понедељак, 30. мај 2011.
Mirko Ilić: Mladi kreativci nemaju kud
A. Nikolić | 29. 05. 2011. - 10:00h | Foto: Beta
BEOGRAD - Na beogradskom festivalu Mikser u petak uveče promovisana je monografija o Mirku Iliću, najznačajnijem grafičkom dizajneru sa prostora nekadašnje SFRJ. Monografija obuhvata početke Ilićeve karijere, njegovo kasnije profesionalno angažovanje u SAD, ali i njegov sadašnji rad na prostorima bivše Jugoslavije. U razgovoru za „Blic”, Mirko Ilić kaže da je monografija presek njegovog rada i da kada je pogleda prosto „ne veruje da je neke stvari uradio”.
Mirko Ilić
Naslovnica koju je radio
Monografija je prošireno i dopunjeno izdanje knjige Dejana Kršića namenjenom inostranom tržištu, koja je pre nekoliko godina objavljena u Zagrebu. Iako je inicijalna ideja bila da se postojeća knjiga prevede, projekat je porastao i pretvorio se u novu, sadržajniju knjigu, koja obrađuje celokupan dosadašnji rad Mirka Ilića. Knjigu potpisuje Dejan Kršič, dizajn su radili Andrej Dolinka i Dejan Kršić, a prevod Jasmina Ilić. Urednik knjige je Mia David, direktorka Kontakt zone Mikser festivala. Ovo je specijalno izdanje pripremljeno za Mikser, štampano je u samo 500 primeraka i biće pristupačnije od prethodnih izdanja, što je u skladu s misijom Miksera za slobodnom razmenom znanja i ideja.
Omot za albumu kompilacije pesama novotalasnih grupa
– Ja sam dao materijale, ali se nisam mešao u tekstove... jer to nije moja knjiga, već je knjiga o meni. Čuo sam da ljudi moraju skočiti kroz prozor pa da im se u tom užasu mora desiti da im ceo život proleti pred očima. Ja se ne moram bacati kroz prozor, ja samo hodam kroz knjigu. I onda dođete na nekakav rad koji ste totalno zaboravili. I ne možete sami sebi verovati da ste to radili. Prosto je vreme prošlo i vi ste postali drugačiji i zreliji. Dizajn nije nešto što je lako savladati sa dvadeset godina, već se uči celog života – kaže Ilić.
On je u svom stilu prokomentarisao da ne zna baš najbolje šta sve piše u knjizi o njegovom profesionalnom angažmanu.
– Imao sam apsolutno poverenje u autore knjige i čak sam dozvolio sebi da je ne pročitam godinu dana.
Grafika za prikaz jedne knjige u „New York Timesu“
Ilić kaže da se svom poslu i danas raduje i da ne namerava da ode u penziju, a poslednjih godina rado dolazi u Beograd, Zagreb, Ljubljanu da radi, i to najčešće volonterski.
Neke od naslovnih strana koje je radio Ilić
– Radujem se kad imam priliku da dođem, kako se to sad popularno kaže, u region, zato što zaista verujem, a to radim i u Americi, da je čovek dužan da vrati dobro prostoru gde je stasao. Kad radi, onda i zarađuje, a mislim da onda to treba i da podeli malo. Ne može samo uzimati, samo naplaćivati. Želim da pomognem nekom drugom klincu ili klinki da sebe izraze, da pokažu što mogu. A naročito ovde i sad. Pošto je situacija užasna. Za kulturu, za pamet – kaže Ilić.
On dodaje da se uspeh jedne sredine gradi na tome koliko dobrih naučnika, kreativaca, književnika ima.
On dodaje da se uspeh jedne sredine gradi na tome koliko dobrih naučnika, kreativaca, književnika ima.
– Dizajn mladih kreativaca na prostoru bivše Jugoslavije je izvanredan. Sve vrvi od svežih ideja do momenta u kojem ti mladi talentovani ljudi bivaju primorani da se zaposle u lokalnim marketinškim agencijama. Tada počnu da rade anonimne i neinspirativne poslove i praktično tupe oštricu svog talenta. Korporacije već imaju šablone za reklamne kampanje koje u lokalu prilagođavaju ciljnim grupama. Jedno od rešenja je i da odu u inostranstvo, ali to je rizik na koji svi nisu spremni. Lazar Bodroža je Srbin koji svojim radovima skrenuo pažnju uredništvu „Print magazina” u SAD koji je sastavio listu trideset najznačajnijih dizajnera koji nisu stariji od trideset godina i čije ideje će dramatično uticati na kreativna rešenja na svetskom nivou. Na toj listi su i dva dizajnera iz Hrvatske. Dakle desetina najtalentovanijih svetskih dizajnera dolazi iz regiona eks-SFRJ, ali medijima Lazar nije zanimljiv. Ne može doći na red od estradno-političkih opsena – opisuje Ilić okolnosti u kojima stvaraju mladi talentovani dizajneri.
Istorija pop kulture
Autor knjige Dejan Kršić predaje dizajn vizuelnih medija na UMAS-u u Splitu i tvrdi da nije bilo lako napisati monografiju o Mirku Iliću.
– Želeo sam da predstavim kontekst i situaciju u kojoj Mirko Ilić stvara. Knjiga spaja dva razdoblja njegove karijere. Istorija pop kulture, naročito dizajna, na prostoru bivše Jugoslavije nije još uvek ispričana i samim tim je monografija o Mirku Iliću doprinos toj demistifikaciji mitova – kaže Dejan Kršić.
Autor knjige Dejan Kršić predaje dizajn vizuelnih medija na UMAS-u u Splitu i tvrdi da nije bilo lako napisati monografiju o Mirku Iliću.
– Želeo sam da predstavim kontekst i situaciju u kojoj Mirko Ilić stvara. Knjiga spaja dva razdoblja njegove karijere. Istorija pop kulture, naročito dizajna, na prostoru bivše Jugoslavije nije još uvek ispričana i samim tim je monografija o Mirku Iliću doprinos toj demistifikaciji mitova – kaže Dejan Kršić.
Intervju – Rade Šerbedžija - Oprostio sam svima
Oprostio sam svima
"Mladima ne treba ništa objašnjavati. Jer svako objašnjenje je zapravo krivo. Odnosno, u svim tim objašnjenjima koja oni danas slušaju – a čuju objašnjenja sa srpske strane, objašnjenja sa hrvatske strane, iz Bosne, sa Kosova – svako ima svoju istinu. Čuće taj mladi svijet objašnjenje i od nas defetista, nas disidenata, mirotvoraca i opet je to jedna od istina. Svoju istinu mladi će već pronaći sami, kroz život, muziku, književnost i kroz seks"
U uredskoj fotelji, za masivnim pisaćim stolom na kom su fascikle, telefon i upaljena lampa, sjedi Rade Šerbedžija. Iza njega su državna zastava i grb, a ispred kamera ekipe Ustaničke ulice, među kojom su i režiser Miroslav Terzić i glavni glumac i producent ovog igranog filma Gordan Kičić.
"Biće to dobro, vidjećete", kaže Šerbedžija. "Samo slikamo, ja ću ustati i to je to."
Nekoliko minuta kasnije, nakon grlatog "Akcija!", Terzić i Kičić iz susjedne prostorije sa slušalicama na glavi prate na monitoru scenu. Tišina prestaje kada Šerbedžija umorno zatvori oči i spusti mobilni telefon na stol, a režiser kaže "Stop":
"Rade je bio odličan, ali smo mi zabrljali", kaže Terzić dok ustaje i skida slušalice. "Vidi se pecaljka sa mikrofonom."
Iz prostorije gdje sjedi Šerbedžija čuje se kako mu netko govori "Rade, nije do vas…"
"Do mene je!", prekida glumac sugovornika. "Ja ću ustati kako treba, idemo iz početka."
Ponovo se čuje "Akcija!", ponovo se snima ista scena…
Rade Šerbedžija je glumac impresivne karijere u jugoslavenskoj (svih današnjih zemalja) i evropskoj kinematografiji, Holivudu, u kazalištu, objavio je više zbirki poezije, autobiografiju, izdao više muzičkih albuma… Svako daljnje nabrajanje i detaljisanje čisto je arčenje novinskog papira. Uprkos brojnim priznanjima i nagradama, ovaj najpoznatiji i – po svoj prilici – najbolji i najuticajniji glumac sa područja bivše Jugoslavija nastavlja da stvara i dalje u furioznom tempu, bez predaha i odmora, "Do posljednjeg daha" kako i glasi naslov njegove autobiografije.
