субота, 30. април 2011.
Kejt i Vilijam
http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/251048/Kraljevsko-vencanje-Vilijam-i-Kejt-se-ljubili-na-balkonu-Bakingemske-palate
Princ Vilijam i Kejt Midlton venčali su se u Vestminterskoj katedrali pred oko 2.000 zvanica i tako krunisali 10-godišnju vezu ceremonijom koju mnogi već nazivaju "venčanjem veka". AFP
10 najlepših filmskih lokacija
Pogledajte 10 najlepših filmskih lokacija na svetu po našem izboru...
1. Španske stepenice u Rimu
- Osećaćete se kao Tom Henks u filmu “Da Vinčijev kod”, rađenom po knjizi Dena Brauna, ako se upustite u pustolovnu šetnju centralnim ulicama Večnog grada.
Uzbudljive Španske stepenice, trideset metara visoka fontana Trevi, Panteon, katedrale…
Većina znamenitosti pojavljuju se i u filmu “Praznik u Rimu” sa čuvenim Gregorijem Pekom i Odri Hepbern.
2. Ljupki Pekam u južnom Londonu
- Pet kilometara od Čering krosa počinje Pekam, predgrađe sa nešto manje od 20.000 stanovnika. Grad sa velikom stopom kriminala, mnoštvom malih bandi. Ali, ipak, vredi kročiti na ulice koje su proslavile Del Boja i Rodnija, junake kultne serije “Mućke” ("Only Fools and Horses"). Sitkom Džona Salivena prikazivan krajem prošlog veka prava je hronika radničkog života u Velikoj Britaniji, a pitoreskne scene Pekama pravi su ugođaj.
3. Dolina Monjument u Arizoni
- Američka savezna država Juta dom je doline Monjument, mesta sa brojnih razglednica i poprište snimanja svih ozbiljnih vestern filmova. Ako kolima prolazite kroz dolinu, imate osećaj kao da ste u kaubojcu, oblast koja je danas deo Navaho parka, prošarana je liticama, kanjonima, kaktusima koje sigurno pamtite iz filma “Poštanska kočija”… Ovaj krajolik i monumentalni spomenik Totem Pol proslavio je i Klint Istvud u ostvarenju “The Eiger Sanction”.
4. Njujorški Grinič vilidž
- Nekoliko desetina filmova, TV serija, spotova snima se u Njujorku svake sekunde. Crkva Svetog Patrika poznata je po čuvenim scenama iz "Kuma", izlog “Tifanija” na raskrsnici Pete avenije i 58. ulice pamtimo po vragolastom osmehu Odri Hepbern...
Mi vam preporučujemo da ipak obavezno obiđete Grinič vilidž i zadržite su u “Magnolija pekari”, sastajalištu devojka iz popularnog serijala “Seks i grad”.
5. Kvinstaun na Novom Zelandu
- Grad kao stvoren za kraljicu Viktoriju – smešten u zalivu na jezeru Vakatipu, nalazi se usred neverovatnog pejzaža okružen okolnim planinama. Mesto poznato po turizumu, avanturizmu i ski-stazama, najlepše je predstavljeno u filmskoj bajci “Gospodar prstenova”. Frodo (Elajdža Vud), Gandalf (Ijan Mekelen) i Saruman (Kristofer Li) u filmu prolaze jezero Vakatipu, planinu Ben Lomond… Ovde je 2009. sniman i film “X-Men Origins: Wolverine” sa Hjuom Džekmenom u glavnoj roli.
6. Mumbaj, dom Bolivuda
- Posle, a po mogima i pre Holivuda, najveća svetska filmska produkcija – Bolivud. Juhu distrikt, sudar tradicije i modernog, centar je industije u kojoj se snima 200 veoma gledanih filmova svake godine. Filmovi su na isti kalup – pesma, igra i melodrama, a ako obiđete filmska studija “Filmistan” ili “RK” iz prve ruke ćete videti Bolivud u akciji. “Slumdog Millionaire” ("Milioner iz blata"), film Denija Bojla po knjizi Vikasa Svarupa, dobrim delom je smešten u ovaj deo Indije. Priča o Džamalu Maliku i siromašnim ulicama Mumbaja nije ostavila ravnodušnim milione gledalaca širom sveta…
7. Praškim putevima Miloša Formana
- Grad u kojem Vesli Snajps juri vampire u filmu “Blade 2”, Tom Kruz gleda kako automobil eksplodira u “Nemogućoj misiji” ili kiša na mostu i zanosna Barbra Strajsend u “Yentl”, sve je to Parg. Ipak, grad je postao poznati kao filmska razglednica nakon što je Miloš Forman smestio dobar deo filma “Amadeus” u češku prestonicu. Stari delovo grada Lesertaun i Karlov most svrstali su magični Prag u jednu od najlepših prirodnih filmskih scenografija na svetu. Takođe poznati filmovi koji su poslednjih godina snimani u Pragu su “Kazino rojal” (2006), “Olivet Tvist” (2005), “Alien Vs. Predator” (2004)…
8. Biseri Tokija
- Ugledajte se na sjajan par Bila Mareja i zavodnicu Skarlet Johanson u biseru sedme umetnosti – filmu “Lost in Translation” ("Izgubljeni u prevodu"). Pogled na centar Tokija sa hotela “Park Hyatt” iskustvo je koje se pamti. Načinite korak dalje i večerajte u restoranu “Gonpachi” poput Ume Turman u Tarantinovom filmu “Kill Bill” ili oživite avanturu Šona Konerija iz filma “You Only Live Twice” snimljenu u finansijskoj četvrti prestonice Japana.
9. Pariski barovi Žan-Pola Belmonda
- Pariz je Ajfelov toranj, ali i barovi na Šanzelizeu u kojima je glavni Žan-Pol Belmondo u filmu "Do poslednjeg daha", ostvarenju koje je šezdesetih godina prošlog veka dalo krila novom talasu. Pariz je i “Mullen Rouge”, mesto u kojem su se zaljubili Nikol Kidman i Juan Mekgregor u istoimenom filmu. Naravno, ne možete zaobići ni crkvu na Monmartru koja je očarala Odri Tatu u sjajnom filmu “Čudesna sudbina Amelije Pulen”.
10. Mračni dokovi Liverpula
- Engleski grad dugo je bio idealno mesto za niskobudžetne, umetničke filmove koji su potom doživljavali uspeh. Čuvena panorama grada snimljena u filmu Kristofera Nolana o Betmenu “The Dark Knight” (2008), podsetila je na taj deo Liverpula prikazan iz vizure Marlona Branda u filmu “On the Waterfront” (1954). Tuneli Mersej bili su mesto nedavnog snimanja filma “Harry Potter and The Deathly Hallows”, a prošle godine Gaj Riči je za svoj projekat “Sherlock Holmes” snimio brojne vlažne ulice trećeg najvećeg grada u Engleskoj, uključujući čuvene dokove koji i dalje izgledaju kao na početku 19. veka.
Brijanje: Nacionalizam i kako ga lečiti
http://www.e-novine.com/index.php?news=46951
Infektivna klinika doktora Lukovića
Sistemsku terapiju je godinama u laboratorijskim uslovima izučavao primarijus dr Petar Luković, a najpoznatija svetska klinika za nacionalizam je u Hagu, u Holandiji. Lečenje je mučno i dugotrajno, ali uz upornost pacijenta i podršku porodice i prijatelja, daje rezultate. Terapija zavisi od oblika bolesti, i obuhvata lečenje u banjama u Zagrebu, Sarajevu ili Prištini
Nacionalizam (nationalismus) je infektivno oboljenje, koje se javlja u okviru određenih etničkih skupina. Iako su simptomi i tok bolesti gotovo identični u ovim grupama, u pitanju je endemska bolest, što znači da se, recimo, hrvatski nacionalista teško može zaraziti srpskim nacionalizmom, ili npr. albanski mađarskim. Doduše, poznat je primer mešanja na području Mokre gore.
Bolest, začuđujuće, tokom svoje progresije ima daleko ozbiljnije posledice po druge nego po samog obolelog. Ovde ćemo se pozabaviti srpskim nacionalizmom, sa ponekim primerom iz hrvatskog.
SIMPTOMI
- pacijent halucinira da mu je država veća nego što realno jeste
- povišen krvni pritisak pri pomenu drugih etničkih grupa ili seksualnih manjina
- negiranje ratnih zločina sopstvene etničke grupe, i burne emotivne reakcije pri pomenu tuđih zločina
- smanjena moć racionalnog rasuđivanja
- jake glavobolje posle dolaska u dodir sa radom NVO
- dijareja
PROGRESIJA BOLESTI
Infekcija je najčešće asimptomatska. Obično se dešava rano u detinjstvu, na primer kad čujete kako otac psuje hrvatskom fudbaleru „majku ustašku“. Bolest može godinama da ne ispoljava nikakve simptome, ali kad-tad prelazi u prvu fazu, tzv. blagi nacionalizam (nationalismus mollis) - oblik bolesti u kome pacijent trpi manje neugodnosti, poput patološke vezanosti za Novaka Đokovića, potrebe da se krsti u autobusu kad prođe pored crkve, itd. Kako bolest napreduje, pacijent postaje veoma zarazan po okolinu, javlja se pojačana homofobija, mržnja prema svemu što nije srpsko, temperatura, ponavljanje mantre „Kosovo je Srbija“, kao i afinitet prema folkloru. U trećoj fazi bolesnik postaje agresivan i izuzetno opasan po druge, dok je četvrta faza (nationalismus gravis) terminalna, i u njoj dolazi do klanja, etničkog čišćenja i ratnih zločina. U 100 odsto slučajeva pacijent, pre ili kasnije, i sam umire od nacionalizma, koji može biti maskiran drugim faktorima (infarkt, kancer, starost, upala pluća, metak, saobraćajna nesreća...).
Bez adekvatnog tretmana i lekarskog nadzora pacijenata može doći do veoma brzog širenja bolesti. Poznat je primer hrvatskog bolesnika Željka Ćulibrka zvanog Pas, koji je po objavljivanju presude generalu Gotovini razbio izlog lokalne prodavnice, a zatim se sekao staklom po licu i udovima. On je samo jedna od žrtava epidemije koja je zahvatila celu zemlju. Eminentni hrvatski specijalista za ovo oboljenje, profesor doktor Dežulović, pokušao je da pojasni situaciju: „U biti, u pitanju je bio masovni delirij, izazvan širenjem virusa preko medija. Naš zdravstveni sustav naprosto nije imao kapacitete izboriti se sa tom količinom obolelih.“
DIJAGNOZA
Terensko ili ambulantno dijagnosticiranje se u Srbiji obavlja na jednostavan način, pokazivanjem pacijentu fotografije Nataše Kandić, i merenjem pritiska. Lekar mora da vodi računa da pacijenta ne izloži predugo dejstvu fotografije, zbog mogućih komplikacija. Ako se utvrdi da je potrebna hospitalizacija, neophodno je uspostaviti diferencijalnu dijagnozu analizom rezultata kompletne krvne slike (obratiti pažnju na povećane religiocite u krvi), klistiranja, kao i magnetne rezonance mozga (oštećeni corpus amygdaloideum).
LEČENJE
Sistemsku terapiju je godinama u laboratorijskim uslovima izučavao primarijus dr Petar Luković, a najpoznatija svetska klinika za nacionalizam je u Hagu, u Holandiji. Lečenje je mučno i dugotrajno, ali uz upornost pacijenta i podršku porodice i prijatelja, daje rezultate. Terapija zavisi od oblika bolesti, i obuhvata lečenje u banjama u Zagrebu, Sarajevu ili Prištini (danas teško dostupna zbog tamošnje epidemije albanskog nacionalizma), slušanje Peščanika, gledanje filma Brokeback Mountain i serije Will&Grace (1x dnevno, za homofobiju), slaganje slagalice sa likom Nataše Kandić od bar 250 delova (ovakvo doziranje smanjuje šok kod pacijenta i izaziva otpornost), kao i tablete loperamid (2 mg, za dijareju).
