Možete li zamisliti kako mi je tada bilo teško...“ Tada je, septembra 1979, otvoren Memorijalni centar na Kadinjači. Taj centar mene je uvek podsećao na Stounhendž, na idealnu scenografiju nekog nikad snimljenog Lajbahovog spota. Šteta što država Srbija i grad Užice nisu iskoristili šansu - 70 godina od bitke na Kadinjači - da jačim „brendiranjem“ nadoknade proćerdani antifašistički kapital. Što naravno ne isključuje i priču o komunističkim zločinima u „Republici“.
Eto, ruski ambasador Konuzin nema gde nije bio ove godine, od stranačkih skupova do seoskih vašara, a niko ga nije pozvao na Kadinjaču, iako je novembra 1941. u Užicu održana parada u čast Oktobarske revolucije. Konuzin je bio u četničkoj Topoli, a nije na Kadinjači. Tadić je stigao da otvara Dodiku parče autoputa, a na Kadinjaču je poslao izaslanika. Ovaj kraj je 1941. bio ekspres lonac građanskog rata u Srbiji. Danas sezona „jesen 1941“, za vešt marketing može biti i turistička fabrika para. Valjda su se ljudi emotivno istresli, pa i oni polaznici škole u Kumrovcu koji su uz „Rubinov“ vinjak sa pijucima u rukama i članskim kartama Draškovićeve i Šešeljeve partije u džepovima skidali bronzanog Tita sa užičkog Trga (otvorio ga Aleksandar Ranković), koji umalo nije dobio i crkvu na predlog Velje Ilića. Ta bi bogomolja ovde koncepcijski valjda lepše legla od one Amfilohijeve limene na Rumiji.
Na velikom mitingu SPO u jesen 1990. u Užicu, Vuk Drašković je prstom pokazao na Titov spomenik i probao da razdvoji heroje s Kadinjače od onoga koji ih je poslao na klanicu. Što je u našim idejama rehabilitacija pipav posao. Ako smo šta temeljno uradili od 1990. godine to je rehabilitacija četnika, ali u toj temeljnosti relativizovali smo antifašističku pobedu do zbunjivosti. Da smo i u drugim poslovima bili tako temeljni, verovatno bi nam danas bilo mnogo bolje. Verujte mi, meni je lakše da Turcima objasnim razliku između NUNS-a i UNS-a nego da na nekim drugim mestima objasnim ko je pobedio u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu, shodno „teoriji o dva pokreta“.
A, sve je možda stvarno moglo biti drugačije. Široj publici ime Vučka Ignjatovića verovatno ništa ne znači, ali ako kažemo da je to četnički kapetan koji je komandovao zasedom koja je Titu spremljena 1941. na mostu u Požegi kad se ovaj vraćao sa pregovora sa Dražom, Vučkova uloga maltene postaje sudbinska. Jer, da je tada naredio da se opali pitanje je šta bi bilo. Vučko nikada nije verovao komunistima, bar tako su mi pričali seljaci u požeškim selima Glumču i Radovcima. Draža i Tito su se sastali 19. septembra 1941. u Struganiku u kući majora Aleksandra Mišića zarad eventualne zajedničke borbe protiv Nemaca. Draža je držao „oficirsko obećanje“, a Vučku održao „bukvicu“. A Ljubomir Simović piše: „ono što Draža nije hteo da uradi Titu 1941, uradiće Tito Draži 1946. godine“. Posle pada Užica, Tito je bio u depresiji. Priča se da ga je iz nje digao Đilas.
O Užičkoj republici, Žika Mitrović je 1974. snimio istoimeni film skupe produkcije, pun pirotehnike i krcat istorijskim falsifikatima i preterivanjima. Mnogo je elegantnija poema Slavka Vukosavljevića - „...pao je četrnaesti kilometar, al’ nikad neće Kadinjča“. Verujte mi i to da čovek mnogo bistrije razmišlja kad 14 kilometara peške izađe od Užica do Kadinjače. Danas deluje nadrealno da je premijera filma bila u Pulskoj areni, sve sa Titom i Jovankom. Tek je bizarno da je Boris Buzančić - koji je glumio „druga Boru“ (to je valjda Dušan Jerković, heroj sa Kadinjače) - bio prvi Tuđmanov gradonačelnik Zagreba.
Za snimanje filma je vezana i jedna anegdota: Kad su tražili statiste za četnike, jedan seljak se malkice opustio nakon nekoliko čašica i pitao: Hoćete li da nam vi date uniforme, ili ćemo mi da obučemo naše!
02/12/2011
Uvodnik glavnog urednika
Zoran Panović
Uglavnom ni oko čega vezanog za njegov lik i delo, pa ni oko Titovih vojničkih sposobnosti, mišljenja nisu usaglašena. Ni kod onih koji su s njim ratovali, kamoli kod klasnih neprijatelja. Za Svetozara Vukmanovića Tempa, recimo, „Tito je jedan od vojskovođa u Drugom svetskom ratu koji premašuje sve, izuzev možda maršala Žukova - naravno, imajući u vidu uslove u kojima je ratovao“.
S druge strane, Aleksandar Ranković se svojevremeno poverio Dobrici Ćosiću da je „varka“ sa rušenjem mosta na Neretvi 1943. jedna je od najvećih obmana i laži na kojima je vršena mistifikacija Titovih vojničkih sposobnosti. Milovan Đilas takođe je demistifikovao Tita kao nepogrešivog ratnog komandata. Prema Đilasu, Tito talenat vojskovođe nije imao najpre zbog nervoznog temperamenta i zbog prevelike brige za ličnu bezbednost, ali je zato jasno uočio karakter rata i u njemu briljirao kao u svojevrsnoj politici.
Đilasa i Rankovića donekle dematuje izjava visokog čoveka nemačkog Rajha Hajnriha Himlera, koji je u govoru održanom pred grupom viših nemačkih oficira u Jegerheu 21. septembra 1944. Titu dao neočekivan i laskav kompliment: „...Želeo bih vam navesti još jedan primer upornosti: Upornost maršala Tita. Moram reći da je on stari komunista, taj her Josip Broz, da je čovek čvrst. Na žalost, on je naš protivnik. Taj je zaista zaslužio titulu maršala... Ja bih voleo da imamo jedno tuce Tita u Nemačkoj, ljudi koji bi bili vođe i koji bi imali takvu odlučnost i tako čvrste nerve da se nikad ne predaju, iako su potpuno opkoljeni...“ Stenografski zapisnik ovog govora, preveden na engleski jezik, britanska vlada je preko svog ambasadora ser R. Stivensona predala posle rata jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova.
Oslobodilačkim ratom i četničkim skliznućem u kolaboraciju zbog „brige o srpskom narodu“, ne može se uvek amnestirati Titov ratni avanturizam. Bitka na Kadinjači je primer partizanskog herojstva, ali i klasična posledica Titovog ratnog avanturizma. „Užička republika“ jeste bila slobodna teritorija, ali i sovjetizovana Vandeja. U njoj su, na primer, kao psi, metkom u potiljak, ubijeni Živojin Pavlović, pisac „Bilansa sovjetskog termidora“ (pritom i stari komunista koji je još tada posvedočio o Staljinovim čistkama), i Mihailo Milovanović, prvi akademski slikar užičkog kraja i slikar Vrhovne komande srpske vojske u ratovima 1912-1918. U oba slučaja se istakao Slobodan Penezić Krcun.
Možda i zbog griže savesti, ali i pijeteta, Tito koji je panično pobegao iz Užica 1941. uvek mu se vraćao. I grad je na predlog Dobrivoja Baje Vidića poneo njegovo ime. Slagali bismo ako bismo rekli da nije bilo koristi od toga. Odmah nakon povratka sa samita nesvrstanih u Havani, a pre odlaska u ljubljanski Klinički centar, Tito je došao na Kadinjaču. Bio je to njegov poslednji veliki govor (pred 100.000 ljudi). Imao sam priliku da ga slušam uživo:
„Ja sam rado došao ovdje, nisam oklevao kad ste me pozvali. U ovom trenutku ništa mi nije bilo važnije nego da budem prisutan otvaranju spomenika onim borcima koji su branili Užice da bi se iz njega obezbjedila evakuacija... Ja sam često, kad bih prolazio pored kolone boraca primjećivao da mnogih meni poznatih lica više nema. Možete li zamisliti kako mi je tada bilo teško...“ Tada je, septembra 1979, otvoren Memorijalni centar na Kadinjači. Taj centar mene je uvek podsećao na Stounhendž, na idealnu scenografiju nekog nikad snimljenog Lajbahovog spota. Šteta što država Srbija i grad Užice nisu iskoristili šansu - 70 godina od bitke na Kadinjači - da jačim „brendiranjem“ nadoknade proćerdani antifašistički kapital. Što naravno ne isključuje i priču o komunističkim zločinima u „Republici“.
Eto, ruski ambasador Konuzin nema gde nije bio ove godine, od stranačkih skupova do seoskih vašara, a niko ga nije pozvao na Kadinjaču, iako je novembra 1941. u Užicu održana parada u čast Oktobarske revolucije. Konuzin je bio u četničkoj Topoli, a nije na Kadinjači. Tadić je stigao da otvara Dodiku parče autoputa, a na Kadinjaču je poslao izaslanika. Ovaj kraj je 1941. bio ekspres lonac građanskog rata u Srbiji. Danas sezona „jesen 1941“, za vešt marketing može biti i turistička fabrika para. Valjda su se ljudi emotivno istresli, pa i oni polaznici škole u Kumrovcu koji su uz „Rubinov“ vinjak sa pijucima u rukama i članskim kartama Draškovićeve i Šešeljeve partije u džepovima skidali bronzanog Tita sa užičkog Trga (otvorio ga Aleksandar Ranković), koji umalo nije dobio i crkvu na predlog Velje Ilića. Ta bi bogomolja ovde koncepcijski valjda lepše legla od one Amfilohijeve limene na Rumiji.
Na velikom mitingu SPO u jesen 1990. u Užicu, Vuk Drašković je prstom pokazao na Titov spomenik i probao da razdvoji heroje s Kadinjače od onoga koji ih je poslao na klanicu. Što je u našim idejama rehabilitacija pipav posao. Ako smo šta temeljno uradili od 1990. godine to je rehabilitacija četnika, ali u toj temeljnosti relativizovali smo antifašističku pobedu do zbunjivosti. Da smo i u drugim poslovima bili tako temeljni, verovatno bi nam danas bilo mnogo bolje. Verujte mi, meni je lakše da Turcima objasnim razliku između NUNS-a i UNS-a nego da na nekim drugim mestima objasnim ko je pobedio u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu, shodno „teoriji o dva pokreta“.
A, sve je možda stvarno moglo biti drugačije. Široj publici ime Vučka Ignjatovića verovatno ništa ne znači, ali ako kažemo da je to četnički kapetan koji je komandovao zasedom koja je Titu spremljena 1941. na mostu u Požegi kad se ovaj vraćao sa pregovora sa Dražom, Vučkova uloga maltene postaje sudbinska. Jer, da je tada naredio da se opali pitanje je šta bi bilo. Vučko nikada nije verovao komunistima, bar tako su mi pričali seljaci u požeškim selima Glumču i Radovcima. Draža i Tito su se sastali 19. septembra 1941. u Struganiku u kući majora Aleksandra Mišića zarad eventualne zajedničke borbe protiv Nemaca. Draža je držao „oficirsko obećanje“, a Vučku održao „bukvicu“. A Ljubomir Simović piše: „ono što Draža nije hteo da uradi Titu 1941, uradiće Tito Draži 1946. godine“. Posle pada Užica, Tito je bio u depresiji. Priča se da ga je iz nje digao Đilas.
O Užičkoj republici, Žika Mitrović je 1974. snimio istoimeni film skupe produkcije, pun pirotehnike i krcat istorijskim falsifikatima i preterivanjima. Mnogo je elegantnija poema Slavka Vukosavljevića - „...pao je četrnaesti kilometar, al’ nikad neće Kadinjča“. Verujte mi i to da čovek mnogo bistrije razmišlja kad 14 kilometara peške izađe od Užica do Kadinjače. Danas deluje nadrealno da je premijera filma bila u Pulskoj areni, sve sa Titom i Jovankom. Tek je bizarno da je Boris Buzančić - koji je glumio „druga Boru“ (to je valjda Dušan Jerković, heroj sa Kadinjače) - bio prvi Tuđmanov gradonačelnik Zagreba.
Za snimanje filma je vezana i jedna anegdota: Kad su tražili statiste za četnike, jedan seljak se malkice opustio nakon nekoliko čašica i pitao: Hoćete li da nam vi date uniforme, ili ćemo mi da obučemo naše!
петак, 30. децембар 2011.
четвртак, 29. децембар 2011.
среда, 28. децембар 2011.
уторак, 27. децембар 2011.
понедељак, 26. децембар 2011.
субота, 24. децембар 2011.
Mirjana Karanović: Ukinuti smo kao ljudi
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:319911-Mirjana-Karanovic-Ukinuti-smo-kao-ljudi
ČINI mi se da mnogi od nas više ne vide način na koji bi moglo da bude bolje - mislim da smo izgubili ideje za budućnost, život nam se sveo na preživljavanje, duhovno i materijalno, na pitanje kako sebe još uvek smatrati osobom koja postoji. Nekako osećamo da smo, zapravo, ukinuti kao ljudi. A teško je govoriti o sopstvenoj mizeriji bez svesti kako iz te mizerije može da se izađe. I onda je bolje da ništa ne govoriš, da ćutiš, i da se nadaš nekom čudu. Što je prilično depresivno - kaže u razgovoru za „Novosti“ Mirjana Karanović, glumica koja je svojim darom i ulogama obeležila umetnost ovih prostora.
* U strašnim vremenima kada su mnogi ćutali, vi ste govorili. Sada opet vidimo da mnogi ćute - znači li to da prihvatamo „nepodnošljivu težinu postojanja“, koja, nažalost, opet čini našu stvarnost?
- Mnogi su devedesetih ćutali iz straha, a sada mnogi ćute jer prosto nemaju šta da kažu. Tada, kada sam bila jedna od onih koji su pričali nešto što se nije „smelo“, nije bilo poželjno pričati, imali smo, zapravo, emociju, strast, nekako smo postojali kao ljudi. Tada se vlast nije kritikovala, barem ne javno, a danas se vlast kritikuje na sve strane, a od toga nema nikakvog efekta.
* Zašto? Ako već može da se kritikuje, slobodno promišlja i razmišlja, otkud osećaj beznadežnosti?
- Zbog toga što mnogi ljudi ne vide opciju, ideju za koju bi mogli da se vežu. To je za mene poražavajuće - da je jedna demokratska ideja uništena ili da polako trune zato što oni koji su je preuzeli nisu znali šta s njom da rade. I sada nam demokratija ostavlja modrice i na duši, i na našim telima. Bojim se da rezultat toga može biti da jednog dana odustanemo od demokratije, što bi bilo poražavajuće, kao da je to bio nečiji plan - da nam se demokratija zgadi, i da ponovo poželimo nekog diktatora da nas „spasi“, nekog novog Tita ili Staljina.
* Ima i dosta primera, u svim sferama društva, da ljudi koji ozbiljno rade i pokušavaju da menjaju „balkanska pravila“, ili odustaju, jer ne mogu da se izbore sa preprekama, ili budu eliminisani raznim igrama?
- To je naše stanje, i ne vidim da će se išta promeniti. Ne znam da li smo sami sebe doveli do tog stanja, ili su nam ga nametnuli. O tome više ne mogu da razmišljam - moji prioriteti, moja usmerenja, moj fokus, pomeraju se sa društvenog plana na nešto što je lično, intimno, neka druga sfera života. Niti više želim, niti se smatram sposobnom da se bavim velikim pitanjima kao što su socijalne ili političke teme. To je uzalud, i zato sam i ja jedna od onih koji odustaju.
- Nekad stvari prosto morate da pustite, jer nešto mora da umre. To je teško, ali morate da pustite niz vodu nešto čega se grčevito držite, jer je istrulilo. Otvorite frižider, pa pobacate sve što se usmrdelo, i morate da očistite da biste nešto novo i sveže mogli da stavite. Mislim da treba da „počistimo“ svoje lične živote, i da svaki čovek odredi šta su mu prioriteti, jer teško da politika može da bude bilo čiji prioritet. Ako je to bio nečiji cilj, onda je uspeo.
* Jesu li ljudi devedesetih imali ideju da se izbore za svoje živote?
- Nisu imali nikakvu viziju, i nikakve ciljeve, veoma mali broj ljudi imao je neku ideju. Velika većina je, zapravo, ćutala i trpela. Pravila se kao da se ništa ne dešava, a digla se kada je dogorelo do nokata, kada je sve postalo strašno. Tako će biti i sada. Devedesetih godina ljudi su se ubijali, umirali, oružje se potezalo, vlast nas je povela u krvavi rat sa komšijama, braćom, rat je pocepao porodice, mnoge fizički i materijalno potpuno uništio. Sada nema rata, ali se nekad čini da je ovo „tiho“ uništavanje mnogo strašnije... Tako da ne mogu više da se bavim velikim temama.
* Može li čovek zaista da se izoluje?
- Nije to izolacija, jednostavno moraš nekako da budeš u svom balansu - ako si stalno u onome što se dešava oko tebe, a svoj život zapostavljaš, onda si na velikom gubitku. Lično, nikada nisam pristala da budem zastrašena, da mi život prođe u izbegavanju - zašto da ćutim, zašto da ne reagujem, zašto da prođem pored nekih stvari kao da me se ne tiču. Ali, više nemam vremena da bih ga gubila, a jedino je važno svoj život ne protraćiti - ako već drugi traće naš život, nekako bih volela da ga ja ne protraćim, da se ne pridružim onima koji me, zapravo, nipodaštavaju. Jer, kad te nipodaštavaju sa svih strana, nemoj i ti sam sebe uništavati lošim mislima i navikama, pesimizmom koji nam se svakodnevno nudi kao jedina izvesna „opcija“.
* Kako da se okrenemo sopstvenoj egzistenciji kad je i za nju teško izboriti se, između ostalog zato što je jedan od naših najvećih problema stalna negativna selekcija?
- Nije to negativna, nego partijska selekcija, selekcija moćnika, onih koji su na mestima sa kojih mogu sve. U takvoj selekciji ponekad ima i sposobnih ljudi, ali, generalno, to znači da nema prostora za ljude koji su van krugova moći, i van stranaka. Nezavisni, ničiji, nemaju veliku šansu - za funkcije i velike karijere biraju se pripadnici moćnih klanova. Tako je ovde, tako je i u Bosni, ne znam kako je u Hrvatskoj, ali to ohrabruje mlade, darovite i obrazovane koji žele da odu iz ove zemlje. Da sada imam 20-22 godine, pakovala bih kofere. Naravno, ukoliko bih bila osrednja, ušla bih u neki „tim“, učlanila bih se u neku partiju, time bi moja karijera bila garantovana. To je naša sudbina. Mi ne volimo darovite ljude, ovde se daroviti ruše. Jer, kako da se porediš sa darovitima, a da stalno gledaš koliko si nedarovit. To je toliko prosto.