Trenutno, Šerbedžija snima u Beogradu igrani u film Ustanička ulica. Riječ je o kompleksnom i izazovnom djelu čija je tema suočavanje sa posljedicama svega onoga što je obilježilo prostore bivše Jugoslavije tokom devedesetih. Zato je razgovor sa Šerbedžijom, u jednom beogradskom restoranu nadomak teniskih terena – koga na samom početku prekida njegov unuk tražeći od djeda "plavi reket" – posvećen uglavnom olovnim danima, te vremenima prije i poslije njih.
"Lik koga igram u filmu Ustanička ulica, glavi tužilac, nije cinik", kaže Šerbedžija dva sata nakon što je završio snimanje. "To je jedan umoran čovjek, jedan fini čovjek, jedan čovjek koji je kao dio sistema bio prinuđen, s oproštenjem, da kažem – da proguta toliko govana. Na koncu, skupio je snagu da kao tužilac i kao dio tog sistema napravi pravu stvar. A to je obračun s političkim kriminalom u zemlji u kojoj živi. Ja duboko suosjećam s tim čovjekom i osjećam ga duboko u sebi kao pravo, živo lice."
"VREME": Da li čovjeka poput ovog koga igrate u filmu možete prepoznati u ljudima s kojim se srećete?
RADE ŠERBEDŽIJA: Mogu ga prepoznati. Često se sjetim nekih ljudi iz moje generacije, prijatelja, koji kažu: "Što sam to onda mislio i zašto sam to radio? Sada sam tu, pred kraj svog života zrelog i moram pogledati istini u oči, moram reći što je istina i moram uraditi nešto kako treba." To je velika šansa za ove naše prostore.
Vi ste aktivno učestvovali u pokušajima da se spriječi rat u bivšoj Jugoslaviji. Da li sada osjećate neku vrstu satisfakcije kada su mnoge ratne vođe postali lica sa potjernica?
Znate što, teško je meni govoriti o ovim stvarima. Bilo je vrijeme kada mi je bilo teško; kada sam bio sretan što sam uopće živ. Bilo je vrijeme, poslije mojih antiratnih istupa u Sarajevu, kada me taksista u Beogradu nije htio povesti. Bilo je vrijeme kada me u Zagrebu mnogi ljudi nisu htjeli pozdraviti na ulici. Bilo je vrijeme kada sam bio sretan što sam uopće u mogućnosti da dođem na prostore svojih zemalja, svojih gradova – u Beograd, u Zagreb – da mogu otići na more u Dalmaciju, normalno prolaziti ulicom... Jer ja sam uporno hodao svim tim gradovima, kroz sve te krajeve, svjestan da ništa nisam loše uradio time što se nisam slagao sa jednoumnom idejom koja je mislila samo na svoju naciju i što se nisam slagao sa svim onim što se događalo u tim vremenima i na tim prostorima.
Međutim, sada kada su došle promjene, lijepo je, divno je, osjećam se super... Kada hodam Beogradom i ponovo idem u svoje restorane ljudi mi se javljaju, udaraju me po ramenu, slikaju se sa mnom... Tako je i u Zagrebu, tako je svugdje. Među ljudima popuštaju te nacionalne tenzije i te napetosti. Gledam i kako se najogorčeniji i najgorljiviji – ne govorim u odnosu prema meni, nego jedni prema drugima – hlade i kako popuštaju. To me čini sretnim i ispunjava optimizmom da će ovi narodi ipak moći između sebe razgovarati kao ljudi.
Nije uvijek bilo tako. U Beogradu je na vas potegnut pištolj 1992...
Ušao sam sa mojim studenticama Brankom Katić i Darom Šuković i mojim drugarom Andrejom Popovićem u klub Nana, koji se nalazio nedaleko od stana Lenkinih roditelja gdje sam tada stanovao. Prethodno, te večeri 27. maja 1992, proslavljali smo u Klubu književnika rođenje moje kćerke Nine. Njih su bila trojica, mladi ljudi. Čim smo ušli, odmah su počeli dobacivati i govoriti mi "izdajico jedan srpski", "idi Tuđmanu", psovali su mi majku i tako dalje. Došao sam do šanka; znao sam dečka iza njega pošto je ranije radio u Šeheru. On mi je odmah rekao da su pijani i naoružani i zamolio me da odemo. Mi smo taman ispili piće kada mi je odjeknuo pucanj iznad glave – metak se zabio u strop. Okrenuo sam se i vidio kako su dvojica držala za ruku mladića koji je pucao. Bio je pijan. Jedina vrata su bila pored njih i morali smo tu proći. Rekao sam Branki "samo polako bez straha". Dok smo prolazili pored njih, ovaj što je pucao dobacio mi je šapćući: "Rade, jebem ti majku..." Izišli smo. Sjeo sam u auto, došao kući – to je bilo tri stotine metara dalje – natočio viski i tek tada su mi klecnula koljena; tek tada kada je adrenalin pao, shvatio sam što se dogodilo.
Ljuba Tadić kasnije je saznao da je mladić koji je pucao iz mog kraja, iz Like. Tko zna što je on u tom času osjećao i što se njemu sve odvijalo u glavi i zbog čega ja za njega nisam bio dovoljno dobar Ličanin, dovoljno dobar Srbin. Ali, kako je drugačije moglo i biti? Jer, ja sam tada u Sarajevu istupao protiv rata, a u Beogradu, u televizijskom dnevniku, pokazali su sliku da ja nešto govorim i rekli: "Rade Šerbedžija uvijek je govorio da ne može odabrati stranu i da je neće odabrati; izgleda da je Šerbedžija sada izabrao stranu – muslimansku". A u Zagrebu, u dnevniku, u isto vrijeme, istog tog dana, pokazali su istu sliku i rekli: "Ovo je posljednji pokušaj Šerbedžije da spasi Jugoslaviju." I što da se kaže tom mladiću u tom času kada gleda državnu televiziju koja to govori, koja to montira? Danas bih s tim momkom volio popiti piće, možda bi se zagrlili i izljubili, možda sada i on shvata – a vjerojatno je i shvatio – da sam ja u pravu bio.
Tokom devedesetih područje bivše Jugoslavije obilježili su ratovi i ratni zločini...
Svi počinjeni zločini moraju se procesuirati i svi oni koji su učestvovali u njima moraju se kazniti. Međutim, smatram i da bi najpoštenije bilo da Evropa i svijet to ostave nama da mi to sami učinimo. Naime, pitanje je zrelosti svakog od ovih naroda da pogleda istini u oči i smogne dovoljno snage unutar sebe da utvrdi koji su ljudi u tim vremenima počinili ratne zločine i da ih kazni. Ja sam prema Haškom sudu i tamošnjim procesuiranjima lično skeptičan zbog jedne osnovne stvari: kako to, na primjer, dok se procesuiraju ratni zločini počinjeni u bivšoj Jugoslaviji, da postoji klauzula u američkom zakonu da nijedan američki građanin ne može biti suđen pred međunarodnim sudom za ratni zločin? Ako je dokazano – a jeste – da Irak nije imao nuklearno, biološko i drugo oružje za masovno uništavanje, zar američka intervencija nije bila atak na jednu zemlju? Zar predsjednik te zemlje – tada je to bio Džordž Buš – ne bi trebalo da bude u Hagu? A da ne govorim o Toniju Bleru i drugim političarima koji su bili akteri tih događaja.
Da li vjerujete da sami imamo dovoljno snage da se obračunamo sa prošlošću?
Vjerujem. Moja generacija jedna je kretenska generacija. Moja generacija, rođena poslije Drugog svjetskog rata, zadojena je mitovima nekim nacionalnim, mržnjama, osvetama, pravima, istinama... Mislim da će doći vrijeme – vrlo brzo – kad će doći ove nove generacije koje ništa neće imati s tim nacionalnim pričama i mitovima. Na primjer, Darko Rundek je desetak godina mlađi od mene i on nema u malom prstu ničeg što bi ga nagnalo da razmišlja o nekim takvim kategorijama. Uzmimo ljude koji su još dvadeset i trideset godina mlađi... Dakle, postoji šansa za sve. Postoji šansa da sav ovaj gad što je bio i da sve ovo smeće koje smo izbljuvali iz sebe ostane u našim skorim grobovima.