Ako kod sebe ili bližnjih primetite simptome nacionalizma, pozovite službu 94, ili se javite najbližoj zdravstvenoj ustanovi.
Gregory House, M. D.
* Tekst objavljen u Danasu prenosimo uz dozvolu autora
четвртак, 28. април 2011.
среда, 27. април 2011.
недеља, 24. април 2011.
Monika Seleš - Sav moj život
Izvor: Status magazin
Ja sam samo prstom probao sport, pa te zato molim, veliki svete, nemoj da nam sada pokvariš dete. Mala Mo je stvarno cura i po, ona ima srce, ima tri čiste, ne mešajte je u kursne liste, neka to briga nekom drugom postane, pustite nju, neka joj sve igra ostane...
Ovim stihovima je, pre mnogo godina, panonski mornar Đorđe Balašević počeo pesmu posvećenu svojoj slavnoj sugrađanki, neprikosnovenoj vladarki teniskih terena s kraja prošlog milenijuma.
Iako je bila jedna od najmlađih šampiona u istoriji vrhunskog sporta, kao od šale je pomerala granice ljudskih mogućnosti i obarala rekorde, ostavljajući za sobom nedostižne prepreke budućim generacijama. Od beskrajne radosti do neizmerne tuge, od vanserijskih uspeha, upisanih u sve sportske enciklopedije, pa do životnih poraza punih bola, krvi i suza – Mala Mo kao da je personifikacija svega što se poslednje dve decenije dešavalo na ovim prostorima.
Nož u njenim leđima, tokom nesrećnog četvrtfinala u Hamburgu, bio je, pokazalo je minulo vreme, pokušaj jednog bolesnog uma da izvrši atentat na sve što proklamuje olimpijski duh. Udarac, snažan ne toliko fizički koliko psihički, praktično je uništio zlatnu i sve samo ne konvencionalnu karijeru jugoslovenske teniserke, koja se nakon incidenta nikada nije sasvim oporavila i vratila na vrh. A od tada kao da je prošla čitava večnost...
Još samo osmehom podsećajući na onu slatku devojčicu sa kikicama, koja je Ljubivoju Ršumoviću pekla palačinke u emisiji Fore i fazoni, i na tinejdžerku svetskog imena koja je usred Beograda igrala egzibicioni meč sa Zinom Garison, danas, u 37. godini, Monika Seleš s punim optimizmom poručuje da preko mreže života tek treba da prebaci svoj najubojitiji forhend.
Izvanrednog izgleda i zrelija nego ikada, ali primetno zatvorenija od teniske princeze kakvu pamtimo, oprezna u kontaktu s medijima, a još više sa ostatkom sveta, sklona filozofiranju igre i celog postojanja (i vi biste bili, da se nađete u mojim patikama), čudesna Mala Mo priznaje da je bila najsigurnija dok je stajala na terenu koji poznaje bolje od ičega – bilo da je reč o pariskoj šljaci, melburnškoj i njujorškoj podlozi, ili o vimbldonskoj travi.
„Moja prva ljubav trajala je više od tri decenije. Donela mi je sve najlepše što život može doneti – slavu, bogatstvo, poštovaoce u svim krajevima sveta, naslovne strane, prestiž, ali sam svesno žrtvovala detinjstvo, tinejdžersko doba, zdravlje... Prolazila sam u isto vreme i kroz raj i kroz pakao, bila povređena i fizički i psihički, morala sa nepunih 15 godina da napustim rodni grad i sve što sam do tada poznavala, da zaboravim na najbliže prijatelje i rođake. Kasnije je sve to počelo da uzima danak, primoravajući me da pobegnem u neki sopstveni svet, jer nije lako kada vas kamere prate čim izađete iz kuće. Znate i sami da sam se dugo kolebala, pitala se kada je pravo vreme da odem, ali pre tri godine sam i zvanično okačila reket o klin. Monika Seleš je srce dala tenisu. Dosta je bilo...
Poslednje značajno pojavljivanje u javnosti bilo je prošle sezone u popularnoj američkoj emisiji Ples sa zvezdama, gde je pokazala da ima smisla i za neke druge veštine.
„Fokstrot mi nikako nije polazio za rukom. Bila sam malo uštogljena i verovatno sam izgledala kao da sam progutala motku! Savetovali su mi da poradim na držanju, jer su primetili da delujem kao da sam slomila vrat i da će mi svakog trenutka otpasti glava. Noge su mi bile toliko neposlušne da to nije uspela da prikrije ni duga haljina. Ali, nemojte se čuditi, do sada nisam imala mnogo plesnog iskustva“.
Dobro se preznojila da bi se uopšte pojavila u šou programu, priznaje. Ali, naporan i temeljan rad je, kao što svi dobro pamtimo, važan deo njenog karaktera.
Celog života Karolj Seleš borio se da od Monike, rođene 2. decembra 1973. godine u Novom Sadu, stvori svetsku šampionku. Uspeo je... Prebacivali su mi da sam kćerki oteo detinjstvo i uskratio joj igračke. A ona je svoju igračku sama izabrala. Nisu to bile ni lutke ni plišani medvedići. Imala je jedva šest godina kada je, posmatrajući starijeg brata Zoltana kako igra, i sama dohvatila reket. U početku, sve je prihvatala s dečijim ushićenjem, kao zabavu. No, ubrzo smo shvatili da je vrag odneo šalu i da će tenis postati njen život.
Na parkingu ispred višespratnice u novosadskom kvartu Liman, Karolj bi, umesto mreže, vezivao kanap za branike dva automobila, a Monika je, reketom većim od nje, po ceo dan uporno dokazivala zašto je nekima suđeno da postanu šampioni, dok su drugi tek prolazne zvezde. Kada je osvojila prvi turnir imala je devet godina i nije se puno razumela u način bodovanja u tenisu, pa tokom mečeva nije znala ni ko vodi...
„Najviše sam volela da udaram lopticom o zid. Zahvalna sam stanarima što im buka nije smetala. I danas sam najsrećnija kad oko mene postoji veliki zid... To je sigurnosna mreža, muzika koja najviše prija mom uhu. Ja jesam završila karijeru, ali tenis je bio i ostaće moj najbrži izlaz iz problema, prozor u svet mašte... Treninzi i mečevi su najbolja terapija koju sam mogla da dobijem. U najtežim trenucima, oni su mi bili jedina garancija da sam još uvek normalna«.
U biografiji Od straha do pobede, objavljenoj pre nekoliko godina, prisetila se koliko je teško bilo roditeljima da se odreknu svojih karijera – Karolj je pravio crtane filmove, Ester je bila profesor istorije – kada su, 1986. godine, odlučili da žrtvuju sve što imaju i odu na Floridu, kako bi Moniku upisali na akademiju čuvenog teniskog stručnjaka Nika Boltierija. S njom u klasi bili su i Agasi, Gabriela Sabatini, Meri Džo Fernandez... Kada je, tri leta kasnije, stigla na otvoreno prvenstvo Francuske, bila je samo još jedna autsajderka, osamdeset i neka na rang listi. Iako je dogurala do četvrtfinala, što je bilo zabeleženo kao iznenađenje prvog stepena, objektivi fotoaparata bili su usmereni na poznatije učesnice. Tek ponegde se moglo pročitati o maloj Jugoslovenki, koja udara lopticu čvrsto držeći reket sa obe ruke, uz grč na licu i krike a la karate kid. Serija lančanih pobeda nad do tada neprikosnovenim veterankama Kris Evert i Martinom Navratilovom pretvorila se u liniju bez prekida, pa je bilo samo pitanje dana kada će joj velika imena gledati u leđa. Uskoro je pred svetom stajala najmlađa šampionka u istoriji belog sporta: šesnaest godina i šest meseci imala je Monika Seleš kada je, 1990. godine, osvojila Rolan Garos. Nije očekivala uspeh tako rano.
„Kad sam se već našla na tronu, želela sam da se tu što duže zadržim. Davala sam sve od sebe, još od onog sudbinskog trenutka kada sam prvi put uzela reket u ruke. Malo toga je u mojoj karijeri bilo planirano. Pretpostavljam da ista priča važi i za sav moj život".
Od vojvođanske ravnice do istorije, ovdašnja javnost pomno je pratila svaki njen korak. Cela bivša država bila je ponosna na Malu Mo nacionale, koja je bila i ostala najveća šampionka potekla sa ovih prostora.
"Upornost i istrajnost su najvažnije vrline, ali nema svako mentalnu snagu da postane šampion. To je velika reč, koja nosi puno obaveza i dokazivanja. Kad vas jednom nagrade tom titulom, ne smete izneveriti navijače. A ni sebe. Opravdano je samo ako se u vaš put umešaju tuđi koraci. Ne mislim na poraze, koji su sastavni deo sporta, već na opšte ponašanje i način borbe na terenu. U ključnim situacijama u toku igre pokazivala sam veliku psihičku snagu. Uvek su mi na umu bile reči mog brata koji mi je neprestano govorio da je svaki poen važan. Danas igračice o tome ne vode previše računa".
Uporedo sa uspesima na prestižnim takmičenjima, Monika je osvajala i zapažene pozicije u svetskoj štampi. To je bomba, pisao je Paris Match posle njene prve pobede na Rolan Garosu: Kad se pojavi na terenu sa svojim mačkastim očima, fluorescentnim noktima i vrcavim osmehom, hipnotiše celo gledalište! Ova devojčica je najveći prirodni talenat koji se ikada pojavio u ženskom tenisu. Napadi sa osnovne linije, snažni riterni, precizne dijagonale u sam ugao terena – s nepunih dvadeset godina već je imala osam gren slem titula u kolekciji. Tri maja zaredom pobeđivala je u Parizu, isto toliko puta u Melburnu, dva pehara donela je iz Njujorka... Samo Vimbldon nije osvojila. Od januara 1991. do februara 1993. zabeležila je 231 pobedu i samo 23 poraza, osvojivši 30 titula na raznim WTA turnirima. Samo je Kris Evert imala bolji postotak. U karijeri je pobedila na ukupno 54 turnira. Monikin pristup igri u mentalna snaga napravili su pravu revoluciju u ženskom tenisu.
Još od raspada Jugoslavije, Amerikanci su joj uporno nudili državljanstvo, ali ona je odbijala. Na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni igrala je pod zastavom nezavisnih takmičara IOP jer našim sportistima zbog sankcija nije bio dozvoljen nastup. Zbog zabrane igranja našim fudbalerima u Švedskoj odbila je da ikada više poseti tu zemlju. Ipak, odlučila je da nastavi dalje sa američkim pasošem.
"Znam gde sam rođena i Jugoslavija će uvek biti u mom srcu. Bilo je mnogo razloga zbog kojih sam bila primorana da promenim državljanstvo. Ipak, nisam imala snage da igram za američku Fed Kup reprezentaciju kada su 1999. godine rušeni mostovi mog rodnog grada..."
S druge strane, bila je rastrzana i razvodom roditelja, koji su samo kad je ona bila u pitanju zaboravljali međusobne nesuglasice i zajedno se trudili da je u svemu podrže.
"Bili su jedno uz drugo celog života, mene i brata izveli na put, napravili od nas ljude... Sve oko mene rušilo se kao kula od karata. Možda sam detinje naivno verovala da je njihov brak idealan i da sam sigurna pored njih. Nažalost, ništa na ovom svetu nije savršeno i večno".
Svestan da generacija talentovanih devojčica bez milosti gazi po Monikinoj šampionskoj prošlosti, Karolj je hrabrio kćerku da se vrati na teren. I, kad su već svi bili uvereni da je odavno otpevala svoju labudovu pesmu, Monika se, jula 1995, trijumfalno vratila, iako dve godine nije ljudski uzela reket u ruke. Usledila je serija povreda, zbog kojih je njeno ime ponovo nestalo sa najava velikih turnira. Uz neviđene mere bezbednosti i hapšenje svih sumnjivih u blizini, Monika je 1996. osvojila deveti gren slem, održavši u Melburnu nekoliko magistralnih lekcija novim klinkama koje su bez pardona kidisale na njene nekadašnje pozicije. Kada je shvatila da otac polako gubi bitku s bolešću, strah i upadljiva nervoza ponovo su zamenili osmeh na licu.