- Niko nam neće ništa sa strane doneti, nikakve partije, vlasti, vođe. Moje jedine reči ohrabrenja danas bi mogle da budu - ulažite u svoju decu. Volite svoju decu, vaspitavajte ih da budu dobri ljudi. Sumnjam da su deca koja se bodu noževima, ubijaju i prebijaju svoje vršnjake, pale i lome po ulicama, voljena, i da su to deca kojoj su roditelji posvećivali pažnju. Ne, to su ispuštene generacije. Prestanite da pušite, vodite računa o svom zdravlju, jer ako se razbolite vi ste nagrabusili! Bolesni ste, a nemate para za skupe lekove, privatne klinike, analize... Krećite se - dok si pokretan bolje se osećaš. Prestanite da čitate tabloidne novine i da gledate prostačke, vulgarne TV programe - isključite televizor makar na jedan dan, čitajte knjige, dobra knjiga podiže duh, čini da se bolje osećaš.
* Zar je to jedino što ljudi mogu za sebe da urade?
- Da, oni koji se nadaju da će im bilo koja partija na vlasti, bilo nova, bilo da ostane ova stara, poboljšati život - imaju iluziju.
* Danas se govori da je devedesetih postojao adrenalin koji je ulivao nadu, da je postojao kakav-takav sistem vrednosti, a da su sada „izmileli“ ljudi spremni na sve?
- Na trenutke se i meni učini da je tako, jer sam i ja, kao i mnogi, sklona da idealizujem ono što je bilo. Ljudi imaju potrebu, i, hvala Bogu, osobinu, da najgore stvari zaboravljaju, tako da ono što je prošlo, pošto je prošlo, možda i nije bilo toliko strašno. I onda mislimo da je ono što nam se trenutno dešava mnogo strašnije. Ali, nisam sigurna u to - devedesete su bile godine mobilizacije, izvlačenja ljudi iz kuća i prepadanja na spavanju, nestajanja ljudi, strašne bede, velike nestašice, otvorenih ponižavanja, redova za hleb, za ulje, brašno, godine kada sam majci donela deset kila brašna koje mi je sindikat dao... I tada su gotovo svi bili spremni na sve. Ne kažem da ovo danas nije ponižavajuće, ali, nije to ništa gore, niti je nekad bilo bolje.
* U čemu je onda problem ovoga što sada živimo?
- Na delu je stvaranje beskrupuloznog društva, društva u kojem su jedini kriterijumi lični i materijalni interesi, u kojem ima mesta samo za velike - a mi smo sitna riba. Kao kad ajkule i kitovi otvore usta i prolete kroz jato, pa ko živ, ko mrtav! Tako smo i mi danas - ko živ, ko mrtav. Ko će da otplati kredite, ko neće, kome će da uzmu stan, ko će da ostane bez posla, ko će da završi na ulici... Ne zna se šta će biti! Sada država ima užasno veliku moć, i jedino što možete jeste da budete anarhista, ali to ne vodi ničemu.
* Da li je, uprkos tranziciji, ovde ipak moglo da bude drugačije?
- Jeste, i to mi je, u stvari, najviše žao. Proći će i sve ovo jednog dana, pa, sad, nisam pametna šta treba - ovo o čemu govorim samo je moj pokušaj da u nekom mraku, magli, pronađem put, intuicijom. Ne znam šta je s druge strane, ni šta će biti sutra, ni da li ću doživeti da se nekako završi. A završiće se, u istoriji je prosto tako. Sve ima svoje faze, svoje „gore i dole“, samo što kod nas to dugo traje. Pretpostavljam da je, na primer, u nekoj ruskoj provinciji mnogo gore, i da će se ljudi tamo teže izvući nego mi. Ali, istorija ne mari za dane, mesece, godine, istorija mari za vekove, milenijume. Šta je briga!
* Koliko istorija mari za živote „malih ljudi“?
- Nedavno sam se vratila iz Rima, videla građevine civilizacije koja se meri milenijumima. I tada su živeli neki ljudi, i sad žive neki ljudi, i slične stvari su se dešavale i tada, kao i sada. Vidiš da se istorija ne meri našim malim životima. To može da uznemiri - kao, ti sad, zapravo, nisi bitan, osećaš se kao zrnce peska na velikoj plaži, i onda ne znaš kako da se ponašaš.
* Šta se događa kad neko preuveličava svoj značaj?
- To se vidi na primeru kako su završili moćnici iz devedesetih. Vrlo bedno, a mislili su da su veoma moćni, bitni, večiti, da nikada neće otići. A svi odu jednog dana, pitanje je samo kako - neki bedno, drugi dostojanstveno.
| 19. februar 2011.
Glumica govori za "Novosti" o životu svedenom na preživljavanje, demokratskoj ideji koja trune: Kao da je bio nečiji plan da opet poželimo diktatora
Mirjana Karanović
- Mnogi su devedesetih ćutali iz straha, a sada mnogi ćute jer prosto nemaju šta da kažu. Tada, kada sam bila jedna od onih koji su pričali nešto što se nije „smelo“, nije bilo poželjno pričati, imali smo, zapravo, emociju, strast, nekako smo postojali kao ljudi. Tada se vlast nije kritikovala, barem ne javno, a danas se vlast kritikuje na sve strane, a od toga nema nikakvog efekta.
* Zašto? Ako već može da se kritikuje, slobodno promišlja i razmišlja, otkud osećaj beznadežnosti?
- Zbog toga što mnogi ljudi ne vide opciju, ideju za koju bi mogli da se vežu. To je za mene poražavajuće - da je jedna demokratska ideja uništena ili da polako trune zato što oni koji su je preuzeli nisu znali šta s njom da rade. I sada nam demokratija ostavlja modrice i na duši, i na našim telima. Bojim se da rezultat toga može biti da jednog dana odustanemo od demokratije, što bi bilo poražavajuće, kao da je to bio nečiji plan - da nam se demokratija zgadi, i da ponovo poželimo nekog diktatora da nas „spasi“, nekog novog Tita ili Staljina.
* Ima i dosta primera, u svim sferama društva, da ljudi koji ozbiljno rade i pokušavaju da menjaju „balkanska pravila“, ili odustaju, jer ne mogu da se izbore sa preprekama, ili budu eliminisani raznim igrama?
- To je naše stanje, i ne vidim da će se išta promeniti. Ne znam da li smo sami sebe doveli do tog stanja, ili su nam ga nametnuli. O tome više ne mogu da razmišljam - moji prioriteti, moja usmerenja, moj fokus, pomeraju se sa društvenog plana na nešto što je lično, intimno, neka druga sfera života. Niti više želim, niti se smatram sposobnom da se bavim velikim pitanjima kao što su socijalne ili političke teme. To je uzalud, i zato sam i ja jedna od onih koji odustaju.
STALNO SUDARANjE * NE tako davno govorili ste da je demokratija sistem u kome se stalno treba boriti, ne čekati ništa od drugoga...
- Svako treba najbolje da radi ono što ume da radi. Glumica sam, profesor glume, to je najbolje što umem da radim, sve ostalo mi je nametnuto, sav ovaj društveni angažman je silom prilika. Ne uživam u tome da mitingujemo, protestujemo. Ali, to te sretne, spopadne, ne možeš da izbegneš i moraš da obaviš. A volela bih da toga nema, volela bih da živim u društvu u kojem nema potrebe da se stalno sudaramo.
* Šta preostaje onima koji odustaju?- Svako treba najbolje da radi ono što ume da radi. Glumica sam, profesor glume, to je najbolje što umem da radim, sve ostalo mi je nametnuto, sav ovaj društveni angažman je silom prilika. Ne uživam u tome da mitingujemo, protestujemo. Ali, to te sretne, spopadne, ne možeš da izbegneš i moraš da obaviš. A volela bih da toga nema, volela bih da živim u društvu u kojem nema potrebe da se stalno sudaramo.
- Nekad stvari prosto morate da pustite, jer nešto mora da umre. To je teško, ali morate da pustite niz vodu nešto čega se grčevito držite, jer je istrulilo. Otvorite frižider, pa pobacate sve što se usmrdelo, i morate da očistite da biste nešto novo i sveže mogli da stavite. Mislim da treba da „počistimo“ svoje lične živote, i da svaki čovek odredi šta su mu prioriteti, jer teško da politika može da bude bilo čiji prioritet. Ako je to bio nečiji cilj, onda je uspeo.
* Jesu li ljudi devedesetih imali ideju da se izbore za svoje živote?
- Nisu imali nikakvu viziju, i nikakve ciljeve, veoma mali broj ljudi imao je neku ideju. Velika većina je, zapravo, ćutala i trpela. Pravila se kao da se ništa ne dešava, a digla se kada je dogorelo do nokata, kada je sve postalo strašno. Tako će biti i sada. Devedesetih godina ljudi su se ubijali, umirali, oružje se potezalo, vlast nas je povela u krvavi rat sa komšijama, braćom, rat je pocepao porodice, mnoge fizički i materijalno potpuno uništio. Sada nema rata, ali se nekad čini da je ovo „tiho“ uništavanje mnogo strašnije... Tako da ne mogu više da se bavim velikim temama.
* Može li čovek zaista da se izoluje?
- Nije to izolacija, jednostavno moraš nekako da budeš u svom balansu - ako si stalno u onome što se dešava oko tebe, a svoj život zapostavljaš, onda si na velikom gubitku. Lično, nikada nisam pristala da budem zastrašena, da mi život prođe u izbegavanju - zašto da ćutim, zašto da ne reagujem, zašto da prođem pored nekih stvari kao da me se ne tiču. Ali, više nemam vremena da bih ga gubila, a jedino je važno svoj život ne protraćiti - ako već drugi traće naš život, nekako bih volela da ga ja ne protraćim, da se ne pridružim onima koji me, zapravo, nipodaštavaju. Jer, kad te nipodaštavaju sa svih strana, nemoj i ti sam sebe uništavati lošim mislima i navikama, pesimizmom koji nam se svakodnevno nudi kao jedina izvesna „opcija“.
* Kako da se okrenemo sopstvenoj egzistenciji kad je i za nju teško izboriti se, između ostalog zato što je jedan od naših najvećih problema stalna negativna selekcija?
- Nije to negativna, nego partijska selekcija, selekcija moćnika, onih koji su na mestima sa kojih mogu sve. U takvoj selekciji ponekad ima i sposobnih ljudi, ali, generalno, to znači da nema prostora za ljude koji su van krugova moći, i van stranaka. Nezavisni, ničiji, nemaju veliku šansu - za funkcije i velike karijere biraju se pripadnici moćnih klanova. Tako je ovde, tako je i u Bosni, ne znam kako je u Hrvatskoj, ali to ohrabruje mlade, darovite i obrazovane koji žele da odu iz ove zemlje. Da sada imam 20-22 godine, pakovala bih kofere. Naravno, ukoliko bih bila osrednja, ušla bih u neki „tim“, učlanila bih se u neku partiju, time bi moja karijera bila garantovana. To je naša sudbina. Mi ne volimo darovite ljude, ovde se daroviti ruše. Jer, kako da se porediš sa darovitima, a da stalno gledaš koliko si nedarovit. To je toliko prosto.
OSTAVITI TRAG U LjUDIMA * PREMA čemu čovek danas može da se odredi?
- Samo prema sopstvenom životu, da u njemu pronađe smisao. To nije ni malo, ni beznačajno - ukoliko vaspitaš pošteno, plemenito i pametno dete, ili ako ostaviš trag u ljudima kada, recimo, dođu u bioskop i pozorište, pa im ulepšaš veče. Ili, kad neko spase kuče sa ulice, i to je kapljica dobra na ovom svetu. Meni to mnogo znači.
* Svedoci smo stalnih političkih „prepucavanja“, novih i starih koalicija, „prepakivanja“... U partije koje su izabrali, mnogi ljudi ulažu sve svoje nade.- Samo prema sopstvenom životu, da u njemu pronađe smisao. To nije ni malo, ni beznačajno - ukoliko vaspitaš pošteno, plemenito i pametno dete, ili ako ostaviš trag u ljudima kada, recimo, dođu u bioskop i pozorište, pa im ulepšaš veče. Ili, kad neko spase kuče sa ulice, i to je kapljica dobra na ovom svetu. Meni to mnogo znači.
- Niko nam neće ništa sa strane doneti, nikakve partije, vlasti, vođe. Moje jedine reči ohrabrenja danas bi mogle da budu - ulažite u svoju decu. Volite svoju decu, vaspitavajte ih da budu dobri ljudi. Sumnjam da su deca koja se bodu noževima, ubijaju i prebijaju svoje vršnjake, pale i lome po ulicama, voljena, i da su to deca kojoj su roditelji posvećivali pažnju. Ne, to su ispuštene generacije. Prestanite da pušite, vodite računa o svom zdravlju, jer ako se razbolite vi ste nagrabusili! Bolesni ste, a nemate para za skupe lekove, privatne klinike, analize... Krećite se - dok si pokretan bolje se osećaš. Prestanite da čitate tabloidne novine i da gledate prostačke, vulgarne TV programe - isključite televizor makar na jedan dan, čitajte knjige, dobra knjiga podiže duh, čini da se bolje osećaš.
* Zar je to jedino što ljudi mogu za sebe da urade?
- Da, oni koji se nadaju da će im bilo koja partija na vlasti, bilo nova, bilo da ostane ova stara, poboljšati život - imaju iluziju.
* Danas se govori da je devedesetih postojao adrenalin koji je ulivao nadu, da je postojao kakav-takav sistem vrednosti, a da su sada „izmileli“ ljudi spremni na sve?
- Na trenutke se i meni učini da je tako, jer sam i ja, kao i mnogi, sklona da idealizujem ono što je bilo. Ljudi imaju potrebu, i, hvala Bogu, osobinu, da najgore stvari zaboravljaju, tako da ono što je prošlo, pošto je prošlo, možda i nije bilo toliko strašno. I onda mislimo da je ono što nam se trenutno dešava mnogo strašnije. Ali, nisam sigurna u to - devedesete su bile godine mobilizacije, izvlačenja ljudi iz kuća i prepadanja na spavanju, nestajanja ljudi, strašne bede, velike nestašice, otvorenih ponižavanja, redova za hleb, za ulje, brašno, godine kada sam majci donela deset kila brašna koje mi je sindikat dao... I tada su gotovo svi bili spremni na sve. Ne kažem da ovo danas nije ponižavajuće, ali, nije to ništa gore, niti je nekad bilo bolje.
* U čemu je onda problem ovoga što sada živimo?
- Na delu je stvaranje beskrupuloznog društva, društva u kojem su jedini kriterijumi lični i materijalni interesi, u kojem ima mesta samo za velike - a mi smo sitna riba. Kao kad ajkule i kitovi otvore usta i prolete kroz jato, pa ko živ, ko mrtav! Tako smo i mi danas - ko živ, ko mrtav. Ko će da otplati kredite, ko neće, kome će da uzmu stan, ko će da ostane bez posla, ko će da završi na ulici... Ne zna se šta će biti! Sada država ima užasno veliku moć, i jedino što možete jeste da budete anarhista, ali to ne vodi ničemu.
* Da li je, uprkos tranziciji, ovde ipak moglo da bude drugačije?
- Jeste, i to mi je, u stvari, najviše žao. Proći će i sve ovo jednog dana, pa, sad, nisam pametna šta treba - ovo o čemu govorim samo je moj pokušaj da u nekom mraku, magli, pronađem put, intuicijom. Ne znam šta je s druge strane, ni šta će biti sutra, ni da li ću doživeti da se nekako završi. A završiće se, u istoriji je prosto tako. Sve ima svoje faze, svoje „gore i dole“, samo što kod nas to dugo traje. Pretpostavljam da je, na primer, u nekoj ruskoj provinciji mnogo gore, i da će se ljudi tamo teže izvući nego mi. Ali, istorija ne mari za dane, mesece, godine, istorija mari za vekove, milenijume. Šta je briga!
* Koliko istorija mari za živote „malih ljudi“?
- Nedavno sam se vratila iz Rima, videla građevine civilizacije koja se meri milenijumima. I tada su živeli neki ljudi, i sad žive neki ljudi, i slične stvari su se dešavale i tada, kao i sada. Vidiš da se istorija ne meri našim malim životima. To može da uznemiri - kao, ti sad, zapravo, nisi bitan, osećaš se kao zrnce peska na velikoj plaži, i onda ne znaš kako da se ponašaš.
* Šta se događa kad neko preuveličava svoj značaj?
- To se vidi na primeru kako su završili moćnici iz devedesetih. Vrlo bedno, a mislili su da su veoma moćni, bitni, večiti, da nikada neće otići. A svi odu jednog dana, pitanje je samo kako - neki bedno, drugi dostojanstveno.
Dan kad smo mogli ući u Europu
http://globus.jutarnji.hr/komentari/ines-sabalic/dan-kad-smo-mogli-uci-u-europu
Ines Sabalić
10. studenog 09.
Ines Sabalić
10. studenog 09.
