Kada kao klinac sanjaš o igranju za
nacionalni tim, čistom dušom i naivnim dečačkim patriotizmom ne možeš da
pretpostaviš kako sve to izgleda uistinu. Ne slutiš da se sport hrani
najprizemnijim nacionalizmom, a da se stadioni i arene pretvaraju u
fabrike šovinizma, nasilja i mržnje. Dok sam igrao, bio sam u priči u
kojoj se sportski patriotizam identifikovao sa nacionalnim populizmom i
pravoslavnom običajnošću, koji su meni više ličili na paganske rituale.
Bio sam svedok tragikomičnog ispoljavanja neurotičnog kvazipatriotizma i
verništva, ljubljenja krstova pred izlazak na teren, konstantnog
krštenja, molitvi za pobedu i pogleda u nebo, salutiranja
prepoznatljivim nacionalističkim pozdravima, kako na samom terenu među
igračima tako i na tribinama. U takvim situacijama postaje primetno da
se igrači ponašaju udvorički i populistički, uglavnom želeći da utole
opsesivan strah da ne budu proglašeni za nepatriote.
Pred odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, srpska reprezentacija je posetila Hram Svetog Save u Beogradu. Polako
se ustaljuje običaj da mnogi timovi pred početak sezone ili pred
odlazak na veliko takmičenje traže naklonost Boga na putu ka uspehu, što
nije karakteristično samo za balkansko podneblje, već na svim mestima
gde religija ima narodnjački karakter i čini snažan element nacionalne
svesti. Izbornik hrvatske reprezentacije pred utakmicu protiv
Srbije moli se za snagu u predstojećem meču i svoju molitvu postavlja na
društvene mreže, verovatno da bi dokazao svoj patriotizam. Na tribinama
takođe dominiraju religijsko-nacionalna ikonografija i skandiranje.
Sveštenstvo ne želi da progovori o toj vrsti bogohuljenja i “uzimanja
zalud imena Gospodovog”, i sve dok uživa naklonost tih grupa i široke
populacije koja se drži daleko od progresivnih ideja, biće im oprošteni
smrtni grehovi i posezanje za “lažnim idolima”.
Evangelizacija sportskih priredbi, kao
što je to katolički kler podsticao nedavno u Poljskoj, i koketiranje
sveštenstva sa sportom, pre svega su vrhunska blasfemija, jer je sport
kao takav ustvari fetišizacija uspeha, medalja i pehara, gde dominiraju
paganski rituali i idolopoklonstvo. Međutim, pored kriminalaca i
novopečenih biznismena, sportisti su najveći ktitori crkve i zbog toga
je organizovan sistem indulgencija, zastupljen gotovo više nego u
srednjem veku. Religijsko licemerje pomešano sa praznoverjem,
sujeverjem i neurotičnim kvaziverskim ritualima susretao sam kod svojih
kolega svih mogućih vera, nevezano za zemlju u kojoj sam igrao.
Nacionalizam je gotovo po
pravilu u prirodnoj simbiozi sa crkvom i to u tranzicionim procesima
postaje okosnica stvaranja reakcionarne društvene klime i politike.
To nije fenomen uočljiv samo unutar verskih zajednica na prostoru bivše
Jugoslavije, već globalno – sveštena lica redom su postala politički
komesari desnice i najnazadnijeg konzervatizma. Kao što su sportisti i
navijači privrženi banalizovanom iskustvu nacionalizma, na isti način su
bliski narodnjačkoj religioznosti i bigoteriji, gde demonstriraju
nepoznavanje najosnovnijeg katehizma, dok je meni sve to bila potvrda
pređašnje intuicije da je dublja vera ateiste nego pomodnog i folklornog
vernika.