"On je jedna od prvih misli s kojima započinjem svaki dan. Nedostaje mi, sve više kako vreme prolazi. Gde god sam putovala na takmičenja, tata je bio pored mene. Kada je operisan od raka prostate i pao u postelju, ja sam bila pored njega. Davala sam mu morfijum za ublažavanje bolova i hrabrila ga da izdrži, kao što je on mene bodrio dok sam bila na takmičenjima. Preminuo je u maju 1998, a taj gubitak boli me više od hamburške rane. Teško je kada tokom meča po navici pogledate u publiku i shvatite da je ono najvažnije mesto ostalo zauvek prazno".
Iako je bila jedna od najmlađih šampiona u istoriji vrhunskog sporta, kao od šale je pomerala granice ljudskih mogućnosti i obarala rekorde, ostavljajući za sobom nedostižne prepreke budućim generacijama. Od beskrajne radosti do neizmerne tuge, od vanserijskih uspeha, upisanih u sve sportske enciklopedije, pa do životnih poraza punih bola, krvi i suza – Mala Mo kao da je personifikacija svega što se poslednje dve decenije dešavalo na ovim prostorima.
Nož u njenim leđima, tokom nesrećnog četvrtfinala u Hamburgu, bio je, pokazalo je minulo vreme, pokušaj jednog bolesnog uma da izvrši atentat na sve što proklamuje olimpijski duh. Udarac, snažan ne toliko fizički koliko psihički, praktično je uništio zlatnu i sve samo ne konvencionalnu karijeru jugoslovenske teniserke, koja se nakon incidenta nikada nije sasvim oporavila i vratila na vrh. A od tada kao da je prošla čitava večnost...
Još samo osmehom podsećajući na onu slatku devojčicu sa kikicama, koja je Ljubivoju Ršumoviću pekla palačinke u emisiji Fore i fazoni, i na tinejdžerku svetskog imena koja je usred Beograda igrala egzibicioni meč sa Zinom Garison, danas, u 37. godini, Monika Seleš s punim optimizmom poručuje da preko mreže života tek treba da prebaci svoj najubojitiji forhend.
Izvanrednog izgleda i zrelija nego ikada, ali primetno zatvorenija od teniske princeze kakvu pamtimo, oprezna u kontaktu s medijima, a još više sa ostatkom sveta, sklona filozofiranju igre i celog postojanja (i vi biste bili, da se nađete u mojim patikama), čudesna Mala Mo priznaje da je bila najsigurnija dok je stajala na terenu koji poznaje bolje od ičega – bilo da je reč o pariskoj šljaci, melburnškoj i njujorškoj podlozi, ili o vimbldonskoj travi.
„Moja prva ljubav trajala je više od tri decenije. Donela mi je sve najlepše što život može doneti – slavu, bogatstvo, poštovaoce u svim krajevima sveta, naslovne strane, prestiž, ali sam svesno žrtvovala detinjstvo, tinejdžersko doba, zdravlje... Prolazila sam u isto vreme i kroz raj i kroz pakao, bila povređena i fizički i psihički, morala sa nepunih 15 godina da napustim rodni grad i sve što sam do tada poznavala, da zaboravim na najbliže prijatelje i rođake. Kasnije je sve to počelo da uzima danak, primoravajući me da pobegnem u neki sopstveni svet, jer nije lako kada vas kamere prate čim izađete iz kuće. Znate i sami da sam se dugo kolebala, pitala se kada je pravo vreme da odem, ali pre tri godine sam i zvanično okačila reket o klin. Monika Seleš je srce dala tenisu. Dosta je bilo...
Poslednje značajno pojavljivanje u javnosti bilo je prošle sezone u popularnoj američkoj emisiji Ples sa zvezdama, gde je pokazala da ima smisla i za neke druge veštine.
„Fokstrot mi nikako nije polazio za rukom. Bila sam malo uštogljena i verovatno sam izgledala kao da sam progutala motku! Savetovali su mi da poradim na držanju, jer su primetili da delujem kao da sam slomila vrat i da će mi svakog trenutka otpasti glava. Noge su mi bile toliko neposlušne da to nije uspela da prikrije ni duga haljina. Ali, nemojte se čuditi, do sada nisam imala mnogo plesnog iskustva“.
Dobro se preznojila da bi se uopšte pojavila u šou programu, priznaje. Ali, naporan i temeljan rad je, kao što svi dobro pamtimo, važan deo njenog karaktera.
Celog života Karolj Seleš borio se da od Monike, rođene 2. decembra 1973. godine u Novom Sadu, stvori svetsku šampionku. Uspeo je... Prebacivali su mi da sam kćerki oteo detinjstvo i uskratio joj igračke. A ona je svoju igračku sama izabrala. Nisu to bile ni lutke ni plišani medvedići. Imala je jedva šest godina kada je, posmatrajući starijeg brata Zoltana kako igra, i sama dohvatila reket. U početku, sve je prihvatala s dečijim ushićenjem, kao zabavu. No, ubrzo smo shvatili da je vrag odneo šalu i da će tenis postati njen život.
Na parkingu ispred višespratnice u novosadskom kvartu Liman, Karolj bi, umesto mreže, vezivao kanap za branike dva automobila, a Monika je, reketom većim od nje, po ceo dan uporno dokazivala zašto je nekima suđeno da postanu šampioni, dok su drugi tek prolazne zvezde. Kada je osvojila prvi turnir imala je devet godina i nije se puno razumela u način bodovanja u tenisu, pa tokom mečeva nije znala ni ko vodi...
„Najviše sam volela da udaram lopticom o zid. Zahvalna sam stanarima što im buka nije smetala. I danas sam najsrećnija kad oko mene postoji veliki zid... To je sigurnosna mreža, muzika koja najviše prija mom uhu. Ja jesam završila karijeru, ali tenis je bio i ostaće moj najbrži izlaz iz problema, prozor u svet mašte... Treninzi i mečevi su najbolja terapija koju sam mogla da dobijem. U najtežim trenucima, oni su mi bili jedina garancija da sam još uvek normalna«.
U biografiji Od straha do pobede, objavljenoj pre nekoliko godina, prisetila se koliko je teško bilo roditeljima da se odreknu svojih karijera – Karolj je pravio crtane filmove, Ester je bila profesor istorije – kada su, 1986. godine, odlučili da žrtvuju sve što imaju i odu na Floridu, kako bi Moniku upisali na akademiju čuvenog teniskog stručnjaka Nika Boltierija. S njom u klasi bili su i Agasi, Gabriela Sabatini, Meri Džo Fernandez... Kada je, tri leta kasnije, stigla na otvoreno prvenstvo Francuske, bila je samo još jedna autsajderka, osamdeset i neka na rang listi. Iako je dogurala do četvrtfinala, što je bilo zabeleženo kao iznenađenje prvog stepena, objektivi fotoaparata bili su usmereni na poznatije učesnice. Tek ponegde se moglo pročitati o maloj Jugoslovenki, koja udara lopticu čvrsto držeći reket sa obe ruke, uz grč na licu i krike a la karate kid. Serija lančanih pobeda nad do tada neprikosnovenim veterankama Kris Evert i Martinom Navratilovom pretvorila se u liniju bez prekida, pa je bilo samo pitanje dana kada će joj velika imena gledati u leđa. Uskoro je pred svetom stajala najmlađa šampionka u istoriji belog sporta: šesnaest godina i šest meseci imala je Monika Seleš kada je, 1990. godine, osvojila Rolan Garos. Nije očekivala uspeh tako rano.
„Kad sam se već našla na tronu, želela sam da se tu što duže zadržim. Davala sam sve od sebe, još od onog sudbinskog trenutka kada sam prvi put uzela reket u ruke. Malo toga je u mojoj karijeri bilo planirano. Pretpostavljam da ista priča važi i za sav moj život".
Od vojvođanske ravnice do istorije, ovdašnja javnost pomno je pratila svaki njen korak. Cela bivša država bila je ponosna na Malu Mo nacionale, koja je bila i ostala najveća šampionka potekla sa ovih prostora.
"Upornost i istrajnost su najvažnije vrline, ali nema svako mentalnu snagu da postane šampion. To je velika reč, koja nosi puno obaveza i dokazivanja. Kad vas jednom nagrade tom titulom, ne smete izneveriti navijače. A ni sebe. Opravdano je samo ako se u vaš put umešaju tuđi koraci. Ne mislim na poraze, koji su sastavni deo sporta, već na opšte ponašanje i način borbe na terenu. U ključnim situacijama u toku igre pokazivala sam veliku psihičku snagu. Uvek su mi na umu bile reči mog brata koji mi je neprestano govorio da je svaki poen važan. Danas igračice o tome ne vode previše računa".
Uporedo sa uspesima na prestižnim takmičenjima, Monika je osvajala i zapažene pozicije u svetskoj štampi. To je bomba, pisao je Paris Match posle njene prve pobede na Rolan Garosu: Kad se pojavi na terenu sa svojim mačkastim očima, fluorescentnim noktima i vrcavim osmehom, hipnotiše celo gledalište! Ova devojčica je najveći prirodni talenat koji se ikada pojavio u ženskom tenisu. Napadi sa osnovne linije, snažni riterni, precizne dijagonale u sam ugao terena – s nepunih dvadeset godina već je imala osam gren slem titula u kolekciji. Tri maja zaredom pobeđivala je u Parizu, isto toliko puta u Melburnu, dva pehara donela je iz Njujorka... Samo Vimbldon nije osvojila. Od januara 1991. do februara 1993. zabeležila je 231 pobedu i samo 23 poraza, osvojivši 30 titula na raznim WTA turnirima. Samo je Kris Evert imala bolji postotak. U karijeri je pobedila na ukupno 54 turnira. Monikin pristup igri u mentalna snaga napravili su pravu revoluciju u ženskom tenisu.
Još od raspada Jugoslavije, Amerikanci su joj uporno nudili državljanstvo, ali ona je odbijala. Na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni igrala je pod zastavom nezavisnih takmičara IOP jer našim sportistima zbog sankcija nije bio dozvoljen nastup. Zbog zabrane igranja našim fudbalerima u Švedskoj odbila je da ikada više poseti tu zemlju. Ipak, odlučila je da nastavi dalje sa američkim pasošem.
"Znam gde sam rođena i Jugoslavija će uvek biti u mom srcu. Bilo je mnogo razloga zbog kojih sam bila primorana da promenim državljanstvo. Ipak, nisam imala snage da igram za američku Fed Kup reprezentaciju kada su 1999. godine rušeni mostovi mog rodnog grada..."
S druge strane, bila je rastrzana i razvodom roditelja, koji su samo kad je ona bila u pitanju zaboravljali međusobne nesuglasice i zajedno se trudili da je u svemu podrže.
"Bili su jedno uz drugo celog života, mene i brata izveli na put, napravili od nas ljude... Sve oko mene rušilo se kao kula od karata. Možda sam detinje naivno verovala da je njihov brak idealan i da sam sigurna pored njih. Nažalost, ništa na ovom svetu nije savršeno i večno".
Svestan da generacija talentovanih devojčica bez milosti gazi po Monikinoj šampionskoj prošlosti, Karolj je hrabrio kćerku da se vrati na teren. I, kad su već svi bili uvereni da je odavno otpevala svoju labudovu pesmu, Monika se, jula 1995, trijumfalno vratila, iako dve godine nije ljudski uzela reket u ruke. Usledila je serija povreda, zbog kojih je njeno ime ponovo nestalo sa najava velikih turnira. Uz neviđene mere bezbednosti i hapšenje svih sumnjivih u blizini, Monika je 1996. osvojila deveti gren slem, održavši u Melburnu nekoliko magistralnih lekcija novim klinkama koje su bez pardona kidisale na njene nekadašnje pozicije. Kada je shvatila da otac polako gubi bitku s bolešću, strah i upadljiva nervoza ponovo su zamenili osmeh na licu.