- Nakon pada Berlinskog zida Jugoslavija je sklopila čvrst sporazum s Bruxellesom o brzom uključivanju u EZ, no umjesto puta na zapad, raspala se po republičkim šavovima, a Hrvatska i drugi, osim Slovenije, već 20 godina ne mogu ući u klub odabranih Pokraj Brandenburških vrata, kuda je tekla granica Istoka i Zapada, na mjestu gdje je John Kennedy rekao, a svi su mu povjerovali, “Ich bin ein Berliner”, može se učiniti da je Berlin predaleko da bi nešto značio nama koji smo duboko dolje. Ipak, baš ovdje, vrlo daleko od uobičajenih centara moći koji su utjecali na Hrvatsku, i dvadeset godina poslije, ustanovili smo koliko je rušenje Zida potreslo i nas. Tako teško da se, dok ovdje još slave, mi tek oporavljamo. To je bio trenutak kad je matica Europe krenula na jednu stranu, a društva u bivšoj državi na drugu. Velik raskol između Europe i njezina jugoistoka još nije svladan. Slovenija se uspjela priključiti, Hrvatska strahovito kasni, ali stiže, dok su sve druge bivše republike na ledu. Dvadeset godina nakon rušenja Zida spojila su se dva dijela Njemačke, a zemlje Srednje Europe, plus dvije balkanske, plus tri baltičke sovjetske republike, dio su Europske Unije. Međutim, ni sve države nastale iz bivše Jugoslavije nemaju čak ni Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju, ili ga imaju tek odnedavno. Taj je ugovor vrlo dobar, ali je ipak slabiji od Sporazuma što ga je početkom 1990. dobila tadašnja Jugoslavija, a koji je bio dopuna i nastavak niza ugovora sklapanih od 1980. s Bruxellesom. Kad je izbio rat, Jugoslavija je bila korak do kandidature. Šansa za Jugoslaviju Titova Jugoslavija bila je dio Europe koji je profitirao od Zida. Dok je postojao Zid, prostor na kojem je i Hrvatska bio je bliži Europi nego sada kad Zida više nema. Dok je bilo Zida, u jugoslavenskom sistemu društvo se moderniziralo, a zemlja se shvaćala kao zanimljiv eksperiment između dvaju blokova i dvaju svjetova. Imala je neproporcionalnu političku važnost, eksponiranost i ugled. Lica iz dokumentarnih snimaka i fotografija, dok se rušio Zid, otkrivaju povijesno rijetke trenutke kolektivne sreće. Dva mjeseca nakon tog događa počele su, i u tom obliku trajale godinu dana, velike promjene, mirne revolucije, u zemljama Varšavskog ugovora. Istočna Njemačka urušila se doslovno iste noći kad je pao Zid, a Poljska, Mađarska, Čehoslovačka smijenile su idućih mjeseci svoje režime bez krvi. Mjesec dana nakon pada Zida premijer Ante Marković uveo je paritet dinara i njemačke marke, srezao inflaciju, koja je iznosila 1200%, što je naglo i znatno podiglo standard jugoslavenskih domaćinstava, i što je, također, zamaglilo pogled na velike europske promjene. Godine 1990. Poljska, Čehoslovačka, Mađarska i Jugoslavija dobile su PHARE-program pomoći, no Jugoslavija je bila, po tipu svojih sporazuma, kudikamo najbliže tadašnjoj Europskoj zajednici. Teškoće koje danas regija ima s proširenjem nisu samo tehničke. Moment sile nastao padom Zida pretvorio se u viziju ujedinjene Europe, konkretiziranu u procesu proširenja Europske Unije. Taj je proces u svom najdubljem smislu povijesno gotov. Zato je Bruxellesu danas vrlo teško još apsorbirati i “Zapadni Balkan”, koji nakon pada Zida nije stupio u isto korito, nego je formirao svoj posebni rukavac. Jugoslavija je narasla našavši svoju nišu u Hladnome ratu, u prostoru ni ovamo ni onamo. Iako nije imao veze s tenzijama između Istoka i Zapada, zanimljivo je da je ratni sukob zaobišao blokove, kojima je desetljećima prijetio i zapalio se, iz nacionalističkih razloga, u Jugoslaviji. Što s Njemačkom? Godine 1963. John Kennedy ovdje, na Brandenburškim vratima, izgovorio je slavnu rečenicu “Ja sam Berlinac” i obećao i dijelu Europe iza željezne zavjese da ih Amerika neće ostaviti. Donekle. Tom su smiješku vjerovali, na tom su obećanju živjeli, ali razvoj događaja bio je još zanimljiviji. Dvije godine prije, tek izabran, Kennedy se u Beču sreo s Nikitom Hruščovom. Već 15 godina Amerika je bila previše zauzeta u Europi i htjela se polako izvući. Glavno pitanje, međutim, nije bilo riješeno. Ono je glasilo: Kako i što treba s Njemačkom? Već 12 godina postojao je NATO, pošto se Amerika oprostila od iluzije da će joj SSSR ostati saveznik, i pošto se odustalo od toga da se obrambeni savezi planiraju tako da ciljaju kao glavnog neprijatelja Njemačku. Godine 1949. Sovjeti su proglasili dio koji su imali pod svojom okupacijom DDR-om, Njemačkom Demokratskom Republikom. S druge strane, De Gaulle nije do tada dopuštao ni da se njemačke općine ujedine u pojedine savezne države, sve dok ga Amerika, te godine, nije prisilila. Pod zaštitom Amerike, i nakon iskrenog približavanja De Gaullea i Adenauera, počeo se formirati briselski blok zemalja, koji je danas EU. Čiji je smisao bio inkorporirati Njemačku, svu njezinu snagu i talent, ali je u isto vrijeme držati pod kontrolom. Kancelar Adenauer pristao je na sve moguće ustupke, ali je inzistirao na tome da Zapadna Njemačka bude ona prava, da predstavlja i jedan i drugi dio. Također, nije priznao smanjenje Njemačke na istoku, odnosno gubitak teritorija u korist Poljske. Americi je sve to bilo naporno. Europljani su bili glasni i zahtjevni, i prgavi, u strahu od Moskve, i u strahu da ih Amerika ne zaboravi. Tražili su nuklearno naoružanje, Bonn je, pak, tražio nuklearno naoružanje za Njemačku, što je opet Francuze izluđivalo, a Hruščova zabrinjavalo. Odgovorio je taktičkim zaoštravanjem, prijetnjom da će izdati akt kojim bi pripojio Njemačku. Uveo je blokadu Berlina, koji su dijelom držali zapadni Saveznici. No, Nikita Hruščov bio je vrlo racionalan, vrlo iskusan političar, i pokazalo se da ni on ni mladi Kennedy nisu htjeli ginuti za Njemačku, a ni za Berlin. Zid kao stabilizator Nakon podizanja Zida situacija se naglo stabilizira. Rješava se tršćanska kriza, povlačenjem partizana i ugovorima o Trstu i Istri, rješava se pitanje Austrije. Zemlje Varšavskog saveza čvrsto su pod čizmom, briselski blok zemalja bogati se i napreduje vođen francusko-njemačkih parom, ili motorom Europske zajednice. Nitko više ne misli na ujedinjenje dvije Njemačke. Dobitnik Nobelove nagrade za mir Willy Brandt provodi politiku velikog otopljavanja, zato što kao bivši berlinski gradonačelnik smatra da su najvažniji ljudski kontakti. Uvjeti za pad Zida stvorili su se jer je već došlo do takvih promjena u Poljskoj, koje nitko nije mogao poništiti. Nije bilo tih divizija koje su mogle pobijediti papu Wojtylu i Lecha Walesu. Mađari su otvorili granice, i Istočni Nijemci nahrupili, Austrijanci su otvorili granice, Istočni Nijemci nahrupili. Reformatori Gorbačov i Ševarnadze provodili su perestrojku i nisu ni namjeravali poslati divizije, Gorbačov vjerojatno misleći da će odsjeći bolesne dijelove i sačuvati Sovjetski Savez. Ševarnadze je htio napraviti pod kapom nebeskom mjesta za Gruziju. Jedna nedavna pogreška Miše Sakašvilija sve je izbrisala jer Putin nikad nije oprostio pad ugleda Moskve. Uz bivšu Jugoslaviju, taj je dio svijeta još jedan od gubitnika. Za vrijeme rata 90-ih nemijenjanje granica postalo je sveti princip međunarodne politike prema Zapadnom Balkanu. Badinterova arbitraža republičkih granica za državne vjerojatno je također dugovala njemačkom priznanju postojećih granica Poljske kao konačnih. François Mitterrand dovoljno je zreo da ne stoji na putu ujedinjenja. No, ne može se riješiti velikog nezadovoljstva, a igralište na kojem će to pokazati Helmutu Kohlu i Americi jesu države u ratu, na Balkanu. Mitterrand, pod izgovorom savezništva Fracuske i Srbije u Prvom svjetskom ratu, a zapravo zato što ne želi da Njemačka pomisli da se može razigrati, podržava Miloševićev režim protiv Zagreba i Sarajeva. Njegov dolazak u Sarajevo uoči savezničke odluke o bombardiranju, koje se zbog toga nije nikada dogodilo, najvjerojatnije je bila afirmacija nekih famoznih interesnih sfera europskih država, nakon ujedinjenja Njemačke, inaćenje Helmutu Kohlu. Ujedinjena je Njemačka i među Britancima izazivala nelagodu. Kako je priznanje Hrvatske bilo jedno od prvih velikih poteza ujedinjenje Njemačke, Pariz i London protumačili su to kao njemački pogled unatrag, u razdoblje nacizma, i potragu za starim saveznicima. U stvarnosti, to je bio potez velike odgovornosti demokratski promijenjene Njemačke, koja je smatrala da i ona polažu račune za sve događaje nastale za vrijeme Drugog svjetskog rata i nakon njega. Svakako, dijelovi cigli i građevnog materijala Zida dobacili su mnogo dalje nego što su to mislili gledatelji tadašnjih televizija u Jugoslaviji kad su gledali što se zbiva u zemlji Trabanta.
петак, 23. децембар 2011.
четвртак, 22. децембар 2011.
Um kontrolira…
http://www.oslobodium.com/o-umu/um-kontrolira
…većinu naših dnevnih aktivnosti.
Počevši od sna (kada je na djelu podsvjesni um), buđenja, odlaska na posao/u školu, slobodnih aktivnosti itd., većinu vremena uključen je um sa svojim dualnim stilom razmišljanja. Za um je nešto uvijek dobro/loše, veliko/malo, jako/slabo, lijepo/ružno i sl. Na taj način um procjenjuje okolinu i pohranjuje dojmove u ‘ladice’, tj. kategorije. Tako djelujući um ‘savršeno funkcionira’, jer svaku novu situaciju pokušava ‘smjestiti’ u jednu od ladica.
Djelovanje (utjecaj) uma praćeno je emocijama, od kojih glavnu riječ imaju strahovi. Zastanite i razmislite! Često svoju rečenicu počinjemo riječima: “Bojim se da…”. Ustajemo ujutro i kasnimo na posao. Javlja se tjeskoba (oblik straha) da ćemo zakasniti na autobus. Stižemo u zadnji čas, ulazimo u autobus i kroz glavu nam sijevne misao “… da li sam sve ponio na posao?”. Javi se nelagoda (opet oblik straha) da smo nešto zaboravili i razmišljamo za vrijeme vožnje o tome. Stižemo na posao i vidimo da nismo ništa zaboravili, ali šef nas zove na razgovor. Opet se javlja strah uz misao “…zašto me šef zove?”, jer razmišljamo da li smo što pogriješili, propustili i sl. Dakle, od ranog jutra strah, tjeskoba, nesigurnost, pritisak. Iz uma… Um razmišlja i stvara hipotetske situacije (pročitajte prethodni tekst još jednom) i na taj način generira osjećaj straha. Strah je uvjetovan ‘kršenjem’ nekih društvenih normi (koje je naš um prihvatio kao ‘normalne’), a posljedice su neodobravanje, pa čak i kazna.
Iz prethodnog odlomka vidljivo je da niti jedna situacija nije bila realna (sve su bile zamišljene – u umu), ali se ipak javljao strah. Dakle, vidimo da je strah osnovna emocija kojom um kontrolira naše ponašanje.
Strahovi se mogu javljati stalno, u svim situacijama. Osnovni strah, koji je u podlozi svih ostalih, je strah od neprihvaćanja i nepriznavanja od strane društvene zajednice. Na temelju tog straha, um je u stanju izgraditi čudesni svijet ponašanja uvjetovanog hipotetskim situacijama koje stalno izmišlja, a svaki dan dodaje neku novu.
Kombinacija strahova slabi volju i samuvjerenost pojedinca, te on na taj način postaje plodno tlo za razvoj ega prilagođenog zahtjevima društva. Um na taj način uvjetuje ponašanje pojedinca prema ciljevima okoline, a ne potencira osobne interese i želje. Tako se osoba uvjetuje da odustane od svojih ‘snova’ iz djetinjstva ili mladosti i postane ‘savršeni vojnik’ na korist društvu.
Posljedica je stvaranje mase poslušnih (gotovo kloniranih) jedinki koje služe sustavu, umjesto velikog broja individualaca, međusobno jako različitih i jedinstvenih.
…većinu naših dnevnih aktivnosti.
Počevši od sna (kada je na djelu podsvjesni um), buđenja, odlaska na posao/u školu, slobodnih aktivnosti itd., većinu vremena uključen je um sa svojim dualnim stilom razmišljanja. Za um je nešto uvijek dobro/loše, veliko/malo, jako/slabo, lijepo/ružno i sl. Na taj način um procjenjuje okolinu i pohranjuje dojmove u ‘ladice’, tj. kategorije. Tako djelujući um ‘savršeno funkcionira’, jer svaku novu situaciju pokušava ‘smjestiti’ u jednu od ladica.
Djelovanje (utjecaj) uma praćeno je emocijama, od kojih glavnu riječ imaju strahovi. Zastanite i razmislite! Često svoju rečenicu počinjemo riječima: “Bojim se da…”. Ustajemo ujutro i kasnimo na posao. Javlja se tjeskoba (oblik straha) da ćemo zakasniti na autobus. Stižemo u zadnji čas, ulazimo u autobus i kroz glavu nam sijevne misao “… da li sam sve ponio na posao?”. Javi se nelagoda (opet oblik straha) da smo nešto zaboravili i razmišljamo za vrijeme vožnje o tome. Stižemo na posao i vidimo da nismo ništa zaboravili, ali šef nas zove na razgovor. Opet se javlja strah uz misao “…zašto me šef zove?”, jer razmišljamo da li smo što pogriješili, propustili i sl. Dakle, od ranog jutra strah, tjeskoba, nesigurnost, pritisak. Iz uma… Um razmišlja i stvara hipotetske situacije (pročitajte prethodni tekst još jednom) i na taj način generira osjećaj straha. Strah je uvjetovan ‘kršenjem’ nekih društvenih normi (koje je naš um prihvatio kao ‘normalne’), a posljedice su neodobravanje, pa čak i kazna.
Iz prethodnog odlomka vidljivo je da niti jedna situacija nije bila realna (sve su bile zamišljene – u umu), ali se ipak javljao strah. Dakle, vidimo da je strah osnovna emocija kojom um kontrolira naše ponašanje.
Strahovi se mogu javljati stalno, u svim situacijama. Osnovni strah, koji je u podlozi svih ostalih, je strah od neprihvaćanja i nepriznavanja od strane društvene zajednice. Na temelju tog straha, um je u stanju izgraditi čudesni svijet ponašanja uvjetovanog hipotetskim situacijama koje stalno izmišlja, a svaki dan dodaje neku novu.
Kombinacija strahova slabi volju i samuvjerenost pojedinca, te on na taj način postaje plodno tlo za razvoj ega prilagođenog zahtjevima društva. Um na taj način uvjetuje ponašanje pojedinca prema ciljevima okoline, a ne potencira osobne interese i želje. Tako se osoba uvjetuje da odustane od svojih ‘snova’ iz djetinjstva ili mladosti i postane ‘savršeni vojnik’ na korist društvu.
Posljedica je stvaranje mase poslušnih (gotovo kloniranih) jedinki koje služe sustavu, umjesto velikog broja individualaca, međusobno jako različitih i jedinstvenih.
Pomozite drugima, vratiće vam se
Ovaj video snimak napravila je organizacija "Life Vest Inside" koja je osnovana sa ciljem da širi ljubaznost i dobru volju, da inspiriše medije i utiče na razvoj novih edukativnih programa.
среда, 21. децембар 2011.
U2 - Angel Of Harlem
It was a cold and wet December day
When we touched the ground at JFK
Snow was melting on the ground
On BLS I heard the sound
Of an angel
When we touched the ground at JFK
Snow was melting on the ground
On BLS I heard the sound
Of an angel
уторак, 20. децембар 2011.
понедељак, 19. децембар 2011.
Zoran Živković - Zašto sam Demokrata?
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/zasto_sam_demokrata.885.html?news_id=230497
Takvo umanjeno, ali ipak većinsko raspoloženje nacije neka politička organizacija mora sprovesti u delo. Nesumnjivo je da se daleko najveći kapacitet i potencijal za ostvarenje projekta modernizacije i evropeizacije Srbije nalazi u Demokratskoj stranci. Od kada je Zoran Đinđić preuzeo rukovođenje ovom organizacijom, pa do tragične odluke o kohabitaciji sa tadašnjim i današnjim predvodnikom srpskog evroskepticizma, nakon decembarskih izbora 2003. godine, ona je bila dominantni promoter i realizator ideje o Srbiji u EU. Nažalost, u poslednjih sedam godina, stranka čiji sam član ne radi svoj posao, uprkos evidentnom potencijalu i obavezi da izvrši svoju misiju ostvarujući svoje programske ciljeve. Ovakav zaključak ima svoje utemeljenje u mnogim činjenicama, a pre svega u našoj svakodnevnici, čiji elementi ukazuju da se umesto pred sigurnom evropskom perspektivom Srbija danas nalazi u stanju permanentne nesigurnosti i beznađa.
Povratak izvornim vrednostima, sprovođenje Programa i poštovanje Statuta, jedini je način da Demokratska stranka uspešno nastavi ostvarivanje svog istorijskog zadatka. Neophodno je da se odmah, na prvom sastanku Predsedništva, na prvoj sednici Glavnog odbora, donesu odluke koje će vratiti demokratičnost u organizaciji, odlučivanju i delovanju stranke. U vreme kada rukovodstvo DS nije bolovalo od samozadovoljstva, licemerja i srebroljublja , postojala je permanentna dinamična aktivnost u svim lokalnim, okružnim, pokrajinskim i resornim odborima. Svaka važnija odluka je donošena nakon brzih, ali sveobuhvatnih analiza i diskusija u kojima je učestvovalo nekoliko hiljada aktivista, a sednica Glavnog odbora nije bio skup klimoglavih ćutologa, već praznik demokratičnosti. Predsednik, njegov zamenik, potpredsednici i članovi na visokim državnim i gradskim funkcijama, pred članovima GO su prezentirali svoje planove rada i podnosili izveštaje o njihovom ispunjenju. Jednom godišnje je sprovođena unutarstranačka anonimna anketa u kojoj su članovi stranke ocenjivali rad svojih visokih funkcionera.
Demokratska stranka ne sme imati elemente konfederativnosti koji je danas obeležavaju. Unutarstranačka interesna podela na vojvođanski, beogradski, zapadno i istočno srbijanski pašaluk mora biti prekinuta. Samostalnost lokalnih stranačkih organa, koja je zagarantovana stranačkim statutom, mora biti reafirmisana, a godinama odlagani izbori za lokalna rukovodstva moraju biti održani po istim principima. Kadroviranje iz Krunske ulice ili neke marketinške agencije posejalo je Srbijom desetine nesposobnih, ali odanih apologeta, čije delovanje ne ide na korist ni stranci, ni opštinama gde upravljaju, ni državi u celini. Politički savet treba probuditi iz dubokog sna u kome se nalazi, a četrdeset biranih članova Glavnog odbora moraju biti najoštriji i najprecizniji kontrolni mehanizam stranke.
Demokratska stranka ne sme više nikada da stvara koalicije sa partnerima koji su simboli nedemokratičnosti, autizma, primitivizma ili efemernosti, niti u tim savezima sme da pristane na dramatično odstupanje od svojih magistralnih ciljeva. Nikada više demokrate na izbore ne smeju izaći sa estradnim programom provincijskog advertajzinga u kome su dominantni kvazijunački, neostvarivi spoljnopolitički ciljevi i grandiozne socijalno-ekonomske „vizije“, čija realizacija se meri istorijskom nezaposlenošću i ogromnom zaduženošću države.
Demokratska stranka mora na sledeće izbore da izađe sa dokumentom koji će prestavljati strateški plan za opstanak i prosperitet Srbije, u čiju izradu mora biti uloženo sve znanje i iskustvo koje prestavlja njen kadrovski potencijal, oplemenjeno saradnjom sa najvećim srpskim i međunarodnim ekspertima. U vršenju vlasti demokrate moraju biti lideri okončanja procesa jačanja institucija, vladavine prava i decentralizacije Srbije, aktiviranjem svih mehanizama koji jačaju sposobnost lokalnih samouprava i vojvođanske autonomije. Borba protiv korupcije i svih drugih oblika kriminala mora biti svakodnevna obaveza funkcionera DS, jer je to glavni uzrok višegodišnjeg zastoja u sprovođenju tranzicijskih reformi.
Za one koji su za to nesposobni, za one koji koriste svoje nezaslužene funkcije za nečasne, lične interese ne sme biti mesta u stranci koja ponovo mora postati osnovni realizator petooktobarskih ideja. Lična odgovornost svakog demokrate mora da raste proporcionalno visini njegove funkcije. Oni na najvišim funkcijama nemaju pravo na ponavljanje grešaka i njihova krivica mora biti sankcionisana smenama, bez obzira ko im je predavao u gimnaziji, sa kim su igrali košarku, da li znaju da pevaju ili su tajni poslovni partneri najviših javnih funkcionera.