A može li se to?
Može. Ja sam svima oprostio. Nema nijednog čovjeka kome nisam oprostio iz dubine duše. Moguće je to kada se razumije koliko je čovjek slab i ranjen. I najvećem zločincu mogu oprostiti. Možda sam ja lud, ali – ponavljam – ne postoji nijedan čovjek kojem ne bih mogao oprostiti.
A čak i ako su djela tog čovjeka izazvala razaranja i smrti nevinih?
Čak i njemu. Ja to ostavljam njegovoj muci njegovoj savijesti, njegovom životu. A što se mene tiče, ja ne mogu i neću biti taj koji će željeti da zbog toga on pati, da ga ranjavam, streljam...
A šta biste rekli porodicama žrtava?
Porodicama žrtava ne mogu ništa reći jer ja nisam bog i nisam sudac. Porodice žrtava će reagirati tako kako će reagirati. Možda bih i ja govorio drukčije i reagirao drukčije da mi je netko ubijen. Nitko mi nije ubio sina. Ja to razumijem kao jedan užas koji nas prati od samog početka, od nastanaka, kada smo se ubijali zbog ženki, pa zbog bolje zemlje i tako redom. Cijeli život je satkan od dobra i zla. Ja želim uvijek vjerovati u dobro i da treba dopustiti čovjeku koji je učinio zlo da to shvati. Govorim, a zapravo razmišljam tko sam ja da odgovaram na ova pitanja? Ja sam samo jedinka, ranjena, čovjek koji je želio svima dobro, da sve prođe bez rata... Ne mogu ja to objašnjavati. Kada sam rekao da bih svima oprostio – neka je to i bezumno – ali ja osjećam u sebi tu vrstu blagosti prema svim ljudima. Na koncu konca, žao mi je svih. I onih najgorih od najgorih. Žao mi ih je.
Ponekad se čini da mlađe generacije ništa nisu naučile?
Nije istina. Samo pojedinici. Kao što u svemu ima ljudi koji žele da se ističu, tako postoje pojedinci koji viču na utakmicama, koji prevode stotinjak huligana... Tih stotinjak huligana nije ništa prema dva miliona normalnih mladih ljudi. U svakoj od zemalja bivše Jugoslavije – evo to je istina ova naša – postoje huligani, smeće, ljudi nezadovoljni životom, nezadovoljni svojim kurcem koliki im je... To su oni koji urlaju na stadionima, prave gluposti po gradovima i to ne samo ovdje nego i u Londonu, svugdje... I postoji normalan mlad svijet koji je zadovoljan sa sobom i sa životom i oni će pobjediti. Ja sam u to duboko uvjeren.
Ipak, kako mladim ljudima da objasniti sve to što se dogodilo?
Ne treba ništa njima posebno objašnjavati. Jer svako objašnjenje je zapravo krivo. Odnosno, u svim tim objašnjenjima koja oni danas slušaju – a čuju objašnjenja sa srpske strane, objašnjenja sa hrvatske strane, iz Bosne, sa Kosova – svako ima svoju istinu. Čuće taj mladi svijet objašnjenje i od nas defetista, nas disidenata, mirotvoraca i opet je to jedna od istina. Svoju istinu mladi će već pronaći sami, kroz život, muziku, književnost i kroz seks.
Bila jednom jedna zemlja
Kakva su vaša iskustva sa političarima?Moram vam reći da ja ne poznam mnogo ljudi iz politike današnjih dana. A iz onih politika bivših dana, družio sam se jedino sa Stipom Šuvarom i Ivicom Račanom. Čudna stvar! Jednom sam se rukovao sa Josipom Brozom Titom i to je sve.
Uvijek sam bio istinski ljevičar i komunista u srcu, ali uvijek sam u onom našem sistemu pomalo bio i disident. Kad kažem pomalo disident, ne bih želio da govorim gluposti: nisam bio pravi disident, ali me je nervirala glupost tog našeg jednopartijskog sistema i naših komunista. A opet, znao sam koliko ima divnih ljudi među tim komunistima, koliko među njima ima zanesenjaka. I moj otac je bio i ostao takav. On je danas jedan razočaran čovjek, a bio je božanstven čovjek, iskren, pošten čovjek koji ne bi napravio ni jedan prekršaj, čovjek koji je gradio taj sistem i tu državu o kojoj su sanjale njegove generacije... Znao sam takve ljude, ali sam znao i mnogo karijerista i lupeža.
Kada je bilo bolje – onda ili danas?
Mislim da je bilo bolje onda. Jugoslavija je bila zemlja sa ugledom u svijetu, poštovana i ozbiljna država. Tito je bio poštovan lider, ali su i nas poštovali zbog nas samih, zbog naše kulture, filma, sporta, svega. Bili smo zaista važni u tadašnjem svijetu.
Ovo danas i ono onda uopće se ne može uspoređivati. Uzmite samo to da je stanovništvo imalo besplatno školovanje, besplatno zdravstvo i da ne nabrajam. Pogledajte današnju situaciju. U svim našim novim državama imate deset ljudi koji su mega bogati, pa sto ljudi koji su enormno bogati, pa hiljadu ljudi koji su stvarno bogati i imate milione ljudi koji su sirotinja. To je rezultat ovih novih sistema. Možda će se ulaskom u Evropsku uniju – kada se neke stvari konsolidiraju, kada se kazne ovi koji su krali, kada se umore ovi koji bi i dalje krali – možda će se tada doći do nekog evropejskog sistema da ta naša srednja i niža klasa zažive jedan pristojan građanski život, možda... Ne bih želio da budem zloguki prorok i želim svim ovim narodima sve najbolje, ali sudbina malih naroda je da su oni u porobljenoj situaciji. Kao što je bilo u Austro-Ugarskoj, tako će biti i u Evropi. Jer, jezik je taj koji porobljuje, jezik je taj koji je glavni. Kao što je njemački jezik u Austro-Ugarskoj bio imperativ za uspjeh, tako je sada sa engleskim jezikom. Onaj tko ne govori briljantno engleski, njemački ili francuski jezik, nema šanse u Evropi – pojedinačno i kolektivno. Granice će biti izbrisane, ali pobjediće oni koji su bliže velikoj kulturi. Kod nas će uspjeti sretnici koji budu dobro znali jezike; oni koji po našim brdima nastave da govore našim jezikom i ne budu u stanju ni da beknu na nekom drugom, biće to što i jesu – porobljena raja.
»Oslobođenje Skoplja«
Spremate se i da prvi put stanete iza kamere kao režiser?Oslobođenje Skoplja Dušana Jovanovića kultna je predstava sa kraja sedamdesetih godina koju je režirao moj prijatelj Ljubiša Ristić. Kada smo s njom gostovali u Sidneju, napravljena je adaptacija za sidnejsku televiziju tako da smo neke scene snimali u interesantnim prostorima poput bivšeg zatvora u jednom parku gdje smo i igrali predstavu. To je bilo izvanredno uspješno. Sećam se da smo dobili razne nagrade i da sam ja dobio australijskog Oskara – nagradu Same ward – za najboljeg glumca godine. Tada sam shvatio koliko je to filmična drama, koliko to može biti dobar film i koliko je zapadni svijet otkačio na priču o toj nemogućoj ljubavi između Njemca i Makedonke, o tom bogalju nesretnom, o tom malom dječaku koji sazrijeva kroz taj rat, o tom partizanu koji dolazi iz rata i oprašta... Kasnije, dok sam živio u Americi, zapitao sam se koji je to film koji želim režirati – jer želim režirati – i odmah pomislio na Oslobođenja Skoplja. Zapravo, još ranije sam uspio nagovoriti Žiku Pavlovića, mog prijatelja s kojim sam snimio najljepše i najizražajnije filmove da to uradimo. Žiki se svidjela ideja i on je napravio scenarij. Međutim, kada sam ponovo čitao taj scenarij, učinilo mi se da bi tu trebalo još nešto napraviti, pa smo Dušan Jovanović – pisac kazališne drame Oslobođenje Skoplja – i ja napravili svoju verziju scenarija. Mislim da smo napravili jako dobar scenarij i da ću režirati sljedeće godine u Makedoniji.
Zašto ste se tek sada odlučili da režirate film?
