петак, 30. јул 2010.
недеља, 25. јул 2010.
Pozitivan odnos - Z.Đinđić
Uspevaju samo nacije koje imaju pozitivan odnos prema stvarnosti. Samo brze, aktivne, optimistične nacije ostvaruju svoje ciljeve. - Z.Đinđić
Prošlost i budućnost - Z. Đinđić
'Da ne kukamo zbog prošlosti, nego da tražimo šansu u budućnosti. Da ne posmatramo sebe kao žrtve, nego kao potencijal za uspehe i pobede. Da umanjimo uticaj naše prošlosti na našu budućnost.' - Z.Đinđić
Čip i paradajz - Z.Đinđić
'Mi možemo da pričamo o zdravoj hrani ali jedan čip i jedan kilogram paradajza nikada neće koštati isto, pri čemu za proizvodnju čipa treba tri minuta, a za proizvodnju paradajza tri do četiri meseca. Naravno, treba proizvoditi paradajz ali treba težiti ukupnom napretku društva u onim granama koje su visokoakumulativne'. - Zoran Đinđić
субота, 24. јул 2010.
*MOJ 'PASIVNI OFSAJD'
Ne volim fudbal. Skoro da bih mogao reći da počinjem da ga mrzim.
Mislim da sam sa jednocifrenim brojem godina, početkom osamdesetih, znao napamet sve igrače tadašnje prve lige. Na Svetskom prvenstvu u Španiji 1982. znao sam skoro sve igrače svih reprezentacija. Finale svetskog prvenstva 2010. gledao sam možda celih 5 minuta. Fudbal danas gledam onoliko koliko ne mogu da pobegnem od njega, gledam ga kao milijardu evra na jednom mestu, gledam ga kao zabavu za mase, gledam ga na sličan način kao što gledam i Farmu.
Zapravo, ono što mi najviše smeta je ogromna dominacija fudbala nad ostalim sportovima, i preveliki faktor sreće, što ga sasvim suprotno, čini glupim u odnosu na ostale sportove. Bezbroj je primera koji to potvrđuju. U novinama, na primer, na po 2 strane je izveštaj o pripremama naših 'najvećih' klubova (uzgred, da li nekog zanima npr. kako se priprema hleb koji kupuje), dok ostali sportovi dobiju po neki stubac i to kad su u toku njihova najvažnija takmičenja. Slično i sa televizijom: sat vremena pred neku utakmicu kvalifikacija za kvalifikacije kvalifikacija za ligu nečega u Evropi, organizuje se okrugli sto sa iscrpnim analizama (gde svaka rečenica počinje sa : Mislim da nas očekuje veoma težak meč...). U drugim sportovima je to retkost i pred važnije utakmice.
Nije lako reći da li su zarade uzrok ili posledica toga. Npr. pobednik Tour De France-a, koji za mesec dana obiđe celu Francusku na biciklu, uzduž i popreko, uzbrdo i nizbrdo, po 6 sati dnevno na julskoj vrućini, za to dobije 450 hiljada evra. Verovatno hiljade fudbalera godišnje zarađuju više od toga. Miloradu Čaviću i Nađi Higl su skupljali pare da kupe stan, dok neki naš fudbaler koji igra za jači strani klub, stan u Srbiji može da kupi za nedeljnu platu. Fudbalere većih klubova ti klubovi sprečavaju da igraju na Olimpijskim igrama, dok su Olimpijske igre san svakog (drugog) sportiste.
Već više svetskih prvenstava unazad, završnice se igraju tako da se ne izgubi (ako se tom prilikom i pobedi, utoliko bolje). Zato do konačne pobede nikad ne dolaze reprezentacije koje na početku prvenstva postižu dobre rezultate, i ne pobeđuju reprezentacije koje igraju zanimljiv fubal (ako takav još postoji). Na posledenjem svetskom prvenstvu pobedila je reprezentacija koja je sve 4 završne utakmice pobedila sa 1:0. Tzv. 'posed lopte' je posebna priča. Tim može imati 90% posed lopte na utakmici, i izgubiti utakmicu nekakvim bezveznim golom, na primer. U ovogodišnjem finalu Lige šampiona pobedio je tim koji je imao 2 puta manji posed lopte. Zamislite da u košarci, odbojci, tenisu... neko bude lošiji na celom meču i napravi samo jedan dobar poen i pobedi – nemoguće, naravno...
