Dragan Lubinić blog: септембар 2012

уторак, 18. септембар 2012.

Petar Popović | 18. 09. 2012.

Grad koji je nekada bacao svetlo daleko, žmirkao je neobičnom bojom po svom velikom trgu. „Ali ovde više nisu isti kolači“, prvo što reče kada sam nenadano naleteo na nju. Baš pred kafeom gde smo poslednji put, biće da tome ima decenija i po, sedeli i kada sam poželeo da se razgovor koji vodimo nikad ne okonča.

Iznenada mi pade sulud predlog: „Ajmo u Kragujevac, tamo postoji gospodska poslastičarnica, nešto kao peštanski ‘Žarbo‘, a zove se kao tvoja pesma i moj problem - ‘Srce‘.“

Gledala me je velikim setnim očima, a rukama belim kao led samo odmahnu: „Ne vredi, sreća nije stvar intenziteta, već ravnoteže i reda i ritma i harmonije“, i glas joj zanese zadnji pir košave. I nesta u purpurnoj gužvi. Iz sna biram ono što ne želim da ode u zaborav.

Zvuk pesme s noćnog radija tresnu me u javu. To Zoran Predin peva o kosi boje srebra. I sebe vraća u san pošto je video film o tragičnoj sudbini velikog beogradskog benda i „crnoj princezi Yu novog talasa“. Tvrdi, onda se probudio i napisao baladu koju će otpevati bolnom iskrenošću. Potom je otišao da operiše srce. Neki dan šalje SMS da je komplikovani zahvat uspeo i da će uskoro kući.
Zašto sam je, pitam se, i ja sanjao kada inače retko sanjam.

Verovatno zbog prethodne večeri i saznanja da je stari poznanik, njen čovek iz nekih srećnih godina, autor divne fotografije za omot knjige „Osećanja, o sećanja“, ležeći u bolnici u San Francisku i čekajući svoju operaciju, poslao mejl u kojem kaže: „Sanjao sam je noćas“.

Stalno je nekako sve povezano... Ne samo u snovima, bolnicama i prtljazima prošlosti.

Tek sam nedavno pročitao priču Mike Pantića „Svi Milanovi ljudi“, u kojoj piše da je marta ‘92, hodajući iza Rimtutituki kamiona s kojeg se pevalo „Mir, brate mir“, shvatio da tog sutona u koloni što plavi srce grada jedna mladost zauvek prolazi.

Slušajući sada Zoranovu pesmu koju nosi setni refren: „Ti bi me sigurno prepoznala da me od tebe nije sakrila moja kosa boje srebra. Vreme leti i u snovima svima krade glas i stas, i srešćemo se još...“, pouzdano osećam kako stiže kolektivna, a neizbežna jesen, koja je svih onih proleća izgledala tako daleko i rezervisana za neke druge.

Onih proleća kada je grupa te devojke bila vlasnik ugarka kojim smo palili plam da osvetlimo put do kraja jednog mraka. Rokenrol nije i nikad neće biti samo razigrana, svetla, bezbolna i vesela strana sveta na kojoj odrastaju generacije. Istina, mašina je mlela muziku, sudbine i nadu.

I baš tada On, Ona, On i On nisu bili samo EKV, što svira muziku koja nas se tiče, već krunski dokaz da sve ne može biti slupano. U godinama divljanja moljaca nisu zanemeli.

Bili su zvuk i urlik Beograda koji neće pasti, pristati na dresuru, biti ucenjen ili potkupljen. Na našim adresama, gde je većina rođenjem poražena, najbolji su oni koji najglasnije slave svoj udes.

Njihova pesma je velika i plemenita sinteza jednog humanijeg poriva i spoznaje da je umetnost s kičmom, u svetlu balkanskih raspleta, samo rulet od velikog uloga i male utehe, gde zadovoljstva i razumevanja teško da ima. A grupe su poput vitraža - prava lepota se može videti samo kada je svetlost iznutra. Tamnija noć, svjetliji prozori. Dalje se vidi!

Lepo je što, posle svega, živi primer o tome da je neko sanjao „sa vetrom uz lice“, praveći teške, krvave i slovenske pesme o Zemlji i ponosu. Jedan od najpotresnijih dokumenata naše bliže prošlosti.
A san nikada nije slučajan...

Danas, 18. septembra, navršava se deset godina kako je otišla Margita Stefanović, najlepši i najtragičniji rekvijem odsviran na beogradskom asfaltu.

уторак, 11. септембар 2012.

HAUSTOR - Ja bi mogo da mogu

Jelena Milić - Jedino Srbiju više volim od SAD

http://blog.blic.rs/887/Jedino-Srbiju--vise-volim-od-SAD

“Jedino Srbiju više volim od Rusije”, izjavio je juče za ruske medije Tomislav Nikolić, povodom već drugog susreta sa Putinom, od kako je postao predsednik Srbije. Koji po ustavu ima ovlašćenja vezana za realizaciju spoljne politike Republike Srbije. Koja nema nacionalnu strategiju iste, ali se može opisati kao dobar dan čaršijo na sve četiri strane. EU, a pogotovu Nemačku, trpimo posebno kad planiraju da otvore radna mesta i svoje razvojne fondove. Ni hamerima američkim se zubi ne gledaju.