"On je jedna od prvih misli s kojima započinjem svaki dan. Nedostaje mi, sve više kako vreme prolazi. Gde god sam putovala na takmičenja, tata je bio pored mene. Kada je operisan od raka prostate i pao u postelju, ja sam bila pored njega. Davala sam mu morfijum za ublažavanje bolova i hrabrila ga da izdrži, kao što je on mene bodrio dok sam bila na takmičenjima. Preminuo je u maju 1998, a taj gubitak boli me više od hamburške rane. Teško je kada tokom meča po navici pogledate u publiku i shvatite da je ono najvažnije mesto ostalo zauvek prazno".
Tri nedelje nakon Karoljeve smrti, Monika je igrala finale Rolan Garosa sa njegovom burmom oko vrata. Fanatičnim radom uspela je da povrati nekadašnje sposobnosti, dok su restauraciju mentalne strane i ponovno zauzimanje trona otežavale neplanirane bolne okolnosti i dodatni nemiri. Za razliku od slavnih dana, kada je čistila sve pred sobom (čak i kada su je iz vrha upozoravali da prestane da vrišti jer ometa protivnice), nakon incidenta u Nemačkoj našla se u sasvim novoj koži. Gubitak oca, za kojeg je bila veoma vezana, stres zbog čestih povreda, prekomerna težina, depresije, noćne i dnevne more kao trajna posledica krvave hamburške mrlje na belom sportu – sve se to videlo na terenu. No, bila je uporna da se vrati na staze stare slave, iako je još kao tinejdžerka osvojila sve što se osvojiti moglo.
„Mirenje s porazima i izgubljenim setovima podnosila sam zrelije nego što su to mnogi očekivali – s nogama na zemlji i svesna situacije u kojoj sam se našla, ali i činjenice da je sport odavno postao unosni biznis bez skrupula. Godine su mi bile potrebne da ponovo sastavim deliće nekad neuništive psihičke snage... A dok se to nije desilo, muku sam mučila sa samom sobom. Hrana mi je bila glavni odbrambeni mehanizam, njome sam se borila protiv stresa. Imala sam skoro 20 kilograma viška, što se odražavalo na igru i na funkcionisanje u društvu. Sedela sam ispred televizora, zatvorena u sobi, jela čips u neograničenim količinama, nekad bespotrebno plakala. Moja prijateljica Dženifer Kaprijati imala je mnogo manje problema, ali nije bila dovoljno snažna. Odala se porocima, drogirala se, nedavno je jedva ostala živa zbog prekomerne doze... Meni to nikad nije padalo na pamet. Previše je ponižavajuće“.
U vreme dok je bila nepobediva, doping je bio tabu tema zbog koje su neki šampioni bili primorani da vrate svoja odličja. Danas se u tenisu vrti mnogo više novca, a kako se čini, i nedozvoljenih sredstava.
"Ako uporedite telesne konstitucije mene, Štefi Graf, Gabrijele Sabatini ili Kris Evert sa sadašnjim teniserkama koje fizički jedva da podsećaju na žene, primetna je velika razlika. Ne mogu da tvrdim da je reč o dopingu, ali verujem da koriste neke proteinske dodatke ishrani, što nije kažnjivo. Danas toga ima mnogo više nego u moje vreme. Teniserke više pažnje posvećuju fizičkoj masi nego strategiji, neke duže borave u teretani nego na terenu, ali to je individualna stvar i preporuka trenera. Danas, jednostavno, važe druga pravila u svim oblastima života, pa tako i u sportu«.
Pre tri leta, nekadašnje čudo od deteta i jedna od najboljih teniserki svih vremena koja je pod zastavom Jugoslavije ostvarila najveće uspehe, odigrala je svoj poslednji meč, a o onoj drugoj, manje poznatoj strani svog života, progovorila je u drugoj autobiografskoj knjizi, objavljenoj prošlog jula.
“Skoro tri decenije sam se svakog jutra budila prvo pomislivši na reket. Poslednjih godina shvatam da na ovom svetu ima mnogo važnijih stvari, upravo onih koje su mi nedostajale dok sam dane provodila prebacujući lopticu preko mreže. Uostalom, stigle su neke nove generacije mladih lavica željnih pobeda i slave, tako da nema smisla da ih jedna penzionerka izaziva na megdan! Smatram da sam na vreme ostavila profesionalni sport. Reket i loptice promenili su mi život, delili sa mnom istu sudbinu, svaku kap znoja, svaki sekund proveden na terenu. Za mene tenis nikad nije predstavljao teškoću ili posao. Te reči nisu našle mesto u mom rečniku, jer da jesu, odavno bih odustala. Međunarodna teniska federacija nedavno me je angažovala da radim sa mlađim generacijama koje tek stupaju na tenisku stazu. Putujem svetom i demonstriram deci ono što najbolje znam igrajući egzibicione mečeve. Trudim se da pomognem koliko mogu, a kada primetim da neko dete ima talenta savetujem njegovim roditeljima da ga upišu na tenis pre šeste godine, jer je to najbolje doba za početak«.
Ambasadorku međunarodne sportske organizacije Laureus (gde joj društvo prave Nađa Komaneči, Katarina Vit, Džon Mekinro, Boris Beker, Majkl Džordan...), godinama su viđali u društvu dvadeset godina starijeg i bar toliko milijardi dolara teškog Pola Alena. Ona uporno tvrdi da je Alen samo porodični prijatelj. O privatnom životu nikad nije govorila.
„Navikla sam na glasine. Još dok sam bila tinejdžerka komentarisali su da sam u drugom stanju samo zato što sam preskočila Vimbldon. Već su me nekoliko puta udavali, iako ja to uopšte ne želim. Tenis mi je mnogo doneo, ali i mnogo uzeo. Želim bar nešto da nadoknadim, želim da proživim život lepo i udobno, nije bitno koliko će da traje. Ne obilazim glamurozne događaje, nikad nisam volela uštogljene prijeme, nemam gotovo nikakvih kontakata sa medijima. Najviše vremena provodim sa mamom, bratom i njegovom porodicom, izlazim sa prijateljicama na kafu, dakle – ništa posebno niti drugačije od ostalih«.
U međuvremenu, Monika je otkrila da ima smisla za pisanje i umetnost. Daje poslednje ispite iz pejzažne arhitekture, a nedavno je potpisala ugovor sa izdavačkom kućom Blumsberi za seriju romana namenjenim tinejdžerima pod naslovom Akademija. Knjige će govoriti o mladim sportskim zvezdama koje treniraju na elitnoj akademiji, a prvi tom iz pera jedne od najboljih teniserki svih vremena trebalo bi da se nađe u knjižarama iduće godine.
Vlasnica devet gren-slem titula i najmlađa u istoriji igre s takvim bilansom i moći, odnedavno je i članica Međunarodne teniske kuće slavnih u Njuportu. I dalje čuva Bajagine kasete, i dalje sluša Džimija Hendriksa i Balaševića, i dalje prati vesti iz domovine. Raduje se uspesima mladih kolega iz Beograda.
„Pomno pratim njihove igre, često i iz publike. Svaki uspeh Jelene, Ane i Novaka me mnogo raduje. Igraju fenomenalno, lepo su vaspitani i pametni. Ponosna sam na njih i na svu talentovanu decu u Srbiji. Od srca želim da krenu našim stopama. Samo bih mlađim kolegama poručila jednu stvar, pošto često čujem kako kad izgube kažu nema veze, još smo mladi, ima vremena... Nema vremena. Ja sam pre svoje dvadesete već imala osvojenih osam gren-slemova. Šampionski duh mora da se neguje na poseban način. I neka imaju na umu da se ne može sve u životu imati u isto vreme. A u Beograd ću doći prvom prilikom. Izuzetno sam zauzeta i angažovana na raznim poljima, tako da ne mogu da preciziram datum dolaska. Bake i deke, sa očeve i majčine strane, davno su preminuli. Gotovo da nikog nemam u Novom Sadu, osim lepih uspomena na detinjstvo i stare prijatelje. Ne, nisam zaboravila srpski, ne brinite“.
Monika godinama unazad ulaže svoj novac na berzi. Njen finansijski savetnik je medijima svojevremeno rekao da nije trošadžija, da vozi prosečan automobil, zove ga u sred noći da pita zašto su prodali određene akcije i da će starost sigurno doživeti bogata. Deo novca koji je osvojila dok se bavila tenisom (15 miliona dolara samo od turnira) uložila je u lanac restorana “All Stars Cafe”.
“Restoran ima nekoliko vlasnika, pored mene tu su i Tajger Vuds, Agasi, Vejn Grecki, Šekil O'Nil i još neke sportske legende. Posle dvadesetak objekata u Americi i Australiji, jesenas smo otvorili i restoran u ekskluzivnom meksičkom letovalištu Kankun. Glavna ideja je da zaljubljenicima u sport omogućimo da preko najsavremenijih televizora prate prenose nadmetanja uz jeftinu hranu i piće. Najskuplje jelo je 30 dolara, a na meniju su obroci koji nose ime vlasnika, kao što su “cezar salata Monika”ili “piletina a la Tajger”. Enterijer je ukrašen ličnim stvarima poznatih sportista, poput dresova, bejzbol palica, ragbi lopti... U nekima su i moji reketi. Ne, nema previše sete kada bacim pogled na njih. Jednostavno, ta vrata su zatvorena. Ostale su samo lepe uspomene. Profesionalni tenis danas pratim tek koliko da proverim šta rade Novak, Ana i Jelena, čiji sam mentor bila pre nekoliko godina kada je počela da se pojavljuje na svetskoj sceni.
Naravno, uvek će ostati pitanje kakve je tek stranice sportske istorije Monika Seleš mogla još da napiše, samo da nije bilo tog prokletog Hamburga, kada je bila zaustavljena u furioznom, šampionskom pohodu, u trenutku kada joj nijedan reket nije predstavljao opasnost. Da li bi joj bilo ravne?
„Ne znam. Možda... Uvek ima neko bolji od nas. Ponekad me naši ljudi koje na Floridi srećem u šoping centrima uz uzdah pitaju: Eh, draga moja, da ne beše ludog Nemca – gde bi ti bio kraj? Nasmejem se, možda zaiskri koja suza, jer ne znam šta da kažem... Postoji jedna užasna, mračna strana moje ličnosti, koja umnogome usporava sve lepo što bi još moglo da mi se desi. Ta strana nestajala je samo dok sam bila na terenu. Tu nije mogla da me pobedi. A sve je u mom životu moglo da bude drugačije...“.
U paklu, ni kriva, ni dužna
Ko zna koliko bi još dugo Monika dominirala, da se tog 30. aprila 1993. bar povredila, da uopšte nije ni izašla na teren... Pred početak turnira saznala je da njen otac boluje od raka: Sav moj svet srušio se u Hamburgu... Pred očima zapanjene publike srušila se i Monika. Krik je zaustavio meč, dok je ona, s nožem u leđima, gubila tlo pod nogama i godine pred sobom. Fanatični obožavalac Štefi Graf, mentalno bolesni Ginter Parhe, iskoristio je svojih pet minuta slave. Reket nije mogao da zaustavi Moniku Seleš. Nož, nažalost, jeste. Grafova, tako, više nije imala dostojnu protivnicu, a ni većih problema da zauzme Monikino mesto.
"Iako povreda nije bila toliko ozbiljna, pravi pakao počeo je posle nekoliko dana, kada sam napustila bolnicu. I danas sam ubeđena da taj bolesnik nije dobio adekvatnu kaznu, ako je uopšte bio bolestan. Nisam bila sigurna da je sve to bilo slučajno. Danonoćno me je proganjalo pitanje zašto?!, imala sam u glavi bezbroj odgovora i različitih scenarija. Ali, dogodilo se, nisam mogla da vratim vreme. Nisam znala šta ću sa sobom, gde da pobegnem... Postala sam paranoična, plašila sam se svakog šuma u kući, spavala sam sa upaljenim svetlom, zaključavala se u sobu. Odjednom se sve srušilo... Imala sam osećaj kao da sam se probudila u paklu, ni kriva ni dužna. Bila sam opsednuta košmarima i imaginarnim napadačem koji me je proganjao u snu, ali i na javi u kojoj sam počela da haluciniram, roditelji su pokušavali nemoguće. Oteli su me iz mog mračnog sveta, konačno izvukli iz naše kuće opasane visokim drvoredima i odveli na kliniku u Kolorado, gde sam provela nekoliko meseci, daleko od civilizacije«.
