четвртак, 31. март 2011.
AZRA-FLASH
ništa se ne događa kad si dolje i kad si sam
i kad noći vuku u podsvijest sve do sjećanja
lavina kotrljajućih tegova na nogama pritiska
i znoj tek kasnije počinje da smeta
tek kasnije budi se grad
neke poderane ulice
bljesak mokrih tračnica
prvi tramvaj preko trešnjevke
raste u mojim očima
jutro obilazi scenu rutinski
s dužnim poštovanjem
ja se uklanjam s puta
dvostruka krinka na njegovom licu
čini suvišnom svaku providnost
kako da se kontroliram kad me ubija osjećaj
tako drugačiji od svega što razumijem
od svega što želim da vidim
nešto kao flash
gledao sam opet film o beznađu
ili je to možda bila kronika nepoznatog
jer tako se zvao čovjek ni živ ni mrtav ni pomorac
ako ikad ispunim želju
i ti mi daš za pravo misleći
to je jedini način da ga zadržim
ako ikad dospijem tamo gdje prestaje strah
bit' ću spreman da zaboravim
neke poderane ulice
bljesak mokrih tračnica
prvi tramvaj preko trešnjevke
sjaj u tvojim očima...
среда, 30. март 2011.
Grafiti
-Prolece je a ja zivim u Srbiji
-Ako mi pozajmis sto maraka bicu ti duznik celog zivota
-Ucini nesto za otacbinu – emigriraj
-Nikad te necu zaboraviti-samo idi
-Cekaj me Beograde vraticu se
-Ko umre s jeseni za njega nema zime
-Budi uz mene kad odem od tebe
-Obicnog coveka ne zanima politika.Ni politiku ne zanima obican covek
-Socijalizam i pakao povezuje mit o zajednickom kazanu
-Zene se dele na udovice i one koje rade na tome
-Razlika izmedu muve i slona je u tome sto slonovi ne lete u rojevima
-Amerikanci svoje ljude salju na mesec a mi svoje i na mesec i na vise godina
-Izmakao sam mu stolicu.Nije pao-ostao je da visi
-Neko drugi ce morati da plati ceh-mi ovakav zivot nismo narucili
-Haos –to je kada muslimani objasnjavaju budistima zasto ih katolici stite od pravoslavaca
-Kad god viknem “PIVO” dode kelner.Kad viknem kelner,opet dode kelner.Izes ti nase pivo
-Ne cudi me sto je tata pobegao od kuce,ali zasto papagaj?Njega smo bas redovno hranili
-Smesi nam se bolje sutra-crkava od smeha
-Volim tastu kao COCA COLU.Hladnu i na stolu
-Komunizam je sigurno izmislio politicar,naucnik bi prvo napravio eksperiment sa misevima
-Mene novac i slava ne zanimaju.Zanima me samo novac
-Mi nismo hipici.Mi smo DECA kuce CVECA
-Mozda i nisam dobar u krevetu,ali cu u memoarima cuda da napravim
-Imam problema sa zenom-mesa mi se u brak
-Stedite suzavac plakacemo i bez njega
-Ubij jednoga onda si ubica
ubij hiljadu onda si heroj
ubij milione onda si drzavnik
-Posto pametniji popusta glupaci vladaju svetom
-Maticar je sudija koji osuduje na dozivotnu
-Muskarci su kao enciklopedija:debeli,dosadni i misle da sve znaju
-Jedino ekser ne ide glavom kroz zid
-Pametni se ljudi mladi zene a mudri nikada
-Vodi zenu uvek sa sobom nikad ne znas kad ti moze zatrebati
-Da poludi ne bi se poznalo
-Austrija to je Nemacka van sebe
-Golubovi to su ptice serice
-Razlog sto mnogo zena od cetrdeset godina boluje od raznih bolesti je u tome sto vecina njih ima preko pedeset
-Zao mi je sto vise nikad necu imati dvadeset godina-ni pod sobom
-Ljudska pamet je ogranicena glupost nije
-Ne smeta mi sto sanjam na engleskom ali me nerviraju nemacki titlovi
-Gresiti je ljudski ali je osecaj bozanski
-Teorija relativitete:jedna dlaka u supi je relativno mnogo,a jedna dlaka na glavi je relativno malo
-Makedonci su Srbi sa pogolemata govorna mana
-Moj drug Ljuba najvise voli sedmu Boziju zapovest NE CINI PRE LJUBE
-Volecu te do smrti-tvoje
-U Srbiji duvaju razni vetrovi a duva i omladina
-Jugoslavija je pederacija Crne Gore i Srbije
-Bombardujte pa da krecim
-Govori srpski da te ceo svet bombarduje
-Slobodane,jedini put kad si nam trebao nisi bio kod kuce!
-Cuvaj se psa ima buve
-Violina je zivcani instrument
-Policija pazi da nas ne bije maler
-Sjasi Murta lud je ovo konj
-Nema brasna nema hleba Glasali ste TAKO TREBA
-Daska u glavi nije nevazan deo namestaja
-U ovu prostoriju svako unese radost-neko kad ude neko kad izade
-Niko nije ravnodusan kad ga zena ostavi-neki slave do kraja zivota
-Ima raznih bolesti tvoja je neispitana
-Infarkt ma kakav da je,od srca je
-Svi su bili na mojoj strani zato se camac i prevrnuo
-SVE SU GLJIVE JESTIVE ALI NEKE SAMO JEDANPUT
-Ako vam ide suvise lako pogledajte bolje mozda vam ide nizbrdo
-Zivi brzo zivot je kratak
-Vlada stedi-dvadeset ministra deli jedan mozak
-Najlaksi nacin da ti ime dospe u novine je da ih citas dok prelazis ulicu
-Ide Mile lajkovackom prugom-igra se zivotom
-Trazio je zenu preko oglasa.Stotine ljudi se javilo sa molbom:Uzmite moju!
-Samo jednom se ljubi-sve je ostalo praksa
-Ne volim mitinge,tu najbolja mesta uvek zauzme policija
-Kad pandur skoci u vodu cuje se GLUP!
-Tito vrati se sve ti je oprosteno
-Bolje cutati i biti smatran glupim nego progovoriti i otkloniti svaku sumnju
-Dvadeset godina smo moja zena i ja bili srecni a onda smo se upoznali
-Ocaj-to je kad odseces prst da ne bi isao u vajsku a komisija te odbije zbog ravnih tabana
-Ko peva zlo ne misli a ko misli nije mu do pesme
-Umoljavaju se Beogradani da zive kako znaju.Na groblju nema mesta
-Dobar pasulj daleko se cuje
-(natpis iznad psoara)
Primakni se nije ti toliki
-Ja necu kako drugi oce ,kad ne mogu ni kako ja ocu.
-Ako mi pozajmis sto maraka bicu ti duznik celog zivota
-Ucini nesto za otacbinu – emigriraj
-Nikad te necu zaboraviti-samo idi
-Cekaj me Beograde vraticu se
-Ko umre s jeseni za njega nema zime
-Budi uz mene kad odem od tebe
-Obicnog coveka ne zanima politika.Ni politiku ne zanima obican covek
-Socijalizam i pakao povezuje mit o zajednickom kazanu
-Zene se dele na udovice i one koje rade na tome
-Razlika izmedu muve i slona je u tome sto slonovi ne lete u rojevima
-Amerikanci svoje ljude salju na mesec a mi svoje i na mesec i na vise godina
-Izmakao sam mu stolicu.Nije pao-ostao je da visi
-Neko drugi ce morati da plati ceh-mi ovakav zivot nismo narucili
-Haos –to je kada muslimani objasnjavaju budistima zasto ih katolici stite od pravoslavaca
-Kad god viknem “PIVO” dode kelner.Kad viknem kelner,opet dode kelner.Izes ti nase pivo
-Ne cudi me sto je tata pobegao od kuce,ali zasto papagaj?Njega smo bas redovno hranili
-Smesi nam se bolje sutra-crkava od smeha
-Volim tastu kao COCA COLU.Hladnu i na stolu
-Komunizam je sigurno izmislio politicar,naucnik bi prvo napravio eksperiment sa misevima
-Mene novac i slava ne zanimaju.Zanima me samo novac
-Mi nismo hipici.Mi smo DECA kuce CVECA
-Mozda i nisam dobar u krevetu,ali cu u memoarima cuda da napravim
-Imam problema sa zenom-mesa mi se u brak
-Stedite suzavac plakacemo i bez njega
-Ubij jednoga onda si ubica
ubij hiljadu onda si heroj
ubij milione onda si drzavnik
-Posto pametniji popusta glupaci vladaju svetom
-Maticar je sudija koji osuduje na dozivotnu
-Muskarci su kao enciklopedija:debeli,dosadni i misle da sve znaju
-Jedino ekser ne ide glavom kroz zid
-Pametni se ljudi mladi zene a mudri nikada
-Vodi zenu uvek sa sobom nikad ne znas kad ti moze zatrebati
-Da poludi ne bi se poznalo
-Austrija to je Nemacka van sebe
-Golubovi to su ptice serice
-Razlog sto mnogo zena od cetrdeset godina boluje od raznih bolesti je u tome sto vecina njih ima preko pedeset
-Zao mi je sto vise nikad necu imati dvadeset godina-ni pod sobom
-Ljudska pamet je ogranicena glupost nije
-Ne smeta mi sto sanjam na engleskom ali me nerviraju nemacki titlovi
-Gresiti je ljudski ali je osecaj bozanski
-Teorija relativitete:jedna dlaka u supi je relativno mnogo,a jedna dlaka na glavi je relativno malo
-Makedonci su Srbi sa pogolemata govorna mana
-Moj drug Ljuba najvise voli sedmu Boziju zapovest NE CINI PRE LJUBE
-Volecu te do smrti-tvoje
-U Srbiji duvaju razni vetrovi a duva i omladina
-Jugoslavija je pederacija Crne Gore i Srbije
-Bombardujte pa da krecim
-Govori srpski da te ceo svet bombarduje
-Slobodane,jedini put kad si nam trebao nisi bio kod kuce!
-Cuvaj se psa ima buve
-Violina je zivcani instrument
-Policija pazi da nas ne bije maler
-Sjasi Murta lud je ovo konj
-Nema brasna nema hleba Glasali ste TAKO TREBA
-Daska u glavi nije nevazan deo namestaja
-U ovu prostoriju svako unese radost-neko kad ude neko kad izade
-Niko nije ravnodusan kad ga zena ostavi-neki slave do kraja zivota
-Ima raznih bolesti tvoja je neispitana
-Infarkt ma kakav da je,od srca je
-Svi su bili na mojoj strani zato se camac i prevrnuo
-SVE SU GLJIVE JESTIVE ALI NEKE SAMO JEDANPUT
-Ako vam ide suvise lako pogledajte bolje mozda vam ide nizbrdo
-Zivi brzo zivot je kratak
-Vlada stedi-dvadeset ministra deli jedan mozak
-Najlaksi nacin da ti ime dospe u novine je da ih citas dok prelazis ulicu
-Ide Mile lajkovackom prugom-igra se zivotom
-Trazio je zenu preko oglasa.Stotine ljudi se javilo sa molbom:Uzmite moju!
-Samo jednom se ljubi-sve je ostalo praksa
-Ne volim mitinge,tu najbolja mesta uvek zauzme policija
-Kad pandur skoci u vodu cuje se GLUP!