Šta reći o 'navijačima'... Da li iko normalan još ide na utakmice... Da li iko vodi decu na utakmice... Ako naletite na snimak neke od fudbalskih utakmica iz 50 i 60 ih, videćete da su gledaoci u odelima i kravatama... Današnji 'navijači' su mešavina primitivaca, pijanaca, kriminalaca, nacionalsta, ratnih profitera, kojima savršeno odgovara mulj koga su stvorili, i sigurno i ne žele da izađu iz njihove blatnjave 'lige'. Sa njima se savršeno dopunjuju razni fudbalski menadžeri koji (pre)prodajom fudbalera zarađuju milione eura – znamo da su retke firme u Srbiji koje nešto rade i toliko zarađuju. Njihova druga strana medalje su kladionice – dobro organizovan i od najviših instanci podržan sistem za izvlačenje ono malo para naivnom srpstvu – da ne širimo priču na bolesti zavisnosti (podrazumeva se da moja noga nikad nije kročila ni u jednu kladionicu).
Ako sve to što se događa oko tzv. prve lige (koja ima tipičan srpski dodatak – super liga) ima kakav-takav smisao, šta tek reći o lokalnim zgubidanima koji nedeljna popodneva provode kraj seoskih poljana koje maštovito zovu stadionima na kojima se igraju utakmice 17. srpske lige... (to im je i bioskop, i pozorište, i koncert – a baba se i dalje češlja). BTW, npr. u celoj opštini postoji samo jedan teniski teren, a skoro svako selo ima fudbalski teren...
Moram da priznam da sam razmišljao šta bi trebalo da se promeni pa da fudbal i meni bude interesantan. U stvari, fudbal i nije menjao pravila od svog nastanka, ali se menjao način igre, pa ga je to učinilo meni nezanimljivim. Dakle, (sad rizikujem da mi neko uzme ideje i zgrne gomile para), mislim da bi trebalo izmeniti pravila i to da se vrednuje gore pomenuti 'posed lopte'. To u današnje vreme satelitske navigacije ne bi bio problem. Npr, ako je jedan tim imao za 10% veći posed lopte, dodaje mu se još jedan gol... Zamislite koliko bi to igru učinilo interesantnijom i koliko bi 'borba' za loptu bila veća. Drugo što bi se moralo menjati da bi fudbal bio interesantniji i da bi se viđalo više golova je pravilo ofsajda. Dobro, iako bi možda bilo interesantno načisto ukinuti ofsajd, to bi teško bilo moguće jer bi igrač stajao stalno pred protivničkim golmanom... Kao kompromisna varijanta, mislim da bi dobro bilo teren podeliti po širini na nekoliko delova ili polja. Dodavanje lopte u istom polju ne može biti ofsajd, iako je igrač iza protivničkih igrača. Ofsajd bi mogao biti samo ako lopta preskače određeno polje. Da ne crtam, nadam se da ste shvatili šta mislim... I naravno, a naročito posle onakvog blama i degradiranja za ceo fudbal kao sport, na utakmici Nemačka-Engleska gde je lopta bila skoro metar u golu, a sudija nije video, krajnje je vreme za uvođenje onoga što se u tenisu naziva hawk-eye... Izgleda da će tvrde fudbalske glave najzad morati to i usvojiti.
Dok se moja nova pravila fudbalske igre ne usvoje, ako bi me iko danas pitao za koga navijam (u fudbalu), odgovor bi bio – za Brankicu Stanković. Ako bi me neko pitao šta teže podnosim od fudbala, odgovor bi bio – žene fudbalera.
петак, 23. јул 2010.
*ŠTA KAD SVE 'SKINETE' I ŠTA KAD VAM SVE 'SKINU'
ADSL mi je stigao tek krajem ove zime, do prošlog leta nije bilo 'tehničkih uslova', onda su menjali žice po krovovima, pa su se tako valjda ispunili 'tehnički uslovi'. Prošlo je još par meseci dok ga nisam uveo, prvo izbegavajući još jedan račun, i drugo, važnije, izbegavajući Internet u ogromnim količinama, što se evo ipak manje-više dešava (u skladu sa onim sloganima 'Imao sam život, sad imam ADSL...' ili tako nekako). Kao što je već rečeno, Internet sam pre toga imao više od 10 godina, ali sa mogućnošću za njegovo neograničeno korišćenje i mnogo većom brzinom, radoznaloj osobi koju sve zanima, kao što sam ja, otvorile su se veće mogućnosti za njegovo istraživanje (i trošenje vremena, podrazumava se).
U svemu tome moram da priznam da sam ipak malo iznenađen i zabrinut. Evo zašto. Pretraživanja raznih warez i torrent sajtova su me gotovo šokirala. Ako vam to nije poznato, tamo možete pronaći sve: muziku, filmove, knjige, slike i svašta drugo šta vam ni na pamet ne bi palo. Od muzike mi je malo toga nedostajalo i malo toga pronađenog na Internetu me moglo fascinirati (ali bilo je i toga, pre svega neke manje poznate grupe iz osamdesetih); slično je važilo i za filmove. S druge strane, obradovao sam se hiljadama knjiga (u elektronskom obliku, naravno) skinutih sa Interneta, kao i hiljadama slika koje se mogu podvesti pod pojam digitalne umetnosti. Slično sam se obradovao raznim kursevima i tutorijalima, u obliku knjiga i na dvd-ima, kojih takođe ima u izobilju - u rasponu od kurseva pletenja, preko kurseva stolarije, do kurseva bodi bildinga; o kompjuterskim kursevima da i ne govorimo – od početnih do profesionalnih, uz razmišljanje – da sad imam 15 godina, ala bih sve ovo naučio... možda i bih...