U pomoć su priskočili najbolji psihijatri, čak i indijanski vračevi, ne bi li veliku šampionku spasili očaja i razmišljanja o najgorem. Kako je uspela da se oporavi, to samo ona zna.
"Razgovarala sam sa žrtvama silovanja i paraolimpijcima, koji su mi pomogli da shvatim koliko sam srećna što sam uopšte živa. Njihova snaga da nastave dalje posle svega što ih je zadesilo je zaista fascinantna. Nisam htela da dopustim da mi jedan čovek otme ljubav prema igri kojoj sam dala sve što sam ikad imala. Kad pomislim koliko se ljudi nalazi u mnogo težim situacijama od moje, zadovoljna sam onim što imam, a to je, posle svega, samo zdravlje. I shvatila sam da sve ide iz glave. Srećna sam što mogu da stanem na svoje noge kad se ujutru probudim, srećna sam što mogu ponovo da trčim za lopticom... I za životom«.
Pauzu i izolaciju iskoristila je kako bi se pozabavila psihologijom i pročitala knjige za koje ranije nije imala vremena. Iako su počele da je interesuju neke druge oblasti života, sve vreme je razmišljala o povratku na teren. Besane noći su prošle, rana zarasla, ali – ožiljak je ostao. Razlika je bila očigledna: nekad uvek nasmejani i pričljivi mali levoruki genije u svet se vratio povučen u sebe i zatvoren u ljušturu svoje privatnosti. Samo su malobrojni smeli da odškrinu vrata zabranjenog grada, kako su zvali vilu Selešovih nedaleko od Sarasote. Uz sve nevolje doživela je i saobraćajnu nesreću kada se sa majkom vraćala iz posete psihologu. Monikin skupoceni oldtajmer bio je potpuno uništen, a njih dve su samo zahvaljujući čudu prošle bez ijedne ogrebotine.
Prolazila sam u isto vreme i kroz raj i kroz pakao, bila povređena i fizički i psihički, morala sa nepunih 15 godina da napustim rodni grad i sve što sam do tada poznavala, da zaboravim na najbliže prijatelje i rođake
Postoji jedna užasna, mračna strana moje ličnosti, koja umnogome usporava sve lepo što bi još moglo da mi se desi. Ta strana nestajala je samo dok sam bila na terenu. Tu nije mogla da me pobedi
Najviše sam volela da udaram lopticom o zid. Zahvalna sam stanarima što im buka nije smetala. I danas sam najsrećnija kad oko mene postoji veliki zid... To je sigurnosna mreža, muzika koja najviše prija mom uhu
Lanac “All Stars Cafe”ima nekoliko vlasnika, pored mene tu su i Tajger Vuds, Agasi, Vejn Grecki, Šekil O'Nil i još neke sportske legende. Posle dvadesetak objekata u Americi i Australiji, jesenas smo otvorili i restoran u ekskluzivnom meksičkom letovalištu Kankun
Kad sam se već našla na tronu, želela sam da se tu što duže zadržim. Davala sam sve od sebe, još od onog sudbinskog trenutka kada sam prvi put uzela reket u ruke. Malo toga je u mojoj karijeri bilo planirano. Pretpostavljam da ista priča važi i za sav moj život
Ostale su samo lepe uspomene. Profesionalni tenis danas pratim tek koliko da proverim šta rade Novak, Ana i Jelena, čiji sam mentor bila pre nekoliko godina kada je počela da se pojavljuje na svetskoj sceni
Upornost i istrajnost su najvažnije vrline, ali nema svako mentalnu snagu da postane šampion. To je velika reč, koja nosi puno obaveza i dokazivanja. Kad vas jednom nagrade tom titulom, ne smete izneveriti navijače. A ni sebe
Bilo je mnogo razloga zbog kojih sam bila primorana da promenim državljanstvo. Ipak, nisam imala snage da igram za američku Fed Kup reprezentaciju kada su 1999. godine rušeni mostovi mog rodnog grada...
„Mirenje s porazima i izgubljenim setovima podnosila sam zrelije nego što su to mnogi očekivali – s nogama na zemlji i svesna situacije u kojoj sam se našla, ali i činjenice da je sport odavno postao unosni biznis bez skrupula. Godine su mi bile potrebne da ponovo sastavim deliće nekad neuništive psihičke snage... A dok se to nije desilo, muku sam mučila sa samom sobom. Hrana mi je bila glavni odbrambeni mehanizam, njome sam se borila protiv stresa. Imala sam skoro 20 kilograma viška, što se odražavalo na igru i na funkcionisanje u društvu. Sedela sam ispred televizora, zatvorena u sobi, jela čips u neograničenim količinama, nekad bespotrebno plakala. Moja prijateljica Dženifer Kaprijati imala je mnogo manje problema, ali nije bila dovoljno snažna. Odala se porocima, drogirala se, nedavno je jedva ostala živa zbog prekomerne doze... Meni to nikad nije padalo na pamet. Previše je ponižavajuće“.
U vreme dok je bila nepobediva, doping je bio tabu tema zbog koje su neki šampioni bili primorani da vrate svoja odličja. Danas se u tenisu vrti mnogo više novca, a kako se čini, i nedozvoljenih sredstava.
"Ako uporedite telesne konstitucije mene, Štefi Graf, Gabrijele Sabatini ili Kris Evert sa sadašnjim teniserkama koje fizički jedva da podsećaju na žene, primetna je velika razlika. Ne mogu da tvrdim da je reč o dopingu, ali verujem da koriste neke proteinske dodatke ishrani, što nije kažnjivo. Danas toga ima mnogo više nego u moje vreme. Teniserke više pažnje posvećuju fizičkoj masi nego strategiji, neke duže borave u teretani nego na terenu, ali to je individualna stvar i preporuka trenera. Danas, jednostavno, važe druga pravila u svim oblastima života, pa tako i u sportu«.
Pre tri leta, nekadašnje čudo od deteta i jedna od najboljih teniserki svih vremena koja je pod zastavom Jugoslavije ostvarila najveće uspehe, odigrala je svoj poslednji meč, a o onoj drugoj, manje poznatoj strani svog života, progovorila je u drugoj autobiografskoj knjizi, objavljenoj prošlog jula.
“Skoro tri decenije sam se svakog jutra budila prvo pomislivši na reket. Poslednjih godina shvatam da na ovom svetu ima mnogo važnijih stvari, upravo onih koje su mi nedostajale dok sam dane provodila prebacujući lopticu preko mreže. Uostalom, stigle su neke nove generacije mladih lavica željnih pobeda i slave, tako da nema smisla da ih jedna penzionerka izaziva na megdan! Smatram da sam na vreme ostavila profesionalni sport. Reket i loptice promenili su mi život, delili sa mnom istu sudbinu, svaku kap znoja, svaki sekund proveden na terenu. Za mene tenis nikad nije predstavljao teškoću ili posao. Te reči nisu našle mesto u mom rečniku, jer da jesu, odavno bih odustala. Međunarodna teniska federacija nedavno me je angažovala da radim sa mlađim generacijama koje tek stupaju na tenisku stazu. Putujem svetom i demonstriram deci ono što najbolje znam igrajući egzibicione mečeve. Trudim se da pomognem koliko mogu, a kada primetim da neko dete ima talenta savetujem njegovim roditeljima da ga upišu na tenis pre šeste godine, jer je to najbolje doba za početak«.
Ambasadorku međunarodne sportske organizacije Laureus (gde joj društvo prave Nađa Komaneči, Katarina Vit, Džon Mekinro, Boris Beker, Majkl Džordan...), godinama su viđali u društvu dvadeset godina starijeg i bar toliko milijardi dolara teškog Pola Alena. Ona uporno tvrdi da je Alen samo porodični prijatelj. O privatnom životu nikad nije govorila.
„Navikla sam na glasine. Još dok sam bila tinejdžerka komentarisali su da sam u drugom stanju samo zato što sam preskočila Vimbldon. Već su me nekoliko puta udavali, iako ja to uopšte ne želim. Tenis mi je mnogo doneo, ali i mnogo uzeo. Želim bar nešto da nadoknadim, želim da proživim život lepo i udobno, nije bitno koliko će da traje. Ne obilazim glamurozne događaje, nikad nisam volela uštogljene prijeme, nemam gotovo nikakvih kontakata sa medijima. Najviše vremena provodim sa mamom, bratom i njegovom porodicom, izlazim sa prijateljicama na kafu, dakle – ništa posebno niti drugačije od ostalih«.
U međuvremenu, Monika je otkrila da ima smisla za pisanje i umetnost. Daje poslednje ispite iz pejzažne arhitekture, a nedavno je potpisala ugovor sa izdavačkom kućom Blumsberi za seriju romana namenjenim tinejdžerima pod naslovom Akademija. Knjige će govoriti o mladim sportskim zvezdama koje treniraju na elitnoj akademiji, a prvi tom iz pera jedne od najboljih teniserki svih vremena trebalo bi da se nađe u knjižarama iduće godine.
Vlasnica devet gren-slem titula i najmlađa u istoriji igre s takvim bilansom i moći, odnedavno je i članica Međunarodne teniske kuće slavnih u Njuportu. I dalje čuva Bajagine kasete, i dalje sluša Džimija Hendriksa i Balaševića, i dalje prati vesti iz domovine. Raduje se uspesima mladih kolega iz Beograda.
„Pomno pratim njihove igre, često i iz publike. Svaki uspeh Jelene, Ane i Novaka me mnogo raduje. Igraju fenomenalno, lepo su vaspitani i pametni. Ponosna sam na njih i na svu talentovanu decu u Srbiji. Od srca želim da krenu našim stopama. Samo bih mlađim kolegama poručila jednu stvar, pošto često čujem kako kad izgube kažu nema veze, još smo mladi, ima vremena... Nema vremena. Ja sam pre svoje dvadesete već imala osvojenih osam gren-slemova. Šampionski duh mora da se neguje na poseban način. I neka imaju na umu da se ne može sve u životu imati u isto vreme. A u Beograd ću doći prvom prilikom. Izuzetno sam zauzeta i angažovana na raznim poljima, tako da ne mogu da preciziram datum dolaska. Bake i deke, sa očeve i majčine strane, davno su preminuli. Gotovo da nikog nemam u Novom Sadu, osim lepih uspomena na detinjstvo i stare prijatelje. Ne, nisam zaboravila srpski, ne brinite“.
Monika godinama unazad ulaže svoj novac na berzi. Njen finansijski savetnik je medijima svojevremeno rekao da nije trošadžija, da vozi prosečan automobil, zove ga u sred noći da pita zašto su prodali određene akcije i da će starost sigurno doživeti bogata. Deo novca koji je osvojila dok se bavila tenisom (15 miliona dolara samo od turnira) uložila je u lanac restorana “All Stars Cafe”.
“Restoran ima nekoliko vlasnika, pored mene tu su i Tajger Vuds, Agasi, Vejn Grecki, Šekil O'Nil i još neke sportske legende. Posle dvadesetak objekata u Americi i Australiji, jesenas smo otvorili i restoran u ekskluzivnom meksičkom letovalištu Kankun. Glavna ideja je da zaljubljenicima u sport omogućimo da preko najsavremenijih televizora prate prenose nadmetanja uz jeftinu hranu i piće. Najskuplje jelo je 30 dolara, a na meniju su obroci koji nose ime vlasnika, kao što su “cezar salata Monika”ili “piletina a la Tajger”. Enterijer je ukrašen ličnim stvarima poznatih sportista, poput dresova, bejzbol palica, ragbi lopti... U nekima su i moji reketi. Ne, nema previše sete kada bacim pogled na njih. Jednostavno, ta vrata su zatvorena. Ostale su samo lepe uspomene. Profesionalni tenis danas pratim tek koliko da proverim šta rade Novak, Ana i Jelena, čiji sam mentor bila pre nekoliko godina kada je počela da se pojavljuje na svetskoj sceni.