Drage demokrate, članovi, funkcioneri i „lideri“, pročitajte ponovo, ili po prvi put, program Demokratske stranke, posebno onaj deo koji nosi naslov: Zašto sam Demokrata? Ako vam je to prenaporno ili imate ideolaški, kulturološki ili neki drugi problem sa tim tekstom, setite se jedne reči koja je sublimacija svega onoga što treba da krasi dobrog demokratu - POŠTENO.
Brojne nerazumljive i nerazumne izjave srpskih političara i njihovih savetnika, analitičara, komentatora, baštovana, konjovodaca i dresera na temu kandidature za EU i statusa Kosova ne mogu, na sreću, promeniti realnost. Građani Srbije i dalje većinski svoju budućnost i budućnost svoje dece vide u Evropskoj uniji, bez obzira na negativnu kampanju koju po tom pitanju zajednički vode iskreni evroskeptici i lažljivi evroentuzijasti. Iskonski nagon opstanka je i dalje jači od dnevnopolitičke halabuke spodoba koje statistika i moderna psihijatrija definišu „javnim ličnostima“.
Takvo umanjeno, ali ipak većinsko raspoloženje nacije neka politička organizacija mora sprovesti u delo. Nesumnjivo je da se daleko najveći kapacitet i potencijal za ostvarenje projekta modernizacije i evropeizacije Srbije nalazi u Demokratskoj stranci. Od kada je Zoran Đinđić preuzeo rukovođenje ovom organizacijom, pa do tragične odluke o kohabitaciji sa tadašnjim i današnjim predvodnikom srpskog evroskepticizma, nakon decembarskih izbora 2003. godine, ona je bila dominantni promoter i realizator ideje o Srbiji u EU. Nažalost, u poslednjih sedam godina, stranka čiji sam član ne radi svoj posao, uprkos evidentnom potencijalu i obavezi da izvrši svoju misiju ostvarujući svoje programske ciljeve. Ovakav zaključak ima svoje utemeljenje u mnogim činjenicama, a pre svega u našoj svakodnevnici, čiji elementi ukazuju da se umesto pred sigurnom evropskom perspektivom Srbija danas nalazi u stanju permanentne nesigurnosti i beznađa.
Povratak izvornim vrednostima, sprovođenje Programa i poštovanje Statuta, jedini je način da Demokratska stranka uspešno nastavi ostvarivanje svog istorijskog zadatka. Neophodno je da se odmah, na prvom sastanku Predsedništva, na prvoj sednici Glavnog odbora, donesu odluke koje će vratiti demokratičnost u organizaciji, odlučivanju i delovanju stranke. U vreme kada rukovodstvo DS nije bolovalo od samozadovoljstva, licemerja i srebroljublja , postojala je permanentna dinamična aktivnost u svim lokalnim, okružnim, pokrajinskim i resornim odborima. Svaka važnija odluka je donošena nakon brzih, ali sveobuhvatnih analiza i diskusija u kojima je učestvovalo nekoliko hiljada aktivista, a sednica Glavnog odbora nije bio skup klimoglavih ćutologa, već praznik demokratičnosti. Predsednik, njegov zamenik, potpredsednici i članovi na visokim državnim i gradskim funkcijama, pred članovima GO su prezentirali svoje planove rada i podnosili izveštaje o njihovom ispunjenju. Jednom godišnje je sprovođena unutarstranačka anonimna anketa u kojoj su članovi stranke ocenjivali rad svojih visokih funkcionera.
Demokratska stranka ne sme imati elemente konfederativnosti koji je danas obeležavaju. Unutarstranačka interesna podela na vojvođanski, beogradski, zapadno i istočno srbijanski pašaluk mora biti prekinuta. Samostalnost lokalnih stranačkih organa, koja je zagarantovana stranačkim statutom, mora biti reafirmisana, a godinama odlagani izbori za lokalna rukovodstva moraju biti održani po istim principima. Kadroviranje iz Krunske ulice ili neke marketinške agencije posejalo je Srbijom desetine nesposobnih, ali odanih apologeta, čije delovanje ne ide na korist ni stranci, ni opštinama gde upravljaju, ni državi u celini. Politički savet treba probuditi iz dubokog sna u kome se nalazi, a četrdeset biranih članova Glavnog odbora moraju biti najoštriji i najprecizniji kontrolni mehanizam stranke.
Demokratska stranka ne sme više nikada da stvara koalicije sa partnerima koji su simboli nedemokratičnosti, autizma, primitivizma ili efemernosti, niti u tim savezima sme da pristane na dramatično odstupanje od svojih magistralnih ciljeva. Nikada više demokrate na izbore ne smeju izaći sa estradnim programom provincijskog advertajzinga u kome su dominantni kvazijunački, neostvarivi spoljnopolitički ciljevi i grandiozne socijalno-ekonomske „vizije“, čija realizacija se meri istorijskom nezaposlenošću i ogromnom zaduženošću države.
Demokratska stranka mora na sledeće izbore da izađe sa dokumentom koji će prestavljati strateški plan za opstanak i prosperitet Srbije, u čiju izradu mora biti uloženo sve znanje i iskustvo koje prestavlja njen kadrovski potencijal, oplemenjeno saradnjom sa najvećim srpskim i međunarodnim ekspertima. U vršenju vlasti demokrate moraju biti lideri okončanja procesa jačanja institucija, vladavine prava i decentralizacije Srbije, aktiviranjem svih mehanizama koji jačaju sposobnost lokalnih samouprava i vojvođanske autonomije. Borba protiv korupcije i svih drugih oblika kriminala mora biti svakodnevna obaveza funkcionera DS, jer je to glavni uzrok višegodišnjeg zastoja u sprovođenju tranzicijskih reformi.
Za one koji su za to nesposobni, za one koji koriste svoje nezaslužene funkcije za nečasne, lične interese ne sme biti mesta u stranci koja ponovo mora postati osnovni realizator petooktobarskih ideja. Lična odgovornost svakog demokrate mora da raste proporcionalno visini njegove funkcije. Oni na najvišim funkcijama nemaju pravo na ponavljanje grešaka i njihova krivica mora biti sankcionisana smenama, bez obzira ko im je predavao u gimnaziji, sa kim su igrali košarku, da li znaju da pevaju ili su tajni poslovni partneri najviših javnih funkcionera.
Drage demokrate, članovi, funkcioneri i „lideri“, pročitajte ponovo, ili po prvi put, program Demokratske stranke, posebno onaj deo koji nosi naslov: Zašto sam Demokrata? Ako vam je to prenaporno ili imate ideolaški, kulturološki ili neki drugi problem sa tim tekstom, setite se jedne reči koja je sublimacija svega onoga što treba da krasi dobrog demokratu - POŠTENO.
недеља, 18. децембар 2011.
субота, 17. децембар 2011.
петак, 16. децембар 2011.
четвртак, 15. децембар 2011.
среда, 14. децембар 2011.
OTVORENO PISMO PRESEDNIKU REPUBLIKE SRBIJE, GOSPODINU BORISU TADIĆU
http://bhmagazin.com/iz-regiona/10240-otvoreno-pismo-presedniku-republike-srbije-gospodinu-borisu-tadiu.html
Nemoj da KFOR sklanja barikade, nego mi sami. Imaš još uvek policiju, doduše Slobinog čoveka, koji su i kumovali da se izgubi Kosovo, imaš vojsku koja ionako ništa ne radi, jer nema od koga da nas brani, kad su svi u NATO paktu, a imamo na platnom spisku hiljadu generala?! Neka naša policija i vojska sami sklone barikade. Neka policija čuva KFOR, a ne da ranjavamo Nemačke vojnike od strane nenaoružanog naroda, pa posle nam kriv đavo što je Nemačka protiv nas.
Piše: Piše: Dip.pol. Vitomir Vasić-prof.
OTVORENO PISMO PRESEDNIKU REPUBLIKE SRBIJE, GOSPODINU BORISU TADIĆU
Dragi Borise, piše ti bivši profesor logike i molim te od sada upotrebljavaj samo logiku i zdrav razum da nas izvadiš iz bede i da nas odvedeš u Evropsku Uniju. Ostavi tvoje savetnike poltron ekoji te pogrešno savetuju. Daću ti javno nekoliko besplatnih saveta. Znam da ćeš ih dobiti jer fejzbuk preko administratora prati BIA-a pa će ti dostaviti ili će se javiti neki pošteni moj fejzbuk prijatelj koji će naći načina da vam dostavi ono što misli većina Srba samo nemaju načina da to javno kažu a da neispadnu izdajice. E pa dobro biću prva javna izdajica koja se deklariše kao IZDAJICA. 1. Dragi moj poštovani Borise pogledaj se u ogledalo zar ne vidiš kolike su ti uši. Zar nisi shvatio da si namagarčen i tek ćeš biti na sledećim izborima ako ne lupiš šakom o sto i kažeš dosta. Reći će zlobnici da si diktator. Pa budi diktator. Srbiji treba diktator, čvrsta ruka da nas uvede u Evropu. Ostavi se budalaština.
Evropa i Kosovo. To ne može. Odluči se ili jednoili drugo. Budi bre razuman čoveče, nemoj da si više političar i diplomata. Srbiji to ne treba jer prepuna je tih govnara. Nama treba pošten, razuman čovek koji ima muda do zemlje da sve to preseče pre marta meseca. Znam šta te muči da ne ostaneš u istoriji upamćen kao čovek koji je prodao Kosovo. Nemaš ti šta da prodaš jer je Kumanovskim sporazumom kao posledica ponašanja generacija Srba na Kosovu i Srbiji Kosovo odavno prodato. Kosovo nije naše to su shvatili i vrabci na grani. Ne moraš nikada da ga priznaš jer to od tebe niko i ne traži, Albance baš zabole da li će neka mala jadna zemlja na Balkanu da ih prizna. Njih su priznali oni koji su jaki i moćni. Od tih jakih i moćnih kao što je Rusija pa ni ona ne odbrani Kosovo, jer gleda samo svoje interese, a to je šta će da kupi badava u Srbiji, a ako im stalo da to dobiju skoro badava onda dođe lično i Putin. Sramota od strane Rusa kako se ponašaju kao kurve. Zato ti više nemoj da se tako ponašaš.
2. Strašno brinemo šta će biti sa tih stotinak hiljada ljudi na Severu Kosova. Šta će biti, biće asimilisani u samostalnu i priznatu državu Kosovo. Isto tako su asimilisani Poljaci u Nemačkoj i Nemci u Poljskoj, Mađari u Srbiji, Srbi u Mađarskoj, Bugari u Srbiji, Rumuni u Srbiji, Albanci u Srbiji. Retko da postoji neka čista nacija. Pa koliko asimilisanih nacija ima samo u Srbiji. Šta radimo sa Vlasima kojih ima desetak puta više nego Srba na Kosovu. Nemaju svoje škole, pismo, crkve imaju samo verske običaje. Idu u naše crkve jer su i oni pravoslavci. Pa, u Srbiji muslimani idu u svoje džamije, Jevreji u sinagoge. U čemu je problem onda. U tome što će morati da plaćaju Kosovu struju, telefon i sve ostale dažbine na koje nisu navikli jer je sve za njih plaćala majčica Srbija. Neće moći više da švercuju, moraće legalno da uvoze i izvoze, da plaćaju carini i PDV Kosovu jer to je sada zasebna,priznata država u koju ti kao predsednik Srbije ne možeš odavno da kročiš. Pa šta se onda više dupetaš. Zašto je problem katastarske knjige. Reći ću ti ako nisi znao, a znam da jesi, ali ostaješ i dalje diplomata koji misli jedno, priča drugo a radi treće, zbog glasova nekih jadnika koji ništa ne shvataju, busaju se u prsa junačka i misle srcem a ne mozgom. Kad bi se mislilo srcem ne bi namTvorac podario mozak i glavu koja mnogim našim političarima služi samo za potšišivanje. U katastarskim knjigama imaš sve odgovore šta se desilo sa Kosovom od 1945 godine. Dobro zanaš šta se desilo, a zašto to javno ne kažeš; sedam milona zatočenih Srba od šake nekih bilmeza, koji vode te Srbe na barikadama.
SRBI SU KOSOVO PRODALI ALBANCIMA ZA DOBRE PARE! Tu lepo piše ko je kome i kada prodao svoju „svetu srpsku“ zemlju za svete nemačke marke po cenama za koje su u Srbijisu kupovali šest puta više. Zašto naši istoričari idu sa televizije na televiziju i prodaju maglu. Zašto ne kažu koliko je 1946. godine živelo Srba na Kosovu, koliko ih je došlo u Srbiju a koliko ih je ostalo. Gde se dedoše tih 800.000 Srba sa Kosova kojih nema u toj statistici?! Tu su, u Srbiji, među nama. Kupovali imanja oko Kragujevca, pravili svoje kolonije, za prodatu prizemnu kuću pravili su kuće na sprat, prioritetno dobijali posao u Zastavi dok su Kragujevčani ostajali na ulici. Ne treba ti naučni instituti da to shvatiš. Nek' neka tvoja kuvarica pita na ulici Kragujevčane u Kragujevcu, Smederevce u Smederevu, Beograđane u Beogradu. Borise gde su njihove vođe koje su ih huškalii vodili. Gde su Šolević (moj prijatelj na fejzbuku) Bulatović i ostali. Proveri u katastarskim knjigama njihovo materijalno stanje, onda i sada, i pitaj ih zašto su prodali i došli da žive u Beograd, i da iz svojih fotelja navijaju za Srbe koji nisu imali više kom' da prodaju i morali ostati Kosovo da brane svetu srpsku zemlju sa koje su oni drugi pobegli. Dragi Borise, da li je bio referendum gde smo mi pitani da li želimo ceo život da izdržavamo teprivilegovane Srbe i da plaćamo sve njihove troškove. Oni ne rade, a primaju plate u Srbiji, ito godinama, a naša deca sede nezaposlena. Drugima, koji su se rodili tamo gde treba da normalno žive, daješ duplu platu da bi ostali u svom selu gde su odrasli. A oni koji su odrasli u Pomoravlju i Šumadiji nemaju po dve plate, većina nema ni jednu. I na kraju, moj savet. Prihvati sve što ti Evropa traž-bezuslovno i uvedi Srbiju u Evropu po svaku cenu. Šta Srbija time dobija? Sedam milona Srba više neće biti taoci šačice onih kojima odgovara da Srbija ne uđe u Evropu, kako bi i dalje nastavili šverc-komerc. Zavrni sve ventile za Kosovo. Znaš dobro koliko Srbiju dnevno košta što veštački upampava pare na neki deo teritorije koji nije njen, a te pare koje su ogromne podeli sa brojem nezaposlenih mladih ljudi i to njima daj, svakog meseca, dok ne nađu posao. Nisu oni krivi što nemaju posao, nego ti Borise, jer vodiš pogrešnu politiku Evropa i Kosovo. A tek od marta, ako se dotle ne opametiš, bićeš kriv i proklet od svih maldih ljudi i njihovih roditelja, koji više nikada neće naći nikakav posao. Uzmi za savetnike Čedu i Vuka Draškovića, bar neće da te lažu i da ti se dodvoravaju. Reći će ti istinu u oči, koja nije bolna, čak je i lepa jer ima budućnost i perspektivu.
Za početak prekini ovo ponižavanje i ismejavanje Srbije u očima celog sveta, sa barikadama. Nemoj da KFOR sklanja barikade, nego mi sami. Imaš još uvek policiju, doduše Slobinog čoveka, koji su i kumovali da se izgubi Kosovo, imaš vojsku koja ionako ništa ne radi, jer nema od koga da nas brani, kad su svi u NATO paktu, a imamo na platnom spisku hiljadu generala. Neka naša policija i vojska sama sklone barikade. Neka policija čuva KFOR, a ne da ranjavamo Nemačke vojnike od strane nenaoružanog naroda, pa posle nam kriv đavo što je Nemačka protiv nas. Ostavi srce, ni ja ne volim Nemce, ali ih poštujem, jer su najači, jer su uspeli iz pepela, posle Drugog svetskog rata, da stvore najjaču industriju i ekonomiju, čak šta više, jaču nego Engleska i Francuska zajedno, a možda i Rusije. Zato ih poštujem i cenim. Borise ostavi srce, neka kuca, a ti Borise pamet u glavu. Sa ovakvom politikom izgubićeš izbore, jer će i oni koji su glasali za tebe iz inata glasatine za Tomu .
S poštovanjem: Dip.pol. Vitomir Vasić-prof.
BHMagazin.com
Nemoj da KFOR sklanja barikade, nego mi sami. Imaš još uvek policiju, doduše Slobinog čoveka, koji su i kumovali da se izgubi Kosovo, imaš vojsku koja ionako ništa ne radi, jer nema od koga da nas brani, kad su svi u NATO paktu, a imamo na platnom spisku hiljadu generala?! Neka naša policija i vojska sami sklone barikade. Neka policija čuva KFOR, a ne da ranjavamo Nemačke vojnike od strane nenaoružanog naroda, pa posle nam kriv đavo što je Nemačka protiv nas.
Piše: Piše: Dip.pol. Vitomir Vasić-prof.
OTVORENO PISMO PRESEDNIKU REPUBLIKE SRBIJE, GOSPODINU BORISU TADIĆU
Dragi Borise, piše ti bivši profesor logike i molim te od sada upotrebljavaj samo logiku i zdrav razum da nas izvadiš iz bede i da nas odvedeš u Evropsku Uniju. Ostavi tvoje savetnike poltron ekoji te pogrešno savetuju. Daću ti javno nekoliko besplatnih saveta. Znam da ćeš ih dobiti jer fejzbuk preko administratora prati BIA-a pa će ti dostaviti ili će se javiti neki pošteni moj fejzbuk prijatelj koji će naći načina da vam dostavi ono što misli većina Srba samo nemaju načina da to javno kažu a da neispadnu izdajice. E pa dobro biću prva javna izdajica koja se deklariše kao IZDAJICA. 1. Dragi moj poštovani Borise pogledaj se u ogledalo zar ne vidiš kolike su ti uši. Zar nisi shvatio da si namagarčen i tek ćeš biti na sledećim izborima ako ne lupiš šakom o sto i kažeš dosta. Reći će zlobnici da si diktator. Pa budi diktator. Srbiji treba diktator, čvrsta ruka da nas uvede u Evropu. Ostavi se budalaština.
Evropa i Kosovo. To ne može. Odluči se ili jednoili drugo. Budi bre razuman čoveče, nemoj da si više političar i diplomata. Srbiji to ne treba jer prepuna je tih govnara. Nama treba pošten, razuman čovek koji ima muda do zemlje da sve to preseče pre marta meseca. Znam šta te muči da ne ostaneš u istoriji upamćen kao čovek koji je prodao Kosovo. Nemaš ti šta da prodaš jer je Kumanovskim sporazumom kao posledica ponašanja generacija Srba na Kosovu i Srbiji Kosovo odavno prodato. Kosovo nije naše to su shvatili i vrabci na grani. Ne moraš nikada da ga priznaš jer to od tebe niko i ne traži, Albance baš zabole da li će neka mala jadna zemlja na Balkanu da ih prizna. Njih su priznali oni koji su jaki i moćni. Od tih jakih i moćnih kao što je Rusija pa ni ona ne odbrani Kosovo, jer gleda samo svoje interese, a to je šta će da kupi badava u Srbiji, a ako im stalo da to dobiju skoro badava onda dođe lično i Putin. Sramota od strane Rusa kako se ponašaju kao kurve. Zato ti više nemoj da se tako ponašaš.