Međutim, količina svega podstiče na razmišljanje o smislu svega toga, naročito od kada se u moru svega toga nađe i moje autorsko delo, za koje su uložene godine rada, a neko je uložio celih 10 minuta da ga skenira i postavi na Internet, i učini besplatno dostupnim celom svetu.
Početkom osamdesetih, sa pojavom MTV-a i video spotova, popularna muzika se znatno promenila ('Video killed the radio star', ako se ne varam bila je prva stvar ikad puštena na MTV-u). Da li se bližimo trenutku kada ćemo reći 'Internet killed all stars'... Ako uzmemo u razmatranje današnju muzičku scenu, čini mi se da je najbolje objašnjenje dao Ivan Ivačković, naš poznati muzički novinar, u jednoj anketi na sličnu temu... Dakle, on kaže da su ljudi postali glupi i površni i da je situacija u celom svetu što se muzike tiče slična, ali se to npr. u Americi manje vidi zbog prostog razloga što ih je mnogo puta više... Glavni razlog tome je Internet i laka dostupnost muzike, koja tako gubi na draži i na značaju uopšte... Da li se još iko seća mirisa LP ploča (da, baš mirisa) – jednu anegdotu o kasetama ispričaću drugi put...
Diskografska i filmska industrija su potpuno uništene. Postoje i pojavljuju se kvalitetni bendovi ali ne ostavljaju tako dubok trag kao nekadašnji i ne uspevaju da steknu kultni status kao nekadašnji, uglavnom iz pomenutih razloga... To dakle važi za ceo svet, a kod nas je stanje još gore – novi bendovi postavljaju albume za besplatan download na svojim sajtovima, jer bi ih ko hoće ionako skinuo za džabe... Veći bendovi po principu daj-šta-daš se prodaju sa telefonskim karicama, a Duel prašak i da ne pominjemo (i ne ulazimo u analizu da li im je to baš potrebno...) Naravno, takvi albumi i nemaju nikakvu vrednost, i prave se tek da se pojave, a ne da bi se pamtili posle 20 godina... Sa filmovima i bioskopima (šta to beše) je situacija još gora. Čini mi se da i književnost ima mnogo manji značaj nego ranije, iz sličnih razloga.
Usuđujem se da se zamislim da li će se muzika, filmovi i knjige u skorije vreme uopšte objavljivati. Pokušajte da to uporedite sa sledećom situacijom - seljak tj. poljoprivrednik ide na njivu da seje i kopa, a zna da ništa neće ubrati... Možda će to uraditi jednom ili dvaput, iz ljubavi prema svom poslu ili zemlji, pa posle više neće... Takva situacija sa Internetom mi nije jasna, kome to odgovara i da li je to moguće zaustaviti – po mom mišljenu je moguće zaustaviti u vrlo kratkom vremenu, ali niko ni ne pokušava...
Kad na sve ovo dodamo groznu medijsku scenu koja zaglupljuje i podstiče mediokritete (verovatno o tome opširnije u nekom sledećem postu), i ekonomsku situaciju pukog preživljavanja, dajemo dodatne argumente gore navedenom citatu.
Pri kraju ove priče, ne bih da budem pogrešno shvaćen da sam protivnik Interneta, taman posla - pre se može reći da sam njegov zavisnik; samo razmišljam o njegovim lošim stranama, uz neograničene dobre strane – npr. baš me raduje kad vidim da su neki stariji i kvalitetniji spotovi sa You Tubea po Facebooku dosta gledani i popularni i među mlađima (opširnije o FB-u nekom drugom prilikom).
Nekako izbegavam da govorim sa nostalgijom, i strašno me nervira izraz 'stara dobra vremena', ali činjenica je da smo kao klinci priželjkivali da vidimo sise u novinama, a današnji klinci na Internetu gledaju operacije njihovog uvećanja, sa svim detaljima. Pornografija se podrazumeva. Kuda nas sve vodi i kako će izgledati luda-mala-stvar-zvana-ljubav u budućnosti, živi bili pa videli.
четвртак, 22. јул 2010.
среда, 21. јул 2010.
понедељак, 19. јул 2010.
Dza ili bu - Neki drugi grad 1996
Danas mi ovo zvuči bolje nego onda kad je nastalo...
