Predrag Marković blog - Srbiju krize ne zaobilaze

preuzeto sa bloga Večernjih Novosti 

Kako smo ulazili i izlazili iz ekonomskih lomova: Od 19. veka naši problemi pratili globalne. Od doba kneza Miloša vlade su štitile mali posed

OVA kriza preti da bude jedna od najvećih poslednjih decenija. Tek što je Srbija uhvatila vazduh, dostigla visoke stope rasta i investicija, svetski privredni cunami već ljulja njen mali čamac.

Svetske ekonomske krize nisu novina, one postoje od početaka integracije svetske privrede. Kod nas su najčešće delovale u sadejstvu sa lokalnim krizama i problemima. Tokom celog 19. veka, na primer, Srbija polako ulazi u krizu agrarne prenaseljenosti i tranzicijsku krizu prelaza sa stočarstva na zemljoradnju. Početni izvozni uspesi srpske privrede (čuveni izvoz svinja) bili su omogućeni jednim ekološkim i jednim demografskim faktorom. Srbija je bila „okean šuma“, kako su je zvali strani putopisci, a istovremeno vrlo retko naseljena. Ta dva činioca su omogućila lako i jeftino uzgajanje svinja.

Naseljavanje i visoki demografski rast doveli su do uništenja šuma i prelaza na uzgoj žitarica. Od doba kneza Miloša sve vlade su štitile mali posed, zabranjujući prodaju za dug ispod određenog minimuma. To je dovelo do toga da Srbi nisu postajali bezemljaši, ali su njihovi sve manji posedi proizvodili tek za preživljavanje. Velika i solidarna, često višegeneracijska porodica je omogućavala da se ipak prehrani sve veći broj gladnih usta. Ali, ona nije bila dobra sredina za uvođenje novih načina proizvodnje. Tek je sušenje šljive krajem 19. veka pokazalo da je jedan od izlaza u specijalizovanoj poljoprivrednoj proizvodnji.

Tek je početkom 20. veka privreda uzletela, otkrila nove privredne grane (suve šljive, borski bakar) i nova tržišta tokom Carinskog rata sa Austrougarskom. Prvi svetski rat je sravnio srpsku privredu. Dvadesetih godina je stiglo jeftino žito iz Severne i Južne Amerike, koje je zadalo udarac svim seljacima, a pogotovo velikim proizvođačima u Vojvodini, gde žitarska proizvodnja od tada više nikada nije bila isplativa kao u 19. veku.

Svetska kriza iz 1929. godine nije odmah pogodila relativno izolovanu privredu Srbije. Ona je počela da se oseća tek sledeće godine, a glavni udarac je stigao kada je pad najveće austrijske banke Kreditanštalt, 1931. godine, povukao bankarski sektor celog regiona. Kao i sve države tog vremena, Jugoslavija je izlaz iz krize potražila masivnom državnom intervencijom.

Drugi svetski rat je poništio rezultate uzleta privrede krajem tridesetih godina. Posle rata je siromaštvo vladalo celom Evropom (u Britaniji su tek početkom pedesetih ukinuti bonovi za snadbevanje), ali je situacija pogoršana u komunističkim režimima ekonomskim eksperimentisanjem. U Jugoslaviji je situacija dodatno otežana pokušajem jugoslovenskih komunista da na sovjetske kritike 1948. godine prvo odgovore pojačanom boljševizacijom. Uništeno je preostalo privatno preduzetništvo, a država je kolektivizacijom bila na dobrom putu da bukvalno likvidira seljaštvo.

Svi žale ideološki ostrašćene ibeovce, dok se mala pažnja posvećuje stotinama hiljada pretežno srbijanskih i vojvođanskih domaćina koji su ljubav prema svom imanju platili robijom, a ponekad i glavom. Poljoprivreda je uništena do te mere da je 1950. godine, posle velike suše, zemlja na ivici gladi, što u Srbiji nije bilo viđeno vekovima. Američka pomoć u hrani spasava od epidemije gladi, a posle nekoliko godina je zemlja vraćena seljacima.

Od druge polovine pedesetih naglo raste standard, kao i u celoj Evropi. Međutim, već tada su počeli da se naziru problemi niske produktivnosti, lošeg izvoza i postepenog rasta nezaposlenosti. Nezaposlenost je delimično rešena otvaranjem granica šezdesetih godina, a produktivnost nikada nije rešena. Pokušaj uvođenja više tržišta sredinom šezdesetih je propao.

Tako zemlja stagnirajući dočekuje prvu naftnu krizu 1973. godine. Režim, uljuljkan bratskim odnosima sa Gadafijem i ostalim gospodarima nafte, ne preduzima ništa da smanji trošenje energije, niti da poveća produktivnost. Problemi su rešavani zaduživanjem. Posle Ustava iz 1974. godine ukinuta je svaka centralizovana kontrola zaduživanja u inostranstvu, pa je od 1976. do 1981. godine učetvorostručen spoljni dug.

Tada dolaze, skoro istovremeno, druga naftna kriza, globalna dužnička kriza, Titova smrt i početak kosovske krize. Jugoslavija je jedina socijalistička zemlja, uz Poljsku, koja je bila otvorena ka svetskom finansijama, ali je zato bila otvorena i za finansijski slom s početka osamdesetih. U želji da se pokažu kao pouzdan partner, jugoslovenske vlasti pokušavaju da vrate dug, pa to čine po receptu MMF-a - stezanjem kaiša i obaranjem standarda.

Kriza devedesetih je bila kombinacija sloma države, sloma socijalizma i stravičnog delovanja najperverznijeg političkog sredstva za uništavanje naroda i država - sankcija.

Ima li istorijske pouke u svim ovim krizama? Nažalost, nemoguće je predvideti, a kamoli sprečiti krizu. U istoriji je bivalo da poneka mala zemlja otkrije „ekonomsku nišu“ da se skloni od nepogode. Nadajmo se tome.