2. Strašno brinemo šta će biti sa tih stotinak hiljada ljudi na Severu Kosova. Šta će biti, biće asimilisani u samostalnu i priznatu državu Kosovo. Isto tako su asimilisani Poljaci u Nemačkoj i Nemci u Poljskoj, Mađari u Srbiji, Srbi u Mađarskoj, Bugari u Srbiji, Rumuni u Srbiji, Albanci u Srbiji. Retko da postoji neka čista nacija. Pa koliko asimilisanih nacija ima samo u Srbiji. Šta radimo sa Vlasima kojih ima desetak puta više nego Srba na Kosovu. Nemaju svoje škole, pismo, crkve imaju samo verske običaje. Idu u naše crkve jer su i oni pravoslavci. Pa, u Srbiji muslimani idu u svoje džamije, Jevreji u sinagoge. U čemu je problem onda. U tome što će morati da plaćaju Kosovu struju, telefon i sve ostale dažbine na koje nisu navikli jer je sve za njih plaćala majčica Srbija. Neće moći više da švercuju, moraće legalno da uvoze i izvoze, da plaćaju carini i PDV Kosovu jer to je sada zasebna,priznata država u koju ti kao predsednik Srbije ne možeš odavno da kročiš. Pa šta se onda više dupetaš. Zašto je problem katastarske knjige. Reći ću ti ako nisi znao, a znam da jesi, ali ostaješ i dalje diplomata koji misli jedno, priča drugo a radi treće, zbog glasova nekih jadnika koji ništa ne shvataju, busaju se u prsa junačka i misle srcem a ne mozgom. Kad bi se mislilo srcem ne bi namTvorac podario mozak i glavu koja mnogim našim političarima služi samo za potšišivanje. U katastarskim knjigama imaš sve odgovore šta se desilo sa Kosovom od 1945 godine. Dobro zanaš šta se desilo, a zašto to javno ne kažeš; sedam milona zatočenih Srba od šake nekih bilmeza, koji vode te Srbe na barikadama.
SRBI SU KOSOVO PRODALI ALBANCIMA ZA DOBRE PARE! Tu lepo piše ko je kome i kada prodao svoju „svetu srpsku“ zemlju za svete nemačke marke po cenama za koje su u Srbijisu kupovali šest puta više. Zašto naši istoričari idu sa televizije na televiziju i prodaju maglu. Zašto ne kažu koliko je 1946. godine živelo Srba na Kosovu, koliko ih je došlo u Srbiju a koliko ih je ostalo. Gde se dedoše tih 800.000 Srba sa Kosova kojih nema u toj statistici?! Tu su, u Srbiji, među nama. Kupovali imanja oko Kragujevca, pravili svoje kolonije, za prodatu prizemnu kuću pravili su kuće na sprat, prioritetno dobijali posao u Zastavi dok su Kragujevčani ostajali na ulici. Ne treba ti naučni instituti da to shvatiš. Nek' neka tvoja kuvarica pita na ulici Kragujevčane u Kragujevcu, Smederevce u Smederevu, Beograđane u Beogradu. Borise gde su njihove vođe koje su ih huškalii vodili. Gde su Šolević (moj prijatelj na fejzbuku) Bulatović i ostali. Proveri u katastarskim knjigama njihovo materijalno stanje, onda i sada, i pitaj ih zašto su prodali i došli da žive u Beograd, i da iz svojih fotelja navijaju za Srbe koji nisu imali više kom' da prodaju i morali ostati Kosovo da brane svetu srpsku zemlju sa koje su oni drugi pobegli. Dragi Borise, da li je bio referendum gde smo mi pitani da li želimo ceo život da izdržavamo teprivilegovane Srbe i da plaćamo sve njihove troškove. Oni ne rade, a primaju plate u Srbiji, ito godinama, a naša deca sede nezaposlena. Drugima, koji su se rodili tamo gde treba da normalno žive, daješ duplu platu da bi ostali u svom selu gde su odrasli. A oni koji su odrasli u Pomoravlju i Šumadiji nemaju po dve plate, većina nema ni jednu. I na kraju, moj savet. Prihvati sve što ti Evropa traž-bezuslovno i uvedi Srbiju u Evropu po svaku cenu. Šta Srbija time dobija? Sedam milona Srba više neće biti taoci šačice onih kojima odgovara da Srbija ne uđe u Evropu, kako bi i dalje nastavili šverc-komerc. Zavrni sve ventile za Kosovo. Znaš dobro koliko Srbiju dnevno košta što veštački upampava pare na neki deo teritorije koji nije njen, a te pare koje su ogromne podeli sa brojem nezaposlenih mladih ljudi i to njima daj, svakog meseca, dok ne nađu posao. Nisu oni krivi što nemaju posao, nego ti Borise, jer vodiš pogrešnu politiku Evropa i Kosovo. A tek od marta, ako se dotle ne opametiš, bićeš kriv i proklet od svih maldih ljudi i njihovih roditelja, koji više nikada neće naći nikakav posao. Uzmi za savetnike Čedu i Vuka Draškovića, bar neće da te lažu i da ti se dodvoravaju. Reći će ti istinu u oči, koja nije bolna, čak je i lepa jer ima budućnost i perspektivu.
Za početak prekini ovo ponižavanje i ismejavanje Srbije u očima celog sveta, sa barikadama. Nemoj da KFOR sklanja barikade, nego mi sami. Imaš još uvek policiju, doduše Slobinog čoveka, koji su i kumovali da se izgubi Kosovo, imaš vojsku koja ionako ništa ne radi, jer nema od koga da nas brani, kad su svi u NATO paktu, a imamo na platnom spisku hiljadu generala. Neka naša policija i vojska sama sklone barikade. Neka policija čuva KFOR, a ne da ranjavamo Nemačke vojnike od strane nenaoružanog naroda, pa posle nam kriv đavo što je Nemačka protiv nas. Ostavi srce, ni ja ne volim Nemce, ali ih poštujem, jer su najači, jer su uspeli iz pepela, posle Drugog svetskog rata, da stvore najjaču industriju i ekonomiju, čak šta više, jaču nego Engleska i Francuska zajedno, a možda i Rusije. Zato ih poštujem i cenim. Borise ostavi srce, neka kuca, a ti Borise pamet u glavu. Sa ovakvom politikom izgubićeš izbore, jer će i oni koji su glasali za tebe iz inata glasatine za Tomu .
S poštovanjem: Dip.pol. Vitomir Vasić-prof.
BHMagazin.com
INTERVJU: Dubravka Stojanović, istoričar
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/293568/Sami-smo-krivi-sto-smo-na-gubitnickoj-strani----istorije
Dobitnica ovogodišnje nagrade za mir „za dalekosežni mirovni angažman, započet ratne 1993. godine” koju joj je u petak uveče dodelio Centar za mir i razvoj demokratije, upozorava da se, kad je u pitanju kandidatura Srbije, „mi i dalje radije grčevito držimo liste pogrešnih prioriteta i od tih grešaka ne odustajemo, što nije znak bogzna kakve pameti”.
- Bez evropskog okvira mi upadamo u nama omiljeni sistem - čija vlast toga i država, čija država toga i sloboda, kako se govorilo početkom 20. veka - kaže naša poznata istoričarka.
Ne nedavnoj tribini o Srbiji i EU, beogradski srednjoškolci su se izjasnili protiv ulaska Srbije u EU uz argument da „EU Srbiji oduzima Kosovo”. Šta je u osnovi takvog stava?
- To jeste posledica zbunjenih i zbunjivih poruka naših vlasti, ali takav stav ima i svoje istorijske razloge. Temelji moderne Evrope u mnogo čemu su suprotni dominantnim vrednostima kod nas, a posebno interesima raznih vrsta naših elita. Evropa se zasniva na ideji pravne države, jasnoj podeli vlasti, poštovanju institucija, procedura i zakona, slobodi pojedinca, kompeticiji, slobodnom tržištu.
Kod nas je sistem postavljen upravo suprotno - država je partijska; odluke se donose u uskom krugu koji poništava podelu vlasti; sama vlast ruši sopstvene institucije i zakone da bi progurala neki svoj mali, trenutni interes; monopoli ne dozvoljavaju kompeticiju; tržište je blokirano monopolima. Tu leži suština otpora Evropi, jer ona znači suštinsku promenu koja mnogima nije u interesu.
Da li problem Kosova, ali i odnosa sa svim susedima, možemo da rešimo bez EU?
- Hajde da se prvo malo nečega setimo: politika Slobodana Miloševića odvela nas je u rat sa najmoćnijim državama, koji smo, logično, izgubili 1999. godine. Sile pobednice uspostavile su, kao i uvek u istoriji, jedan poredak koji samo one mogu da promene.
Da li bi nedobijanje statusa kandidata za EU za vas bilo razočaranje ili, što kažu političari, nije smak sveta?
- Za mene to jeste smak sveta zato što bi to pokazalo da mi nismo spremni na promene. Što je još gore, to ne bi bilo prvi put da mi napredak žrtvujemo nekoj fantaziji. Više puta smo u istoriji tako izabrali. Pritom, taj izbor nije iracionalan i lud - za mnoge je to čista korist. Svi se sećaju prelomnog trenutka kad smo odbacili reforme Ante Markovića i bacili se na ratovanje. Ili kad je iz sličnih razloga ubijen Zoran Đinđić!
Donošenje zakona često protiče u atmosferi ucena, laži i prevara. Naročito kad su usvajani zakoni o finansiranju stranaka, blanko ostavkama, restituciji, imovini Vojvodine i rehabilitaciji. Kako to komentarišete?
- To je najbolji dokaz koliko je nama Evropa neophodna. Ona bi dala okvir koji bi nam omogućio da se polako, vrlo polako, dovedemo u red.
Naša vlast potrošila je najviše energije da prevari i izigra Evropu, da nešto ušićari, da makar malkice podiđe samoj sebi. To je za mene bio poraz i dokaz svega onoga o čemu smo već pričali.
Na inicijativu o „belim listićima”, odnosno o bojkotu postojećih političkih opcija na izborima, stigla su upozorenja da bi to bilo samo rasipanje glasova? Da li podržavate tu inicijativu?
- Ne podržavam. Izbori su jedino oruđe koje imamo u uređenom političkom svetu i smatram nedemokratskim zahteve da se to sredstvo ispusti. Ako nema izbora, onda se sukob koji postoji u društvu preliva na ulicu. Naša istorija prepuna je takvih prevrata i oni su nas i doveli dovde gde smo. Najskuplje je stalno počinjati iz početka.
Kod nas i vlast i opozicija stalno pokušavaju da rade nešto mimo pravila i institucija. I stalno koriste radikalna sredstva. Vreme je da odrastemo i da prestanemo stalno da rušimo ono što je tek počelo da se gradi.
Uvek ima prostora za otpor
Nedavno vam je izašla knjiga „Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek”. Kako Biblioteka može da ima političku biografiju?
- Kod nas sve ima političku biografiju! Radi se o istoriji serije knjiga koja postoji od 1971. godine i na kojoj su se prelomili svi naši lomovi. Iz tih epizoda se vide sve naše vlasti, ali se jasno vidi i zašto su takvi autoritarni poreci bili mogući, odnosno kako su oni počivali na konformizmu, strahu i malograđanštini. A vidi se i da je prostora za otpor uvek bilo, da se moglo, al’ se nije htelo. To je ponovo jedna gorka knjiga o našim elitama.
Sami smo krivi što smo na gubitničkoj strani istorije
Tamara Spaić | 04. 12. 2011. - 14:12h | Foto: M. Đurica
Nije politika ako kukate i žalite se da su velike sile zle, nego ako postupate tako da dobijete njihovu podršku za svoje ciljeve. Naši susedi u tome više-manje uspevaju, a mi i dalje kukamo i ljutimo se. Drugim rečima - mi ne razumemo svetsku politiku i ne umemo da pobedimo u toj utakmici. Bez podrške EU, ali i SAD, mi ostajemo na gubitničkoj strani istorije. I to svojom krivicom - kaže u intervjuu za „Blic“ Dubravka Stojanović, ugledna istoričarka.
Izbori su jedino oruđe koje imamo: Dubravka Stojanović
- Bez evropskog okvira mi upadamo u nama omiljeni sistem - čija vlast toga i država, čija država toga i sloboda, kako se govorilo početkom 20. veka - kaže naša poznata istoričarka.
Ne nedavnoj tribini o Srbiji i EU, beogradski srednjoškolci su se izjasnili protiv ulaska Srbije u EU uz argument da „EU Srbiji oduzima Kosovo”. Šta je u osnovi takvog stava?
- To jeste posledica zbunjenih i zbunjivih poruka naših vlasti, ali takav stav ima i svoje istorijske razloge. Temelji moderne Evrope u mnogo čemu su suprotni dominantnim vrednostima kod nas, a posebno interesima raznih vrsta naših elita. Evropa se zasniva na ideji pravne države, jasnoj podeli vlasti, poštovanju institucija, procedura i zakona, slobodi pojedinca, kompeticiji, slobodnom tržištu.
Kod nas je sistem postavljen upravo suprotno - država je partijska; odluke se donose u uskom krugu koji poništava podelu vlasti; sama vlast ruši sopstvene institucije i zakone da bi progurala neki svoj mali, trenutni interes; monopoli ne dozvoljavaju kompeticiju; tržište je blokirano monopolima. Tu leži suština otpora Evropi, jer ona znači suštinsku promenu koja mnogima nije u interesu.
| |
- Hajde da se prvo malo nečega setimo: politika Slobodana Miloševića odvela nas je u rat sa najmoćnijim državama, koji smo, logično, izgubili 1999. godine. Sile pobednice uspostavile su, kao i uvek u istoriji, jedan poredak koji samo one mogu da promene.
Da li bi nedobijanje statusa kandidata za EU za vas bilo razočaranje ili, što kažu političari, nije smak sveta?
- Za mene to jeste smak sveta zato što bi to pokazalo da mi nismo spremni na promene. Što je još gore, to ne bi bilo prvi put da mi napredak žrtvujemo nekoj fantaziji. Više puta smo u istoriji tako izabrali. Pritom, taj izbor nije iracionalan i lud - za mnoge je to čista korist. Svi se sećaju prelomnog trenutka kad smo odbacili reforme Ante Markovića i bacili se na ratovanje. Ili kad je iz sličnih razloga ubijen Zoran Đinđić!
Donošenje zakona često protiče u atmosferi ucena, laži i prevara. Naročito kad su usvajani zakoni o finansiranju stranaka, blanko ostavkama, restituciji, imovini Vojvodine i rehabilitaciji. Kako to komentarišete?
- To je najbolji dokaz koliko je nama Evropa neophodna. Ona bi dala okvir koji bi nam omogućio da se polako, vrlo polako, dovedemo u red.
Naša vlast potrošila je najviše energije da prevari i izigra Evropu, da nešto ušićari, da makar malkice podiđe samoj sebi. To je za mene bio poraz i dokaz svega onoga o čemu smo već pričali.
Na inicijativu o „belim listićima”, odnosno o bojkotu postojećih političkih opcija na izborima, stigla su upozorenja da bi to bilo samo rasipanje glasova? Da li podržavate tu inicijativu?
- Ne podržavam. Izbori su jedino oruđe koje imamo u uređenom političkom svetu i smatram nedemokratskim zahteve da se to sredstvo ispusti. Ako nema izbora, onda se sukob koji postoji u društvu preliva na ulicu. Naša istorija prepuna je takvih prevrata i oni su nas i doveli dovde gde smo. Najskuplje je stalno počinjati iz početka.
Kod nas i vlast i opozicija stalno pokušavaju da rade nešto mimo pravila i institucija. I stalno koriste radikalna sredstva. Vreme je da odrastemo i da prestanemo stalno da rušimo ono što je tek počelo da se gradi.
Uvek ima prostora za otpor
Nedavno vam je izašla knjiga „Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek”. Kako Biblioteka može da ima političku biografiju?
- Kod nas sve ima političku biografiju! Radi se o istoriji serije knjiga koja postoji od 1971. godine i na kojoj su se prelomili svi naši lomovi. Iz tih epizoda se vide sve naše vlasti, ali se jasno vidi i zašto su takvi autoritarni poreci bili mogući, odnosno kako su oni počivali na konformizmu, strahu i malograđanštini. A vidi se i da je prostora za otpor uvek bilo, da se moglo, al’ se nije htelo. To je ponovo jedna gorka knjiga o našim elitama.
уторак, 13. децембар 2011.
Saveti: 30 stvari koje treba da prestanete da radite sebi
http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/295314/Saveti-30-stvari-koje-treba-da-prestanete-da-radite-sebi
1. Prestanite da trošite vreme na pogrešne ljude - život je prekratak da biste vreme provodili sa ljudima koji iz vas "isisavaju" sreću. Akov as neko želi u svom životu, neka vam napravi mesta. Nikada nemojte da se trudite oko onih koji konstantno potcenjuju vašu vrednost. Ne zaboravite da su vam pravi prijatelji uz vas kada se osećate najgore, a ne kada ste u svom najboljem izdanju.
2. Ne bežite od problema - suočite se s njima. Znamo da to nije lako. Nismo napravljeni tako da neprestano rešavamo probleme. Sazdani smo tako da se nerviramo, rastužimo, bivamo povređeni, padamo. Ipak, suočavanje s problemima, prilagođavanje i rešavanje se uče i ti procesi nas formiraju u osobe kakve jesmo.
3. Ne lažite sebe - bilo koga na svetu možete da slažete, ali ne i sebe. Naši životi se menjaju nabolje ako rizikujemo, a prvi i najteži rizik je da budemo iskreni prema sebi.
4. Ne stavljajte uvek sebe u drugi plan - u ljubavnom odnosu je najbolnije kada osoba izgubi sebe jer previše voli nekog drugog i tako zaboravi da je i ona posebna. Da, pomažite drugima, ali i sebi. Ako se nađete u situaciji u kojoj bi trebalo da pratite svoje strasti i htenja, i da uradite nešto što vam je važno, ne oklevajte.
5. Nemojte pokušavati da budete nešto što niste - jedan od najvećih izazova u životu je da budemo svoji u svetu u kojem od nas stalno očekuju da budemo kao svi drugi. Neko će uvek biti lepiš od vas, neko pametniji, a neko mlađi, ali nikada niko neće biti vi. Nemojte se menjati samo da bi vas drugi ljudi zavoleli. Budite vi, i pravi ljudi će zavoleti pravu (pravog) vas.
6. Ne živite u prošlosti - ne možete započeti novo poglavlje u životu, ako neprestano čitate prethodno.
7. Ne plašite se da napravite grešku - raditi i grešiti je bar deset puta produktivnije nego ne raditi ništa. Svaki uspeh ostavlja trag neuspeha za sobom.
8. Ne grizite se zbog starih grešaka - moguće je da volimo pogrešnu osobu i plačemo zbog loših stvari iz prošlosti, ali sigurno je da nam greške pomažu da pronađemo ljude i stvari koje su dobre za nas. Bilo šta da nam se dogodilo u životu nas je pripremalo na trenutak koji tek treba da dođe.
9. Ne pokušavajte da kupite sreću - mnoge stvari koje želimo su skupe. A sve ono što nas istinski zadovoljava - besplatno. Ljubav, smeh i posao koji nas ipunjavaju zadovoljstvom.