-Tito vrati se sve ti je oprosteno
-Bolje cutati i biti smatran glupim nego progovoriti i otkloniti svaku sumnju
-Dvadeset godina smo moja zena i ja bili srecni a onda smo se upoznali
-Ocaj-to je kad odseces prst da ne bi isao u vajsku a komisija te odbije zbog ravnih tabana
-Ko peva zlo ne misli a ko misli nije mu do pesme
-Umoljavaju se Beogradani da zive kako znaju.Na groblju nema mesta
-Dobar pasulj daleko se cuje
-(natpis iznad psoara)
Primakni se nije ti toliki
-Ja necu kako drugi oce ,kad ne mogu ni kako ja ocu.
понедељак, 28. март 2011.
Nepovratna pesma - Miroslav Antić
Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš,
nemoj da mi nešto petljaš
nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka
nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati,
tu je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
i ostati.
Očima se u svet trči,
glavom rije mlako veče,
od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al’ kad pođeš – nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek’ od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš – kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš,
il’ sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.
недеља, 27. март 2011.
Sela smo izgubili, na redu gradovi
Izvor: Novosti
Beograd -- Regioni se sve više prazne, a stanovništvo i novac koncentrišu se u par gradova. Za 10 godina nestalo 26 varoši. Iz manjih mesta otišlo četvrt miliona ljudi.
Srbija se „zgušnjava“ u centralnom delu, rubovi se prazne, varošice se prepolovile, a sela gase. Za poslom se ide u Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac...
Prvo zamire privreda, a onda beže ljudi. Trećina opština u Srbiji spada u kategoriju nerazvijenih, a u njima živi milion stanovnika. Upravo iz siromašnih krajeva ljudi se masovno iseljavaju.
Samo za šest godina iz najsiromašnijih opština otišlo je 62.000 stanovnika. Crna Trava izgubila je svakog trećeg žitelja, a Ražanj, Babušnica i Gadžin Han 15 odsto.
|
Nezaposlenost je u ovim krajevima duplo veća od, ionako očajnog, republičkog proseka, pa gotovo svaki drugi radno sposoban sedi kod kuće.
"Najalarmantnije je u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji. Nerazvijenost uslovljava migracije, pa i ono malo mladog stanovništa odlazi u Beograd, Novi Sad i Niš. Istočna i južna Srbija se „čiste“, i to su oblasti bez ikakve demografske budućnosti. Ostaće prazne", ukazuje na zabrinjavajući scenario demograf Ivan Marinković, iz Instituta društvenih nauka.
On navodi da je "od siromaštva tih regiona veći problem niska stopa rađanja. Nema mladih, stanovništvo ne može sebe da obnavlja. Zato ni punjenje razvijenih centara nije intenzivno kao sedamdesetih godina".
Naš sagovornik dodaje da je statistika zabrinjavajuća i u ostalim krajevima. Kaže, i Vojvodina se prazni, a najalarmantnija situacija je uz granicu sa Rumunijom, u opštinama poput Plandišta.
"Najalarmantnije je u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji. Nerazvijenost uslovljava migracije, pa i ono malo mladog stanovništa odlazi u Beograd, Novi Sad i Niš. Istočna i južna Srbija se „čiste“, i to su oblasti bez ikakve demografske budućnosti. Ostaće prazne", ukazuje na zabrinjavajući scenario demograf Ivan Marinković, iz Instituta društvenih nauka.
On navodi da je "od siromaštva tih regiona veći problem niska stopa rađanja. Nema mladih, stanovništvo ne može sebe da obnavlja. Zato ni punjenje razvijenih centara nije intenzivno kao sedamdesetih godina".
Naš sagovornik dodaje da je statistika zabrinjavajuća i u ostalim krajevima. Kaže, i Vojvodina se prazni, a najalarmantnija situacija je uz granicu sa Rumunijom, u opštinama poput Plandišta.
Minut do 12 da se započne borba za varošice
Demografi sa zabrinutošću čekaju rezultate popisa stanovništva u oktobru. A i prethodna dva upozorila su na pražnjenje i starenje Srbije - varoši koje imaju od 2.000 do 10.000 žitelja 1991. godine bilo je 430, a 2002. - 26 manje! Broj ljudi koji žive u naseljima sa manje od 2.000 stanovnika, smanjio se za četvrt miliona.
Babušnica (foto: Novosti)
"Bitka za sela odavno je izgubljena. Sada je minut do 12 da se započne borba za varošice. Jer, one se prazne i pune Beograd", upozorava demograf dr Vladimir Nikitović, iz Instituta društvenih nauka.
On navodi da se "sada najviše prazne varošice sa od 10.000 do 30.000 stanovnika i situacija je već alarmanta. Druga linija koja trpi udare su naselja sa 50.000 do 70.000 stanovnika. Kada je u njima zamrla industrija, pretvorili su se u gradove penzionera. Njihovi potomci odlaze u Beograd, Niš ili Novi Sad".
Naš pravac razvoja Nikitović naziva stihijskim. Objašnjava da je i Prostorni plan Srbije, donet prošle godine, predvideo koncentraciju ulaganja pre svega u regione oko Koridora 10. Dobra strategija za očuvanje svih krajeva, kaže, bila bi decentralizacija i regionalizacija.
Prosečna gustina naseljenosti u Srbiji je 100 stanovnika po kvadratnom kilometru, što je, objašnjava Marinković, evropski prosek. On kaže da je naš problem disbalans jer se stanovništvo koncentriše uz rečne tokove, posebno uz Veliku, Zapadnu i Južnu Moravu, a taj tok se poklapa i sa Koridorom 10.
"Infrastruktura je veoma bitna. Pančevo danas egzistira zahvaljujući blizini Beogradu. U Vojvodini je infrastruktura dobra, i to je bitan faktor zašto ona sporije gubi stanovništvo iz ruralnih delova. Centralna Srbija je veoma polarizovana - na gradske centre i mala sela. Što se gradova tiče, puni su Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac, ali i oni u perspektivi gube stanovništvo", naglašava on.
On navodi da se "sada najviše prazne varošice sa od 10.000 do 30.000 stanovnika i situacija je već alarmanta. Druga linija koja trpi udare su naselja sa 50.000 do 70.000 stanovnika. Kada je u njima zamrla industrija, pretvorili su se u gradove penzionera. Njihovi potomci odlaze u Beograd, Niš ili Novi Sad".
Naš pravac razvoja Nikitović naziva stihijskim. Objašnjava da je i Prostorni plan Srbije, donet prošle godine, predvideo koncentraciju ulaganja pre svega u regione oko Koridora 10. Dobra strategija za očuvanje svih krajeva, kaže, bila bi decentralizacija i regionalizacija.
Prosečna gustina naseljenosti u Srbiji je 100 stanovnika po kvadratnom kilometru, što je, objašnjava Marinković, evropski prosek. On kaže da je naš problem disbalans jer se stanovništvo koncentriše uz rečne tokove, posebno uz Veliku, Zapadnu i Južnu Moravu, a taj tok se poklapa i sa Koridorom 10.
"Infrastruktura je veoma bitna. Pančevo danas egzistira zahvaljujući blizini Beogradu. U Vojvodini je infrastruktura dobra, i to je bitan faktor zašto ona sporije gubi stanovništvo iz ruralnih delova. Centralna Srbija je veoma polarizovana - na gradske centre i mala sela. Što se gradova tiče, puni su Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac, ali i oni u perspektivi gube stanovništvo", naglašava on.
U Opovu zarada po stanovniku 1.375 dinara
A kako se gde živi i zašto se znatan deo Srbije prazni, najbolje pokazuju plate. Još bolji pokazatelj je visina zarade po stanovniku, jer se tako realno vidi koliko novca prehrani ukupno stanovništvo nekog grada.
|
Razlike su drastične, pa tako Novi Sad, po glavi stanovnika, mesečno zarađuje 13 puta više nego Opovo. Ili, u Malom Crniću za mesec uspeju da zarade po stanovniku koliko Novosađani za tri dana.
Dakle, sa zaradama koje se mere po stanovniku, prema podacima za prošli mesec, najbolje stoje Novi Sad, sa 17.094, i Beograd, sa 15.991 dinarom. Rekorder je beogradska opština Savski venac, gde je u februaru po stanovniku zarađeno 81.824, a sledi Stari grad sa 60.964 dinara.
Najlošije stoje Opovo, sa 1.375 dinara u proseku, Žitorađa, sa 1.896, Malo Crniće, sa 1.810, i Doljevac, sa 1.924 dinara. Na nivou Srbije, bez Beograda i Novog Sada, prosek je 5.862 dinara u februaru, po stanovniku.
A da bi ovi zabrinjavajući podaci bili bar malo popravljeni, neophodno je smanjiti nezaposlenost i pomagati otvaranje novih radnih mesta. A i to, prema rečima ekonomiste Miroslava Zdravkovića, treba raditi veoma promišljeno.
"Finansiranje novih radnih mesta smisleno je jedino u pasivnim delovima i oblastima udaljenim od autoputa. Investiranje pri tom mora da bude ciljano, u sektore koji ne prave konkurenciju domaćem sektoru", kaže on.
A sve dok nema ciljanih ulaganja, i pare i ljudi koncentrišu se oko nekoliko gradova. Tako, u Beogradskom i Južnobačkom okrugu, kažu podaci Agencije za privredne registre, posluje čak 55 odsto preduzeća u Srbiji. A u pet najnerazvijenijih okruga registrovano je tek 3,7 odsto preduzeća.
Dakle, sa zaradama koje se mere po stanovniku, prema podacima za prošli mesec, najbolje stoje Novi Sad, sa 17.094, i Beograd, sa 15.991 dinarom. Rekorder je beogradska opština Savski venac, gde je u februaru po stanovniku zarađeno 81.824, a sledi Stari grad sa 60.964 dinara.
Najlošije stoje Opovo, sa 1.375 dinara u proseku, Žitorađa, sa 1.896, Malo Crniće, sa 1.810, i Doljevac, sa 1.924 dinara. Na nivou Srbije, bez Beograda i Novog Sada, prosek je 5.862 dinara u februaru, po stanovniku.
A da bi ovi zabrinjavajući podaci bili bar malo popravljeni, neophodno je smanjiti nezaposlenost i pomagati otvaranje novih radnih mesta. A i to, prema rečima ekonomiste Miroslava Zdravkovića, treba raditi veoma promišljeno.
"Finansiranje novih radnih mesta smisleno je jedino u pasivnim delovima i oblastima udaljenim od autoputa. Investiranje pri tom mora da bude ciljano, u sektore koji ne prave konkurenciju domaćem sektoru", kaže on.
A sve dok nema ciljanih ulaganja, i pare i ljudi koncentrišu se oko nekoliko gradova. Tako, u Beogradskom i Južnobačkom okrugu, kažu podaci Agencije za privredne registre, posluje čak 55 odsto preduzeća u Srbiji. A u pet najnerazvijenijih okruga registrovano je tek 3,7 odsto preduzeća.
субота, 26. март 2011.
Odlazak intelektualca, diplomate i humaniste
Živorad Kovačević izvršio samoubistvo
V.M. | 23. 03. 2011.
BEOGRAD - Bivši gradonačelnik Beograda i predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, Živorad Kovačević, izvršio je samoubistvo večeras oko 18 sati u svom stanu u Ulici kneginje Zorke 87 u Beogradu. Nezvanično, Kovačević je sebi oduzeo život hicem iz pištolja.