Naravno, uvek će ostati pitanje kakve je tek stranice sportske istorije Monika Seleš mogla još da napiše, samo da nije bilo tog prokletog Hamburga, kada je bila zaustavljena u furioznom, šampionskom pohodu, u trenutku kada joj nijedan reket nije predstavljao opasnost. Da li bi joj bilo ravne?
„Ne znam. Možda... Uvek ima neko bolji od nas. Ponekad me naši ljudi koje na Floridi srećem u šoping centrima uz uzdah pitaju: Eh, draga moja, da ne beše ludog Nemca – gde bi ti bio kraj? Nasmejem se, možda zaiskri koja suza, jer ne znam šta da kažem... Postoji jedna užasna, mračna strana moje ličnosti, koja umnogome usporava sve lepo što bi još moglo da mi se desi. Ta strana nestajala je samo dok sam bila na terenu. Tu nije mogla da me pobedi. A sve je u mom životu moglo da bude drugačije...“.
U paklu, ni kriva, ni dužna
Ko zna koliko bi još dugo Monika dominirala, da se tog 30. aprila 1993. bar povredila, da uopšte nije ni izašla na teren... Pred početak turnira saznala je da njen otac boluje od raka: Sav moj svet srušio se u Hamburgu... Pred očima zapanjene publike srušila se i Monika. Krik je zaustavio meč, dok je ona, s nožem u leđima, gubila tlo pod nogama i godine pred sobom. Fanatični obožavalac Štefi Graf, mentalno bolesni Ginter Parhe, iskoristio je svojih pet minuta slave. Reket nije mogao da zaustavi Moniku Seleš. Nož, nažalost, jeste. Grafova, tako, više nije imala dostojnu protivnicu, a ni većih problema da zauzme Monikino mesto.
"Iako povreda nije bila toliko ozbiljna, pravi pakao počeo je posle nekoliko dana, kada sam napustila bolnicu. I danas sam ubeđena da taj bolesnik nije dobio adekvatnu kaznu, ako je uopšte bio bolestan. Nisam bila sigurna da je sve to bilo slučajno. Danonoćno me je proganjalo pitanje zašto?!, imala sam u glavi bezbroj odgovora i različitih scenarija. Ali, dogodilo se, nisam mogla da vratim vreme. Nisam znala šta ću sa sobom, gde da pobegnem... Postala sam paranoična, plašila sam se svakog šuma u kući, spavala sam sa upaljenim svetlom, zaključavala se u sobu. Odjednom se sve srušilo... Imala sam osećaj kao da sam se probudila u paklu, ni kriva ni dužna. Bila sam opsednuta košmarima i imaginarnim napadačem koji me je proganjao u snu, ali i na javi u kojoj sam počela da haluciniram, roditelji su pokušavali nemoguće. Oteli su me iz mog mračnog sveta, konačno izvukli iz naše kuće opasane visokim drvoredima i odveli na kliniku u Kolorado, gde sam provela nekoliko meseci, daleko od civilizacije«.
U pomoć su priskočili najbolji psihijatri, čak i indijanski vračevi, ne bi li veliku šampionku spasili očaja i razmišljanja o najgorem. Kako je uspela da se oporavi, to samo ona zna.
"Razgovarala sam sa žrtvama silovanja i paraolimpijcima, koji su mi pomogli da shvatim koliko sam srećna što sam uopšte živa. Njihova snaga da nastave dalje posle svega što ih je zadesilo je zaista fascinantna. Nisam htela da dopustim da mi jedan čovek otme ljubav prema igri kojoj sam dala sve što sam ikad imala. Kad pomislim koliko se ljudi nalazi u mnogo težim situacijama od moje, zadovoljna sam onim što imam, a to je, posle svega, samo zdravlje. I shvatila sam da sve ide iz glave. Srećna sam što mogu da stanem na svoje noge kad se ujutru probudim, srećna sam što mogu ponovo da trčim za lopticom... I za životom«.
Pauzu i izolaciju iskoristila je kako bi se pozabavila psihologijom i pročitala knjige za koje ranije nije imala vremena. Iako su počele da je interesuju neke druge oblasti života, sve vreme je razmišljala o povratku na teren. Besane noći su prošle, rana zarasla, ali – ožiljak je ostao. Razlika je bila očigledna: nekad uvek nasmejani i pričljivi mali levoruki genije u svet se vratio povučen u sebe i zatvoren u ljušturu svoje privatnosti. Samo su malobrojni smeli da odškrinu vrata zabranjenog grada, kako su zvali vilu Selešovih nedaleko od Sarasote. Uz sve nevolje doživela je i saobraćajnu nesreću kada se sa majkom vraćala iz posete psihologu. Monikin skupoceni oldtajmer bio je potpuno uništen, a njih dve su samo zahvaljujući čudu prošle bez ijedne ogrebotine.
Prolazila sam u isto vreme i kroz raj i kroz pakao, bila povređena i fizički i psihički, morala sa nepunih 15 godina da napustim rodni grad i sve što sam do tada poznavala, da zaboravim na najbliže prijatelje i rođake
Postoji jedna užasna, mračna strana moje ličnosti, koja umnogome usporava sve lepo što bi još moglo da mi se desi. Ta strana nestajala je samo dok sam bila na terenu. Tu nije mogla da me pobedi
Najviše sam volela da udaram lopticom o zid. Zahvalna sam stanarima što im buka nije smetala. I danas sam najsrećnija kad oko mene postoji veliki zid... To je sigurnosna mreža, muzika koja najviše prija mom uhu
Lanac “All Stars Cafe”ima nekoliko vlasnika, pored mene tu su i Tajger Vuds, Agasi, Vejn Grecki, Šekil O'Nil i još neke sportske legende. Posle dvadesetak objekata u Americi i Australiji, jesenas smo otvorili i restoran u ekskluzivnom meksičkom letovalištu Kankun
Kad sam se već našla na tronu, želela sam da se tu što duže zadržim. Davala sam sve od sebe, još od onog sudbinskog trenutka kada sam prvi put uzela reket u ruke. Malo toga je u mojoj karijeri bilo planirano. Pretpostavljam da ista priča važi i za sav moj život
Ostale su samo lepe uspomene. Profesionalni tenis danas pratim tek koliko da proverim šta rade Novak, Ana i Jelena, čiji sam mentor bila pre nekoliko godina kada je počela da se pojavljuje na svetskoj sceni
Upornost i istrajnost su najvažnije vrline, ali nema svako mentalnu snagu da postane šampion. To je velika reč, koja nosi puno obaveza i dokazivanja. Kad vas jednom nagrade tom titulom, ne smete izneveriti navijače. A ni sebe
Bilo je mnogo razloga zbog kojih sam bila primorana da promenim državljanstvo. Ipak, nisam imala snage da igram za američku Fed Kup reprezentaciju kada su 1999. godine rušeni mostovi mog rodnog grada...
субота, 23. април 2011.
четвртак, 21. април 2011.
Svi bi da žive u Beogradu
Zašto napuštamo zavičaj i bežimo u velike gradove
Svi bi da žive u Beogradu
Ranko Pivljanin | 17. 04. 2011.
U komunizmu ćemo svi živeti u Beogradu! Ova pošalica iz doba bivše Jugoslavije ostvarila se samo delimično. Komunizam je neslavno propao, ali smo sve snage uprli da se većina građana Srbije preseli u njenu prestonicu, ili bar u druge veće gradske centre, prepuštajući unutrašnjost korovu, siromaštvu i zaboravu.
U takozvanoj provinciji ostaje onaj koji mora, najvećem broju studenata ne pada na pamet da se posle završetka školovanja u univerzitetskim centrima vrati u zavičaj, a ni penzioneri se ne odlučuju da se u smiraj radnog veka upute tamo odakle su kao mladi otišli i ostatak života provedu u miru rodnih varošica i sela. Iz njih svi beže, u njih se niko ne vraća.
Trend bežanja
- Trend bežanja u veće centre je fenomen koji svugde prati procese industrijalizacije i deagrarizacije, pa je tako i u Srbiji. Kada nema uslova da se opstane ili bar pristojno živi u svom mestu, traži se drugo u kojem može da se radi i zaradi. I to je tako, bilo da je reč o visokokvalifikovaniim stručnjacima, bilo o nepismenom Romu koji skuplja sekundarne sirovine. I jedan i drugi, na primer, nema šta da traži u Surdulici. U tom mestu nema ni sekundarnih sirovina. I jedan i drugi će ići trbuhom za kruhom, bilo da je kruh samo parče hleba ili pristojna karijera - kaže za “Blic” sociolog Srećko Mihailović, atipičan primer intelektualca koji se nije stacionirao u prestonici, već u jednom selu pored Mladenovca.
Neretko je zbog te svoje odluke u prilici i da sam oseti prezir koji se gaji prema malom mestu, a onda logično i prema onima koji u njemu žive:
- Treba da čujete reakciju novinara kad shvate da ne živim u glavnom gradu... Verujte mi, često osetim i sažaljenje sa druge strane žice... Pa da li ste morali da odete iz Beograda?!
Zašto ste napustili (ili planirate da napustite) rodno mesto?
izvor: www.blic.rs |
Ta nadmenost velikog grada, bio to Niš, Novi Sad ili Beograd, naspram nametnute inferiornosti provincije, samo je jedna strana ogromnog jaza koji se stvara decenijama neravnomernim razvojem i favorizovanjem gradskih aglomerata u odnosu na manja naselja i sela. Veliki centri, akumulirajući političku, kulturnu i ekonomsku moć u centralizovanoj državi kakva je Srbija, uzurpirali su pravo na kvalitetniji život usisavajući iz unutrašnjosti sve što je kvalitetno - naročito ljudske resurse i novac.
Da li ste u mestu rođenja ostavili stan, kuću, imanje?
|
Galopirajućom brzinom siromaše periferiju ostavljajući je bez šanse za opstanak, nesvesni da i sami sebi kopaju raku i da će jednog dana i oni platiti danak tih nekontrolisanih seoba u jednom pravcu. A već ga plaćaju strašnim pritiskom na infrastrukturu i socijalne fondove koji sve teže izdržavaju toliki priliv stanovništva kao i nicanjem poluurbanih naselja na svojim obodima.
Mehanički priraštaj
Vidite li perspektivu u mestu rođenja?
|
U Srbiji je 2009. godine bilo dva odsto više stanovnika nego 1971, dok je u
čak 16 gradova (od 23) taj procenat mnogo veći. Gradovi kao što su Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš i Novi Pazar uvećali su svoju populaciju za više od trećine. Ako se izuzme Novi Pazar, kao grad koji nasuprot povećanju populacije od čak 50 odsto nije ostvario i srazmerno poboljšanje na ekonomskom planu, Novi Sad i Beograd će nastaviti da privlače populaciju sa tendencijom da se u doglednoj budućnosti spoje - u ova dva grada već sada živi 27 odsto ukupnog stanovništva Srbije.
Beograd, Novi Sad i Niš praktično i jedini beleže značajan mehanički priraštaj, što im omogućava da ne beleže pad ukupne populacije s obzirom na to da im je prirodni priraštaj negativan već dve decenije. Pritom, prva dva centra ostvaruju i najveći priliv, tako da se Beograd uvećao za oko četiri odsto od popisa 2002. do danas, a Novi Sad za devet odsto, dok je Niš ostvario porast od jednog procenta.
Da li biste se vratili u zavičaj?
izvor: www.blic.rs |
- Ljudi, geografski gledano, odlaze najviše iz pograničnih i planinskih predela, izuzev rubnih delova Banata. Dakle, ceo južni poluprsten Srbije se prazni, čemu treba dodati i pogranične delove Vojvodine. Srbija se populaciono sažima u jednu visokourbanizovanu i relativno gusto naseljenu zonu čiji su polovi Beograd i Novi Sad. Drugi ekscentričan populacioni pol je taj sa Nišem u svom središtu, što sve ukazuje na koncentrisanje stanovništva oko koridora 10 - kaže za “Blic” Vladimir Nikitović iz Centra za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka.