10. Ne tražite stalno sreću u drugima - ako niste zadovoljni sami sobom, nećete biti zadovoljni ni odnosom sa drugima. Trebalo bi da stabilizujete svoj život pre nego što ga podelite s nekim.
11. Ne budite dokoni - ne razmišljajte previše. U suprotnom ćete sami napraviti problem koji realno nije bio tu. Procenite situaciju i odlučno reagujte. Napredak zahteva rizik.
12. Ne mislite da ste nespremni - niko nije 100 odsto spreman kada mu se ukaže prilika. Većina sjajnih prilika nas natera da izađemo iz udobne i sigurne zone, pa je logično da nam u početku nije prijatno.
13. Ne ulazite više u veze iz pogrešnih razloga - bolje je biti sam, nego u lošem društvu. Ne žurite. Ako je nešto suđeno, dogodiće se u pravo vreme, sa pravom osobom i s najboljim mogućim razlogom. Zaljubite se kada ste spremni, ne kada ste usamljeni.
14. Prestanite da odbijate nove potencijalne veze samo zato što stare nisu uspele - u životu uvek postoji razlog zašto ste nekoga upoznali. Neki će vas testirati, neki iskoristiti, a ima i onih koji će vas naučiti nečemu. Ipak, najvažnije je što postoje ljudi koji će iz vas izvući najbolje.
15. Prestanite da se takmičite sa svima - ne brinite o tome šta drugi rade bolje od vas. Uspeh je borba sa samim sobom.
16. Ne budite više ljubomorni na druge - zapitajte se: "Šta ja to imam na čemu mi svi drugi zavide?"
17. Ne kukajte i ne sažaljevajte se - možda u datom trenutku ne razumete zašto vam se nešto dešava, i verovatno je veoma teško. Ipak, setite se problema iz prošlosti. Često ćete primetiti da su vas oni doveli na bolja mesta, do boljih ljudi i situacija. Zato se osmehnite. Dajte svima do znanja da ste danas jači nego juče i - tako će i biti.
18. Prestanite da budete zlopamtilo - ne živite s mržnjom u srcu. Tako ćete sebe povrediti više nego ljude koje mrzite. Oproštaj nije kada kažete: "To što si mi uradio je u redu". Oproštaj je kada kažete: "Neću dozvoliti da to što si mi uradio zauvek uništi moju sreću."
19. Ne spuštajte se na tuđi nivo - nemojte spuštati svoje kriterijume da bi onima koji neće da ih podignu bilo prijatnije.
20. Ne gubite vreme pravdajući se drugima - vašim prijateljima to nije potrebno, a neprijatelji vam ionako neće poverovati. Uradite ono za šta u srcu osećate da je ispravno.
21. Ne radite stvari stalno iznova bez pauze - kada nemate vremena da duboko udahnete, baš je trenutak da to uradite. Ponekad nam je potrebno da se odvojimo od onoga što radimo da bismo stvari videli jasnije.
22. Prestanite da potcenjujete lepotu sitnih trenutaka - uživajte u malim stvarima, jer ćete se možda jednog dana osvrnuti i shvatiti da su one bile velike. Najbolji delovi života su trenuci koje provodite osmehujući se sa nekim do koga vam je stalo.
23. Ne pokušavajte da stvari učinite savršenim - pravi život ne nagrađuje perfekcioniste, već one koji odrade šta treba.
24. Ne idite linijom manjeg otpora - kada rešite da postignete nešto veliko, to sigurno nije lako. Ne krećite lakšim putem. Uradite nešto posebno.
25. Prestanite da se ponašate kao da je sve u redu, ako nije - u redu je da se na kratko "raspadate". Ne morate uvek da se pretvarate da ste jaki i da dokazujete da je sve u redu. Ne bi trebalo da vas zabrinjava ono što drugi misle. Ako vam se plače - plačite.
26. Ne krivite uvek druge za svoje greške - kada druge okrivljujete za sopstvene greške, ne preuzimate odgovornost, pa samim tim ti drugi preuzimaju kontrolu nad vašim životom.
27. Ne pokušavajte da svima budete sve - ako to pokušate, sagorećete. Ipak, ako uspete da nasmejete jednu osobu, sve bi moglo da se promeni. Zato se fokusirajte.
28. Prekinite toliko da brinete - to što brinete ne znači da će sutrašnji dan biti lakši. Način da shvatite da li zbog nečega treba brinuti jeste da postavite sebi pitanje: "Da li će ovo biti važno za godinu dana? Za tri godine? Pet?" Ako je odgovor "ne", onda nije vredno brige.
29. Ne razmišljajte o onome što ne želite da se dogodi - fokusirajte se na ono što želite. Ako se svako jutro probudite misleći kako će vam se nešto sjajno desiti tokom dana i dobro obratite pažnju, često ćete primetiti da ste bili u pravu.
30. Prestanite da budete nezahvalni - bez obzira na to koliko vam je teško ili lepo, svako jutro se probudite zahvalni na životu koji imate. Umesto da mislite o stvarima koje nemate, setite se šta je to što imate, a drugima toliko nedostaje.
Izvor: www.marcandangel.com
I.S. | 13. 12. 2011.
Činjenica je da se ne možemo vratiti unazad kroz vreme i promeniti određene stvari. Ipak, svaki dan nam nudi novi početak. Pre nego što počnete da menjate svoj život, trebalo bi da dignete ruke od svega što vas zadržava da krenete napred.
1. Prestanite da trošite vreme na pogrešne ljude - život je prekratak da biste vreme provodili sa ljudima koji iz vas "isisavaju" sreću. Akov as neko želi u svom životu, neka vam napravi mesta. Nikada nemojte da se trudite oko onih koji konstantno potcenjuju vašu vrednost. Ne zaboravite da su vam pravi prijatelji uz vas kada se osećate najgore, a ne kada ste u svom najboljem izdanju.
2. Ne bežite od problema - suočite se s njima. Znamo da to nije lako. Nismo napravljeni tako da neprestano rešavamo probleme. Sazdani smo tako da se nerviramo, rastužimo, bivamo povređeni, padamo. Ipak, suočavanje s problemima, prilagođavanje i rešavanje se uče i ti procesi nas formiraju u osobe kakve jesmo.
3. Ne lažite sebe - bilo koga na svetu možete da slažete, ali ne i sebe. Naši životi se menjaju nabolje ako rizikujemo, a prvi i najteži rizik je da budemo iskreni prema sebi.
4. Ne stavljajte uvek sebe u drugi plan - u ljubavnom odnosu je najbolnije kada osoba izgubi sebe jer previše voli nekog drugog i tako zaboravi da je i ona posebna. Da, pomažite drugima, ali i sebi. Ako se nađete u situaciji u kojoj bi trebalo da pratite svoje strasti i htenja, i da uradite nešto što vam je važno, ne oklevajte.
5. Nemojte pokušavati da budete nešto što niste - jedan od najvećih izazova u životu je da budemo svoji u svetu u kojem od nas stalno očekuju da budemo kao svi drugi. Neko će uvek biti lepiš od vas, neko pametniji, a neko mlađi, ali nikada niko neće biti vi. Nemojte se menjati samo da bi vas drugi ljudi zavoleli. Budite vi, i pravi ljudi će zavoleti pravu (pravog) vas.
6. Ne živite u prošlosti - ne možete započeti novo poglavlje u životu, ako neprestano čitate prethodno.
7. Ne plašite se da napravite grešku - raditi i grešiti je bar deset puta produktivnije nego ne raditi ništa. Svaki uspeh ostavlja trag neuspeha za sobom.
8. Ne grizite se zbog starih grešaka - moguće je da volimo pogrešnu osobu i plačemo zbog loših stvari iz prošlosti, ali sigurno je da nam greške pomažu da pronađemo ljude i stvari koje su dobre za nas. Bilo šta da nam se dogodilo u životu nas je pripremalo na trenutak koji tek treba da dođe.
9. Ne pokušavajte da kupite sreću - mnoge stvari koje želimo su skupe. A sve ono što nas istinski zadovoljava - besplatno. Ljubav, smeh i posao koji nas ipunjavaju zadovoljstvom.
10. Ne tražite stalno sreću u drugima - ako niste zadovoljni sami sobom, nećete biti zadovoljni ni odnosom sa drugima. Trebalo bi da stabilizujete svoj život pre nego što ga podelite s nekim.
11. Ne budite dokoni - ne razmišljajte previše. U suprotnom ćete sami napraviti problem koji realno nije bio tu. Procenite situaciju i odlučno reagujte. Napredak zahteva rizik.
12. Ne mislite da ste nespremni - niko nije 100 odsto spreman kada mu se ukaže prilika. Većina sjajnih prilika nas natera da izađemo iz udobne i sigurne zone, pa je logično da nam u početku nije prijatno.
13. Ne ulazite više u veze iz pogrešnih razloga - bolje je biti sam, nego u lošem društvu. Ne žurite. Ako je nešto suđeno, dogodiće se u pravo vreme, sa pravom osobom i s najboljim mogućim razlogom. Zaljubite se kada ste spremni, ne kada ste usamljeni.
14. Prestanite da odbijate nove potencijalne veze samo zato što stare nisu uspele - u životu uvek postoji razlog zašto ste nekoga upoznali. Neki će vas testirati, neki iskoristiti, a ima i onih koji će vas naučiti nečemu. Ipak, najvažnije je što postoje ljudi koji će iz vas izvući najbolje.
15. Prestanite da se takmičite sa svima - ne brinite o tome šta drugi rade bolje od vas. Uspeh je borba sa samim sobom.
16. Ne budite više ljubomorni na druge - zapitajte se: "Šta ja to imam na čemu mi svi drugi zavide?"
17. Ne kukajte i ne sažaljevajte se - možda u datom trenutku ne razumete zašto vam se nešto dešava, i verovatno je veoma teško. Ipak, setite se problema iz prošlosti. Često ćete primetiti da su vas oni doveli na bolja mesta, do boljih ljudi i situacija. Zato se osmehnite. Dajte svima do znanja da ste danas jači nego juče i - tako će i biti.
18. Prestanite da budete zlopamtilo - ne živite s mržnjom u srcu. Tako ćete sebe povrediti više nego ljude koje mrzite. Oproštaj nije kada kažete: "To što si mi uradio je u redu". Oproštaj je kada kažete: "Neću dozvoliti da to što si mi uradio zauvek uništi moju sreću."
19. Ne spuštajte se na tuđi nivo - nemojte spuštati svoje kriterijume da bi onima koji neće da ih podignu bilo prijatnije.
20. Ne gubite vreme pravdajući se drugima - vašim prijateljima to nije potrebno, a neprijatelji vam ionako neće poverovati. Uradite ono za šta u srcu osećate da je ispravno.
21. Ne radite stvari stalno iznova bez pauze - kada nemate vremena da duboko udahnete, baš je trenutak da to uradite. Ponekad nam je potrebno da se odvojimo od onoga što radimo da bismo stvari videli jasnije.
22. Prestanite da potcenjujete lepotu sitnih trenutaka - uživajte u malim stvarima, jer ćete se možda jednog dana osvrnuti i shvatiti da su one bile velike. Najbolji delovi života su trenuci koje provodite osmehujući se sa nekim do koga vam je stalo.
23. Ne pokušavajte da stvari učinite savršenim - pravi život ne nagrađuje perfekcioniste, već one koji odrade šta treba.
24. Ne idite linijom manjeg otpora - kada rešite da postignete nešto veliko, to sigurno nije lako. Ne krećite lakšim putem. Uradite nešto posebno.
25. Prestanite da se ponašate kao da je sve u redu, ako nije - u redu je da se na kratko "raspadate". Ne morate uvek da se pretvarate da ste jaki i da dokazujete da je sve u redu. Ne bi trebalo da vas zabrinjava ono što drugi misle. Ako vam se plače - plačite.
26. Ne krivite uvek druge za svoje greške - kada druge okrivljujete za sopstvene greške, ne preuzimate odgovornost, pa samim tim ti drugi preuzimaju kontrolu nad vašim životom.
27. Ne pokušavajte da svima budete sve - ako to pokušate, sagorećete. Ipak, ako uspete da nasmejete jednu osobu, sve bi moglo da se promeni. Zato se fokusirajte.
28. Prekinite toliko da brinete - to što brinete ne znači da će sutrašnji dan biti lakši. Način da shvatite da li zbog nečega treba brinuti jeste da postavite sebi pitanje: "Da li će ovo biti važno za godinu dana? Za tri godine? Pet?" Ako je odgovor "ne", onda nije vredno brige.
29. Ne razmišljajte o onome što ne želite da se dogodi - fokusirajte se na ono što želite. Ako se svako jutro probudite misleći kako će vam se nešto sjajno desiti tokom dana i dobro obratite pažnju, često ćete primetiti da ste bili u pravu.
30. Prestanite da budete nezahvalni - bez obzira na to koliko vam je teško ili lepo, svako jutro se probudite zahvalni na životu koji imate. Umesto da mislite o stvarima koje nemate, setite se šta je to što imate, a drugima toliko nedostaje.
Izvor: www.marcandangel.com
Barak Obama, predsednik SAD, ovih dana o ekonomiji u obraćanju naciji
Barak Obama, predsednik SAD, ovih dana o ekonomiji u obraćanju naciji:
„Daćemo ljudima šansu da steknu nove veštine, a u obrazovanju šansu da nauče kako da naprave turbine na vetar, kvalitetne poluprovodnike i baterije velike snage. Ako ne budemo imali ekonomiju izgrađenu na balonima finansijskih špekulacija, naši najbolji, najsjajniji ljudi neće trčati da karijeru grade u bankama. Hoćemo više ljudi u nauci i inženjerstvu. Tada ova zemlja neće biti poznata po dugovima i sumnjivim profitima. Bićemo svuda u svetu poznati po proizvodnji i prodaji robe označene s tri ponosne reči: Made in America.“
„Daćemo ljudima šansu da steknu nove veštine, a u obrazovanju šansu da nauče kako da naprave turbine na vetar, kvalitetne poluprovodnike i baterije velike snage. Ako ne budemo imali ekonomiju izgrađenu na balonima finansijskih špekulacija, naši najbolji, najsjajniji ljudi neće trčati da karijeru grade u bankama. Hoćemo više ljudi u nauci i inženjerstvu. Tada ova zemlja neće biti poznata po dugovima i sumnjivim profitima. Bićemo svuda u svetu poznati po proizvodnji i prodaji robe označene s tri ponosne reči: Made in America.“
Odbrana propalog i poslednji dani
http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/295237/Odbrana-propalog-i-poslednji-dani
Zato se atmosfera u srpskom političkom šleperu, punom starog tereta koji se ne može reciklirati, pretvorila u onu cisternu iz Davitelja. Ko još u njoj uporno šminka i ulepšava hladno truplo politike „i Kosovo i Evropa“?
Nije ni važno, napolju je već počeo da živi i privlači novi duh Preokreta, umesto kosovsko-evropske zablude koja je odavno izgubila svaki magnetizam. Zbog toga se brzo smanjuje red spremnih da u njemu čekaju radnu obavezu i brane poraz politike vladajuće koalicije, koja uporno davi evropske nade Srbije. U njemu su posle petka ostali još zvaničnici vlasti zato što je to njihov posao ili limit.
Deklamuju još i neki analitičari, poput Slaviše Orlovića, koji autsajderski viče kako je LDP „verovatno za nezavisnost Kosova“, potpuno nesvestan odgovornosti nastavnika na fakultetu za tako zalepljenu etiketu u zemlji naelektrisanoj preko granice izdržljivosti, u kojoj je nasilje prema „izdajnicima“ nacionalni sport.
Uzalud je „orlovićima“. Ne ograđujte ovu zemlju. DON’T FENCE ME IN!
Bojan Đurić | 12. 12. 2011.
Dođe onaj raspust kad se mangupi iz kraja ili uozbilje ili završe kao lokalne siledžije kojih se više niko ne plaši. Obično u isto vreme slično se desi i omiljenim predsednicima odeljenja koje profesorke i direktor vole. Postanu ljudi ili ostanu mediokriteti čija privlačnost brzo izbledi, iako i dalje recituju. To se nekako desi spontano, vreme preraste učaurene i samozadovoljne.
Na isti način ovo što gledamo - veliki prelom na političkoj sceni - nije vezan za 9. decembar, iako je u petak postao očigledan. Parola „i Kosovo i Evropa“ postala je šuplja odavno, nema to veze s odlukom nemačke kancelarke. Navika obmanjivanja građana, odlaganja nužne modernizacije i parazitiranja na činjenici da se u Srbiji teško može umreti od gladi jer će krompira uvek biti, doživela je poraz onog dana kad je u nju svako razuman i ozbiljan prestao da veruje. Zato se atmosfera u srpskom političkom šleperu, punom starog tereta koji se ne može reciklirati, pretvorila u onu cisternu iz Davitelja. Ko još u njoj uporno šminka i ulepšava hladno truplo politike „i Kosovo i Evropa“?
Nije ni važno, napolju je već počeo da živi i privlači novi duh Preokreta, umesto kosovsko-evropske zablude koja je odavno izgubila svaki magnetizam. Zbog toga se brzo smanjuje red spremnih da u njemu čekaju radnu obavezu i brane poraz politike vladajuće koalicije, koja uporno davi evropske nade Srbije. U njemu su posle petka ostali još zvaničnici vlasti zato što je to njihov posao ili limit.
Deklamuju još i neki analitičari, poput Slaviše Orlovića, koji autsajderski viče kako je LDP „verovatno za nezavisnost Kosova“, potpuno nesvestan odgovornosti nastavnika na fakultetu za tako zalepljenu etiketu u zemlji naelektrisanoj preko granice izdržljivosti, u kojoj je nasilje prema „izdajnicima“ nacionalni sport.
Uzalud je „orlovićima“. Ne ograđujte ovu zemlju. DON’T FENCE ME IN!
Kao hoćemo, a u stvari nećemo
http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/295447/Kao-hocemo--a-u-stvari-necemo
Umesto da sve bude prosto i jednostavno. JLS imaju svoje izvorne poreske prihode (imovinu, građevinsko zemljište, komunalnu taksu, procenat poreza na zarade...) i druge autonomne prihode koje same ili preko svojih “javnih” institucija ostvare. Na drugoj strani imaju funkcije koje finansiraju (pored sadašnjih i osnovno obrazovanje i zdravstvene usluge).
I tačka. Imaš pare, pa radi šta hoćeš. Kupuj, prodaj, pravi, gradi, trguj, samo manje troši, a više ulaži u infrastrukturu i zapošljavanje. I ne traži od nas gore ništa. Ni pare, ni saglasnosti. Kakvi više transferi kad imaš svoje rođene pare. Imaš i svoje odbornike i građane. Koji sve prate i snimaju. A ako, ne daj bože, staviš “opštinske ili gradske” pare u svoj džep, tu su, pored smena i novih izbora, policija i pravosuđe.
Eto pravog modela. Koji decenijama funkcioniše. Koga mi nećemo. Jer da hoćemo, u novom zakonu o javnoj svojini umesto opet nekih saglasnosti i kontrola odozgo prosto bi pisalo - gradovi i opštine imaju svoju imovinu koja se pribavlja i otuđuje po procedurama iz statuta JLS i Zakona o obligacionim odnosima.
Dragan Vujadinović | 13. 12. 2011.