Njegove komšije iz zgrade pričaju da je bio upadljivo bled kad su ga videli poslednji put, ali nisu mogli sa sigurnošću da kažu šta je Kovačevića moglo da navede na ovaj čin.
- Retko sam ga viđao u poslednje vreme. Izgledao je loše i uglavnom nije bio raspoložen za razgovor. Pre neki dan sam od suseda saznao da mu je supruga nedavno preminula - rekao je jedan od komšija.
Živorad Kovačević rođen je u Jagodini 30. maja 1930. godine. Završio je Šestu mušku gimnaziju i diplomirao 1952. godine na Visokoj novinarsko-diplomatskoj školi u Beogradu. Magistrirao je političke nauke 1961. na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji i specijalizirao međunarodne odnose 1963. na Harvardu, SAD.
Bio je glavni urednik časopisa "Komuna" (1954-62), direktor Republičkog zavoda za javnu upravu (1962-64), podsekretar u Republičkom izvršnom veću Srbije (1964-67), generalni sekretar Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije (1967-73).
Od 1974. bio je osam godina gradonačelnik Beograda, a potom član Saveznog izvršnog veća (SFRJ) i predsednik Komisije za odnose sa inostranstvom (1982-86).
Bio je ambasador SFRJ u Vašingtonu od 1987. do 1989. kad je opozvan zbog neslaganja sa politikom Slobodana Miloševića, koga je javno kritikovao u Vašingtonu. Iz tog mandata ostao je upamćen njegov doprinos prebacivanju zaostavštine američkog naučnika srpskog porekla Nikole Tesle iz SAD u Beograd.
Po povratku iz SAD, dao je otkaz u Saveznom sekretarijatu (ministarstvu) za inostrane poslove i sa nekoliko prijatelja formirao konsultantsku firmu "Pro-man", iz koje se ubrzo povukao i otišao u prevremenu penziju 1991. Bio je aktivan član nekoliko nevladinih organizacija. Od 1994. je bio u Evropskom pokretu u Srbiji, a od 1999. predsednik tog pokreta.
Bio je kopredsednik Igmanske inicijative koja okuplja 140 organizacija iz zemalja tzv. Dejtonskog trougla. Igmanska inicijativa je začetnik projekta "mini-šengena", čija je osnovna ideja da se na teritoriji Jugoistočne Evrope uspostave odnosi slični onima koji postoje u EU, pre svega po pitanju bezviznih režima.
Bio je u grupi od 38 intelektualaca antiratnih aktivista iz tadašnje SR Jugoslavije, okupljenih u toj inicijativi, koji su u aprilu 1995, preko Mađarske i Hrvatske, prešavši planinu Igman, stigli do Sarajeva pod opsadom. Učesnici tog putovanja ostvarili su nameru da podrže Sarajlije i da prisustvuju sednici Srpskog građanskog veća u Sarajevu.
Kovačević je bio i funkcioner Civilnog (srpsko-albanskog) dijaloga; predsednik Asocijacije multietničkih gradova jugoistočne Evrope - PHILIA, koja je osnovana u junu 2005. godine u Zagrebu. Predavao je na diplomatskim akademijama u Beogradu i Podgorici.
Bio je predsednik Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova koji je formiran 6. septembra 2007. na inicijativu šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića.
Dobitnik je međunarodne nagrade "Haas International Award" (2000. godine).
Autor je knjiga "Urbanizacija u svetu i u Jugoslaviji", "SAD i jugoslovenska kriza", "Srbija i svet: između arogancije i poniznosti", "Medjunarodno pregovaranje" i "Amerika i raspad Jugoslavije", kao i tri rečnika na kojima je radio 14 godina: "Srpsko-engleski rečnik idioma, izraza i izreka", "Englesko-srpski frazeološki rečnik" i "Srpsko-engleski frazeološki rečnika".
Govorio je engleski, francuski i ruski jezik. Iza sebe je ostavio kćerku Jelenu i sina Radovana.
Komemoracija i sahrana u subotu u Skupštini grada
Komemoracija povodom smrti Živorada Kovačevića biće održana u subotu, 26. marta, u 13 časova u Skupštini Beograda. Kovačević će biti sahranjen istog dana, u 15 časova na Novom groblju u Beogradu, saopštio je danas Evropski pokret u Srbiji.
| Evropski pokret i Forum: Neizbrisiv doprinos Evropski pokret u Srbiji i Forum za međunarodne odnose izrazili su večeras najdublje žaljenje povodom smrti ambasadora Živorada Kovačevića. Kako su istakli, Kovačević je dao neizbrisiv doprinos izgradnji evropske Srbije, stvaranju nove spoljne politike, normalizaciji i poboljšanju odnosa sa susedima i boljem razumevanju sveta. "Njegov intelekt, ugled, široko znanje, iskustvo, energija, tolerancija, razumevanje, odmerenost i višedecenijska posvećenost napretku Srbije ostaje nam trajna inspiracija. Do poslednjeg dana, kako se ističe, neumorno i nesebično se zalagao za ostvarivanje vrednosti u koje je verovao i na koje je upućivao. Svoja znanja je svesrdno prenosio mnogobrojnim saradnicima, posebno mladima", navedeno je u saopštenju. "Njegova smrt predstavlja veliki gubitak za Evropski pokret, Forum za međunarodne odnose i sve njegove prijatelje i poštovaoce", istaknuto je u saopštenju ovih nevladinih organizacija. Đelić: Iskreno saosećam sa porodicom Potpredsednik vlade za evropske integracije Božidar Đelić izrazio je žaljenje zbog smrti Živorada Kovačevića. "Potresen sam smrću kolege Živorada Kovačevića i iskreno saosećam sa njegovom porodicom i prijateljima. Živorad je dao ogroman doprinos u promociji evropskih i demokratskih vrednosti u Srbiji, borbi za napredak naše zemlje ", izjavio je Đelić. Đilas uputio saučešće Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas uputio je danas izraze saučešća porodici Živorada Kovačevića. "Primite izraze mog najiskrenijeg saučešća. Živorad Kovačević ostaće upamćen kao jedan od najcenjenijih i najuspešnijih gradonačelnika u novijoj istoriji Beograda, čovek koji se zalagao da ovaj grad dobije lice svetske prestonice", naveo je Đilas u telegramu. "Nekadašnjeg ambasadora SFR Jugoslavije u Vašingtonu i predsednika Evropskog pokreta u Srbiji pamtićemo i kao aktivnog borca za ljudska prava, zbog čega će ga se rado sećati i mnogi van Beograda", istakao je Đilas. |
Gorčin Stojanović - kolumna - Pravda za Slađu
Pravda za Slađu
Da se razumemo: niški partijski podmladak nije kriv za ono što im se dogodilo. Jeste da Koja lepo kaže: „mladost ne opravdava besvest“, ali ono što se zbilo na komemorativno-partijskom skupu u Nišu nije ništa drugačije, niti bolje ili gore, od onoga što smo mi, malo stariji, živeli sedamdesetih i, naročito, osamdesetih godina prošlog veka. I tada se jedna partija, naročito posle smrti lidera, ponašala kao čuvar plamena, zaklanjajući se za mistični autoritet pokojnika. I tada su, zarad društvenog promaknuća i raznoraznih vrsta podobnosti, neka deca recitovala, pevala i svirala, stajala uz sliku, ponavljala, mehanički i besvesno, reči koje nisu ni razumeli, ni smatrali svojima.
Na to ih je primoravao društveni mehanizam. To što je taj društveni mehanizam uspona kroz privid aktivizma ostao isti, što nije demontiran, tome nisu krivi omladinci niške Palilule. Baš kao što nisu krivi ni za svoj izgled: on je, naprosto, društveno poželjan – valja biti kul i seksi, valja biti umiljat, ali odlučan; različiti su samo stepeni ukusa i imovnog stanja.
Bavljenje politikom, ako je verovati Maksu Veberu, nekad precenjenom, sada potcenjenom, predstavlja „duhovni rad kao poziv“. To nije nečasna delatnost, uprkos svemu: pokušavati unaprediti društvenu zbilju, imati potrebu za vizijom boljitka, baviti se upravom – sve su to poslovi neophodni pristojnom društvu. Nepristojna je korupcija, ona duhovna pre svega, ona u kojoj nas nešto, u nama ili izvan nas, tera da se ponašate kao idiot, da izgovarate nešto što ne razumete, da vam pojavnost bude važnija od suštine. Iz duhovne proizilazi i svaka druga korupcija, kao i ukupno društveno licemerje, ono isto koje sada razapinje to dvoje koji nisu u stanju zapamtiti dve apstraktne misli koje ne razumeju i koje ih se ne tiču.
Nisu, dakle, krivi Slađa i Dalibor. Nehotično postavši društvena paradigma, oni su, zapravo, žrtve sistema mišljenja i delanja, duha vremena i duha prostora u kojem žive.
Ogledalo nikad nije krivo.
четвртак, 24. март 2011.
среда, 23. март 2011.
15.Haustor - 60-65 - Ulje je na vodi
Želio bih kupit kuću
u Bosutskoj 27a, 2 i 7
proljeće kad stigne 23. ožujak, travanj
stolicu iznesem na verandu.
Drvenu u tamnom laku, s naslonom i udubljenjem
kakva se još uvijek nadje
u uredima, općinama
proljeće kad stigne 23. ožujak, travanj
stolicu iznesem na verandu.
уторак, 22. март 2011.
Spenser Elden postao slavan još kao beba
Pogledajte kako danas izgleda beba s omota albuma "Nevermind"
M. Vukelić | 22. 03. 2011.
Sećate li se bebe s omota legendarnog albuma "Nevermind" grupe "Nirvana"? Ime bebe je Spenser Elden, a on danas ima 20 godina i ponosan je na svoj skromni doprinos istoriji popularne kulture...
Spenser Elden na omotu albuma "Nevermind"...
"Podosta ljudi u svetu je videlo moj penis i to je prilično kul", kaže Spenser. "Ja sam samo normalan dečko koji živi svoj život i trudi se da najbolje iskoristi svoje vreme na ovom svetu". Spenser je na omotu jednog od najuticajnijih albuma u istoriji rokenrola završio slučajno, jer je fotograf Kirk Vedl poznavao Spenserovog oca Rika.
"Kirk me je nazvao i rekao: 'Hej, Rik, hoćeš da zaradiš 200 dolara tako što ćeš svog klinca ubaciti u bazen?'", priseća se Rik Elden.
...i Spenser Elden dvadeset godina kasnije
"Ja sam ga pitao: 'Šta ima?', a on je odgovorio da cele te nedelje snima decu i pozvao me da dođem sa Spenserom do bazena. Niko nije imao pojma o čemu se tu radi..."
Mesec dana kasnije, Rik je video ogroman bilbord na kojem je bio Spenser u bazenu, pokušavajući da uhvati novčanicu od jednog dolara. Tri meseca kasnije, izdavačka kuća "Geffen" poslala je Spenseru platinasti primerak albuma "Nirvane" i plišanog medu...
Spenser danas žali za vremenom kada je nastao album "Nevermind", jer za današnje klince kažu da će pre igrati igricu "Rock Band" na "Xbox-u" nego što će napraviti pravi bend.