Kragujevac
Gde biste u Srbiji najviše voleli da živite?
izvor: www.blic.rs |
U Srbiji ima 37 nerazvijenih opština, a najviše ih je u brdsko-planinskim područjima istočne, zapadne i južne Srbije i to su najveći regrutni centri migracija prema urbanim industrijskim centrima. Sa demografskog aspekta najugroženiji je region južne i istočne Srbije koji, uz stalne seobe, urniše i negativan prirodni priraštaj od -6,8 odsto, dok je centar Šumadije Kragujevac od mesta iz koga se, posle kolapsa njegove industrije, bežalo glavom bez obzira, poslednjih šest godina ponovo postao grad u koji se doseljava sve veći broj ljudi.
Prema nezvaničnim statistikama, godišnje Kragujevac dobija više od 1.000 stanovnika koji tu dolaze mahom zbog posla. Najviše radnika koji gravitiraju Kragujevcu su iz mesta južno od Beograda, a pre svega iz Kraljeva, Raške, Novog Pazara, ali ima ih i iz Užica i Čačka. Samo u narednih godinu dana ovde se u automobilskoj industriji očekuju 8.000 novih radnih mesta, pa je interesovanje za ovaj grad razumljivo, a tradicionalno najveći broj studenata koji dolaze na neki od jedanaest tamošnjih fakulteta, ostaje zauvek u Kragujevcu.
Novi Sad i Subotica
Novi Sad i Subotica, po mišljenju Vojvođana, ubedljivo su najbolji gradovi za život u pokrajini, dok su Pančevo i Kikinda prvi na listi najgorih gradova - pokazalo je istraživanje studenata novosadskog Ekonomskog fakulteta.
Čak 70 odsto Vojvođana bi se za stalno ili bar privremeno preselilo u Novi Sad. Ovakvoj popularnosti Novog Sada doprinelo je shvatanje Vojvođana da će u njemu mnogo lakše naći posao (26 odsto ispitanika), da će im biti viši standard (23 odsto), da ih čekaju veće zarade (19 odsto) i bolje poslovne mogućnosti (16 odsto).
A 17 odsto i to pretežno mladih Vojvođana, Novom Sadu privlači to što je ovde mogućnost za zabavu daleko veća nego u manjim gradovima. Da su u pravu dokazuje i statistika: čak 37 odsto ponuđenih poslova u Vojvodini nudi se baš ovde, a sa prosečnom novosadskom platom mogu da se mere samo plate u Apatinu, Beočinu, Pančevu, Vršcu i Kanjiži.
Razvlastiti Beograd
Srbija, dakle, grca u raljama metropolizacije gde se nekoliko gradova, pre svega Beograd, vide kao jedina mesta za eventualni uspeh, karijeru ili pak život uopšte. Decentralizacija i regionalizacija o kojima se toliko priča ostaju samo mrtvo slovo na papiru i termini za politička potkusurivanja. Radoman Irić, novinar iz Vranja, rešenje vidi u “razvlašćivanju” Beograda.
| Iz manjih mesta odlazi sva pamet - Naš problem je što iz manjih mesta odlazi pamet, obrazovani ljudi, tako da su mala mesta davno preuzeli oni koji su često i ispod proseka. Tako je na nivou institucija i delatnosti koje moraju da postoje i u Beogradu i u bilo kojem gradiću (gimnazija na primer), uspostavljena i razlika u nivou stručnosti, sposobnosti, raznih veština... U tom gradiću ostali su samo oni koji iz nekog razloga moraju da ostanu i stoga tamo deca idu u lošije škole, pa se tako reprodukuje poluznanje i mnogo čega drugog polovičnog i nedovoljnog... - mišljenja je sociolog Srećko Mihailović, a njegovu tvrdnju potkrepljuje stav studentkinje iz Vladičinog Hana: “Volim ja Han više od Beograda, ali nikad se ne bih vratila. Ako ne postoji makar i najmanja mogućnost za normalan život, ako ja ne mogu svojom strukom i znanjem stečenim na fakultetu u Beogradu ništa da promenim, ako nemam šansu da bar pokušam, onda se sigurno neću vraćati.” |
- U Beogradu je, kažu upućeni, tri četvrtine finansijskog blaga ove zemlje. Posledica toga je da danas svi putevi lokalnih predstavnika vlasti vode prema prestonici ne bi li otuda vratili finansijske mrvice svojih građana ili obezbedili neki papir sa beogradskim pečatom. Jedno istraživanje od pre dve godine je pokazalo da građani Vranja, koji automobilom idu u Beograd, svakoga dana za putarinu prosečno dnevno ostave 988.000 dinara. A gde su drugi troškovi... i sve zarad pečata u Beogradu. Lane je gradonačelnik Vranja izjavio da su u 2008. godini građani Vranja, po raznim obavezama u republički budžet „uterali“ preko 12 milijardi dinara. Od tog harača Vranju je, čarobnom formulom koja se zove „transfer“, vraćeno celih osam odsto! I zašto bi onda neko ovde ostao?! - pita se Irić.
Bez perspektive u zavičaju
Otud i frapantan rezultat “Blicove” ankete gde je na pitanje da li vidi perspektivu u mestu rođenja negativan odgovor dalo više od 80 odsto anketiranih čitalaca.
A jedan mladi čovek ovako objašnjava zašto ljudi ne žele da se vrate kući posle studiranja u velikom gradu:
“Zato što te taj grad promeni i podigne ti prag osetljivosti na neki viši nivo i onda kada se vratiš u palanku i kada vidiš da se jedni isti ljudi vrte na lokalnoj televiziji, da se jedni isti ljudi guraju u fudbalske klubove... onda te to stvarno pogodi. Ali ne bih se ovde potucao po Kotežu, Krnjači, Kaluđerici kada mogu da živim u centru Prokuplja. Nikada nisam osećao pritisak sredine da je to neuspeh ako se vratim kući.”
Ali za mnoge je upravo ta izvesnost da će ih rodno mesto dočekati kao “gubitnike” ukoliko se vrate presudna da ne razmišljaju o povratku ni u penzionerskim danima. Osim toga, ljudi ne žele da se vrate u infrastrukturno lošije uslove od onih u kojima su proveli radni vek. I visokoškolske obrazovne institucije koncentrisane u velikim gradovima jedan su od glavnih razloga za unutrašnje migracije. To ne bi bio problem kada bi se mladi ljudi nakon završetka školovanja vratili u zavičaj, ali oni po svaku cenu nastoje da ostanu u mestu studiranja ili pakuju kofere za beli svet.
Natprosečno inteligentni okupljeni u Mensi
Najpametniji ljudi Srbije
Marko Petković | 14. 04. 2011.
Milica je završila Ekonomski fakultet, ali se ekonomijom nikada nije bavila. Deset godina bila je krupije u kazinima, od kojih je dve godine to radila na afričkom kontinentu. Kada se vratila u Srbiju, pet godina je bila agent za nekretnine, da bi to napustila i zaposlila se u izdavačkoj kući specijalizovanoj za knjige naučne fantastike. Tu je prevodilac i lektor.
Milica Mladenović i Goran Tomin
S druge strane, desetak godina mlađi od nje je Goran. Diplomirani je psiholog, obučava se za psihoterapeuta, a planira da upiše doktorat u jednom od prestižnih evropskih fakulteta. Njih dvoje, ma koliko imali različita interesovanja i životni put, povezuje osobina koju poseduje samo dva odsto ljudi na Zemlji - koeficijent inteligencije veći od 148. To ih je učlanilo u Mensu, udruženje koje omogućava natprosečno inteligentnim ljudima da se druže, razmene iskustva i ideje i da se zabave, što, makar u srpskom slučaju, rade svakog četvrtka u beogradskom kafiću “Galerija”.
Kako kaže Goran, član Mensine komisije za testiranje, ovo je udruženje poput udruženja penzionera, ribolovaca i svakog drugog društva prijatelja.
- Mi smo dobrovoljna organizacija koja se bavi svime što interesuje naše članove. Imamo sekcije koje interesuju umetnička fotografija, društvene igre, putovanja, književnost, ekstremni sportovi, ali i nauka, medicina i slično - objašnjava Goran i dodaje da polaganje testova za prijem u ovo udruženje pokazuje samo njihovu inteligenciju i ništa osim toga.
- Ako neko ima visok IQ, to ne znači da će ta osoba bolje da uradi neki zadatak, već samo da ona ima potencijal za to. Poređenja radi, neko ko je visok dva metra ima potencijal da bude dobar košarkaš, ali ne znači da će to i postati - razjašnjava Goran i kaže da testovi za prijem među najpametnije na planeti beleže sposobnost čoveka da logički razmišlja i da obrazovanje ispitanika ne utiče na rezultat, odnosno da je “jednako težak nekome ko je neobrazovan i nekome ko je doktor nauka”.
- Mi smo dobrovoljna organizacija koja se bavi svime što interesuje naše članove. Imamo sekcije koje interesuju umetnička fotografija, društvene igre, putovanja, književnost, ekstremni sportovi, ali i nauka, medicina i slično - objašnjava Goran i dodaje da polaganje testova za prijem u ovo udruženje pokazuje samo njihovu inteligenciju i ništa osim toga.
- Ako neko ima visok IQ, to ne znači da će ta osoba bolje da uradi neki zadatak, već samo da ona ima potencijal za to. Poređenja radi, neko ko je visok dva metra ima potencijal da bude dobar košarkaš, ali ne znači da će to i postati - razjašnjava Goran i kaže da testovi za prijem među najpametnije na planeti beleže sposobnost čoveka da logički razmišlja i da obrazovanje ispitanika ne utiče na rezultat, odnosno da je “jednako težak nekome ko je neobrazovan i nekome ko je doktor nauka”.
Međutim, bez obzira na to što je veća inteligencija sama po sebi dobra, saznanje da je čovek bolji od drugih ume da bude i loše.
- Iako se nekima podigne samopouzdanje, pa završe i po dva fakulteta, dešava se da ljudi, kada shvate da imaju natprosečan koeficijent inteligencije, prestanu da se trude i ne učine ništa sa svojim životom - kaže Milica i dodaje da ih drugi ljudi drugačije gledaju kada saznaju da su članovi Mense.
- Takva deklaracija je svojevrsna crvena maramica kojom se maše ispred bika. Svi tada dobiju potrebu da te testiraju, da izazovu. Kada sam poslala član Mense, moja porodica i prijatelji su to iskoristili da se šale na moj račun. Šta god da kažem oni su me zavitlavali - priseća se Milica.
Takođe, kada okolina sazna da je neko inteligentniji, neretko se pojavi pritisak na tu osobu da ispuni očekivanja svojih najbližih ili nadređenih, a koja su ponekad i u suprotnosti sa željama te osobe, što dovodi do depresije.
- Kada se zna da imaš potencijal, onda se osećaš još lošije ako ne uspeš da ispuniš svoja i tuđa očekivanja. Mislim da je Ernest Hemingvej rekao da na svetu nema ničeg ređeg od srećnog, a inteligentnog čoveka - kaže Goran.
Prema merenjima američke Mense, najinteligentnije osobe u svetu poslednje tri godine bile su žene, od kojih je jedna kelnerica, dok druga vozi kamion. Verovatno takvih slučajeva ima i u Srbiji, pogotovo kada se vidi koliko država pomaže studentima.
- Naši članovi u velikom broju idu na postdiplomske studije u inostranstvo i tamo ostaju da žive jer naša država ne pruža nikakve uslove za stručno usavršavanje. Znam najmanje 200 ljudi koji rade za velike firme u inostranstvu, od kojih je barem 30 doktora nauka. Na primer, veliki broj naših ljudi ima u Holandiji u kompaniji „Filips“ - kaže Milica.
Nepoželjno za poslodavce
- Često nas ljudi pitaju da li u CV za posao da unesu svoje članstvo u Mensi. Preporuka našeg, ali i američkog udruženja, jeste da se u CV za posao nikada ne navodi članstvo jer se mnogi poslodavci osećaju ugroženo. S druge strane, članstvo treba da se naglasi kada je cilj dodatno školovanje - kaže Milica.