Huškački mentalitet neretko prati
ostrašćena masovna događanja, a ovde je on pojačan medijima, navijačima,
pa i političarima koji su uvek bliski toj vrsti patosa, dok se
iracionalni patriotizam poslednih decenija pokazao kao tragična nit
politike među jugoslovenskim narodima. Iako su te stvari, nažalost,
postale uobičajene i vremenom se, što je još tragičnije, stvara određeni
imunitet prema njima, najviše me potreslo kolektivno bezumlje navijača
na utakmici Srbije i Crne Gore protiv Bosne, u Beogradu. Tada je veliki
deo navijača na stadionu uzvikivao notornu parolu “Nož, žica,
Srebrenica”, nešto čemu u tim razmerama još nisam svedočio. Ova vrsta
fašizma oseća se, nažalost, na velikoj većini sportskih priredbi,
naročito kada nastupaju reprezentacije i klubovi iz bivše zemlje.
Na osnovu iskustva sa igračima iz bivše
Jugoslavije, shvatio sam da klerikalizacija i podržavljenje sporta nisu
samo srpski fenomen. Hrvatski su sportisti još u većem obimu nego srpski
uzjahali kleronacionalizam. Dobar deo njih svrstao se uz desnicu HDZ-a,
za koju su postali najobičnije političke reklamne figure. To se dešava
kada se stvori takva klima da se ne može biti patriota ako nisi uz
izrazito nacionalistički program i ideologiju, tako da aklamacija
hrvatskih fudbalera i rukometaša desnici naposletku izgleda kao prirodan
čin. U Hrvatskoj je nezaobilazan deo kolektivne sportske ikonografije i
euforije i famozni Marko Perković Thompson sa svojim neofašističkim
nastupom, koji upotpunjuju sami navijači na tribinama fašističkim
salutiranjem. On što je pritom neugodan presedan u regionu jeste da ovo
ponašanje nije samo tolerisano od hrvatskog nogometnog vrha i izbornika,
već je i direktno sa njihove strane podsticano.
Profesionalni sport kao zrcalo anomalija društva
U tranzicijskom, poratnom i
postsocijalističkom društvu sport postaje institucija koja akumulira
frustracije i reprodukuje nacionalizam, šovinizam i netrpeljivosti i kao
takav idealan je instrument za držanje prekarijata i nezadovoljne
mladosti daleko od zgrada ministarstava, fabričkih dvorišta i
studentskih domova. Sport stoji tu zajedno sa svim drugim
oblicima kolektiviteta i masovnim događajima u kojima sve otuđeniji
građanin dobija snagu u kolektivnom ushićenju. Stadioni i arene time se
pretvaraju se u inkubatore nacionalizma i šovinizma, a potomci
osiromašene radničke i srednje klase u klasičan lumpenproletarijat.
Klupska, regionalistička, nacionalistička svest je lažna svest, koja
sprečava razvoj autentične klasne svesti. Nacionalna ili klupska zastava
zamenjuje zastave i parole o društvenoj pravdi, a baklja zamenjuje
molotovljev koktel.
Sport kao takav u sebi već nosi
takmičarsku notu brutalnosti i gladijatorstva, koja razvija oblik
ratničke svesti. Tu je važno reći, nevezano samo za specifični balkanski
prostor, da sport kao masovni fenomen nema samo instrumentalni karakter
u političkom smislu, već ima i pedagošku ulogu jer reprodukuje
darvinistički model ponašanja koji treba da se naturalizuje i izgleda
kao prirodan. U tom smislu zapanjujući je nekritički odnos čak i
najvrsnijih teoretičara iz levičarskog spektra prema profesionalnom
sportu kao sekularnoj religiji našeg doba, koji često perpetuira i
učvršćuje sve anomalije na kojima je izgrađeno kapitalističko društvo.
Pored toga, profesionalni sport danas od
samog sportiste stvara telesno i duhovno osakaćenu ličnost, i to nije
očigledno samo meni kao nekom ko je dobar deo života proveo u
profesionalnom sportu, nego i samoj javnosti povodom svakog javnog
nastupa mladog sportiste, što je već dobilo poslovičan status. Međutim,
umesto da se iskreno i kritički zamisle zbog čega sportisti većinom
postaju samozadovoljni, nekultivisani i narcisoidni skorojevići i
nadmeni šminkeri, javnost i društvo s jedne strane biraju licemerno
zgražavanje ili s druge strane običnu porugu i podsmeh. Izbegava se
suočavanje sa činjenicom da samo društvo stvara određene slojeve koji
odrastaju u specifičnim uslovima, tako da su sportisti, kao i navijači,
proizvod anomalija društva kao takvog, dok se sport i navijanje
pokušavaju instrumentalizovati za njihovo odvraćanje od borbe za
pravedniji svet. Zbog toga je važno da sport zaokuplja pažnju mladih
ljudi i da njihovi junaci budu Davor Šuker ili Siniša Mihajlović, a ne
Rade Končar ili Ivo Lola Ribar.