Zato što sam toliko bio zauzet i mnogo snimao filmova kao glumac. A onda – kako da kažem – zato što nisam znao što je to moj kadar, kako izgleda taj frejm, to okno kroz koje želim da gledam život. U kazalištu to znam, ali ne i na filmu. Međutim, kada sam se odlučio za Oslobođenje Skoplja – a toliko sam duboko povezan sa tom dramom i kroz iskustvo sa Ljubišom Ristićem s kojim sam tu predstavu napravio jer je to jedna od najjačih interakcija koju sam ikad imao sa nekim režiserom u teatru – shvatio sam da imam u glavi potpuno snimljen film. Toliko je ta priča duboko u meni da imam sve kadrove u glavi, znam tačno kako će to izgledati, što i kako trebam snimati, gdje treba rezati, koji je tempo i koja je dinamika filma.
Da li ćete igrati u filmu?
Hoću. Moj lik Georgije biće stariji dvadeset godina, kao što sam uostalom i ja stariji od moje Lenke.
Pijana novembarska noć
Imam osjećaj da se od svih Krležinih djela najviše vraćate noveli "Pijana novembarska noć 1918". Što je to toliko fascinantno u toj noveli?Jeste, vraćam se, a fascinantno je to što je riječ o izvrsnoj literaturi. Ta novela govori o perfidnosti svih onih političara koji su tada bili na sceni. Krleža govori kako austrougarski oficiri dočekuju Karađorđeviće kao osloboditelje svoje, a do prije nekoliko mjeseci su vješali te iste srpske vojnike na Terazijama i koliko su ta vrsta neiskrenih pomirenja preko noći opasna. Ali danas kad razmišljam o mladom i buntovnom Krleži koji je imao pravo sve to reći i pljunuti im u lice, ja i dalje ostajem za kompromis, ja sam za to i da se zažmiri ako treba samo da bi ovaj moj unuk Sergej, koji ovdje trči – rođen od majke Lucije, čija je majka Hrvatica, a otac Srbin i koja živi između Zagreba i Beograda – da bi on i svi ostali mogli da žive punim plućima normalan, pun i sretan život kao što ga je moja generacija živjela u zemlji koja se zvala Jugoslavija.
Konačno dobra vest
Konačno dobra vest
Najbolja vest koju je “Blic” objavio posle 5. oktobra 2000. godine glasi: “Uhapšen Ratko Mladić”.
Zadrti komunistički pukovnik iz Krajine, lažni rodoljub i srebrenički kasapin konačno je u zatvoru i građani Srbije nisu više taoci Komadića, Dabića... njihovih jataka u mantijama, profesorskim odorama i simpatizera iz ksenofobičnih stranaka. Pravda je za rodbinu žrtava, što je i najvažnije, ovim delimično zadovoljena.
Deset godina fiktivnog traganja za Mladićem građani Srbije platili su preko milijardu evra, koliko smo izgubili ogromnim kašnjenjem u evropskim integracijama, plaćali su i sramotom što je svaka politička vucibatina iz sveta davala sebi za pravo da nas proglašava genocidnim narodom.
Predsednik Tadić je pohvalio pripadnike BIA i na indirektan način ljude od poverenja iz njegovog najbližeg okruženja. Duguju nam odgovore šta su radili poslednje tri godine i kakva je uloga ostalih službi.
Dobićemo, nadamo se, i kandidaturu za članstvo u EU. Nagradiće nas Evropa za ovaj čin, kao što je to činila i do sada iako su i oni i mi znali da nismo predaleko otišli u uređenju države po civilizovanim evropskim standardima.
Ova vlast više nema nikakav alibi za bilo kakvo kašnjenje u procesu približavanja Evropskoj uniji.
Ova vlast više nema nikakav alibi za bilo kakvo kašnjenje u procesu približavanja Evropskoj uniji.
O jagodama i tuđoj krvi
All-Inclusive: Državno titranje jaja Ratku Mladiću
O jagodama i tuđoj krvi
Zločin se isplati: Penzioner Ratko Mladić sa 47.000 evra
neisplaćenih penzija za herojsko klanje
neisplaćenih penzija za herojsko klanje
Srbija je nevoljno uhapsila svog generala jer su tako želeli neki ljudi zli, ali niko joj ne može oduzeti pravo da pati. Videlo se to na prvom koraku, u reakciji domorodaca iz sela Lazarevo, tog slučajnog uzorka srpske kolektivne tuposti, beslovesnosti društva strateški raspoređene u svakoj zaboravljenoj vukojebini srpske pretpolitičke zajednice. U narednim danima tuge i besa, mediji u službi režima otpočeli su predstavljanje zločinca obrisima ljudskog lika, kao starog i bolesnog neisplaćenog penzionera koji čita Nikolaja Gogolja uz zvuke Jelene Karleuše i zdelu jagoda sa šlagom. O krvi koja je u potocima tekla u Potočarima, ni reči
Generale, da vam donesem jagode sa šlagom: Biljana Plavšić, prethodnica Bruna Vekarića
Primalna reakcija čopora koji se okupio oko jazbine netom ulovljenog predvodnika, zabranjujući medijima da se približe i praznom leglu, brzom reakcijom srpskih redakcija integrisanih u Demokratsku stranku, zamenjena je, ako izuzmemo Denisa Šaperovog Kuljiša, nešto sofisticiranijim pristupom, ponegde i “kritičkim” tonovima, čak uz delove optužnice za genocid, ružnu stranu reč koja znači istrebljenje, plansko sprovođenje istrebljenja nad čitavom jednom grupom.
Osnovne smernice izveštavanja o masovnom ubici Ratku Mladiću stigle su iz redakcije B92, koja je odmah po uhićenju počela da sagledava celinu slike, čak i neumesne aspekte, imajući u vidu nečovečnost i nedelo zlotvora. U tekstu pod bednim naslovom “Koliko je Mladić koštao Srbiju?”, jer pravo pitanje glasi “Koliko je Mladić koštao Srebrenicu?”, B92 štedljivo saopštava: “Hapšenjem odbeglog haškog optuženika Ratka Mladića, država više neće morati da troši milijarde na njegovu potragu”.
“Prvo su nas pretresli, tražili novac, pitali za novac. Uzeli su mi 600 maraka i neku ogrlicu koja je pripadala mojoj ćerki. A onda je došao Mladić i obratio nam se. Prva stvar koju je rekao bila je: 'zar ovo nije bolje nego da poginete? Naser vas je napustio. Nije baš dobra ideja da se vodi rat sa Srbima. Skoro da smo evakuisali sve vaše porodice i one su poslate u Tuzlu, Kladanj i Živinice. Niko vas neće tući, niko vas neće provocirati. Dobićete hranu i pronaći ćemo neku hladovinu jer vam je ovde veoma toplo'. I svi su aplaudirali govoreći: 'Hvala vam, gospodine, hvala vam generale'. Odveli su nas u skladište. Kada smo ušli, kada je zadnji čovek ušao, on nije imao mesta da sedne, tako da je ostao da stoji. I onda ga je srpski vojnik udario u leđa, opsovao ga i rekao mu da sedne. A taj čovek se okrenuo i rekao da nema mesta. Onda ga je oborio rafal puščane vatre. Odjednom je bilo mnogo pucanja u skladištu, i nismo znali odakle dolazi. Bilo je pušaka, bombi, rafala. Ljudi su počeli da vrište, da viču, da mole za pomoć i onda bi bilo zatišje, pa bi ponovo počelo. I nastavili su tako da pucaju u skladište sve dok nije pala noć.” (Svedok koji je preživeo egzekuciju u skladištu kod sela Kravice, od 11. do 14. jula 1995. godine)
Neko je izračunao da država Srbija, svom “vojniku” plaćeniku duguje ukupno 47.000 evra neisplaćenih penzija za herojski “minuli rad”, dakle za “raspamećivanje”, upucavanje u potiljak, sekundarne grobnice, snajperske likvidacije, tercijalne grobnice i ostale asanacije u okviru redovnih zverskih aktivnosti. Država nema kud nego da isplati 5,88 evra po smaknutoj muslimanskoj glavi oko Srebrenice, jer je, jebiga, “reč o stečenom pravom koje se ne može izgubiti”, barem ne tako lako kao ljudska glava. Malo li je na ovu skupoću?