Zlatni kavez
Zlatni kavez
Niko jači od države, tako nekako zvuči ona fraza (ako je se iko seća) koju pravdoljubiva ministarka sa šiškama ponavlja kao švaba tra-la-la. Poslednji primer snage države u raspadu - što se u normalnom svetu zove provizorijum - jeste Cecino osmomesečno kazneno kuvanje boranije u sopstvenoj topčidersko-dedinjskoj kući a pod nadzorom budnog policijskog oka. Od države koja tužnom Moravom plovi međ' fekalnim plastičnim flašama nije ostao ni san.
Nagodba je pala u košmarnoj javi koja najčešće isključuje čistu svest (ko je rekao savest?): Svetlana Ceca Ražnatović neće boraviti u ženskom odeljenju požarevačke ustanove za prevaspitavanje i učenje kuvarskog zanata. Sve to može da radi i u svoja dva hektara tvrđave iznad zapadne tribine Zvezdinog stadiona. Onog na kome se nekad skandiralo Džaji legendi. Priznala je da je svu onu crkavicu od četiri miliona maraka i tri i po miliona dolara fudbalskih transfera nehajno stavila u buđelar te joj je tužilac progledao kroz prste, retke koliko i njene. Super ste se istalili !
Pijačni barometar kaže da je pogodbom utvrđeno da pevaljka "odrobija" godinu dana iza kućnog praga plus da narodu vratio milion i po evra što je znatan minus u odnosu na ostatak u buđelaru. Za zasluge zbog priznate krivice kazna joj se da umanjiti za četvoromesečno bukagijanje u vremenu ogavne "Sablje" koja je mnoge unesrećila, čak i premijerove ubice. Za promet deset fudbalera na crno fudbalsko tržište i posedovanje arsenala naoružanja, relikvija zaostalih iz junačkih vojevanja bivšeg vlasnika Cecinog budućeg kućnog pritvora, drugarica Dušana Spasojevića Šiptara moraće osam meseci da gleda samo u umetničke slike kojima ni policajac Dragan Karleuša, ekspert za umetnine, nije utvrdio poreklo. Nehumano da joj Rembranti budu jedini prozori u svet. A da, moći će da gleda i televiziju, bez sebe na njoj.
Vodilo se računa da prva dama muzičkog treša ipak ne ostane uskraćena za đinđuve. Samo za tu priliku dobiće državni nakit, elektronsku narukvicu oko nožnog zgloba, model "sokolovo oko" koji zapišti čim iz zapadnog pređe u istočno krilo dvorca za pritvor. A država će sve to bogato da naplati s onih milion i po evra koji će biti ugrađeni u temelje prosvete i zdravstva. Nicaće škole i bolnice koje gradi samohrana majka lično. Upisujem večernju Cecinu samo pod uslovom da okačite njene fotografije po zidovima škola a ispred postavite spomen tablu s imenom donatora. I u bolnicama da formirate odeljenja za srpsku majka-Cecu i dete.
Tako se tezgare krivice po novom reformisanom pravosudnom sistemu i po tužnoj moravskoj fekalnoj vodi. Kazna koju je pevaljka dogovorila sa državom mogla bi odmah da stupi na snagu jer ako je sad zaključaju u kujnu taman će da je "odleži" do dočeka Nove godine. Pa neka džabe peva Borisu i Ivici kao onomad Voji i Velji. Toliko su, valjda, zaslužili.
Ne znam da li je Džaja kriv za ono što mu se pripisuje, ali znam da nije samohrani otac te su ga onako apsili pred kamerama kao poslednji zemunski šljam. Ovako, Džajo majstore, džabe si bekovima proturao loptu kroz noge, trebalo je da budeš pevaljka. Ionako vam je oboma na "Marakani" klicao isti broj ljudi. Na žalost, od onih na tribinama odavno su važniji oni u loži.
Svetislav Basara - Kolumna, 'Danas' - Velika pobeda
Ono što su Marks i Engels nekada bili za SFRJ, to su danas za Srbiju, „lidera u regionu“, gospoda Magnus & Bunker, autori mog omiljenog stripa Alan Ford, ilustrovanog štiva neuporedivo dalekovidijeg od Manifesta komunističke partije.
Može biti da sam i ja podlegao epidemiji paranoje, ali zapažam sve više poteza naših takozvanih državnika koji bi mogli da posluže kao scenario za seriju svezaka Alana Forda. Sve je počelo pre par godina kada je „lider u regionu“ zavukao ruku poduboko u džep poreskih obveznika i platio milionsku odštetu za onog Miladina koji je gotovo na smrt prebio nekog studenta u Americi. Govorkalo se po kuolarima da u tom zamešateljstvu izvesnog udela ima i popečitelj inostranih djel, Vu Kjer Em, ali su glasine, ka i vazda, ubrzo utihnule.
U toj opskurnoj raboti ja sam naslutio veoma loš znak. I pokazalo se da me šesto čulo nije prevarilo. Jer, ako se državni aparat, pa makar to bio i ovaj i ovakav - toliko i tako otvoreno angažuje da bi ispeglao jednu privatnu pizdariju, onda to otvara put mnogim drugim pizdarijama i postepenom nestanku države. U više navrata sam ovde pisao da država nije sistem policijskih stanica, nego psihološki fenomen, stanje duha, konsenzus o zajedničkom životu pod vladavinom prava. E, bato, kad počneš da se sprdaš sa državom, to vodi najpre u profanaciju svih vrednosti, a na kraju završava u plemenskoj zajednici. U kojoj - državnicima hvala, a vama, cenjeni publikume, na znanje - već izvesno vreme životarimo.
Plemenska se zajednica ne zasniva na vladavini prava nego na međusobnoj solidarnosti saplemenika. Ma šta saplemenik uradio, zajednica mu priskače u pomoć ne ulazeći u etičku problematiku saplemenikovog postupka. Videli smo to nedavno kada su „patrioti“ zašiljili olovke ne bi li Koštunicu spasli od zakona zemlje čiji je bajagi građanin. A ovih dana smo to ponovo videli, dame i gospodo, na slučaju „velike pobede našeg pravosuđa“ koje se sa Cecom Ražnatović „nagodilo“ u vezi s krivičnim postupkom koji se godinama vuče po sudu. Godilo se to bukvalno kao na pijaci. Ceca davala pola miliona evra, sudski pregovarač tražio mnogo više, pa se našli na milion i po.
Po meni, ovo ne samo da je veliki poraz za najprimitivniju ideju države, već direktna i nedvosmislena podrška nesmetanom bujanju kriminala. Sada je svim parajlijama sklonim nezakonitim postupcima kristalno jasno da više nemaju čega da se plaše. Šta god da urade, koliko god para da klepe, to će ih u najgorem slučaju koštati četvrtine plena i nekoliko meseci kućnog izležavanja.
E sad, sve bi se to moglo i podneti (tim pre što izbora nemamo) da je naše pobedničko pravosuđe blagonaklono prema svim prekršiocima zakona. Ali, jok more. Da je, recimo, neka šefica računovodstva proneverila 700.000 dinara, pa da su je uhvatili na delu, ne bi se ta gospođa izvukla bez jedno četiri godine u KP domu Zenica. Ili u nekoj sličnoj ustanovi. Što nas ponovo vraća gospodi Magnusu & Bunkeru. Ima više od četrdeset godina otkako su ta dvojica dalekovido predvidela društvo u kome se otima od sirotinje i daje bogatašima. Sve su pogodili. Samo su pogrešili mesto. Umesto u Beogradu, vesela družina je operisala u Njujorku.
Пророчки стихови пред рат
Ј. Копривица
Ових дана навршава се 20 година од изласка албума „Дум дум”, претпоследње плоче београдског рок састава „Екатарина Велика”
Омот цедеа: фронтмен ЕКВ са сребрним пиштољем упереним у слепоочницу
Мотиве за песме налазим у реалним животним суровостима. Не могу да певам о ванземаљској љубави ако ме гуше и раздиру овоземаљски јади, рекао је Милан Младеновић давне 1989. године у интервјуу тада популарном листу „Ћао“, а само две године касније, у предвечерје рата у Југославији, са својим бендом „Екатарина Велика“ објавио је шести албум „Дум дум“. Снимљен је пре тачно две деценије у Студију М у Новом Саду, и важи за један од њихових најмрачнијих албума.
„Страшно је хладна крв која тече и оставља траг“, певао је Милан у нумери „Бледо“, а у „Dolce Vita“ констатовао: „Овде је неко опет направио грешку“. Можда најстрашније и данас, 20 година касније, звуче стихови песме „Идемо“ у којој је Младеновић, пророчки, певао: „Нисмо знали да је коцка бачена; нисмо знали да је срушен мост; река блиста испод чизама; чиста вода мало крвава…”
Ова плоча настала је и у специфичном тренутку за бенд ЕКВ: напустила су их два значајна члана: Срђан Жика Тодоровић, бубњар, и Бојан Печар, дугогодишњи басиста. Пред снимање „Дум дума“, Милан Младеновић и Маргита Стефановић позвали су Марка Миливојевића, и он је остао бубњар „Екатарине Велике“ до краја каријере бенда, а на басу су свирали Бата Божанић и Душан Петровић. У снимању плоче је учествовала и певачица Тања Јовићевић, која је често сарађивала са бендом и певала им пратеће вокале, као и још један Младеновићев пријатељ – Митар Суботић Суба, алијас Рекс Илузиви. Милан је са Субом, подсетимо, у Бразилу направио свој последњи албум у каријери – „Angels Breath“. Било је то 1994. године, само неколико месеци пред Младеновићеву изненадну смрт, 5. новембра, од рака панкреаса.
Критика албум „Дум дум“ и није баш благонаклоно прихватила, а Петар Јањатовић у приказу плоче тада је написао: „Пред рат, августа 1991. године излази албум „Дум дум“. На омоту Милан са сребрним пиштољем упереним у слепоочницу. За њега, који је рођен у Загребу, као клинац живео у Сарајеву, а кључне ствари доживео у Београду, умирање једне земље је сигурно било веома болно. Албум ’Дум дум’ је стигао у време када је рок музика постала маргинална ствар. Песме ’Забрањујем’, ’Глад’, ’Хладан’, ’Бледо’ више нису имале до кога да допру“.
Јањатовић и данас сматра да су те песме биле одраз политичке ситуације:
– Песме су биле депресивне и прилично интроспективне. Нису имале тај неки енергетски набој на који смо до тада од „Екатарине Велике“ навикли. И, нажалост, нису остале у неком колективном сећању.
Јањатовић се присећа како је после изласка плоче „Само пар година за нас“, а која је претходила албуму „Дум дум“, имао „идејни сукоб“ са Младеновићем, јер је мислио да је група упала у „чист маниризам“:
– Зато сам и сматрао да „Дум дум“ представља излазак из тог маниризма. Та плоча је имала неки отклон у односу на претходна издања и била је у складу са временом. Та нека горчина и разочарење на „добар начин“ су најавили оно што се неколико месеци касније десило у земљи.
Александар Пилипенко, директор ПГП-РТС-а, а у то време рецензент ове плоче, тада је написао да ЕКВ представља једну од најзначајнијих вредности рокенрол сцене. И сада каже да је група оставила дубок траг:
– Те 1991. године били су у стваралачком и извођачком зениту. У сваком тексту били су оригинални и осликавали су време у којем су радили. То је био случај и са албумом „Дум дум“. Њихови стихови су историја – истиче Пилипенко и додаје да је албум, упркос незгодном тренутку у коме је објављен, продат у тиражу од око 80.000 примерака, што је за рок плочу, у то време, био сјајан успех.
Ј. Копривица
-----------------------------------------
Неко нас сада посматра
„Дум дум“ је претпоследњи албум бенда „Екатарина Велика“. Последњи „Неко нас посматра“ објављен је пре 18 година, а већ 1994. године Милан је преминуо. Бојан Печар преминуо је четири године касније од срчаног удара, а Маргита Стефановић 2002. године од сиде.
објављено: 20.04.2011.
Пријавите се на:
Постови (Atom)