Nacionalizam, politika i sport nisu
povezani na specifičan način samo na balkanskom prostoru, već su
pikanterije tipa koji igrači ne pevaju himnu ili šta skandiraju navijači
uočljive u svim zemljama koje su pred izazovima nacionalizma,
identiteta, integracije, ksenofobije, multikulturalnosti. Ovo je
zapaženo u zemljama sa velikim brojem imigranata, kao što su Nemačka,
Francuska, Švedska, i u njima jako često dolazi do politizacije koja
dobija svoju medijsku dinamiku i naizgled tabloidni ukus, a ta pitanja
su, po svojoj prirodi, jako opasna po društvo. Ne moramo uzimati
regionalna neprijateljstva podstaknuta sportom kao primer, recimo ono u
Mostaru između Hrvata i Bošnjaka, dovoljno je pogledati koliko utakmice
Engleske i Nemačke sa sobom nose izraziti nacionalistički naboj, pa da
postane očigledno zašto se sport često percipira kao nastavak rata
drugim sredstvima. Čak ako se ne analizira strukturalno već samo
fenomenološki, profesionalni sport, sve više sveden na svoj
darvinistički aspekt a nauštrb estetskog i etičkog, gotovo uvek nosi
pečat belicizma i ratničkog.
Sportista je podlegao pritisku javnosti i
postaje uočljivo kako se grozničavo trudi da u svakom javnom nastupu
dokaže svoj patriotizam. Dominantna kvazipatriotska javnost
uspela je da ga ubedi da ne može da bude pravi rodoljub ukoliko nije
izričit u svom nacionalizmu i čvrstoj odanosti domovini, tako
da on jako često i u svom matičnom klubu, u svakoj povoljnoj prilici,
ističe nacionalne simbole i ikonografiju. Sportista zaboravlja svoje
klasno poreklo – ako ga je uopšte ikada bio u dovoljnoj meri svestan.
Naime, velika većina sportista rođena je u nižim slojevima i siromaštvu,
u čiji su svet već na početku prodrli nacionalizam i vera kao
ideologije koje imaju zadatak da naturalizuju njihov društveni položaj,
koji im od početka izgleda sudbinski, tj. “od Boga”. To se može
primetiti i kod južnoameričkih fudbalera koji većinom potiču iz favela,
kod tamnoputih Afrikanaca iz prašnjavih provincijskih sela, kod
Afroamerikanaca u američkim getima ili pak kod dece doseljenika iz
prekarnih predgrađa evropskih metropola.
Teško je ostati relaksiran u svom
identitetu i dostojanstvu posle svega šta su jugoslovenski narodi prošli
ili pred globalno-političkim izazovima kojima su izloženi. Međutim,
jako je tanka granica između naizgled benignog nacionalizma i radikalne
ksenofobije, mržnje i netrpeljivosti. Kada evropska javnost reaguje na
rasističke, fašističke i nasilničke ispade navijača, onda postajemo
zabrinuti za imidž zemlje koja teži demokratskim vrednostima i
proklamovanom antifašizmu. Međutim, mnogo više od potrebe da izgledamo
civilizovano u očima sveta, trebamo da budemo zabrinuti zbog suptilne i
postepene fašizacije društva, koja u određenim političkim prilikama
prerasta u političke pokrete i programe na šta, kao što može da se vidi u
poslednje vreme, nisu imune ni najnaprednije evropske zemlje. Stadioni
onda neretko postaju mesta inscenacije, okupljanja i organizovanja
fašistoidnih grupa, a posredno i mesta društvene normalizacije takvih
tendencija.