“Pitali bi za čovekovo ime, prezime, očevo ime, i onda bi odveli čoveka u garažu na kojoj su vrata bila otvorena. Mogli smo da čujemo tupe udarce i ljude kako vrište. Čovek bi počeo da vrišti, da plače, i onda bi pucali u njega, onda bi vikali na njega, i onda bismo čuli vatru iz automatskog oružja i sve bi utihnulo. Ne mogu vam reći tačan broj, jer su nastavljali da odvode ljude celu noć”. (Svedok koji je preživeo masovnu egzekuciju u školi u Grbavcima, od 11. do 14. jula 1995)
Još da me poseti Dobrica Ćosić, pa da mi savest bude mirna:
Ratko Mladić, ljubitelj pravoslavnih književnih klasika
Ratko Mladić, ljubitelj pravoslavnih književnih klasika
Nakon što je uz pomoć nedotupavnih brojki apsolviran finansijski dobitak, državni novinarski službenici su prešli i na “ljudski” aspekt stvari. Posle 16 godina kurvinskog bežanja od sopstvene odgovornosti, Mladić je, kako i dolikuje ljudini koja je naređivala ubijanje vezane dece, rekao: “Ja sam taj koga tražite, ja sam Ratko Mladić”.
“Jedan od srpskih vojnika, pošto je prošlo nekoliko sati od kada su nas skupili tamo, i kada smo ga pitali zašto su nas izdvojili, rekao nam je: 'Ne znam. Sad dolazi general Mladić pa pitajte njega.' Onda se pojavio Mladić i rekao 'Zdravo komšije' i pitao nas da li ga prepoznajemo. I onda sam mu ja postavio pitanje: 'Generale, zašto nas odvajate od naših porodica?'. A on je rekao: 'Imamo 180 Srba koji su zarobljeni u Tuzli. Vaši ljudi ne žele da ih oslobode, tako da moram da imam 180 vas, da vas mogu zameniti za svoje'. I onda je otišao istim putem”. (Svedok koji je preživeo masakr kod Bratunca u periodu od 11. do 14. jula 1995.)
Javnosti je sa žaljenjem predočeno da je Mladić vidno ostario, da je u jadnom psihofizičkom stanju, da se upišava u gaće, da je promenljivog raspoloženja, može biti suicidalan i duhovit istovremeno, ponekad drzak, opet, u nekim prilikama setan. Drugim rečima, čovek poput svih nas, sa svojim malim hirovima i teskobama.
“Četiri ili pet srpskih vojnika u uniformama nam je naredilo da skinemo sve sa sebe, da se svučemo. I video sam čitavu gomilu odeće i obuće i dokumenata, ličnih karata, zdravstvenih knjižica, vozačkih dozvola i takvih stvari. I video sam pored tih vojnika kotur žice i vojnika koji seče parče i vezuje mi ruke iza leđa. Kada sam krenuo niz stepenice, mogao sam da osetim u hodniku krv pod mojim bosim nogama. Pri dnu stepenica, tri do četiri čoveka su ležala mrtva”. (Svedok koji je preživeo streljanja u periodu od 11. do 14. jula 1995. godine)
Pokazna vežba za masovnu likvidaciju:
Ratko Mladić na radnom mestu zločinca
Ratko Mladić na radnom mestu zločinca
Međutim, i tako zapišan i navodno konfuzan, general zločina je, profesionalno obaveštavaju mediji, dovoljno moralno-politički svestan da izjavi kako, pored noše, ne priznaje ni Haški sud.
“Mora da je bilo ljudi koji su preživeli rafale. I oni su otvarali vatru na njih. Došao je blizu mene. Čuo sam ih kako pretražuju redove. Ležao sam dole među mrtvima sa rukama vezanim iza leđa. Čuo sam korake. Udario me je čizmom i rekao: 'Mrtav je'. Ležao sam licem na dole, a ljudi su padali. Neko je pao na moj vrat. Nisam imao vazduha. Pokušao sam da se izvučem, da izvučem glavu iz gomile tela. Čuo sam glas čoveka koji je takođe preživeo i šaputao mi: 'Prijatelju, hajde da se pomerimo dole. Ubiće nas”. (Svedok koji je preživeo streljanje u okolini Bratunca, jula 1995.)
Nove vesti posvedočile su o Mladićevoj pitomoj naravi, koja ne bi bila u stanju ni mrava da zgazi. Imao je dva pištolja, oba s metkom u cevi, mogao je da pobije policajce kao pse, ali nije! Takav je to pravednik i kolega!
“Ubrzo je došao Mladić praćen sa dva automobila i održao je govor. Rekao nam je da ćemo svi biti razmenjeni i da oni nisu kriminalci. Rekao je da svi treba da se predamo, jer ni ptica ne može da proleti kroz njihove linije. I rekao je da ćemo ići u Bratunac na ručak. I da će organizovati grupe da pokupe ranjene u šumama, i da će mrtvi biti sahranjeni tamo gde njihove porodice žele da budu sahranjeni. Onda je naredio da vojnici naprave listu imena svih zarobljenih. Tada je jedan čovek ustao i vojnici su mu prišli i počeli da ga šutiraju i udaraju kundacima. I onda je jedan vojnik izvadio pištolj i ubio ga. I bačen je među ostale. Mladić je bio prisutan. Nije reagovao ni na jedan način. Kad je lista napravljena, Mladić je otišao prema Konjević polju”. (Svedok koji je preživeo masakr u osnovnoj školi u Kasabi, jula 1995.)
Vrhunac perverzije u ljubavnom trouglu Vlast u kampanji – Ratni zločinac – Fašisoidna javnost, nastupio je u trenutku kada smo saznali za specijalne prohteve budućeg pitomca Ševeningena, zahtev da mu se doture televizor, Tolstojevi i Gogoljevi romani i – sveže jagode. Naravno, bljutava država Srbija smesta je udovoljila onom istom čoveku koji je deci u Potočarima delio, potom oduzimao lizalice, znajući da im neće trebati tamo gde ih šalje.
“Postrojili su nas uza zid i tukli su nas. Bio sam tučen najviše i malo sam se plašio. Udarali su me po leđima, po glavi, svojim motkama ili šipkama... Tukli su nas čim god su mogli. Jedan me je uzeo za kosu i bacio na zemlju. Najgori trenutak je bio kada mi je stao vojničkim čizmama na glavu i pritiskao je o beton”. (Svedok koji je preživeo klanicu u selu Šušnjare kod Potočara, jula 1995.)
Okrepljen jagodama, dirnut Gogoljem i ohrabren domaćinskim dočekom, Mladić je poželeo da obiđe i grob ćerke Ane. Može mu se jer on, za razliku od hiljada izbezumljenih bosanskih majki, zna gde je poslednje konačište njegovog deteta.
“Bila je žena sa tri sina. Dva starija dečaka su se opirali, i onda su ih odveli svu trojicu... Mislim da je najstariji imao između 18 i 20 godina. Sledeći između 10 i 15. To je moja procena sudeći po njihovoj visini. A najmlađi je imao između 5 i 7 godina. Ubili su ih iza fabrike. Otišli smo tamo posle sat vremena. Sva trojica su bila jedan do drugoga. Bili su pokriveni do pojasa i svoj trojici su bila prerezana grla. Majka se onesvestila” (Svedokinja iz Potočara o događajima od 11. jula 1995.)
Tamo gde ideš, ne trebaju ti jagode: Ratko objašnjava srebreničkom mališanu zašto je voće suvišno
Potom su i zvanični državni organi odali počast heroju Mladiću. Zoran Stanković, ministar zdravlja u Vladi Borisa Tadića, posetio je u zatvorskoj ćeliji svog dugogodišnjeg druga, ali o temi razgovora nije želeo da zamara javnost, držeći, s pravom, da ovo nije proces izručenja nego privatni rastanak dvojice prijatelja kojima su, igrom sudbine, upravo leševi ono što ih duboko i prisno povezuje.
“Kada je došao taj crni četvrtak, to je bilo u ranim jutarnjim časovima i moje dete je još spavalo, dete koje je trebalo da bude uzeto od mene. Probudila sam ga i rekla da treba da idemo u kamione. Pomerili smo se bliže liniji i njemu je pozlilo. Tu je bio naš prijatelj, stariji čovek i on je rekao da će doneti vode za mog sina. Kada se vratio bio je potpuno beo u licu. Rekao je: 'video sam sve, video sam glave i udove svuda po mestu gde sam otišao da donesem vode'. Kada smo bili na pola puta prema vozilima jedan je rekao mom sinu: 'Mladiću, ti idi na levu stranu'. Onda je on rekao: 'Zašto ja? Ja sam rođen 1981. godine'. I onda sam ga ja molila". (Svedokinja koja je izgubila supruga i dva sina oko Srebrenice, jula 1995.)