"U tome je glavna razlika u odnosu na devedesete - klinci bi u ono vreme stvarno napravili bend!", kaže Spenser, kome drugovi i danas javljaju kada na nekom bilbordu ili prodavnici diskova naiđu na album koji ga je proslavio još kao bebu...
Petar Popović, Kolumna - Matine za stari ludi svet
Petar Popović | 22. 03. 2011.
Toga se ne sećam, prosto nikad nisam zaboravio svaki stepenik Doma omladine. Nas klince u početku, jer smo bili premladi, i nisu sa radošću puštali. Cilj: nekako se promuvati pored Čitine ekipe i krenuti na sprat. U dansing salu ne ulaziš na glavni ulaz, onaj sa desne, nego na onaj manji sa leve strane garderobe. I direktno upadaš u šezdesete. Na bini uzdignutoj pola metra sto i gramofon. Nikola Karaklajić i Buč Mitrović puštaju ploče koje donose diskofili iz celog grada. Tako se bira sadržaj za kultnu radio-emisiju ”Sastanak u 9 i 5”. Posle se uzbuđeni vraćamo kući, svako prepričavajući ličnu verziju onoga šta smo čuli. Kao u pesmi Stonsa, vreme je bilo na našoj strani.
Dok poslednje večeri zime u pretrpanom Klubu književnika stoluje duh Mome Kapora, dvesta metara gore ka centru, na prvom spratu katedrale naše mladosti, jedinstveni doživljaj nekadašnjeg rokenrol Beograda. Na predvečernjem matineu prvi disk džokej grada Sava Radosavljević prekopava po pesmama na kojima smo gradili ukus, a poveći broj starih rokera okupljenih oko sastava Zveri vraća nas u dane gitarijada, zanosa, entuzijazma... Znam, dobro znam da su šezdesete zauvek prohujale. Poroci više nikad tako jeftini i bezazleni. Seks nikad tako dostupan i bezbedan. Niti rokenrol ikad tako velik. Ali...
Kakva poplava uspomena na zabavi za veterane! Uz dva prisutna svedoka olako prepoznaješ junake svoje mladosti koje nisi video decenijama. I svi su raspoloženi i pozitivni: Simke, Boba, Branko, Vanča, Lari, Goran, Đorđe Uzelac, Šane, Džerald, Zoran, Aca, Peđa... istorija Beograda veća od svih partijskih sednica, plenuma i kongresa. Prošlost koje se ne stidimo: Muzičari, diskofili, nekadašnji šizovi i pokoja onomad nedostižna devojka koja još nije rekla svoju poslednju. Slušajući audio lektiru odrastanja, moram priznati: Sada se bolje svira, ali je tempo usporen. Ipak, duh živi.
A slike klize kao kišne kapi po prozorima koji gledaju dole na plato ispred ”Sunca”, zbornog mesta našeg vremena: Siluete pet puta dnevno drže igranke. Poput bioskopa. Od pre podne do ponoći. Uvek prepuno. Slede Zlatni dečaci, Elipse, Crni biseri, Plamenih pet, Bitnici, Best Nothing, Sanjalice... Posle smo tu videli Robote sa sve kamenom, mramorom i željezom. Onda su blesnule Vizije, sa Kićom, Tucom, Jelenkom i Tomom. Pre ”Kose” tu će im se pridružiti Prele. Ljuba Moljac je bio najveći fudbaler na svetu. Ibrica Jusić je uvodio i svog psa na resitale. Prvi džemsešni Njuport džez festivala. Sećam se Arsenovih kabarea. Pamtim leto kad su binu i karijere podelili Bora i Balašević... Svako nabrajanje je skopčano sa grehom zaborava.
Donja sala. 70 stepenika niže. Velika Sara Von. Kartonska karta za prvi javni čas Korni grupe. Koncert časopisa ”Pop ekspres” sa Josipom Lisac i Dinamitima. Debi nastup Riblje čorbe. Kako se samo Džoni Štulić tu pušio i dimio. Ko da zaboravi onih sedam EKV liturgija? U zemlji u kojoj je sloboda bila na samrti i kad su ostali samo rat i pornografija, sećam se Karavana mira od Trsta preko Beograda do Sarajeva. Čak 21 učesnik, a Koja poput Hendriksa samo na bas gitari svira našu himnu! Takav Dom omladine i te dvorane bile su prostor slobode koju smo tražili kad smo stasavali, ujedno i poligon za promociju naših drskih snova.
Nešto kontam: ceo život od pre podneva do večeri. Od onog jutra dok sam se stidljivo peo do ove večeri dok se srećan spuštam niz ta 32 stepenika. Između stoji celih 47 godina. Stenjem ko pun „jugo“ uz Avalu dok idem po večernju dozu lekova. I da vidim, jer sport je rokenrol novog milenijuma, što nam iz Indijan Velsa javlja jedini vesnik dobrih vesti u 2011. godini.
понедељак, 21. март 2011.
Teofil Pančić - Kolumna - Večeras prikazujemo
http://www.b92.net/info/moj_ugao/index.php?yyyy=2011&nav_category=166&nav_id=500447
Srđan Aleksić nije se suprotstavio aistorijskim i apolitičnim slepim silama prirode, nekakvoj elementarnoj nepogodi. Ne, njegov je čin eksplicitno politički, u najplemenitijem smislu reči
Čudno ti je to sa prošlošću: ne samo da ona s protokom vremena nekako postaje sve bolja, daleko bolja od sebe same dok je još bila sadašnjost, nego i mi u njoj postajemo nekako sve bolji što nam je prošlost prošlija (a i što je manje preostalih svedoka naše retroaktivne Vrline). Ovo naročito vredi ako inače baš i nismo bili "dobri", ako se nemamo baš mnogo čime pohvaliti, najblaže rečeno. Evo, osvrnite se oko sebe: nema te hulje koja nije opremljena atestirano savršenom prošlošću.
Nekako baš ovih nedelja, u Trebinju (susedna i prijateljska Bosna i Hercegovina) boravi filmska ekipa, pretežno beogradska, koja snima nešto što se, hm, vrlo neposredno bavi jednom svetlo-mračnom epizodom iz epohe poslednjih kanibalskih ratova na evropskom tlu. Radi se o već prilično razglašenom slučaju Trebinjca Srđana Aleksića, koji je u ratno nedoba stao u odbranu svog sugrađanina Alena Glavovića pred nekakvom naoružanom i uniformisanom "patriotskom" fukarom; Glavović je, pak, bio kriv samo zato što je nosio "pogrešno", muslimansko ime. Njega je Srđan nekako i odbranio (Alen G. danas živi u Švedskoj), ali je to sopstvenom glavom platio.
Kako god, usplahirila se i uzbihozorila krnja trebinjska čaršija (od rata skoro pa "etnički čista", štono bi se reklo) da kako li će ispasti u celovečernjem igranom filmu Srdana Golubovića, ono, nemoj da bi tu slučajno bilo kakvog zlonamernog i iskrivljenog prikazivanja tadašnjih prilika, a i šire... Unapred im se nekako ne sviđa to što filmadžije rade vršljajući im po varoši, a kanda im se ne dopada ni kako izgledaju oni koji bi ih imali impersonalizovati na filmskom platnu, valjda nisu dovoljno visoki, lepi i plavi: "Ne želimo da u svet ode pogrešna slika o našem gradu, kao i o pripadnicima vojske koja ga je branila – poručuju trebinjski demobilisani borci" (Večernje Đe Će Suza No Na Oko Novosti, 15. 3. 2011). A koja je to tačno slika koja bi bila "pogrešna"? To nam se ne objašnjava detaljnije, to se kanda u ovom žargonu podrazumeva.
Naravno da nikada nećete videti ni čuti ništa što bi bilo eksplicitno rečeno protiv uistinu herojskog akta Srđana Aleksića: to se ipak "ne pristoji", toliko su se do sada išlifovali i oni najtvrdokorniji. Baš kao što se, na primer, niko neće javno veseliti ubistvu Zorana Đinđića, pa ipak, nije da dernekovanja ne beše... U čemu je onda problem? Odakle izvire strah, ili bar strepnja za "čast i dostojanstvo", "branilaca grada" (koji vam, avaj, nikako ne bi umeli suvislo i na "čistom srpskom", izražajno i sa razumevanjem, objasniti od koga li su to branili grad koji niko nije napadao, osim ako ga nisu branili od polovine njegovog stanovništva), a koje bi dostojanstvo nekako misteriozno mogla narušiti jedna filmska priča o jednom istovremeno užasnom i veličanstvenom događaju – tačnije o veličanstvenoj pobuni Čoveka protiv razobručene i užasne neljudskosti i zla? Izgleda da se Zabrinuti Rodoljubi nisu dosetili prave reči koja sublimira sve njihove strepnje, pa hajde da im pomognemo: može se reći da se oni panično boje moguće "politizacije slučaja". Eto im termina na korišćenje ubuduće, honorar ne tražim.
E sad, upravo je u tome problem. Ono što je učinio Srđan Aleksić svakako je bio humani čin, i svakako je bilo herojstvo, ali – ne bismo li te iste reči upotrebili i da je Aleksić, šta znam, spasao neko dete iz rečnog brzaka, ili iz postelje u plamenu? Naravno. Međutim, Aleksić se nije suprotstavio slepim silama prirode, elementarnoj nesreći, ili makar pukom ljudskom nemaru, tipa zaboravljene uključene ringle ili zaspivanja za volanom. Ne: ono što je on učinio bio je eksplicitno politički čin, u najplemenitijem smislu reči (dakle, bez ikakve relacije s onim što se ovde pučki podvodi pod pojam "politika"), čak i sasvim nezavisno od toga je li Aleksić u tom – ili bilo kom – trenutku imao ikakvu svest o tome. Verovatno nije: naprosto je reagovao vođen časnim ljudskim impulsom. Zašto, dakle, politički? Zato što Alen Glavović nije bio slučajno viđen za žrtvu, pa ga se i nije moglo i moralo spasavati od nekakve aistorijsko-apolitične puke slučajnosti, od zlog usuda (kao kad nekom prolazniku padne saxija na glavu): naprotiv, da bi postalo opasno po život zvati se i biti Alen Glavović, čovek je morao da se zatekne baš tu, u Trebinju, ili nekom sličnom mestu, i baš tada, tih ratnih godina. Da je tog umalo kobnog dana, 21. januara 1993, bio u, šta znam, Stokholmu, bio bi bezbedan; baš kao što je i u samom Trebinju bio savršeno bezbedan, na primer, 1989. godine. Postojalo je, dakle, u vremensko-prostornom kontekstu u kojem su poletno činodejstvovali današnji "zabrinuti veterani" nešto što možemo nazvati politikom sistematskog etničkog čišćenja, a Glavović je u tome imao biti samo jednom od bezbrojnih hiljada žrtava, ni po čemu različitom od ostalih, od Une do Drine. Celokupna naša stvarnost nakon 1991-92. direktna je (u Bosni, delom u Hrvatskoj), ili malko indirektnija (u Srbiji etc.) posledica toga. Kompletno prenemaganje i srpskih i hrvatskih i kojih god hoćeš "udruženja ratnih veterana", profesionalnih rodoljubaca, desničarskih stranaka, popova, p(j)esnika i Nacionalnih Radenika opšte prakse oko toga kako se o njima i njihovim podvižništvima govori i piše (o suđenjima da i ne govorimo, pu-pu!), posledica je upornosti u nameri da se odgovornost za tu stvarnost ne prizna. Otuda opsesivna briga svih takvih da ih neko slučajno "pogrešno ne prikaže".