'Ostala je samo šaka nas
rođenih ovde u ovom gradu
iako sada pognemo glavu
držaće nas u rezervatu
Ja, poslednji mohikanac,
sa početka sedamdesetih
večeras pišem svoj poslednji stih
a sutra krećem sam protiv svih...'
'Ostala je samo šaka nas
rođenih ovde u ovom gradu
iako sada pognemo glavu
držaće nas u rezervatu
Ja, poslednji mohikanac,
sa početka sedamdesetih
večeras pišem svoj poslednji stih
a sutra krećem sam protiv svih...'
уторак, 13. јул 2010.
среда, 7. јул 2010.
уторак, 6. јул 2010.
понедељак, 5. јул 2010.
*GRLOM U JAGODE 97.
Trinaest je i po godina od kad baratam kompjuterima i imam prvi kompjuter... Ko bi rekao... Ne računam na one školske Pekom-e 64Kb, na kojima su i tadašnji profesori učili sa nama.
Sećam se, dakle, kada sam kupio prvi kompjuter - početak 97.-e, zima, u toku protesti zbog krađe izbora, firma se zvala Biosfera (odavno nepostojeća), na petom spratu Doma omladine BG, na 4. spratu je bio B92. Nije se kompjuter kupovao u svakoj piljari k'o danas, tek nekoliko firmi po Bg-u je prodavalo kompjutere, u provinciji je možda tek po neko počinjao da ih prodaje. Uspeću i da se setim konfiguracije: 100 MHz (jedan od prvih 'pentiuma'), HD 1‚3 Gb, 8 MB RAM-a, monitor crno-beli 14'... Cena – sve samo ne sitnica, preko 1000 maraka, u godinama posle rata i inflacije, velike pare. U tadašnje konfiguracije nije spadao cd-rom i zvučna karta, a i štampač je kupljen nekoliko meseci kasnije, i za to je otišlo još preko 500 maraka.
Pamtim i dan kad je stigao Internet. U jesen 1998. pojavio se prvi lokalni provajder (takođe nedugo zatim ugašen) i malo zatim sam ga prikačio tako što sam naravno sam kupio i instalirao modem i sve povezao. Ne verujem da je više od 10 ljudi u gradu imalo Internet. Dva meseca kasnije pravio sam i svoj prvi sajt.
Valjda je ovaj sadašnji kompjuter četvrti koji za sebe duže koristim, a kroz ruke mi ih je prošlo na stotine. Hteo – ne hteo, sve što sam ikad naučio o i sa kompjuterima, naučio sam sam (ili bar 99%).
Pamtim pojavu mp3 diskova, odnosno mp3 formata, mislim da je to bilo 1998-e, znam da sam bio fasciniran kako na jedan disk može stati do 200 pesama. Od tada sam skupio valjda preko 800 mp3 cd-ova (što opusa grupa, što tematskih kompilacija), kasnije ih prepakovao na preko 100 dvd-a, računajući i muziku sa harda, orijentaciono je to preko 1/2 terabajta... Nekadašnju policu na pola zida kaseta i ploča, zamenila je jedna torbica sa diskovima...
Negde iza 2000.e počeli su da se pojavljuju filmovi na cd-ima, u divx formatu, nešto slabijeg kvaliteta od današnjih dvd-a, ali odličnog u odnosu na video-kasete, i od tada, pa dok sam ih skupljao, skupio sam ih blizu hiljadu...
Uz to, a još intersantnije i neopravdano zapostavljeno, je mnogo cd-rom diskova, tj. raznih enciklopedija i sličnih stvari na diskovima.
Uporedo sa svim tim, značaj muzike i popularne kulture uopšte, za mene a i sve ukupno, je počinjao da gubi ili bar menja smisao. O tome u narednom postu.
недеља, 4. јул 2010.
субота, 3. јул 2010.
петак, 2. јул 2010.
четвртак, 1. јул 2010.
*BLOG KREĆE
Pokrećem blog.
Već neko vreme razmišljam o tome, mada mi se provlači pitanje – šta će mi blog, a pri tom se javlja i strah od dodatnog trošenja vremena; ovo drugo će se nekako rešiti, a odgovor na pitanje se sam nameće – upravo za ono za šta i služi – iznosiću komentare koje nemam s kime da podelim ili izbegam da ih delim...
Možda će mi nekad biti zanimljivo da ponovo pogledam sopstvenu arhivu interesovanja i razmišljanja, možda će ih još neko pročitati pa ćemo deliti mišljenja...
Pošto se unapred plašim da bih mogao imati dosta negativnih komentara, nastojaću da ih ulepšam meni zanimljivim stvarčicama – omiljenim pesmama, wallpaperima, možda i po kojim vicem...
Dobro došli!
Пријавите се на:
Постови (Atom)