Lumpenproletarizacija mladih
ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji
se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama
tog tipa. Stadioni i arene tako postaju mesta gde se akumulira
nezadovoljstvo prekarizovane mladosti, koja je zajedno sa svojim
roditeljima najveći “gubitnik tranzicije”. Upravo zbog toga, u
tranzicijskom poretku, bolje reći haosu divljeg kapitalizma, sport kao
institucija neretko dobija vrlo specifičnu i problematičnu ulogu.
Energija koja treba da donese promenu i ustane protiv tranzicijske
nepravde, umesto da postane svesna sebe kao klase, pretvara se u
iracionalnu stihiju koja se vodi lažnim idolima kluba ili nacije. S
druge strane, uspesi sportista i nacionalni naboj nude samo trenutno
zadovoljstvo i osećaj povraćenog dostojanstva, izgubljenog nedaćama i
poniženjima rata i neimaštine. Narodnjački populizam je zbog toga uvek
blizak sportu u kojem vlada iracionalnost i tu se jasno vidi istorodnost
politike i sporta, gde ne dolazi samo do politizacije sporta, već
sportizacije politike – oni konvergiraju u slogane kao “Forza Italia” i
slične, dok se sami političari služe navijačkom retorikom i tonom.
Sportista: proturečni idol
Treba razumeti da se sportisti, naročito
fudbaleri, nalaze u jednom svetu u kojem dominiraju kriminalci i
lihvari iz menadžerskih struktura, korumpirani kravataši sportskih
organizacija i političari raznih profila, koji svi zajedno eksploatišu
njihovu popularnost, računajući pre svega na njihovu nezrelost. Njih
niko ne vidi u tom smislu kao žrtve, štaviše, dominantna malograđanska
javnost uglavnom im zavidi i u svakoj prilici gleda da ih omalovaži.
Paradoksalno, oni su sa druge strane inaugurisani u idole i ljude koji
trebaju da budu uzori, i to je dominantno mišljenje u svetu, jer sport
kao poslednje utočište morala i fer pleja teži da zadrži auru čistote i
nevinosti. Međutim, do sada niko nije uspeo da objasni kako neko
u svojim dvadesetima, bez obrazovanja i izgrađenih vrednosnih
orijentira, može da bude uzor, da bude svestan društva u kom živi i
svoje prave funkcije u njemu. On jeste uzoran, ali u jednom
drugom smislu, u smislu idola koji treba da sugeriše da je biti uspešan i
popularan najviše životno postignuće, a za to je poželjno biti brutalan
i beskompromisan takmičar. Zbog toga je sportista zahvalna figura za
kapitalistički sistem i socijaldarvinizam koji nagrađuje one koji se
bezobzirno popnu do samog vrha.
Nacionalizam ima neverovatnu sposobnost
regeneracije i njega desnica koristi u srednjoročne i kratkoročne
dnevnopolitičke svrhe. U nedostatku kolektivnih događaja u kojima ima
priliku da učestvuje čitava nacija, sport postaje gotovo jedino polje
ispoljavanja nacionalizma u svom vulgarnom obliku. On kao takav postaje
presudan za konstantno osvežavanje nacionalne svesti. Bez ikonografije,
parola, pesama, zastava, običan čovek u svakodnevnom iskustvu ne ume
više da ispolji patriotizam i ljubav prema domovini. Kolektivno
ushićenje, naročito kod uspeha i pobeda, postaje kompenzacija za sva
poniženja i šikaniranja koja se doživljavaju na radnom mestu i u
svakodnevici, i u tom smislu takođe ima katarzično dejstvo, što je
neofrojdijanska teza koja nije prevaziđena.