Najpre nagradno pitanje - kako je Belgija mogla skoro dve godine da živi i opstane bez vlade i ministara i da još pritom ne bude u grupi ekonomskih stradalnika. Tačan odgovor je - zato što su ljudi navikli da rade nezavisno od politike i još više zato što se odluke donose tamo (u jedinicama lokalne samouprave - JLS) gde se odvija život. Decentralizacija na delu.
Kao što kod nas već godinama živi na rečima i u predizbornim obećanjima. U realnom životu je nema niti će je uskoro biti. Čim i dalje postoje ovi gore i oni dole. Pa su ovi gore stalno “zabrinuti” da ovi dole nešto ne “zabrljaju”. I stalno im nešto dodeljuju i traže. Opet se odozgo dele naše pare odozdo (samo se prema političkim prilikama, menjaju kriterijumi podele). I traže saglasnosti da prodaš ili kupiš svoje. Umesto da sve bude prosto i jednostavno. JLS imaju svoje izvorne poreske prihode (imovinu, građevinsko zemljište, komunalnu taksu, procenat poreza na zarade...) i druge autonomne prihode koje same ili preko svojih “javnih” institucija ostvare. Na drugoj strani imaju funkcije koje finansiraju (pored sadašnjih i osnovno obrazovanje i zdravstvene usluge).
I tačka. Imaš pare, pa radi šta hoćeš. Kupuj, prodaj, pravi, gradi, trguj, samo manje troši, a više ulaži u infrastrukturu i zapošljavanje. I ne traži od nas gore ništa. Ni pare, ni saglasnosti. Kakvi više transferi kad imaš svoje rođene pare. Imaš i svoje odbornike i građane. Koji sve prate i snimaju. A ako, ne daj bože, staviš “opštinske ili gradske” pare u svoj džep, tu su, pored smena i novih izbora, policija i pravosuđe.
Eto pravog modela. Koji decenijama funkcioniše. Koga mi nećemo. Jer da hoćemo, u novom zakonu o javnoj svojini umesto opet nekih saglasnosti i kontrola odozgo prosto bi pisalo - gradovi i opštine imaju svoju imovinu koja se pribavlja i otuđuje po procedurama iz statuta JLS i Zakona o obligacionim odnosima.
понедељак, 12. децембар 2011.
недеља, 11. децембар 2011.
субота, 10. децембар 2011.
петак, 9. децембар 2011.
Dan(i)) sećanja
http://www.blic.rs/Komentar/Bez-secera/294661/Dani-secanja
Smisao praznika poput Dana sećanja počiva u - kulturi sećanja. A kod nas na snazi je kultura zaborava. Možda je Dan zaborava ono što nam je potrebno?
Mi, naime, zaboravljamo sve: i da smo učestvovali u nekim ratovima, i da smo u tim radovima pobeđivali, baš kao što smo ubeđivani da u nekim docnijim ne učestvujemo, iako svesni da ih gubimo. I uopšte ne žalimo zbog tog nepriznatog učešća; žalimo zbog poraza. I možda je tu čvor: da počnemo da se sećamo onoga što jesmo radili časno ne bismo li, sebi najpre, priznali ono nečasno, čega se valja sećati da se ne bi ponovilo.
Drugim rečima, hajde da se, na primer, ne stidimo Prvog srpskog ustanka i da taj dan pod takvim imenom i obeležavamo, a to što se u taj datum švercuje i jedan papir kojim se, vrlo uslovno, nominuje državnost - pa dobro, može i to. Zna se, međutim, kada je Srbija postala nezavisna država, bez obzira na to da li taj dan treba posebno obeležavati. Naša se mlada domovina nije osobito radovala ni kada je, pre neku godinu, ponovo postala samostalnom državom pod svojim pravim imenom, više nas je ta stvar zatekla nevoljne i poludepresivne.
Praznik je državi potreban da se, bar pred sobom, čini jačom nego što to uistinu jeste. Praznik je uvek sećanje na značajnu prošlost, ponekad i bolju. Mi o boljoj prošlosti snatrimo neprestano, u kafani, ispred televizora, ispred računara. Pa kad je već tako, hajde da se setimo one bolje prošlosti u kojoj smo učestvovali.
Tako ćemo se lakše suočiti sa jučerašnjicom.
Ovom u kojoj živimo bez učešća.
Gorčin Stojanović | 09. 12. 2011.
Imamo nove državne praznike. To je jako lepo: deca neće ići u školu, a nešto zaposlenih neće ići na to malo posla kojeg bi da zadrže. Značenje praznika pak izmaći će nam kao i do sada. Jer valja reći, i u ono vreme kada smo sa ogromnim entuzijazmom praznovali sve one silne praznike, i tada nismo znali zašto to činimo.
U školi nas je teralo da na te teme pišemo one vazda iste sastave, u kojima smo opetovali otrcane tuđe misli mutnog smisla i neprohodnog značenja.Smisao praznika poput Dana sećanja počiva u - kulturi sećanja. A kod nas na snazi je kultura zaborava. Možda je Dan zaborava ono što nam je potrebno?
Mi, naime, zaboravljamo sve: i da smo učestvovali u nekim ratovima, i da smo u tim radovima pobeđivali, baš kao što smo ubeđivani da u nekim docnijim ne učestvujemo, iako svesni da ih gubimo. I uopšte ne žalimo zbog tog nepriznatog učešća; žalimo zbog poraza. I možda je tu čvor: da počnemo da se sećamo onoga što jesmo radili časno ne bismo li, sebi najpre, priznali ono nečasno, čega se valja sećati da se ne bi ponovilo.
Drugim rečima, hajde da se, na primer, ne stidimo Prvog srpskog ustanka i da taj dan pod takvim imenom i obeležavamo, a to što se u taj datum švercuje i jedan papir kojim se, vrlo uslovno, nominuje državnost - pa dobro, može i to. Zna se, međutim, kada je Srbija postala nezavisna država, bez obzira na to da li taj dan treba posebno obeležavati. Naša se mlada domovina nije osobito radovala ni kada je, pre neku godinu, ponovo postala samostalnom državom pod svojim pravim imenom, više nas je ta stvar zatekla nevoljne i poludepresivne.
Praznik je državi potreban da se, bar pred sobom, čini jačom nego što to uistinu jeste. Praznik je uvek sećanje na značajnu prošlost, ponekad i bolju. Mi o boljoj prošlosti snatrimo neprestano, u kafani, ispred televizora, ispred računara. Pa kad je već tako, hajde da se setimo one bolje prošlosti u kojoj smo učestvovali.
Tako ćemo se lakše suočiti sa jučerašnjicom.
Ovom u kojoj živimo bez učešća.
четвртак, 8. децембар 2011.
Život bez stresa
http://ratnicisvetlosti.com/prevod/luiz-l-hej/ja-to-mogu/zivot-bez-stresa/
Hajde da popričamo o stresu i životu bez njega .Ovo je trenutak u kome ili uživaš ili ne uživaš u svom životu. Ono što sada razmišljaš, kreira ono kako se sada fizički osećaš, a takodje i tvoja životna iskustva, koja ćeš sutra imati. Ako se nerviraš za svaku sitnicu i praviš slona od miša, nikada nećeš naći unutrašnji mir. Ovih dana se jako puno pažnje daje na stres. Svi se nerviraju oko nečega. Reč stres je postala uzrečica : ” Ja sam pod stresom ! “, ” Ovo je stresna situacija ! “, stres, stres, stres……
Ja mislim da je stres reakcija straha na konstantne promene života. Stres je izgovor koji često koristimo da ne bi preuzeli odgovornost za sopstvena osećanja. Ako uspemo da okrivimo nekog ili nešto, mi onda možemo da izigravamo nevinu žrtvu. Ali biti žrtva nije prijatno, niti menja našu situaciju. Često se stresiramo jer su nam prioriteti u zbrci. Mnogi od nas misle da je novac najvažnija stvar u našim životima, ali ovo nije istina. Postoji nešto mnogo važnije i dragocenije, bez čega nebismo mogli živeti. Šta je to ? To je naš sopstveni dah. Naš dah je naša najdragocenija stvar u životu, a ali ga mi uzimamo zdravo za gotovo i svaki put kada izdahnemo mi podrazumevamo da će sledeći dah biti opet tu za nas. Da ne udahnemo ponovo, ne bi poživeli ni tri minuta. Ako nam je moć koja nas je stvorila dala dovoljno daha da nam traje za ceo život, zar ne možemo onda verovati životu, da će sve ostalo što je potrebno takodje biti tu za nas. Kada dopustimo životu da se postara za nas i za sve naše male problemčiće, stres se samo istopi iz naših života.
Nemaš vremena za gubljenje na negativno razmišljanje i negativne emocije ,jer to samo još više stvara ono što ne želiš. Ako radiš pozitivne afirmacije i ništa se ne dešava, proveri koliko puta u toku dana dozvoljavaš sebi da se osećaš loše i da si nervozna. Ove emocije su upravo ono zbog čega si frustrirana i zbog čega nemaš nikakve rezultate u svom radu sa afirmacijama. To je ono što zaustavlja tok dobra u tvoj život. Sledeću put kada osetiš stres, zapitaj sebe šta je to što te plaši. Stres je samo strah, vrlo jednostavno. Ne moraš se plašiti života niti sopstvenih emocija. Saznaj šta je to što radiš, što stvara taj strah unutar tebe.
Tvoji unutarnji ciljevi su radost, harmonija i mir. Harmonija znači da si u miru sa samom sobom. Nije moguće da osećaš stres i unutarnju harmoniju u isto vreme . Kada si u miru , ti radiš jednu po jednu stvar. Ne dozvoljavaš da se nerviraš oko stvari. Kada osetiš stres učini nešto da se oslobodiš straha. Udahni duboko ili otidi u kratku šetnju. Podseti sebe na to da si ti jedina moć u tvom svetu i da ti stvaraš miran, radostan, ispunjavajući život. Želiš da kroz život ideš osećajući se bezbedno. Ne pridaj maloj reči STRES toliko moći. Ne koristi je kao izgovor za stvaranje tenzijje u svom telu . Apsolutno ništa, nijedna osoba, mesto ili stvar nema nikakvu moć nad tobom. Ti si jedini mislilac u tvom umu, i tvoje misli kreiraju tvoj život. Zato, treniraj sebe da misliš misli koje te čine da se osećaš dobro. Na taj način ćeš uvek ti kreirati svoj život iz radosti, od radosti. Radost uvek donosi još radosti da bi se radovala.
Afirmacije za život bez stresa:
OTPUŠTAM SVE SUMNJE I STRAHOVE. ŽIVOT POSTAJE JEDNOSTAVAN I LAK ZA MENE.
JA ZA SEBE STVARAM ŽIVOT BEZ STRESA.
OPUŠTAM SVOJE MIŠIĆE VRATA I OSLOBADJAM SE SVAKE NAPETOSTI U RAMENIMA.
LAGANO UDIŠEM I IZDIŠEM, I SA SVAKIM DAHOM OPUŠTAM SE SVE VIŠE.
JA SAM SPOSOBNA OSOBA I MOGU DA SAVLADAM SVE ŠTO DODJE NA MOJ PUT.
JA SAM SKONCENTRISANA I FOKUSIRANA, SVAKIM SE DANOM OSEĆAM SVE BEZBEDNIJOM.
BEZBEDNA SAM DOK ISKAZUJEMNM SVOJA OSEĆANJA.
MOGU BITI SMIRENA U BILO KOJOJ SITUACIJI.
OSEĆAM SE DOBRO U VEZI MOJIH FINANSIJA ,UVEK MOGU DA PLATIM SVOJE RAČUNE NA VREME.
VERUJEM SEBI DA MOGU DA IZADJEM NA KRAJ SA SVIM PROBLEMIMA KOJI SE POJAVE TOKOM DANA.
SHVATAM DA JE STRES SAMO STRAH I JA SADA OTPUŠTAM SVE STRAHOVE IZ SEBE.
JA SAM U PROCESU POZITIVNIH PROMENA U SVIM OBLASTIMA SVOG ŽIVOTA.
Hajde da popričamo o stresu i životu bez njega .Ovo je trenutak u kome ili uživaš ili ne uživaš u svom životu. Ono što sada razmišljaš, kreira ono kako se sada fizički osećaš, a takodje i tvoja životna iskustva, koja ćeš sutra imati. Ako se nerviraš za svaku sitnicu i praviš slona od miša, nikada nećeš naći unutrašnji mir. Ovih dana se jako puno pažnje daje na stres. Svi se nerviraju oko nečega. Reč stres je postala uzrečica : ” Ja sam pod stresom ! “, ” Ovo je stresna situacija ! “, stres, stres, stres……
Ja mislim da je stres reakcija straha na konstantne promene života. Stres je izgovor koji često koristimo da ne bi preuzeli odgovornost za sopstvena osećanja. Ako uspemo da okrivimo nekog ili nešto, mi onda možemo da izigravamo nevinu žrtvu. Ali biti žrtva nije prijatno, niti menja našu situaciju. Često se stresiramo jer su nam prioriteti u zbrci. Mnogi od nas misle da je novac najvažnija stvar u našim životima, ali ovo nije istina. Postoji nešto mnogo važnije i dragocenije, bez čega nebismo mogli živeti. Šta je to ? To je naš sopstveni dah. Naš dah je naša najdragocenija stvar u životu, a ali ga mi uzimamo zdravo za gotovo i svaki put kada izdahnemo mi podrazumevamo da će sledeći dah biti opet tu za nas. Da ne udahnemo ponovo, ne bi poživeli ni tri minuta. Ako nam je moć koja nas je stvorila dala dovoljno daha da nam traje za ceo život, zar ne možemo onda verovati životu, da će sve ostalo što je potrebno takodje biti tu za nas. Kada dopustimo životu da se postara za nas i za sve naše male problemčiće, stres se samo istopi iz naših života.
JA SAM SPOSOBNA OSOBA I MOGU DA SAVLADAM
SVE ŠTO DODJE NA MOJ PUT.
SVE ŠTO DODJE NA MOJ PUT.
Tvoji unutarnji ciljevi su radost, harmonija i mir. Harmonija znači da si u miru sa samom sobom. Nije moguće da osećaš stres i unutarnju harmoniju u isto vreme . Kada si u miru , ti radiš jednu po jednu stvar. Ne dozvoljavaš da se nerviraš oko stvari. Kada osetiš stres učini nešto da se oslobodiš straha. Udahni duboko ili otidi u kratku šetnju. Podseti sebe na to da si ti jedina moć u tvom svetu i da ti stvaraš miran, radostan, ispunjavajući život. Želiš da kroz život ideš osećajući se bezbedno. Ne pridaj maloj reči STRES toliko moći. Ne koristi je kao izgovor za stvaranje tenzijje u svom telu . Apsolutno ništa, nijedna osoba, mesto ili stvar nema nikakvu moć nad tobom. Ti si jedini mislilac u tvom umu, i tvoje misli kreiraju tvoj život. Zato, treniraj sebe da misliš misli koje te čine da se osećaš dobro. Na taj način ćeš uvek ti kreirati svoj život iz radosti, od radosti. Radost uvek donosi još radosti da bi se radovala.
Afirmacije za život bez stresa:
OTPUŠTAM SVE SUMNJE I STRAHOVE. ŽIVOT POSTAJE JEDNOSTAVAN I LAK ZA MENE.
JA ZA SEBE STVARAM ŽIVOT BEZ STRESA.
OPUŠTAM SVOJE MIŠIĆE VRATA I OSLOBADJAM SE SVAKE NAPETOSTI U RAMENIMA.
LAGANO UDIŠEM I IZDIŠEM, I SA SVAKIM DAHOM OPUŠTAM SE SVE VIŠE.
JA SAM SPOSOBNA OSOBA I MOGU DA SAVLADAM SVE ŠTO DODJE NA MOJ PUT.
JA SAM SKONCENTRISANA I FOKUSIRANA, SVAKIM SE DANOM OSEĆAM SVE BEZBEDNIJOM.
BEZBEDNA SAM DOK ISKAZUJEMNM SVOJA OSEĆANJA.
MOGU BITI SMIRENA U BILO KOJOJ SITUACIJI.
OSEĆAM SE DOBRO U VEZI MOJIH FINANSIJA ,UVEK MOGU DA PLATIM SVOJE RAČUNE NA VREME.
VERUJEM SEBI DA MOGU DA IZADJEM NA KRAJ SA SVIM PROBLEMIMA KOJI SE POJAVE TOKOM DANA.
SHVATAM DA JE STRES SAMO STRAH I JA SADA OTPUŠTAM SVE STRAHOVE IZ SEBE.
JA SAM U PROCESU POZITIVNIH PROMENA U SVIM OBLASTIMA SVOG ŽIVOTA.
Naši glumci kod Andželine napravili žurku za pamćenje
http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/294183/Nasi-glumci-kod-Andzeline-napravili-zurku-za-pamcenje
U ekipi koja je sarađivala sa Andželinom i koja se našla na premijeri bili su Rade Šerbedžija. Miloš Timotijević, Nikola Đurić, Goran Jevtić, te Vladimir Đurić Đura i glavni glumci Zana Marjanović i Goran Kostić.
Dobro raspoloženje nakon odgledane projekcije filma prenelo se i na žurku čiji je domaćin bila upravo rediteljka, koja je bila vidno uzbuđena čitave večeri. Andželina se na premijeri pojavila u društvu svog partnera Breda Pita i njegovih roditelja Bila i Džejn, čime je demantovala ranija pisanja nekih tabloida da nije u najboljim odnosima sa Bredovim roditeljima.
Zanimljivo je da je Andželina novinarima rekla da je bila svesna da je autsajder kada je režija i pisanje scenarija u pitanju, te je svakom glumcu dozvolila da napravi izmene u samom scenariju.
- Bosansko pitanje je jedno od onih koji nikada ranije nisam mogla u potpunosti da shvatim pa sam zato poželela da celu priču dublje istražim. Sam scenario nije bio gotov sve dok svako od glumaca nije napravio neku svoju izmenu na osnovu svog ličnog iskustva i svojih priča.
Sve smo radili zajedno, kao tim, jer to nije moja zemlja i nije konflikt u kome sam ja učestvovala,ali sam smatrala da kao posmatrač sa strane mogu da saslušam obe strane i da se potrudim da budem objektivna - kazala je Žolijeva.
Bosanska glumica Zana Marjanović zablistala je u dugoj crvenoj haljini i privukla veliku pažnju medija, a pre polaska u Njujork još jednom je istakla koliko joj je ovaj film važan.
- Ponosna sam. Ovo je svakako važan trenutak za mene kao glumicu, a pogotovo kao Bosanku kojoj se pružila prilika da predstavi našu zemlju na premijeri filma koji tako istinito i smelo progovara o dešavanjima koja su promenila sve nas.
Cilj našeg umetničkog rada na ovom projektu nije bio da donosimo ili namećemo sudove,
već da ispričamo priču o borbi čoveka da zadrži ljudskost - izjavila je Zana Marjanović.
Najšarmatniji na crvenom tepihu svakako je bio Nikola Đuričko, koji je odabrao zanimljiv stajling,
u stilu Džonija Depa, sa tamim naočarima, šeširom i maramom, što se fotografima veoma dopalo.
Miloš Timotijević i Goran Jevtić takođe su delovali veoma opušteno, kao da su im ovakve stvari deo svakodnevice, dok je Branko Đurić na premijeru došao sa suprugom Tanjom Ribič. Inače, film će premijerno biti prikazan 23. decembra takođe u Njujorku.