Ekskluzivno smo doznali, iz Mladićevih nepovezanih izjava, da je imao punu podršku Srpske pravoslavne crkve (“Mnogi su popovi bili do mene”); da, iako na istom poslu, Šešelja doživljava kao “kretena”; da je nevin (“Ja nikog nisam ubio! Oni koji su ubijali trebalo bi i da odgovaraju”) i, napokon, da je krivica kolektivna (“Vi ste birali Miloševića, nisam ja, pa ko vam je kriv”), što ima veze sa onih 64% podrške Balkanskom kasapinu tokom krvavih godina, od početka devedesetih, kada je ceo Beograd, ceo dan, cvećem ispraćao tenkove i municiju na Hrvatsku i druge bratske republike.
"To je bila velika masa, nekoliko hiljada žena, dece i starijih ljudi, beba, svi su imali jednu stvar na umu: da pobegnu u bazu UN u Potočarima. Jer smo verovali da kada dođemo tamo, bićemo spaseni." (Svedokinja Ćamila Omanović, o događajima od 11. do 14 jula 1995.)
Dželatu se osladilo, naredbodavno se pozvao na zasluge i, dok si preklao grkljan, biće mu omogućeno da vidi i unuku i unuka. “Sutra će prvi put u životu videti unuka Stefana!”, jeca jedan partijski dnevnik, apstrahujući nerođenu decu ubijene dece. Kako je krenulo, neće biti nikakvo čudo ako mu se dozvoli i poseta Jeleni Karleuši, jer smo, u međuvremenu, čuli i taj važan podatak o Mladićevim muzičkim afinitetima (“Meni se sviđa ova mala Jelena Karleuša”).
“Srpski vojnici su dolazili. Oni su nosili srpske uniforme i uniforme UN. Šetali su između nas i tražili ljude, po kojim osnovama, ne znam. Koristili su baterijske lampe i pokazali bi na određene osobe... Šefik Mustafić je odveden i posle nekog vremena se vratio. Bio je preplašen. I želeli smo da znamo šta se desilo, gde je bio? Ali je rekao da se ne usuđuje da nam kaže sve, da ne može da nam kaže sve, da će nam možda jednog dana reći. Proveo je neko vreme sedeći među nama i onda je otišao. Mislili smo da je otišao u šetnju, ali on se obesio". (Svedokinja Ćamila Omanović, o događajima od 11. do 14. jula 1995.)
Gde je televizor, tu su kompjuter, diktafon, šahovska tabla (i ugovorena partija sa Brunom Vekarićem u ponedeljak!), nove potrepštine sve zahtevnijeg generala, večito raspoloženog za šalu i kamu.
“Udarac bi bio puškom, po glavi. Tačnije, držali su puške u sredini, tako da bi nas jednom udarili pesnicom ili puškom u glavu, ili možda u grudi, jer su ljudi sedeli, tako da su lako mogli da ih udare u bilo koji deo tela. I tako su ih udarali”. (Svedok iz sela Soloćuša kod Srebrenice)
Tužilaštvo za ratne zločine će odobriti i da ruski stručnjaci prekontrolišu Mladićevo zdravstveno stanje u Beogradu ili u Hagu, saznaje Press. Rusi su mu, uostalom, pružali svu moguću logistiku i tokom višegodišnjeg skrivanja (“Mladićeva porodica je, prema saznanjima Blica, održavala direktne kontakte sa ruskim vlastima preko savetnika u ruskoj ambasadi u Beogradu Olega Zize), potvrđujući Staljinovu doktrinu – ništa zločinačko nije nam strano.
“Bilo je strašno jer se nije moglo stvarno leći zbog vrištanja, buke, od pustošenja. Kada je svanulo otišao sam do potoka i video sam 11 mrtvih i krenuo sam nazad, ali sam se zaustavio, bio sam uplašen ali sam pomislio, pa hajde da vidim ko je to? Video sam mrtve, šest žena i pet muškaraca”. (Svedok iz baze kod Potočara, jul 1995.)
Stendalove boje za voljenog đenerala: Slavica Đukić Dejanović u prigodnoj, pogrebnoj garderobi
Posle Tadićevog ministra, država je još jednom odala počast serijskom ubici. Ovaj put, na noge izvršitelju genocida otišla je Predsednica Narodne skupštine Slavica Đukić-Dejanović, u svojstvu jedinog raspoloživog psihijatra (“Bio je to klasičan odnos lekara i pacijenta. Iznošenje bilo kog detalja razgovora koji sam imala sa njim bilo bi odavanje lekarske tajne”).
“Mladić je pristupio muslimanskim izbeglicama i ekipa kamermana je bila sa njim i počeli su da bacaju slatkiše muslimanskim izbeglicama. Snimali su sve što je general Mladić govorio nekim ljudima. I onda je kamerman isključio kameru i ono što se tad desilo bilo je strašno, jer su počeli da uzimaju slatkiše nazad, da udaraju ljude, čak i tu decu napred” (Svedok David Vasen o događajima od 11. do 14. jula 1995.)
Da krvavi ubica može biti i nežni otac, svi su shvatili kada je ovaj poklonio sinu prsten sa crnim poludragim kamenom, a naslednik ga, i pre sprovedenih DNK analiza, odmah stavio na prst.
“Prvi talas vojnika je očistio sve kuće. Odmah posle, bilo je nekih ljudi koji su ulazili u te kuće i koji su uzimali svu imovinu, sve što je bilo vredno, jednostavno su iznosili napolje”. (Svedok, pripadnik holandskog bataljona o događajima u Srebrenici, jula 1995.)
Kurir saznaje da beogradska ćelija Ratka Mladića ima deset kvadrata, jedna vrata sa špijunkom i jedna s rešetkom, prozor koji se može otvarati na kip, krevet, metalnu kasetu, sto i stolicu. Mladić na raspolaganju ima i televizor, toplu i hladnu vodu s česme na senzor, dok je wc odvojen harmonika vratima. Sve ovo je u skladu sa evropskim standardima, rekao je sagovornik iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija.
“Tu je bila žena koja je nosila dete u rukama i vojnik je pitao da li je detetovo ime Alija. Ona je rekla da nije. Onda je on pitao da li je to dečak i žena je rekla 'da'. Onda se on sagao, izvadio nož, uzeo je bebu i udario je bebu nožem ovde, ovako u grudi, ispod glave, blizu vrata. Ja sam se okrenuo, a beba je pala dole. Bila je mrtva”. (Svedok iz Potočara o ubistvima u julu 1995.)
Press je na terenu, to jest na groblju, pored groba Ane Mladić. Stižu i prvi glasovi uznemirenog naroda: “Ako imaju duše, zaista bi bilo ljudski udovoljiti toj najtužnijoj roditeljskoj želji da obiđe detetov grob. Nažalost, verovatno poslednji put, jer tamo gde odlazi, odlazi zauvek. S obzirom na to što je star i, kako se priča, teško bolestan, ni tamo možda neće dugo poživeti”, obraća se polušapatom čovek u crnini, brišući grob nedaleko od Aninog.
Prvi put čujem za tu Srebrenicu: Ratko Mladić,
prigodna amnezija za prigodnu Srbiju
prigodna amnezija za prigodnu Srbiju
“Te noći, u sumrak, ne znam koje je bilo vreme, ali sam mogao da vidim malo kroz vrata koja su bila otvorena, Ratko Mladić je stigao. Ja sam ležao u tom trenutku i on mi je prišao i počeo da viče, i pitao me je 'kojoj jedinici ti pripadaš?' Ja sam napravio taj ječeći zvuk i on je samo rekao: 'Pogledaj ovog, majku mu jebem, umire'. I tako mi je jednostavno opsovao majku i otišao. (Svedok iz Potočara)
A tu je i dnevni raspored zatočenog Ratka Mladića. Od doručka do počinka, Press prenosi idiotsku satnicu. Spava, jede, pije lekove, šeta se u zatvorskom krugu, prima posete, opet jede, odmara, gleda turske TV serije, omiljeni Utisak nedelje i ide na spavanje. Ukratko, jebiga, živi. Nažalost.