Međutim, nevolja je u sledećem: nije pogrešan njihov prikaz, filmski, medijski ili koji već: ne, oni su pogrešni. Pogrešno je ono što su činili, pogrešni su ciljevi u ime kojih su, stvarno ili navodno, to činili, pogrešan je rezultat do kojeg je sve to dovelo, pogrešni su naši balkanski gradovi ovakvi kakvi su sada, nakon njihovog patriotskog cunamija, pogrešne su države u kojima životarimo nakon svega, pogrešna je celokupna stvarnost u koju smo zabasali, kao u nekakav košmar sa one strane ogledala. Ipak, opustite se, jer sve ostalo je, inače, u najboljem mogućem redu!
Nekako baš ovih nedelja, u Trebinju (susedna i prijateljska Bosna i Hercegovina) boravi filmska ekipa, pretežno beogradska, koja snima nešto što se, hm, vrlo neposredno bavi jednom svetlo-mračnom epizodom iz epohe poslednjih kanibalskih ratova na evropskom tlu. Radi se o već prilično razglašenom slučaju Trebinjca Srđana Aleksića, koji je u ratno nedoba stao u odbranu svog sugrađanina Alena Glavovića pred nekakvom naoružanom i uniformisanom "patriotskom" fukarom; Glavović je, pak, bio kriv samo zato što je nosio "pogrešno", muslimansko ime. Njega je Srđan nekako i odbranio (Alen G. danas živi u Švedskoj), ali je to sopstvenom glavom platio.
Kako god, usplahirila se i uzbihozorila krnja trebinjska čaršija (od rata skoro pa "etnički čista", štono bi se reklo) da kako li će ispasti u celovečernjem igranom filmu Srdana Golubovića, ono, nemoj da bi tu slučajno bilo kakvog zlonamernog i iskrivljenog prikazivanja tadašnjih prilika, a i šire... Unapred im se nekako ne sviđa to što filmadžije rade vršljajući im po varoši, a kanda im se ne dopada ni kako izgledaju oni koji bi ih imali impersonalizovati na filmskom platnu, valjda nisu dovoljno visoki, lepi i plavi: "Ne želimo da u svet ode pogrešna slika o našem gradu, kao i o pripadnicima vojske koja ga je branila – poručuju trebinjski demobilisani borci" (Večernje Đe Će Suza No Na Oko Novosti, 15. 3. 2011). A koja je to tačno slika koja bi bila "pogrešna"? To nam se ne objašnjava detaljnije, to se kanda u ovom žargonu podrazumeva.
Naravno da nikada nećete videti ni čuti ništa što bi bilo eksplicitno rečeno protiv uistinu herojskog akta Srđana Aleksića: to se ipak "ne pristoji", toliko su se do sada išlifovali i oni najtvrdokorniji. Baš kao što se, na primer, niko neće javno veseliti ubistvu Zorana Đinđića, pa ipak, nije da dernekovanja ne beše... U čemu je onda problem? Odakle izvire strah, ili bar strepnja za "čast i dostojanstvo", "branilaca grada" (koji vam, avaj, nikako ne bi umeli suvislo i na "čistom srpskom", izražajno i sa razumevanjem, objasniti od koga li su to branili grad koji niko nije napadao, osim ako ga nisu branili od polovine njegovog stanovništva), a koje bi dostojanstvo nekako misteriozno mogla narušiti jedna filmska priča o jednom istovremeno užasnom i veličanstvenom događaju – tačnije o veličanstvenoj pobuni Čoveka protiv razobručene i užasne neljudskosti i zla? Izgleda da se Zabrinuti Rodoljubi nisu dosetili prave reči koja sublimira sve njihove strepnje, pa hajde da im pomognemo: može se reći da se oni panično boje moguće "politizacije slučaja". Eto im termina na korišćenje ubuduće, honorar ne tražim.
E sad, upravo je u tome problem. Ono što je učinio Srđan Aleksić svakako je bio humani čin, i svakako je bilo herojstvo, ali – ne bismo li te iste reči upotrebili i da je Aleksić, šta znam, spasao neko dete iz rečnog brzaka, ili iz postelje u plamenu? Naravno. Međutim, Aleksić se nije suprotstavio slepim silama prirode, elementarnoj nesreći, ili makar pukom ljudskom nemaru, tipa zaboravljene uključene ringle ili zaspivanja za volanom. Ne: ono što je on učinio bio je eksplicitno politički čin, u najplemenitijem smislu reči (dakle, bez ikakve relacije s onim što se ovde pučki podvodi pod pojam "politika"), čak i sasvim nezavisno od toga je li Aleksić u tom – ili bilo kom – trenutku imao ikakvu svest o tome. Verovatno nije: naprosto je reagovao vođen časnim ljudskim impulsom. Zašto, dakle, politički? Zato što Alen Glavović nije bio slučajno viđen za žrtvu, pa ga se i nije moglo i moralo spasavati od nekakve aistorijsko-apolitične puke slučajnosti, od zlog usuda (kao kad nekom prolazniku padne saxija na glavu): naprotiv, da bi postalo opasno po život zvati se i biti Alen Glavović, čovek je morao da se zatekne baš tu, u Trebinju, ili nekom sličnom mestu, i baš tada, tih ratnih godina. Da je tog umalo kobnog dana, 21. januara 1993, bio u, šta znam, Stokholmu, bio bi bezbedan; baš kao što je i u samom Trebinju bio savršeno bezbedan, na primer, 1989. godine. Postojalo je, dakle, u vremensko-prostornom kontekstu u kojem su poletno činodejstvovali današnji "zabrinuti veterani" nešto što možemo nazvati politikom sistematskog etničkog čišćenja, a Glavović je u tome imao biti samo jednom od bezbrojnih hiljada žrtava, ni po čemu različitom od ostalih, od Une do Drine. Celokupna naša stvarnost nakon 1991-92. direktna je (u Bosni, delom u Hrvatskoj), ili malko indirektnija (u Srbiji etc.) posledica toga. Kompletno prenemaganje i srpskih i hrvatskih i kojih god hoćeš "udruženja ratnih veterana", profesionalnih rodoljubaca, desničarskih stranaka, popova, p(j)esnika i Nacionalnih Radenika opšte prakse oko toga kako se o njima i njihovim podvižništvima govori i piše (o suđenjima da i ne govorimo, pu-pu!), posledica je upornosti u nameri da se odgovornost za tu stvarnost ne prizna. Otuda opsesivna briga svih takvih da ih neko slučajno "pogrešno ne prikaže".
Međutim, nevolja je u sledećem: nije pogrešan njihov prikaz, filmski, medijski ili koji već: ne, oni su pogrešni. Pogrešno je ono što su činili, pogrešni su ciljevi u ime kojih su, stvarno ili navodno, to činili, pogrešan je rezultat do kojeg je sve to dovelo, pogrešni su naši balkanski gradovi ovakvi kakvi su sada, nakon njihovog patriotskog cunamija, pogrešne su države u kojima životarimo nakon svega, pogrešna je celokupna stvarnost u koju smo zabasali, kao u nekakav košmar sa one strane ogledala. Ipak, opustite se, jer sve ostalo je, inače, u najboljem mogućem redu!
Srbija najviše izgubila krahom SFRJ
Izvor: Blic
Beograd -- Da se nije raspala Jugoslavija, Srbija bi odavno bila članica Evropske unije, živeli bismo kao Grci ili Španci i vozili se putevima.
foto: webshots/zarko1203
Bar tri fabrike automobila koje su devedesetih došle u Slovačku danas bi bile po Šumadiji.
U investiciju Fijata ne bismo gledali kao ozebli u sunce, a umesto 320 evra, u Srbiji bi se u proseku zarađivalo bar 700 evra, koliko je danas prosečna plata u Hrvatskoj.
INA i NIS su mogli da kupe mađarski Mol na primer, a Krka, Pliva i Galenika da drže dobar deo tržišta lekova u Istočnoj Evropi. Gorenje bi preuzelo nišku elektronsku industriju, uz put još i RIZ i “Rudi Čajavec”. Jugoslovenski tenkovi bi i dalje bili konkurentni na svetskoj pijaci, a odustajanje od planirane proizvodnje lovca mlaznjaka verovatno bi bilo nadomešteno proizvodnjom manjih civilnih aviona u pančevačkoj Utvi.
|
Jugoslavija bi bila sportska i turistička sila koju bi, kao članicu EU, sa respektom slušali u Briselu. Moglo je za dve decenije i ovako, a ispalo je sve drugačije i uglavnom lošije za sve bivše republike i njihove građane.
Za 20 godina, koliko je prošlo od destabilizacije i raspada SFRJ, Srbija je izgubila najveći deo onoga čime se dičila osamdesetih godina. Tako je dovela u pitanje ne samo opstanak hiljade porodica već je izvukla i najdeblji kraj od svih republika.
Nema ekonomiste koji neće reći da je među članicama bivše Jugoslavije danas najveći gubitnik upravo naša zemlja, zajedno sa BiH, a da su najbolje prošle Slovenija i Hrvatska.
"Sigurno bismo bili u Evropi", počinje prilično nostalgično priču ekonomista Zoran Popov kome je vrlo dobro poznata srpska ekonomija iz osamdesetih godina.
"Kao bivša republika danas bismo imali sve, prvo životni standard na visokom nivou jer je Jugoslavija bila razvijena poput Grčke, Španije i Portugalije. Od Mađarske do Crne Gore bismo sigurno išli auto-putem i nesporno bi imali sve koridore. Fabrike bi radile, a visoka nezaposlenost bi bila misaona imenica", priča Popov.
Veruje se da bi Srbija prvo sačuvala jaku proizvodnju. Danas je industrija na nivou od 37 odsto one iz 1986. godine. I bruto društveni proizvod je na trećini BDP od pre 30 godina.
Za 20 godina, koliko je prošlo od destabilizacije i raspada SFRJ, Srbija je izgubila najveći deo onoga čime se dičila osamdesetih godina. Tako je dovela u pitanje ne samo opstanak hiljade porodica već je izvukla i najdeblji kraj od svih republika.
Nema ekonomiste koji neće reći da je među članicama bivše Jugoslavije danas najveći gubitnik upravo naša zemlja, zajedno sa BiH, a da su najbolje prošle Slovenija i Hrvatska.
"Sigurno bismo bili u Evropi", počinje prilično nostalgično priču ekonomista Zoran Popov kome je vrlo dobro poznata srpska ekonomija iz osamdesetih godina.
"Kao bivša republika danas bismo imali sve, prvo životni standard na visokom nivou jer je Jugoslavija bila razvijena poput Grčke, Španije i Portugalije. Od Mađarske do Crne Gore bismo sigurno išli auto-putem i nesporno bi imali sve koridore. Fabrike bi radile, a visoka nezaposlenost bi bila misaona imenica", priča Popov.
Veruje se da bi Srbija prvo sačuvala jaku proizvodnju. Danas je industrija na nivou od 37 odsto one iz 1986. godine. I bruto društveni proizvod je na trećini BDP od pre 30 godina.