Inače nova vladajuća garniture došla je na vlast ne dovodeći evropske integracije Srbije u pitanje. Bilo je i ljubavi prema Kini u kampanji, Dinkić je posle sastavljanja nove vlade posebnu naklonost počeo da pokazuje prema centralnoazijskim zemljama, posebno onima koje bi mogle dati neki kredit.

Interesantno, Nikolić nije rekao na kom je mestu u tom rangiranju BH, pogotovu RS, nije rekao da li je Crna Gora u kojoj takođe živi dosta Srba prva do prvog, da li je Hrvatska visoko rangirana. Nije spomenuo ni Čikago i Toronto, ni jedno mesto dakle, u regionu i šire, gde žive Srbi u znatnom broju. (Reče mi neko na Twitteru: "Ma to je velika Srbija to se kod Nikolića podrazumeva!")

Nije, osim priče o Kosovu i UN, rekao ni zašto mu je tako visoko Rusija na listi deklarisanih ljubavi. Zbog političkog sistema, istorije, umetnosti, međunarodne politike, pop kulture, sporta, prirodnih lepota, naučnih dostignuća, kredita, količine humanitarne i druge pomoći upućene drugim državama i narodima u svetu, rata u Avganistanu, Čečeniji, čerupanja Gruzije…..

Nikolić neće biti osporen zbog ovoga što je rekao, iako je predsednik Srbije čija je zvanična spoljna politika ipak nešto drugačije formulisana. Da ne spominjemo da li uopšte državni zvaničnici treba da barataju kategorijama voljenja i nevoljenja drugih država. Njegova ljubav prema Srbiji se ne dovodi u pitanje. Bez obzira što je za njegovog prvog mandata Srbija postala svetska parija, zbog mnogih neupitnih zločina koje je počinila u regionu i u samoj državi Srbiji. Imati Rusiju na drugom mestu rang liste je OK, i pored staljinizma, i pored putinizma, i pored masovnih silovanja Srpkinja od strane pripadnika Crvene Armije, čerupanja srpskog naftno -gasnog kompleksa….

Zalagati se da Srbija postane deo zapadnog političkog sveta, onog čije države redovno budu u vrhu svih UN rangiranja na osnovu kvaliteta života, indeksa sreće građana, po ekonomskim pokazateljima, po visini strane humanitrne pomoći , po stepenu zaštite ljudskih prava svojih građana je dočim u Srbiji jeres. Izdaja Srbije. I pored toga što je većina “našeg sveta” bežeći od Srbije koju je sa Miloševićem stvarao Nikolić pobegla upravo tamo, na Zapad, ne u Rusiju. Podrška političkoj stranci koja se zalaže za Srbiju na Zapadu je u Nikolićevoj Srbiji dovoljna da se nađete na spisku za javni odstrel, koji je sačinio visoki državni službenik. Ameri su se, dočim, svog Makartija odavno rešili.

Danas je jedanaest godina od napada terorista na SAD. Kad pričamo o ratu i Avganistanu pa i Iraku, nekako uvek zaboravimo 9/11. Zašto su u Srbiji hiljade američkih civilnih žrtava žrtve drugog reda?

Zato što sam igrom slučaja Srpkinja i živim u Srbiji, što mi tu žive deca i porodica, samo Srbiju volim više od SAD. Zašto je tačno ovo reći u Srbiji izdaja a Nikolićeva izjava patriotizam? Da, volim SAD. I to ne samo zbog Dr House, The Big Bang Theory, Steven Colberta i Jon Stewarta, Apple računara, Michael Korsa, Barry Whitea, Jonathan Franzena, Philip Rotha, Glenn Millera..... Cenim ih i zato što ih svet i oni sami uvek sebe propuštaju kroz “iglene uši” u odnosu na druge, što im se trostruko fakturišu zla i užasi koje naprave, u podeđenju sa ostatkom sveta. I što oni to prihvataju. I dižu lestvicu. Što priznaju, debatuju….

Volim ih zato što za razliku od Srbije ne boluju od endemskog defetizma, opisanog u prethodnom postu - Srpski rulet. Što veruju u bolje sutra. I rade na njemu.

Volim ih uprkos Mit Romnija i kompanije.

O tome koliko u odnosu na Rusiju i slične iz BRIK koje mnogi navode kao primer na koji Srbija treba da se ugleda, u proseku, žive bolje i kvalitetnije, koliko više ulažu u nauku, tehnologiju i obrazovanje, koliko lakše mogu da se nose sa velikim vojnim budgetom, da ne govorim. Volim ih što kad odem tamo prvo pomislim vidi koliko invalida i starih imaju, a onda shvatim da je i to zbog kvaliteta života. Koji je rezultat sistema vrednosti etabliranog u praksi.

@jelenamilicceas

Poslušajte za kraj Tom Hanksa u priči o simbolima, o World Trade Center i ponovnoj izgradnji solitera na Manhattanu: REBUILD-From The Ashes, The World Trade Center Rises Again.