* Svedočenja su preuzeta iz Biltena broj 16 “Suđenje Radisavu Krstiću” Fonda za humanitarno pravo
Care Lazo, je l’ ti suza pala
Protesti u Šumskoj
Care Lazo, je l’ ti suza pala
Nošeni rodoljubivim stihovima, pesmom, vriskom i alkoholom, građani Šumske na Palama, u Višegradu i istočnom Sarajevu protestvovali su zbog hapšenja njihovog omiljenog zločinca Ratka Mladića
Kako javljaju tužni šumski mediji, nekoliko hiljada Višegrađana okupljanjem na Trgu palih boraca ispred spomenika Braniocima Republike Srpske, uz stihove noćas komponovane pjesme grupe Goci bend koji glase „Care Lazo je l’ ti suza pala, izdadoše Ratka Generala/ Sveti kneže šta veliš na ovo, zar se opet ponavlja Kosovo“, izrazilo je protest zbog hapšenja generala Ratka Mladića. Građani okupljeni na protestu, koji je organizovala opštinska boračka organizacija, nakon mitinga na trgu noseći fotografije generala Ratka Mladića, prošetali su ulicom Kralja Petra Prvoga do Doma kulture.
Veselje se širi na sve strane: Heavy metal na Palama
Nekako u isto vreme, uz transparente, pjesmu, kuknjavu i povike podrške generalu Ratku Mladiću, više od 500 građana istočnog Sarajeva krenulo je u protestnu šetnju kako bi iskazali nezadovoljstvo zbog hapšenja bivšeg komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. Opijeni tugom, građani su zapjevali šaljivu pjesmu: „Đenerale, đenerale i dok zadnji Srbin po zemlji se šeće, tvoje ime se zaboraviti neće“. Među uplakanim demonstantima, novinari šumskih medija locirali su izvesnog Obrena Subotića, za kojeg se sumnja da je penzioner; njegove reči utehe citiraju se kao lakmus raspoloženja domorodačkog šumskog stanovništva – „Mladić je pošten čovjek koji je bio u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, Titin čovjek koji je branio Jugoslaviju“.
Entitet koji ima ovakve mlade, ne treba da brine za svoju propast:
Šumnjaci na Palama
Razumljivo, protesti su organizirani i na legendarnim Palama. Uz pjesmu, igru i transparente, građani su ukazivali na poprilično nezadovoljstvo zbog hapšenja Ratka Mladića. Jedan od transparenata u stihu glasio je: „Đenerale, uz tebe smo! Veliko ti hvala, uz tebe su studenti sa Pala“.
O jagodama i krvi
Dragoljub Žarković | 30. 05. 2011.
Gledam ovu decu, junoše na braniku onog što oni misle da je otadžbina, i shvatam da oni još nisu bili pošli u školu kada je Ratko Mladić nestao - istina na različite načine, u različitim fazama srpske politike - iz javnog života.
Šta oni znaju o njemu, imaju li predstavu o tim vunenim vremenima, i imaju li, oni, na kraju, bilo kakve sentimentalne uspomene, ili bilo kakve uspomene, na vremena kada se, recimo, u Sarajevo išlo zbog duha tog grada, zbog Olimpijade i šta ja znam čega sve još, a ne zbog pucanja po gradu.
Heroj proistekao iz njihove nesvestice pojavio se u „živom izdanju“. Tražio je penziju, televizor, jagode...
Pokazao se kao oronuli starac, načet bolestima i dugim skrivanjem, pritisnut nemaštinom od trenutka kada je izolovan od jatačke mreže i najpre budi osećaj sažaljenja pojačan izraženom željom da obiđe kćerkin grob čija ga smrt verovatno opterećuje većom grižom savesti nego sve ono za šta ga sumnjiči Haško tužilaštvo.
Nigde on nije dojahao na belom konju, već se pojavio na olinjaloj, isluženoj ragi i tako malo liči na one slike s ikonočnih majici prodavanih po srpskim vašarima, a još manje na one arhivske slike kad osmatra teren, juriša, razminirava autobuse, postrojava i galami, naređuje i puca, menja kape s američkim generalima i mazi dete iz Srebrenice po glavi.
Znaju li, dakle, te junoše zbog čega protestuju, koje principe brane i kakvo srpstvo podržavaju ili se tek navijački odnose prema jednoj temi koja je nebrigom srpske društvene elite sublimirana u Mladiću, i to čine samo u nedostatku boljih idola i zbog okolnosti da je kao „nevidljivi čovek“ izgubio ljudska svojstva i osobenosti što je prvi uslov da od nekog napravite mit.
Ovde je Ratko Mladić, i kod dobrog dela onih koji na taj slučaj nisu gledali blagonaklono, tokom dugog niza godina tretiran kao tehničko, političko pitanje, kao trampa čoveka za kantu masti... Što više vremena je prolazilo, sve se manje otvarala prilika da se govori o zločinu i kazni, a sve se više govorilo o kazni i nagradi.
Pobrkana motivacija nije temelj dobre politike. A dobra motivacija počiva na dobrom vaspitanju. Ton dobrom vaspitanju daje društvena elita koja se, osim u retkim izuzecima, podelila na dva dela. Jedan deo koji je „projekt Mladić“ vezivao pretežno za tako veliku maglu kao što su evropske perspektive Srbije i drugi deo koji je „slučaj Mladić“ vezivao za još maglovitije pojmove srpstva kao posebnog ljudskog svojstva i, sledstveno tome, neupitnog principa starijeg od pravde, pa i istine.
Srbija je u poslednjih dvadeset godina izgubila sve ratove, pa i one „u kojima nije učestvovala“, i Mladić je, sve dok se skrivao, bio neka vrsta leka za tu frustraciju tim pre što se našao u poziciji kada se pojedinac bori protiv sistema, što je onaj žanrovski motiv na kome počiva uspeh kaubojskih filmova.
Samo što, gospodo, ovo nije bioskop. Ovde se radi o hiljadama mrtvih i stotinama hiljada živih, ožalošćenih, unesrećenih, onih koji su za ceo ostatak svog života izbrazdani borama tuge i tragovima suza.
Mladić je bio suočen s optužnicom i sa šansom da ima fer suđenje. Drugi nisu bili u toj prilici.
Smeću je mesto u kanti
Marija Škrbić | 30. 05. 2011.
Srpske reke poslednjih godina prerasle su u prave deponije smeća. Tako je danas u mnogima od njih daleko lakše upecati plastičnu flašu, kesu, veš mašinu ili školjku nekog starog automobila nego, recimo, šarana ili pastrmku.
Još gore je što nam po rekama pluta i opasan medicinski otpad. Samo iz Zapadne Morave pet kilometara nizvodno od Šanca volonteri su tokom velike akcije čišćenja nedavno izvadili više od 100 kilograma opasnog medicinskog otpada. Od čega je najviše bilo katetera, ali i injekcija i igala.
Nismo zapustili samo reke. Kese, flaše, pikavci, papiri vidljivi su na skoro svakom koraku. Ima ih na ulicama, u predgrađima, na putevima, izletištima, pa čak i u kućnim dvorištima.
Oni koji đubre bacaju gde stignu ponašaju se kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Ako im skrenete pažnju da to ne rade, u najboljem slučaju će vam se nasmejati u lice. Jer šta je vas briga što oni zagađuju okolinu svih nas.
Utešno je što ekološka svest u Srbiji ipak nije izumrla. To potvrđuje podatak da se za Veliko spremanje Srbije, koje je ove godine zakazano za 4. jun, do sada prijavilo 250.000 volontera, što je 42.000 više nego lane.
Kada bi svako od nas počeo da đubre baca u kante i kontejnere, ovakve akcije nam više nikada ne bi trebale. A Srbija bi bila i lepša i čistija.
недеља, 29. мај 2011.
четвртак, 26. мај 2011.
среда, 25. мај 2011.
Andželina sve mršavija
I.S. | 25. 05. 2011.
Andželina Žoli je na premijeru novog filma Breda Pita “The tree of life” došla u prelepoj crvenoj haljini koja je ponovo otkrila njenu mršavu figuru.