Srbija je u zapadnoj Evropi bila naveliko poznata po tekstilnoj industriji, izvozili smo i obuću, imali jaku prehrambenu industriju, a ozbiljan rejting je nosila i kragujevačka Zastava. Danas nemamo ni Centrotekstil, ni Kluz, propali su i Beko, EI Niš, industrija satova Insa, tekstilna industrija Zemun (TIZ)...
"Od solidne industrije obuće ostao je samo Boreli. Sećam se fabrike auto-ventila u Sremskoj Mitrovici za koju su britanski stručnjaci tvrdili da je u rangu najboljih u Evropi. I bila je, sve dok nije privatizovana, a kasnije i ugašena. Ispustili smo i auto-fabrike. Danas Slovačka ima Hjundai, Kiju, Sitroen, Pežo, a devedesetih godina nije imala ništa od toga. Sve je to moglo biti u Srbiji", kaže Popov.
Procenjuje da je BDP danas mogao da bude dvostruko veći. Ovako ćemo, tvrdi Popov, nivo iz osamdesetih dostići 2025. godine.
"Od solidne industrije obuće ostao je samo Boreli. Sećam se fabrike auto-ventila u Sremskoj Mitrovici za koju su britanski stručnjaci tvrdili da je u rangu najboljih u Evropi. I bila je, sve dok nije privatizovana, a kasnije i ugašena. Ispustili smo i auto-fabrike. Danas Slovačka ima Hjundai, Kiju, Sitroen, Pežo, a devedesetih godina nije imala ništa od toga. Sve je to moglo biti u Srbiji", kaže Popov.
Procenjuje da je BDP danas mogao da bude dvostruko veći. Ovako ćemo, tvrdi Popov, nivo iz osamdesetih dostići 2025. godine.
Dug Srbije veći od duga SFRJ
Od početka tranzicije, nakon političkih promena, sve bivše socijalističke zemlje su imale pad BDP-a, neke od njih i ozbiljnijih razmera. Prva je nivo iz 1989. godine dostigla Poljska (1995), pa Slovenija (1998) i Mađarska (2000). Ostale su to uspele posle više od dekade.
|
Jedine koje nisu ni do danas dostigle nivo iz 1989. su dve najviše opterećene politikom – Srbija i Ukrajina.
Prvih 10 godina 21. veka predstavljaju, dakle, dekadu stagnacije uprkos milijardama direktnih inostranih investicija, fondovima pomoći, donacijama i zaduživanju. Srbija je 1990-ih napravila nekoliko istorijski jedinstvenih ekonomskih poteza kojima je praktično uništila sopstvenu ekonomiju.
Najveća hiperinflacija u svetskoj istoriji, finansiranje više ratova, prestanak ulaganja u održavanje postojećih kapaciteta, uništavanje nasleđenih institucija, rast javne potrošnje... Ukupan spoljni dug Srbije danas je 23 milijarde evra, dok je spoljni dug SFRJ iznosio 25 milijardi dolara.
Danas bi u proseku zarađivali bar kao građani Hrvatske, ocenjuju ekonomisti. I penzioneri bi u proseku svakog meseca dobijali 320 umesto 210 evra. Kad bi se novčanici bivših jugoslovenskih državljana merili po debljini, najbolje su prošli Slovenci koji su u 2011. ušli sa primanjima od 1.000 evra mesečno. U Hrvatskoj zarađuju 300 evra manje, slede Crna Gora, BiH, Srbija i Makedonija.
Prvih 10 godina 21. veka predstavljaju, dakle, dekadu stagnacije uprkos milijardama direktnih inostranih investicija, fondovima pomoći, donacijama i zaduživanju. Srbija je 1990-ih napravila nekoliko istorijski jedinstvenih ekonomskih poteza kojima je praktično uništila sopstvenu ekonomiju.
Najveća hiperinflacija u svetskoj istoriji, finansiranje više ratova, prestanak ulaganja u održavanje postojećih kapaciteta, uništavanje nasleđenih institucija, rast javne potrošnje... Ukupan spoljni dug Srbije danas je 23 milijarde evra, dok je spoljni dug SFRJ iznosio 25 milijardi dolara.
Danas bi u proseku zarađivali bar kao građani Hrvatske, ocenjuju ekonomisti. I penzioneri bi u proseku svakog meseca dobijali 320 umesto 210 evra. Kad bi se novčanici bivših jugoslovenskih državljana merili po debljini, najbolje su prošli Slovenci koji su u 2011. ušli sa primanjima od 1.000 evra mesečno. U Hrvatskoj zarađuju 300 evra manje, slede Crna Gora, BiH, Srbija i Makedonija.
Slovenija je najbolje prošla
Ljubomir Madžar se bavi ekonomijom 45 godina, magistrirao je u Americi i pamti Sloveniju kao zemlju koja je uvek bila naprednija od ostalih jugoslovenskih republika.
| Zemlja | Plate | Penzije |
| Slovenija | 1.040 | 604 |
| Hrvatska | 735 | 326 |
| Crna Gora | 505 | 255 |
| BiH | 399 | 168 |
| Srbija | 326 | 210 |
| Makedonija | 321 | 244 |
"Slovenija je najbolje prošla. Na drugom mestu je Hrvatska, koju je spasao turizam. Srbija je veći gubitnik od Crne Gore, ali u nivou BiH koja se brzo oporavlja. Makedonija ima unutrašnje političke probleme i njena budućnost je neizvesna", kaže Madžar.
On dodaje i da je Slovenija pre 30 godina imala duplo veći dohodak po stanovniku od Srbije. Uvek je bila efikasnija jer nije imala političke probleme. Srbija je istovremeno politički rasparčana na mnogo stranaka, a definicija je da sa političkim trvenjem obavezno trpi ekonomija.
Po dva vrlo važna makroekonomska aspekta, stanje infrastrukture i efikasnosti pravnog sistema, bivše jugoslovenske zemlje se dosta razlikuju. Poznat je problem loše infrastrukture u Srbiji. Ona je jedna od retkih tranzicijskih zemalja koja nije ulagala ni u novu niti u održavanje postojeće infrastrukture, pa je zajedno s Ukrajinom na začelju tranzicijskih zemalja po razvijenosti infrastrukture.
Začuđuje da Srbija već dvadeset godina nema realizovanih ozbiljnijih infrastrukturnih investicija. Koridor 10 i danas je samo priča u nastavcima. Hrvatska je istovremeno puteve na nivou onih u Austriji izgradila posle rata 1995. godine.
On dodaje i da je Slovenija pre 30 godina imala duplo veći dohodak po stanovniku od Srbije. Uvek je bila efikasnija jer nije imala političke probleme. Srbija je istovremeno politički rasparčana na mnogo stranaka, a definicija je da sa političkim trvenjem obavezno trpi ekonomija.
Po dva vrlo važna makroekonomska aspekta, stanje infrastrukture i efikasnosti pravnog sistema, bivše jugoslovenske zemlje se dosta razlikuju. Poznat je problem loše infrastrukture u Srbiji. Ona je jedna od retkih tranzicijskih zemalja koja nije ulagala ni u novu niti u održavanje postojeće infrastrukture, pa je zajedno s Ukrajinom na začelju tranzicijskih zemalja po razvijenosti infrastrukture.
Začuđuje da Srbija već dvadeset godina nema realizovanih ozbiljnijih infrastrukturnih investicija. Koridor 10 i danas je samo priča u nastavcima. Hrvatska je istovremeno puteve na nivou onih u Austriji izgradila posle rata 1995. godine.
Rascepkano tržište
Statistika govori i da se teško borimo sa problemom funkcionisanja pravne države. Na skali od 1 do 7 samo Slovenija ima ocenu 4. Srbija ima ocenu 3, Hrvatska 3, a loš pravni sistem značajno pogoršava potencijale društvenog i ekonomskog razvoja.
|
To što su na stepeniku više, čini se međutim, nije dovoljno da ne budu nostalgični i ekonomisti u okruženju. Stavovi sagovornika iz Slovenije i Hrvatske takvi su da se može zaključiti da bi stvaranje “ekonomske SFRJ” bilo više potreba nego nostalgija.
Sandra Švaljek, direktorka Ekonomskog instituta u Zagrebu, kaže da bi Hrvatska nesumnjivo imala snažniju proizvodnju da je ostala u bivšoj Jugoslaviji.
"Razlog je jednostavan - tržište od 22 miliona stanovnika, koliko je imala Jugoslavija, značajno je veće od tržišta Hrvatske, koja ima 4,5 miliona građana. Jeste da se Agrokor probio na tržište bivše Jugoslavije, ali je preduzetnicima po pravilu mnogo teže kada osvajaju zemlju po zemlju. Da nas sad neko nekim čudom spoji, pitanje je kako bi sistem funkcionisao i da li bi politika stvorila dobar okvir za razvoj privrede", pita se Švaljekova.
Podsetimo i da je Srbija u 10 meseci prošle godine 32 odsto ukupnog izvoza realizovala upravo u bivšim republikama SFRJ i da sa svima osim sa Hrvatskom i Slovenijom ima suficit. Dakle, u pet bivših republika Srbija je izvezla više nego ukupno u Nemačku, Italiju, Rusiju, Kinu, obe Amerike, Afriku, Aziju...
Sandra Švaljek, direktorka Ekonomskog instituta u Zagrebu, kaže da bi Hrvatska nesumnjivo imala snažniju proizvodnju da je ostala u bivšoj Jugoslaviji.
"Razlog je jednostavan - tržište od 22 miliona stanovnika, koliko je imala Jugoslavija, značajno je veće od tržišta Hrvatske, koja ima 4,5 miliona građana. Jeste da se Agrokor probio na tržište bivše Jugoslavije, ali je preduzetnicima po pravilu mnogo teže kada osvajaju zemlju po zemlju. Da nas sad neko nekim čudom spoji, pitanje je kako bi sistem funkcionisao i da li bi politika stvorila dobar okvir za razvoj privrede", pita se Švaljekova.
Podsetimo i da je Srbija u 10 meseci prošle godine 32 odsto ukupnog izvoza realizovala upravo u bivšim republikama SFRJ i da sa svima osim sa Hrvatskom i Slovenijom ima suficit. Dakle, u pet bivših republika Srbija je izvezla više nego ukupno u Nemačku, Italiju, Rusiju, Kinu, obe Amerike, Afriku, Aziju...
I EU se ujedinila zbog ekonomskih razloga
Za većom zajednicom žali i Bole Velimir, ekonomski analitičar iz Slovenije, čiji građani imaju najmanje razloga za nostalgijom.
"Danas je stopa nezaposlenosti u Sloveniji 6,8 odsto, u Srbiji je 20, Makedoniji 30. Naša prosečna plata je tri puta veća nego u nekim drugim republikama, a cene su otprilike iste. Ipak, uticaj Jugoslavije u EU bio bi na nivou uticaja Poljske. Veća zemlja ima i veću moć, lakše se postiže politički konsenzus, jača je pregovaračka pozicija", kaže Velimir.
Veća zajednica je atraktivnija i investitorima. I EU se ujedinila zbog ekonomskih razloga.
"U tom slučaju, mnoge delatnosti bi mnogo bolje prošle, prvenstveno prehrambena, hemijska i farmaceutska industrija u kojima Hrvatska ima komparativne prednosti", kaže Švaljek.
Veća zajednica je atraktivnija i investitorima. I EU se ujedinila zbog ekonomskih razloga.