Klubaška svest, regionalizam, rivalstvo,
državni tim, navijanje, doveli su do takvog stanja svesti da je
nemoguće zamisliti državu i društvo bez sporta. Velika većina mladih
doživljava veći emocionalni lom i u većoj je egzistencijalnoj panici
kada se njihov omiljeni klub nalazi pred bankrotom i gašenjem nego kada
je pred gašenjem veća firma od koje živi lokalna zajednica ili širi
region. Ovo može najbolje da se vidi u periodima krize, kada spašavanje
klubova koji se smatraju nosiocima identiteta ima ogromnu podršku
javnosti, tako da se često novac tih istih poreskih obveznika koji
ostaju bez najosnovnijih uslova za život koristi za opstanak i oporavak
kluba. Nije slučajno što veća ostrašćenost i okrenutost sportskom
kolektivizmu i euforiji koincidiraju upravo sa periodom krize,
tranzicije i drugih društvenih procesa, koji su po svojoj prirodi
stresni i često nepodnošljivi. Zajedno sa nacionalnim timom,
privrženost klubu i aktivno angažovanje imaju presudan politički značaj
za očuvanje socijalnog mira, što političari i institucije
kapitalističkog poretka jako dobro znaju. Gotovo da plaši
pomisao na nestanak sporta, jer bi posledice po društvo i socijalni mir,
a samim tim i poredak, bile katastrofične.
Starorimska maksima “hleba i igara”,
nažalost, ne gubi na svojoj aktuelnosti sve dok postoje izrabljivački
odnosi unutar jednog društva, jer to je najpogodniji i, što je još
važnije, najjeftiniji način imunizacije nižih slojeva i osiromašene
radničke klase te izbegavanja klasnih animoziteta. Nekada je to bila
religija kao opijum za narod, a danas je to sport kao sekularna
religija. Zbog toga, kao što se dete odmalena krsti i veže za veru, koja
je na ovim prostorima gotovo po pravilu u simbiozi sa etničkom
pripadnošću, tako se odmalena zaodeva u klupske i nacionalne šalove i
zastave, i to postaje neotuđivi deo njegovog identiteta koji nosi u
sebi. To prepoznaje kao nešto benigno i vanpolitičko, što u svojoj
suštini nikako nije, jer se afektivna vezanost i nekritički odnos prema
stvarima i stvarnosti najbolje daju eksploatisati.
Sve ovo nije izrečeno sa pozicije
anacionalnog puritanizma koji se gadi prizemnih parola i ikonografije
ili sa pozicije nekakvog samodovoljnog kosmopolitizma koji odozgo
arbitrira. Kod mene lično više preovlađuje žal za poumljenim
patriotizmom i za narodom svesnim svoje društvene realnosti, koju treba
menjati kolektivnim naporom, a ne kolektivnom euforijom.
Nacionalizam u smislu domoljublja ima svoju svrhu u momentima kada su
ugroženi identitet ili kultura jednog naroda ili kada se na osnovama
nacionalne svesti artikulišu kulturni ili ekonomski antiimperijalizam i
druge vrste otpora. Međutim, ako se karakter društvenih pojava postavi u
istorijsku ravan, dolazi se do spoznaje da sport, religija,
nacionalizam, kako u određenim istorijskim trenucima mogu da služe
emancipaciji, tako u nekim drugim služe konzerviranju postojećih odnosa i
gramšijanskoj integraciji u kapitalistički vrednosni horizont.
Ova vrsta kulturne hegemonije jača kada treba sprovesti ekonomsku liberalizaciju. Ovi
narativi samo su simptom iskrivljene svesti i, kao što je pokazala naša
nedavna prošlost, u pravilu služe da bi se iza njih sprovela prvobitna
akumulacija i razvlašćivanje radnika kroz privatizaciju, drugim rečima
klasična pljačka. Zbog svega toga ostaje nerazumljivo zašto
kritička teorija i levica hronično izbegavaju da analiziraju
profesionalni sport u njegovoj društvenoj suštini, tj. kao funkcionalni
element unutar klasnog sistema eksploatacije, koji služi njegovom
održavanju i učvršćenju. Obično se fokusiraju na karakter sporta kao
akumulatora nacionalističkih i drugih strasti, što on i jeste, ali ne
prepoznaju ulogu sporta u društvenoistorijskom totalitetu, u kojem on
neretko igra ulogu kao institucija kapitalističkog poretka par ekselans.
Preneto iz: Le Monde Diplomatique