Težak film
O samoj radnji filma bilo je puno polemike kako tokom snimanja tako i u periodu postprodukcije. Andželina je na pretpremijeri priznala da će biti dosta težak za gledanje. "Film jeste težak za gledanje i to je urađeno sa namerom. Dosta je brutalan i nadamo se da će ljudi osetiti kako je to naći se u zaista neprijatnoj situaciji", istakla je novopečena rediteljka, smatrajući da je to jedini način da se prava poruka prenese na gledaoce širom sveta.
Marija Mijatović | 08. 12. 2011. - 00:02h | Foto: Profimedia
Nakon što je u ponedeljak uveče u Njujorku održana premijera filma „U zemlji krvi i meda“, rediteljskog debija Andželine Žoli, usledila je žurka za celu ekipu, a za odličnu atmosferu bili su zaduženi upravo naši glumci.
Ekipa filma u „Zemlji krvi i meda“
Dobro raspoloženje nakon odgledane projekcije filma prenelo se i na žurku čiji je domaćin bila upravo rediteljka, koja je bila vidno uzbuđena čitave večeri. Andželina se na premijeri pojavila u društvu svog partnera Breda Pita i njegovih roditelja Bila i Džejn, čime je demantovala ranija pisanja nekih tabloida da nije u najboljim odnosima sa Bredovim roditeljima.
Andželina Žoli i Bred Pit
- Bosansko pitanje je jedno od onih koji nikada ranije nisam mogla u potpunosti da shvatim pa sam zato poželela da celu priču dublje istražim. Sam scenario nije bio gotov sve dok svako od glumaca nije napravio neku svoju izmenu na osnovu svog ličnog iskustva i svojih priča.
Sve smo radili zajedno, kao tim, jer to nije moja zemlja i nije konflikt u kome sam ja učestvovala,ali sam smatrala da kao posmatrač sa strane mogu da saslušam obe strane i da se potrudim da budem objektivna - kazala je Žolijeva.
Branko Đurić sa suprugom Tanjom Ribič
- Ponosna sam. Ovo je svakako važan trenutak za mene kao glumicu, a pogotovo kao Bosanku kojoj se pružila prilika da predstavi našu zemlju na premijeri filma koji tako istinito i smelo progovara o dešavanjima koja su promenila sve nas.
Goran Jevtić
već da ispričamo priču o borbi čoveka da zadrži ljudskost - izjavila je Zana Marjanović.
Najšarmatniji na crvenom tepihu svakako je bio Nikola Đuričko, koji je odabrao zanimljiv stajling,
u stilu Džonija Depa, sa tamim naočarima, šeširom i maramom, što se fotografima veoma dopalo.
Miloš Timotijević i Goran Jevtić takođe su delovali veoma opušteno, kao da su im ovakve stvari deo svakodnevice, dok je Branko Đurić na premijeru došao sa suprugom Tanjom Ribič. Inače, film će premijerno biti prikazan 23. decembra takođe u Njujorku.
| Svi su davali sugestije Andželina je priznala da je tokom snimanja filma svakom članu ekipe davala priliku da joj iskreno kaže svoje mišljenje ne bi li film bio što objektivniji i što bolji. Naime, u početku im nije rekla da je sama napisala scenario, smatrajući da bi to uticalo na njihovu ocenu i eventualne sugestije. Kako je kazala, cilj joj je bio da se pozabavi nasiljem nad ženama na međunarodnom nivou. |
Težak film
O samoj radnji filma bilo je puno polemike kako tokom snimanja tako i u periodu postprodukcije. Andželina je na pretpremijeri priznala da će biti dosta težak za gledanje. "Film jeste težak za gledanje i to je urađeno sa namerom. Dosta je brutalan i nadamo se da će ljudi osetiti kako je to naći se u zaista neprijatnoj situaciji", istakla je novopečena rediteljka, smatrajući da je to jedini način da se prava poruka prenese na gledaoce širom sveta.
Kukuriku
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/kukuriku_.890.html?news_id=229675
DRAGOLJUB PETROVIĆ
U Saraorcima, uz to, osećaju da je slovenačko biračko telo padalo u trans kada god bi se Janković uspentrao na binu i viknuo: „Samo Srbin iz Saraoraca Sloveniju spasava“. Ili otpevao predizborni hit: „Slovenija, moja dežela, pozdrav svima iz mog rodnog sela“.
E, sad, i u Hrvatskoj je izgleda pobedio Srbin. Mada je Zoran Milanović „više puta demantovao srpsko poreklo“, kako pišu srpski mediji, utvrđeno je, naime, da je naziv njegove koalicije „Kukuriku“ apsolutno srpskog porekla.
- To što i hrvatski i srpski petlovi koriste istu reč kako bi javili da svanjiva, samo govori da je većina hrvatskih petlova zapravo srpskog porekla - provejava iz stručnih analiza u srpskoj javnosti.
I petlovi su, dakle, Srbi, a ako u Bosni, recimo, pobedi „Beeeeeee i ha koalicija“, otkrićemo da su i ovce, dakle, Srbi. Ne pravimo pitanje.
Apsurd situacije jeste da dok Srbi i oni koje „takvima osećamo“ trijumfalno pobeđuju na svim izborima od Triglava do Đevđelije, postoji bojazan, jedino, da će za nekoliko meseci na izborima u Srbiji takođe pobediti veći broj Srba, što će, razumljivo, izazvati daleko manju euforiju među lokalnim življem, razdraganim uglavnom kad komšiji crkne krava i kad komšiji na izborima pobedi Srbin.
Pouke iz hrvatsko-slovenačkih izbora prvi je izvukao Aleksandar V., dokazano nerazdvojni prijatelj Tomislava N., izjavivši: „Možda sam ovakav i onakav, možda sam težak čovek, ali SNS je moja poslednja stranka i pobedićemo ‘Kuku-lele’ koaliciju DS-a, Socijalističke partije Srbije i Mlađana Dinkića“. Očekuje se da mu istom merom uzvrati večito dovitljiva Trivan Jelena: „Možda smo mi ‘Kuku-lele’ koalicija, ali su oni ‘Kuku nama’ koalicija“.
Činjenica da je pobednička hrvatska koalicija naziv dobila po kafani u kojoj su se sastali kako bi udružili snage, naterala je ovdašnje stranačke stratege da naprave spisak ugostiteljskih objekata u kojima nikako ne treba praviti koalicije. Tako u internom dokumentu koalicije SPS-PUPS-Jedinstvena Srbija stoji preporuka da se formiranje stranačkog saveza nikako ne obavlja u kafani „Kod tri bika“, niti u restoranu „Kod tri tiganja“. Demokratska stranka ima zabranu da stranačke saveze sklapa u kafani „Luda kuća“ i restoranu „Žuta greda“, dok Socijalistička partija Srbije treba da izbegava restorane „Pod lipom“ i „Lipov lad“. Srpska napredna stranka mora, piše u detaljnim uputstvima izbornog štaba, da se kloni kafane „Kod dva lažova“ i ugostiteljskog objekta „Velika Srbija“. Demokratska stranka Srbije ima da se kloni kafane „Evropa“, Nova Srbija „Pijanog šarana“, a izbegavanje sklapanje koalicije u „Mek Donaldsu“ je preporuka izbornog štaba Pokreta „Dveri“. URS da izbegava motel „Hiljadu ruža“, zbog jasne aluzije da istu količinu evra. Nepodobne kafane za sklapanje koalicija su i „Kod Ljube trovača“, „Mama mia“, „Pogođena patka“, „Promaja“, mada većina stranačkih lidera, poučena hrvatskim iskustvom da su birači ludi za kukurikanjem, kokoškama, Srbima i petlovima, već planira da zakupi lanac restorana „Kentucky chicken“, i kiosk „Pilence“ na Konjarniku.
Na taj način će se izbeći, recimo, da vesti iz predizborne kampanje u Srbiji izgledaju ovako: „Boris Tadić, lider ‘Luda kuća koalicije’, sastao se danas sa vođom ‘Koalicije kod tri bika’ Draganom Markovićem Palmom. Istovremeno, na velikom mitingu ‘Koalicije kod dva lažova’, Tomislav Nikolić je otvorio mogućnost saveza sa Ivicom Dačićem, liderom „Koalicije lipov lad“.
Natkukavanje i natkukurikavanje će potrajati, mada je atmosfera u Srbiji takva da najviše šansi za pobedu ima „Kuka i motika koalicija“, neregistrovano udruženje građana koji kolutaju očima. Međutim, njih mrzi da se uključe u izbornu trku, jer po ceo dan sede u kafani i slave pobedu Srbina Zorana Jankovića u Sloveniji i srpske „Kukuriku koalicije“ u Hrvatskoj.
DRAGOLJUB PETROVIĆ
U selu Saraorce kod Smedereva već danima slave pobedu Zorana Jankovića na izborima u Sloveniji, jer su meštani, kao i većina srpskih medija, čvrsto ubeđeni da su Slovenci masovno zaokruživali njegovo ime na listiću samo zato što je Srbin. Izgleda da je Janković dva meseca vodio izbornu kampanju tako što je išao od mitinga do mitinga i vikao: „Ja sam Srbin!“ Što nije promaklo probirljivim slovenačkim biračima, koji apsolutno nisu mogli da odole toj neodoljivoj tački iz njegovog programa.
U Saraorcima, uz to, osećaju da je slovenačko biračko telo padalo u trans kada god bi se Janković uspentrao na binu i viknuo: „Samo Srbin iz Saraoraca Sloveniju spasava“. Ili otpevao predizborni hit: „Slovenija, moja dežela, pozdrav svima iz mog rodnog sela“.
E, sad, i u Hrvatskoj je izgleda pobedio Srbin. Mada je Zoran Milanović „više puta demantovao srpsko poreklo“, kako pišu srpski mediji, utvrđeno je, naime, da je naziv njegove koalicije „Kukuriku“ apsolutno srpskog porekla.
- To što i hrvatski i srpski petlovi koriste istu reč kako bi javili da svanjiva, samo govori da je većina hrvatskih petlova zapravo srpskog porekla - provejava iz stručnih analiza u srpskoj javnosti.
I petlovi su, dakle, Srbi, a ako u Bosni, recimo, pobedi „Beeeeeee i ha koalicija“, otkrićemo da su i ovce, dakle, Srbi. Ne pravimo pitanje.
Apsurd situacije jeste da dok Srbi i oni koje „takvima osećamo“ trijumfalno pobeđuju na svim izborima od Triglava do Đevđelije, postoji bojazan, jedino, da će za nekoliko meseci na izborima u Srbiji takođe pobediti veći broj Srba, što će, razumljivo, izazvati daleko manju euforiju među lokalnim življem, razdraganim uglavnom kad komšiji crkne krava i kad komšiji na izborima pobedi Srbin.
Pouke iz hrvatsko-slovenačkih izbora prvi je izvukao Aleksandar V., dokazano nerazdvojni prijatelj Tomislava N., izjavivši: „Možda sam ovakav i onakav, možda sam težak čovek, ali SNS je moja poslednja stranka i pobedićemo ‘Kuku-lele’ koaliciju DS-a, Socijalističke partije Srbije i Mlađana Dinkića“. Očekuje se da mu istom merom uzvrati večito dovitljiva Trivan Jelena: „Možda smo mi ‘Kuku-lele’ koalicija, ali su oni ‘Kuku nama’ koalicija“.
Činjenica da je pobednička hrvatska koalicija naziv dobila po kafani u kojoj su se sastali kako bi udružili snage, naterala je ovdašnje stranačke stratege da naprave spisak ugostiteljskih objekata u kojima nikako ne treba praviti koalicije. Tako u internom dokumentu koalicije SPS-PUPS-Jedinstvena Srbija stoji preporuka da se formiranje stranačkog saveza nikako ne obavlja u kafani „Kod tri bika“, niti u restoranu „Kod tri tiganja“. Demokratska stranka ima zabranu da stranačke saveze sklapa u kafani „Luda kuća“ i restoranu „Žuta greda“, dok Socijalistička partija Srbije treba da izbegava restorane „Pod lipom“ i „Lipov lad“. Srpska napredna stranka mora, piše u detaljnim uputstvima izbornog štaba, da se kloni kafane „Kod dva lažova“ i ugostiteljskog objekta „Velika Srbija“. Demokratska stranka Srbije ima da se kloni kafane „Evropa“, Nova Srbija „Pijanog šarana“, a izbegavanje sklapanje koalicije u „Mek Donaldsu“ je preporuka izbornog štaba Pokreta „Dveri“. URS da izbegava motel „Hiljadu ruža“, zbog jasne aluzije da istu količinu evra. Nepodobne kafane za sklapanje koalicija su i „Kod Ljube trovača“, „Mama mia“, „Pogođena patka“, „Promaja“, mada većina stranačkih lidera, poučena hrvatskim iskustvom da su birači ludi za kukurikanjem, kokoškama, Srbima i petlovima, već planira da zakupi lanac restorana „Kentucky chicken“, i kiosk „Pilence“ na Konjarniku.
Na taj način će se izbeći, recimo, da vesti iz predizborne kampanje u Srbiji izgledaju ovako: „Boris Tadić, lider ‘Luda kuća koalicije’, sastao se danas sa vođom ‘Koalicije kod tri bika’ Draganom Markovićem Palmom. Istovremeno, na velikom mitingu ‘Koalicije kod dva lažova’, Tomislav Nikolić je otvorio mogućnost saveza sa Ivicom Dačićem, liderom „Koalicije lipov lad“.
Natkukavanje i natkukurikavanje će potrajati, mada je atmosfera u Srbiji takva da najviše šansi za pobedu ima „Kuka i motika koalicija“, neregistrovano udruženje građana koji kolutaju očima. Međutim, njih mrzi da se uključe u izbornu trku, jer po ceo dan sede u kafani i slave pobedu Srbina Zorana Jankovića u Sloveniji i srpske „Kukuriku koalicije“ u Hrvatskoj.
Kako će izgledati svet 2100?
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/294463/Kako-ce-izgledati-svet---2100
Većina ljudi uverenja je kako se nekada bolje živelo - da je današnje industrijsko i kapitalističko društvo potisnulo neke druge vrednosti, da je čovek u stalnoj trci za vremenom i novcem i da mu malo vremena ostane da se posveti sebi i drugima.
Ipak, Tjeri Goden, osnivač udruženja „Prospektiva 2100“, koji je boravio u Beogradu u okviru meseca francusko-srpske naučne saradnje, predviđa u prvih 25 godina 21. veka prelazak sa industrijske ere, bazirane na materijalima i energiji, na kognitivnu, civilizaciju znanja, čija se struktura, kako piše list "24 sata", sastoji od tehnologija i informacija, ali i koja je suočena sa ekološkom neravnotežom.
- Ljude koji danas masovono rade u velikim industrijama zameniće roboti, a više pažnje posvetiće se znanju, umetnosti i bližim međuljudskim odnosima. Doći će do transformacije velikih gradova, a jedan deo stanovništva iseliće se na selo i proizvoditi za sopstvene potrebe - kaže Goden.
Domink Lakroa, predsednica Evropskog društva za internet, koja je sa Godenom doputovala u Beograd u okviru meseca francusko-srpske naučne saradnje i s njim juče zajednički održala predavanje na temu scenarija za 2100. godinu u Francuskom institutu, dodala je za „24 sata” da će tehnologija dosta uznapredovati.
- Slogan novog digitalnog poretka biće „bilo gde, bilo kada, sa bilo kojeg uređaja”. Biće više uređaja koji će svi biti međusobno povezani. Takođe, cela istorija jedne osobe biće dostupna na internetu, pa će tako biti povezani bankovni, obrazovni, osiguravajući i zdravstveni sistem, što će dovoditi do lakše zloupotrebe velikih kompanija. Čovek neće moći da pobegne od svoje prošlosti, kao što danas Fejsbuk čuva sve vaše podatke, čak i kada izbrišete nalog, koji su kasnije po potrebi dostupni FBI - napominje Lakroa.
M. Pejić/24 sata | 08. 12. 2011.
Roboti će obavljati većinu poslova koje danas čini čovek, neki veliki gradovi će propasti, stanovništvo će se vraćati u manje sredine, a ljudi će više vremena provoditi baveći se umetnošću. Ovo nije scenario nekog naučno-fantastičnog filma, već vizija budućnosti francuskih naučnika iz udruženja „Prospektiva 2100“, koji izučavaju kako bi svet mogao da izgleda do kraja 21. veka.
Tjeri Goden je održao dva predavanja u Srbiji
Ipak, Tjeri Goden, osnivač udruženja „Prospektiva 2100“, koji je boravio u Beogradu u okviru meseca francusko-srpske naučne saradnje, predviđa u prvih 25 godina 21. veka prelazak sa industrijske ere, bazirane na materijalima i energiji, na kognitivnu, civilizaciju znanja, čija se struktura, kako piše list "24 sata", sastoji od tehnologija i informacija, ali i koja je suočena sa ekološkom neravnotežom.
- Ljude koji danas masovono rade u velikim industrijama zameniće roboti, a više pažnje posvetiće se znanju, umetnosti i bližim međuljudskim odnosima. Doći će do transformacije velikih gradova, a jedan deo stanovništva iseliće se na selo i proizvoditi za sopstvene potrebe - kaže Goden.
Domink Lakroa, predsednica Evropskog društva za internet, koja je sa Godenom doputovala u Beograd u okviru meseca francusko-srpske naučne saradnje i s njim juče zajednički održala predavanje na temu scenarija za 2100. godinu u Francuskom institutu, dodala je za „24 sata” da će tehnologija dosta uznapredovati.
- Slogan novog digitalnog poretka biće „bilo gde, bilo kada, sa bilo kojeg uređaja”. Biće više uređaja koji će svi biti međusobno povezani. Takođe, cela istorija jedne osobe biće dostupna na internetu, pa će tako biti povezani bankovni, obrazovni, osiguravajući i zdravstveni sistem, što će dovoditi do lakše zloupotrebe velikih kompanija. Čovek neće moći da pobegne od svoje prošlosti, kao što danas Fejsbuk čuva sve vaše podatke, čak i kada izbrišete nalog, koji su kasnije po potrebi dostupni FBI - napominje Lakroa.
Ljudi će sve više proizvoditi za sebe
MAJSTORI - Goden kaže će ljudi početi da proizvode za sebe. „Na primer, da bi jedan voćni jogurt stigao do krajnjeg potrošača, on prođe 9.000 kilometara. Društvo će raditi na tome da se te putanje skrate. Takođe, više će se koristiti neki drugi izvori energije, poput vetra i sunca“, objašnjava Goden. On je istakao da veliki ekološki problem danas predstavlja seča šuma, kao i pomor ribe, ali da će se ljudi u budućnosti udružiti na višem nivou za očuvanje okoline.
MAJSTORI - Goden kaže će ljudi početi da proizvode za sebe. „Na primer, da bi jedan voćni jogurt stigao do krajnjeg potrošača, on prođe 9.000 kilometara. Društvo će raditi na tome da se te putanje skrate. Takođe, više će se koristiti neki drugi izvori energije, poput vetra i sunca“, objašnjava Goden. On je istakao da veliki ekološki problem danas predstavlja seča šuma, kao i pomor ribe, ali da će se ljudi u budućnosti udružiti na višem nivou za očuvanje okoline.
Пријавите се на:
Постови (Atom)