Čini se da holivudska lepotica na svakom javnom događaju ima po kilogram manje, a ovaj put u prvom planu je bila njena besprekorna koža, ali i kosti na kojima kao da nema ni trunke mesa.
Samo pre nekoliko godina Andželina je imala besprekorne obline, a najbolju figuru imala je u filmu “Tomb Rajder”.
Iako je prestala da se hrani po vegan principima, ona trenira po tri sata dnevno.
- Šalim se da je tajna moje lepote velika, sočna šnicla. Ali zaista volim crveno meso. Bila sam dugo vegan i to me je zamalo ubilo. Saznala sam da ne unosim dovoljno hranljivih namirnica- izjavila je ona.
Pre snimanja filma “Salt” jela je samo ugljene hidrate i jako malo proteina u pet do šest manjih obroka u toku dana, a paralelno je imala naporne treninge.
Lopta (ni)je okrugla
Nedavno, na jednoj utakmici Superlige u “užoj Srbiji” navijači kluba iz Vojvodine (koje, naravno, u posebno ograđenom prostoru čuvaju specijalci) skandiraju „Mrzim Zvezdu, mrzim Partizan, mrzim Beograd”, a navijačka grupa domaćeg tima sa druge strane stadiona odgovara hukom slaganja i odobravanja.
Pa je onda došlo finale u finalu Kupa Srbije između Partizana i Vojvodine. Kažu, na isti dan kad je pre više od dve decenije bila utakmica između Dinama i Zvezde koju mnogi označavaju kao „Gavrila Principa“ raspada Jugoslavije (nije glavni uzrok, ali jeste neposredni povod).
Analogiju (makar u blažoj varijanti) valjda nikome ne treba posebno crtati. Samo što se ovde ne držimo principa „koga su zmije ujedale, i guštera se plaši“. Već dugo naši navijači nisu samo „navijači“. Odavno su, još od pokojnog Arkana, predskazivači i aktivni učesnici nečeg „drugog, većeg i sudbonosnijeg“. Tako da se čini da „vrhunski“ klupski srpski fudbal, više služi navijačkim grupama i njihovim nalogodavcima, nego navijačima (prizori na stadionima to najbolje potvrđuju).
Vraćajući se na početak, da pokušamo da identifikujemo sadašnje „poruke“. Sigurno se ne radi o poruci „Vojvodina republika“. Kao što bi neki „dežurni velikosrbi“ hteli da prikažu. Što ne znači da neće postati i biti. Ako se na vreme ne shvati da je centralizovanoj „beogradskoj“ Srbiji odavno odzvonilo. (Uostalom, tako je bilo i devedesetih. Umesto decentralizacije i konfederacije, svi su otišli, zaključno sa „drugim okom“. Ko hoće sve, najčešće izgubi sve.)
Zar nam treba veća poruka od zastrašujuće vesti da će za 10 godina, ako se ništa drastično (a ima li za drastične promene političke volje i para) ne promeni, nestati hiljadu sela, a najmanje 30-ak opština biti potpuno devastirano. I da nam plodne parcele zarastaju u korov, iako cene hrane jedine stalno rastu, i još će, a nama je Bog dao sve prirodne uslove za proizvodnju i izvoz hrane.
By the way, ne mora „Beograd“ ni znati šta hoće „navijači“. Dovoljno je da se obiđe Srbija i sve će se znati.
уторак, 24. мај 2011.
понедељак, 23. мај 2011.
недеља, 22. мај 2011.
Đoković: Nema prijateljstva sa Nadalom i Marejem dok se borimo za istoriju
D. Nikolić | 22. 05. 2011. - 09:11h | Foto: Reuters
Novak Đoković se ne ustručava da o svojim konkurentima priča koristeći samo reči hvale. Ipak, iako je sa nekima od njih u veoma bliskim odnosima, pred svoj prvi nastup na ovogodišnjem Rolan Garosu ističe da mesta za prava prijateljstva i nema dok se bore za mesto u istoriji, i pored toga što bi voleo da kao penzioner sa njima uz pivo analizira aktuelnu borbu.
Priču o seriji od 37 uzastopnih pobeda u 2011. godini Nole započinje konstatacijom - da se ne slaže sa konstacijom koja vlada ne samo u Srbiji, već i u dobrom delu sveta.
“Naravno, svestan sam da me ti ovogodišnji rezultati ‘guraju’ ispred Nadala, ali ne bih mogao da se složim sa tim. Uostalom, Rafa me je dobio dva puta na Rolan Garosu”, kaže Đoković.
Kada govori o španskom teniseru, baš kao i o Rodžeru Federeru, Nole koristi samo hvalospeve. Kako ističe, sasvim zaslužene jer se radi o velikanima “belog sporta”.
“O Rafi mogu da kažem samo lepe stvari. On uvek gleda da napreduje u svojoj igri, a pritom ga nikada nećete videti da ne poštuje nekog drugog igrača. O Rodžeru, sa druge strane, njegovi rezultati sve govore. Sa 16 osvojenih Grend slem titula on je najbolji igrač svih vremena. Možda sada gubi malo češće nego ranije, ali sve bi moglo da se promeni ako trijumfuje u Parizu i na Vimbldonu”, ističe najbolji teniser Srbije.
Konstatujući da bi za sam tenis bilo dobro da on i Endi Marej počnu da bivaju konstantna opasnost po Nadala i Federera, Nole se polako osvrće i na međuljudske odnose koji vladaju u teniskoj eliti.
“Mislim da nas četvorica imamo krajnje korektan odnos, sa velikim poštovanjem jedni za druge. Ponekad izađem na večeru sa Endijem i Rafom, ali je realnost takva da mi zapravo i ne možemo da budemo pravi prijatelji dok se borimo za mesto u istoriji. Ali, jednog dana, kada se svi oprostimo od tenisa, sigurno je da ću voleti da sednem sa svima njima, sa njihovim familijama, pa da uz pivo prepričavamo kroz šta smo sve prošli”, kaže Đoković.
Young Novak Djokovic / Mali Nole
SREĆAN ROĐENDAN UZ ŽELJE DA SE CILJ IZ OVOG DAVNOG INTERVJUA OSTVARI VEĆ ZA 2 NEDELJE.....
субота, 21. мај 2011.
Haustor - Zadnji pogled na Jersaleim live
DANAS JE TAJ DAN,
HEJ, ZLATNO NEBO IZNAD GRADA ...........
Arhangel - Senište
Под ова небо железно ќе се претвориш во сениште
без дом и без сон, ќе бидеш мртва без да дознаеш.
Под ова небо железно,никогаш нема да се сретнеме.
Јас сум оној што никогаш нема да заспие.
На само чекор одовде чека божица, да ме одведе.
Таа го знае патот до мене.
Сениште, сега си само сениште.
без дом и без сон, ќе бидеш мртва без да дознаеш.
Под ова небо железно,никогаш нема да се сретнеме.
Јас сум оној што никогаш нема да заспие.
На само чекор одовде чека божица, да ме одведе.
Таа го знае патот до мене.
Сениште, сега си само сениште.
четвртак, 19. мај 2011.
Najveći kruzer u istoriji u petak uplovljava u Boku
"Selebriti solstis" dug 317, visok 67 metara
Najveći kruzer u istoriji u petak uplovljava u Boku
PODGORICA - Kruzer "Selebriti solstis" (Celebrity Solstice) sa 4.050 putnika i članova posade, u petak ujutru ući će u Bokokotorski zaliv, javio je lokalni radio Kotor.
Kruzer je dug 317, a visok 67 metara i najveći je, kako se navodi, brod u istoriji koji će uploviti u Zaliv. Kroz tesnac Verige će proći u ranim jutarnjim satima, a isploviće posle podne pored Perasta.
Za Bokelje je ovo svojevrstan praznik jer, kako je najavljeno, brod bi trebalo da oplovi oko Gospe od Škrpjela i pozdravi brodskim sirenama. Na kruzeru se, prema najavama, nalazi 2.831 putnik i 1.219 članova posade.
Traženo je da komandu nad brodom, pri pomorski zahtevnom ulasku od Mamule pa do izlaska iz naših voda, preuzme, kako se ističe, najiskusniji kapetan duge plovidbe Radomir Rajko Čavor.
Kapetan Čavor, inače, vlasnik broda "Vodena kočija", bio je najmlađi i najpoznatiji kapetan duge plovidbe.
Пријавите се на:
Постови (Atom)