"U tom slučaju, mnoge delatnosti bi mnogo bolje prošle, prvenstveno prehrambena, hemijska i farmaceutska industrija u kojima Hrvatska ima komparativne prednosti", kaže Švaljek.
Zec: Đavo je ovde došao po svoje
Izvor: Novosti
Ekonomista Miodrag Zec kaže da se ne zna ko više kuka, najbogatiji ili najsiromašniji, i dodaje da nećemo izaći iz krize dok radikalno ne remontujemo državu.
On naglašava da smo "mi nedovršena država jer zidamo kuću veću od one koju možemo da napravimo. Imamo pogrešnu predstavu o sebi, patimo od manije veličine".
"Pogledajte samo naše selo, svaki drugi zaselak ima kuću od 300 kvadrata, ali neomalterisanu, bez struje...", navodi Zec.
"I onda ceo životni vek provede u daščari kraj te kuće. Može li ta kuća da ima 50 kvadrata, ali da bude završena, udobna, u cveću? Može, ako se promeni vrednosti sistem", dodaje on.
|
Zec smatra da naši političari treba da izađu i otvoreno kažu u kakvom se teškom stanju nalazimo, da svi zasučemo rukave i počnemo da radimo.
"Dešava se potpuno suprotno. Političari tvrde da smo lideri u regionu, a imamo najmanje plate, najveće nezaposlenost i inflaciju. Onda u krizi tražimo alibi za loš standard. U Crnoj Gori, od kada je kriza počela, plate su porasle za sto evra, a kod nas su za toliko pale", objašnjava on.
On kaže da je "naš najveći ekonomski problem sistemski deficit koji se neprekidno kreira. Umesto da se on rešava, stalno se pronalaze načini kako da se minus pokriva. To ne može beskonačno da traje. S druge strane, politika konačno mora da bude personalizovana, moramo da znamo koga smo izabrali i ko treba da odgovara za neispunjena obećanja".
Komentarišući to što poslednje ankete pokazuju da je poverenje u vlast u martu palo ispod 10 odsto, Zec kaže da "i redistribucija ničega ima svoj kraj".
"Kao što sam već rekao, naši političari, ali i biznismeni, bili su orijentisani na stokove, da se dočepaju zemlje, zgrada, očekujući da će to drugima skuplje preprodati. Sad se ne zna ko više kuka - da li najbogatiji ili najsiromašniji. Ne zna se čije su suze vrelije. I razvija se patološka potreba da svi treba da budu sanirani. Pa ko će biti sanator?", pita se on.
"Dešava se potpuno suprotno. Političari tvrde da smo lideri u regionu, a imamo najmanje plate, najveće nezaposlenost i inflaciju. Onda u krizi tražimo alibi za loš standard. U Crnoj Gori, od kada je kriza počela, plate su porasle za sto evra, a kod nas su za toliko pale", objašnjava on.
On kaže da je "naš najveći ekonomski problem sistemski deficit koji se neprekidno kreira. Umesto da se on rešava, stalno se pronalaze načini kako da se minus pokriva. To ne može beskonačno da traje. S druge strane, politika konačno mora da bude personalizovana, moramo da znamo koga smo izabrali i ko treba da odgovara za neispunjena obećanja".
Komentarišući to što poslednje ankete pokazuju da je poverenje u vlast u martu palo ispod 10 odsto, Zec kaže da "i redistribucija ničega ima svoj kraj".
"Kao što sam već rekao, naši političari, ali i biznismeni, bili su orijentisani na stokove, da se dočepaju zemlje, zgrada, očekujući da će to drugima skuplje preprodati. Sad se ne zna ko više kuka - da li najbogatiji ili najsiromašniji. Ne zna se čije su suze vrelije. I razvija se patološka potreba da svi treba da budu sanirani. Pa ko će biti sanator?", pita se on.
Zec kaže i da još uvek nismo dotakli dno krize, jer srpska kriza ne može da se reši bez radikalnog remonta države i ekonomskog modela. "Može samo da se zatrpava spoljnim intervencijama kojih će biti sve manje i manje. Došao je đavo po svoje. Ovde se mora raditi više, a primati manje, i to neko mora da kaže", navodi on.
|
"Moja sugestija ljudima na vlasti je da im je bolje da prionu na radikalne reforme, jer će i njima biti udobnije da vladaju u sređenoj, stabilnoj zemlji. Sada živimo u državi koja je u permanentnom vanrednom stanju, koja šlajfuje u mestu", kaže Zec.
On objašnjava da "naš privredni motor troši energiju, zahteva neprekidne korekcije i popravke, a ne daje rezultate. Dodajemo gas, a idemo unazad. I, što je najgore, stvara se privid o bolu koji će doneti operacija koja se zove sistemske promene. A to je naš jedini izlaz. Ovde će biti strašno napeto ako se nastavi preraspodela manjka. Valjda će to konačno da shvate i oni koji vode državu".
"Mora da se potpuno rekonstruiše sistem, to nije lako i biće sve teže što se više odlaže. Sada je Srbija pred izborom - da li će to učiniti organizovano, na trasi radikalnih promena i brzog ozdravljenja, ili će tonuti u agoniju, gangrenozno stanje, sve dok ne ostane nijedan zdrav organ naše privrede", kaže Zec.
Profesor Zec kaže i da ga zabrinjava brzina zaduživanja, koja je tako dramatična da je postala vidljiva i alarmantna čak i onima koji dele službeni optimizam.
On objašnjava da "naš privredni motor troši energiju, zahteva neprekidne korekcije i popravke, a ne daje rezultate. Dodajemo gas, a idemo unazad. I, što je najgore, stvara se privid o bolu koji će doneti operacija koja se zove sistemske promene. A to je naš jedini izlaz. Ovde će biti strašno napeto ako se nastavi preraspodela manjka. Valjda će to konačno da shvate i oni koji vode državu".
"Mora da se potpuno rekonstruiše sistem, to nije lako i biće sve teže što se više odlaže. Sada je Srbija pred izborom - da li će to učiniti organizovano, na trasi radikalnih promena i brzog ozdravljenja, ili će tonuti u agoniju, gangrenozno stanje, sve dok ne ostane nijedan zdrav organ naše privrede", kaže Zec.
Profesor Zec kaže i da ga zabrinjava brzina zaduživanja, koja je tako dramatična da je postala vidljiva i alarmantna čak i onima koji dele službeni optimizam.
|
Govoreći o rekonstrukciji Vlade, Miodrag Zec kaže da ona "ima smisla kada je nešto već dobro postavljeno, pa eventualno poboljšavate dodacima i prepravkama. Problem, ne samo vlade Mirka Cvetkovića, već i prethodnih, jeste u tome što je sama konstrukcija loša. A onda svako renoviranje izaziva čitav niz troškova, a od toga se ne može napraviti stabilna građevina".
Zec navodi da nije sporan spisak ciljeva, već činjenica da se u mnogim oblastima dešavalo potpuno suprotno od obećavanog i planiranog. On dodaje i dasu neki ciljevi potpuno nejasni. "Na primer, šta znači 'poželjna snabdevenost sa poželjnim cenama'? Za nekoga je poželjna i moguća cena krompira od 200 dinara, neko ne može da plati ni 20 dinara za kilogram", kaže on.
Ipak, Zec napominje da iako je rekonstrukcija iznuđena politički, puna koncepcijskih, statusnih i personalnih ograničenja, "možda bi bilo dobro da Vlada u poslednjih godinu dana otalja to što može, ali da predloži promenu nekih kapitalnih stvari kojima će se pozabaviti sledeća vlada, pa da konačno počnemo da gradimo društvo na boljim temeljima".
Zec navodi da nije sporan spisak ciljeva, već činjenica da se u mnogim oblastima dešavalo potpuno suprotno od obećavanog i planiranog. On dodaje i dasu neki ciljevi potpuno nejasni. "Na primer, šta znači 'poželjna snabdevenost sa poželjnim cenama'? Za nekoga je poželjna i moguća cena krompira od 200 dinara, neko ne može da plati ni 20 dinara za kilogram", kaže on.
Ipak, Zec napominje da iako je rekonstrukcija iznuđena politički, puna koncepcijskih, statusnih i personalnih ograničenja, "možda bi bilo dobro da Vlada u poslednjih godinu dana otalja to što može, ali da predloži promenu nekih kapitalnih stvari kojima će se pozabaviti sledeća vlada, pa da konačno počnemo da gradimo društvo na boljim temeljima".
Narod patio, a Mišković se bogatio
Narod patio, a Mišković se bogatio
Izvor: TanjugBeograd -- Kompanija Delta Holding Miroslava Miškovića nastala je na korupciji i "na leđima" srpskog naroda, koji je patio za vreme sankcija i hiperinflacije.
To se navodi se u dokumentu za koji Vikiliks tvrdi da je Ambasada SAD uputila iz Beograda u Vašington 2007. godine.
Dokument o kojem se govori u pismu američkog ambasadora, o povlasticama Miroslavu Miskoviću, javno je objavljen prvi put još u februaru 2007 u emisiji Insajder, u serijalu o iznošenju državnog novca na Kipar.
O svim zlupotrebama na carini, ali I povlasticama za firmu Delta javno je još tada u Insajderu govorio bivši budžetski inspektor Milutin Cekić.
Tada je objavljeno i da državni organi još od 2001 imaju sve podatke o zlupotrebama na carini u vreme Miloševićeve vladavine, pa I podatke da je vlasniku firme Delta bilo omogućenio da carinu plaća odloženo.
|
U dokumentu, za koji Vikiliks navodi da je napisao "američki ambasador", piše da "postoje solidni dokazi" da je Mišković učestvovao u "nečuvenoj političkoj korupciji".
"On je dominirao u bankarstvu, sektoru osiguranja i prodaji potrošačkih roba, nakon što je stekao ogromno bogatstvo, kao učesnik u korupciji za vreme Miloševićeve vlasti tokom devedesetih godina", prenosi Vikiliks.
Vikiliks navodi i da ambasada SAD poseduje kopiju pisma iz 1996. godine, u kome se navodi da Kertes omogućava poseban tretman za kompaniju Delta.
"Smatramo da prema Miškoviću, u najmanju ruku, treba da se ponašamo slično i da ne treba da mu se omogući da uđe u SAD posle njegove pljačke Srbije", ocenio je ambasador SAD, a prenosi Vikiliks.
Niko od zvaničnika iz Uprave carina Srbije nije želeo danas da komentariše navode Vikiliksa, ističe agencija Rojters koja ih je kontaktirala.
Delta: Sve po zakonu
U kompaniji Delta im je rečeno da Mišković nikada ne daje intervjue medijima, a šefica odeljenja za medije te kompanije Jelena Krstović samo je rekla da je Delta "uvek radila u skladu sa zakonima Srbije".
Međunarodni lanac maloprodajnih objekata iz Belgije, kompanija Delez grupa nedavno je kupila sto odsto Delta Maksi grupe, a u odgovoru Rojtersu, istakli su da će nastaviti da rade transparentno i u skladu sa svim zakonskim obavezama.
U Delezu nisu želeli da kažu da li su bili upoznati sa optužbama protiv Delte i Miškovića i da li je to uticalo ili će uticati na kupovinu Delte.
Novak: Nema nepobedivih, ali neću ovde stati
Novak: Nema nepobedivih, ali neću ovde stati
B. O. | 21. 03. 2011.
Novak Đoković je trijumfom nad Rafaelom Nadalom potvrdio da je trenutno teniser u ubedljivo najboljoj formi na svetu i nastavio je svoj niz nepobedivosti u 2011. godini, uz konstataciju da ga do pobeda vodi velika želja za pobedama.
"Mislim da ne postoje nepobedivi. Ovo jeste najbolji period u mojoj karijeri, ali niko nije nepobediv. Jednostavno, uvek želiš da igraš najbolje na svakom meču", rekao je Đoković.
Srpski teniser je istakao da je "sve kliknulo" kako treba na početku nove sezone i da se nada da će tako ostati i na narednom turniru koji ima upisan u svoji raspored.
"Igram uz puno samopouzdanja. Osećam lopticu kako treba, izuzetno sam posvećen, imam veliku želi za pobedama i volju pred svaki meč. Idem dalje, definitivno neću ovde stati. Nadam se da ću moći da se oporavim i spremim za Majami", rekao je Đoković.
Novak smatra da je meč sa Nadalom prelomljen u finišu drugog seta.
"U ovom meču je sve bilo pitanje serija. Uspeo sam da osvojim onaj važan gem za 5:3 i onda je sve krenulo. Osetio sam da je to moj trenutak i da je tada trebalo da krenem napred i budem agresivan. To sam i uradio. Na kraju, samo nekoliko poena u finišu drugog seta su odlučili ceo meč", rekao je Đoković.
Pohvale za igru su stigle i od Rafe Nadala, koji je Novakov start sezone nazvao "nemoguće dobrim".
"Mislim da je servis odlučio. Istina, igrao sam smanjenim intenzitetom posle prvog seta, ali je servis bio ključan. Svaka čast Novaku, on ima nemoguće dobar start sezone, igra odlično, uvek je na pravom mestu u pravo vreme i želim mu sve najbolje u nastavku sezone", rekao je Nadal.
Jovana Janković: Ljubav se sama ugasila
21. 03. 2011. - 18:50h
Nakon što je "Blic" ekskluzivno objavio da su Jovana Janković i Željko Joksimović raskinuli nakon tri godine veze, poznata voditeljka se javnosti obratila putem saopštenja u kojem je između ostalog navela da se "njihova ljubav ugasila".
“Da bih stavila tačku na sve spekulacije i senzacionalizam, želim da se obratim javnosti koja je pokazala pojačano interesovanje za Željkove i moje isključivo lične i privatne odnose. Kao i svaka veza, i naša je imala uspone i padove, nesuglasice i izuzetne i lepe trenutke, ali najpravičnije bi bilo reći da se naša ljubav na kraju nekako sama ugasila, o čemu smo se oboje saglasili, razgovarali i doneli odluku kao zreli ljudi koji su delili život tri godine”.
Zašto FB revolucija zaobilazi Srbiju?
Samouvereni su političari u srpskoj vladajućoj koaliciji kad obećavaju bolji život 'danas, odmah'. Utisak je da malo ko od njih strahuje da bi se rastuće nezadovoljstva građana moglo artikulisati na društvenim mrežama i pretočiti u ulične proteste slične onima u Hrvatskoj.
Photo: anjči/Flickr
Za opuštenost, kako stoje stvari, ima i osnove. Tehnološki, Srbija se, smatraju stručnjaci, ne razlikuje od susednih zemalja, te je s te strane moguće artikulisati nezadovoljstvo. S druge strane, upitno je postoje li politički i socijalni preduslovi protestnog angažovanja interneta.
Politički analitičar Dušan Pavlović za tportal kaže da je nezadovoljstvo građana u Hrvatskoj slično onom u Srbiji, ali da je očito da se drukčije artikuliše.
'Važna razlika između Srbije i Hrvatske je što su tamo protesti nastali kad se stanovništvo koje je više nacionalistički orijentisano, među kojima su i društvene grupe vezane za ratove, razočarali u desničarsku vlast iz devedesetih', kaže on i dodaje da očekuje da će srpski desničari, iako nezadovoljni, crpeti 'klasične metode' i čekati da vide hoće li posle eventualne pobede na izborima radikalnije srpske stranke uspeti da ispune njihova očekivanja te da zato još nema kritične mase za masovni izlazak na ulice.
'Ako to ne promeni stvar, a ja mislim da neće, onda je moguće da se dogodi neka mini revolucija, ali ništa većeg obima ili značajnija nego u Hrvatskoj', kaže Pavlović.
Politički analitičar Dušan Pavlović za tportal kaže da je nezadovoljstvo građana u Hrvatskoj slično onom u Srbiji, ali da je očito da se drukčije artikuliše.
'Važna razlika između Srbije i Hrvatske je što su tamo protesti nastali kad se stanovništvo koje je više nacionalistički orijentisano, među kojima su i društvene grupe vezane za ratove, razočarali u desničarsku vlast iz devedesetih', kaže on i dodaje da očekuje da će srpski desničari, iako nezadovoljni, crpeti 'klasične metode' i čekati da vide hoće li posle eventualne pobede na izborima radikalnije srpske stranke uspeti da ispune njihova očekivanja te da zato još nema kritične mase za masovni izlazak na ulice.
'Ako to ne promeni stvar, a ja mislim da neće, onda je moguće da se dogodi neka mini revolucija, ali ništa većeg obima ili značajnija nego u Hrvatskoj', kaže Pavlović.
Na društvenim mrežama nema cenzure
Podaci o korišćenju interneta, pak, govore da bi takvu akciju mogli organizovati jedino korisnici Facebooka. Internet konsultant Marko Jevtić kaže za tportal da je od društvenih mreža u Srbiji jedino Facebook toliko uticajan jer ga, prema nekim statistikama, u Srbiji koristi oko 2,7 miliona ljudi. Internet u Srbiji koristi blizu 50 posto građana.
'Čak mnogi misle da je Facebook i najviše uticao na penetraciju internet korisnika i da se internet sve više počeo koristiti upravo kako je Facebook postao popularan', kaže on.
'Na društvenim mrežama ne postoji cenzura kakva je prisutna u ostalim medijima, pa se informacije šire brže, lakše i slobodnije. Zbog toga je, pogotovo na Facebooku, moguće okupiti ljude sličnih interesa oko istih ciljeva. Generalno situacija u Srbiji uopšte nije dobra, kod ljudi se akumulira nezadovoljstvo, pa me ne bi čudilo da dođe i do protesta protiv vlade', kaže on.
Atmosfera u srpskom društvu pogoduje eventualnim protestima. Razočaranje u aktuelnu vlast neprekidno raste, a najviše je podstaknuto naglim rastom nezaposlenosti, dramatičnim padom životnog standarda i rastućom korupcijom. Usto, srpske desničare dodatno nervira blizak odnos vlasti i EU, najava prodaje preostalih državnih firmi i blagonaklon odnos prema manjinskim kategorijama u drušvu, poput LGBT populacije.
'Čak mnogi misle da je Facebook i najviše uticao na penetraciju internet korisnika i da se internet sve više počeo koristiti upravo kako je Facebook postao popularan', kaže on.
'Na društvenim mrežama ne postoji cenzura kakva je prisutna u ostalim medijima, pa se informacije šire brže, lakše i slobodnije. Zbog toga je, pogotovo na Facebooku, moguće okupiti ljude sličnih interesa oko istih ciljeva. Generalno situacija u Srbiji uopšte nije dobra, kod ljudi se akumulira nezadovoljstvo, pa me ne bi čudilo da dođe i do protesta protiv vlade', kaže on.
Atmosfera u srpskom društvu pogoduje eventualnim protestima. Razočaranje u aktuelnu vlast neprekidno raste, a najviše je podstaknuto naglim rastom nezaposlenosti, dramatičnim padom životnog standarda i rastućom korupcijom. Usto, srpske desničare dodatno nervira blizak odnos vlasti i EU, najava prodaje preostalih državnih firmi i blagonaklon odnos prema manjinskim kategorijama u drušvu, poput LGBT populacije.
Nije dovoljan samo Facebook
Dragana Đermanović, strateški i komunikacijski planer i autor 'Strategije za korišćenje društvenih medija', kaže za tportal da internet može doprineti udruživanju, organizovanju i ojačavanju proreformskih promena, zahvaljujući 'real time' razmeni informacija među pripadnicima zajednice.
'Svi smo pojedinačno svesni društvenih i političkih činjenica, ali to saznanje gradi i individualnu snagu i odlučnost. Međutim, kada smo kao individue svesni da naše (ne)zadovoljstvo dele i drugi, tada kreiramo nukleus međusobne snage koja, tako udružena, može predstavljati nezaustavljiv točak različitih društvenih promena. U lakoći povezivanja i koordinaciji ljudi te razmeni znanja i spoznaja o društvu i promenama vidim aspekt interneta koji može ubrzati nekakvu revoluciju. Međutim, za tako rizične društvene pokrete potrebne su snažnije veze među ljudima i lideri koje tu promenu mogu izneti', kaže Đermanović.
Ona veruje da stranke u Srbiji koriste nove medije na stari način i 'nisu spremne iskoristiti sve potencijale koje internet donosi, a gotovo 80 posto partija Facebook koristi pogrešno'.
'Svi smo pojedinačno svesni društvenih i političkih činjenica, ali to saznanje gradi i individualnu snagu i odlučnost. Međutim, kada smo kao individue svesni da naše (ne)zadovoljstvo dele i drugi, tada kreiramo nukleus međusobne snage koja, tako udružena, može predstavljati nezaustavljiv točak različitih društvenih promena. U lakoći povezivanja i koordinaciji ljudi te razmeni znanja i spoznaja o društvu i promenama vidim aspekt interneta koji može ubrzati nekakvu revoluciju. Međutim, za tako rizične društvene pokrete potrebne su snažnije veze među ljudima i lideri koje tu promenu mogu izneti', kaže Đermanović.
Ona veruje da stranke u Srbiji koriste nove medije na stari način i 'nisu spremne iskoristiti sve potencijale koje internet donosi, a gotovo 80 posto partija Facebook koristi pogrešno'.
Srpski političari vole Facebook
Srpski mediji nedavno su zaključili da je teško utvrditi koliko su političari zaista prisutni na Facebooku. Neki imaju i po više profila, a tvrde da je većina lažnih. Na toj društvenoj mreži profile, stvarne ili 'fake', imaju, između ostalih, predsjednik Boris Tadić, lider LDP Čedomir Jovanović, vođa Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica, ministri u vladi i drugi zvaničnici. Interesantno je da u internet zajednici najviše obožavatelja ima nekadašnji doživotni predsjednik SFRJ, Josip Broz Tito.
Poslanik Liberalno demokratske partije Bojan Đurić kaže da mu, uz ogradu da možda nema sve informacije, internet revolucija izgleda anarhično, 'više kao refleks na činjenicu da se u Hrvatskoj zatresao kompletan politički establišment posle odlaska i hapšenja bivšeg premijera Sanadera'.
On dodaje da ne veruje ni da takva vrsta protesta u Hrvatskoj može formulisati ozbiljne političke zahteve i efikasno ih kanalizovati.
'Srbija je tu ideju pomalo karnevalskog političkog delovanja na neki način iživela i potrošila pre 15 godina, na studentskim i građanskim protestima u zimu 1996/97', kaže on i dodaje da ne veruje da bi bilo korisno u Srbiji na takav način mobilizovati društvo, posebno zbog negativnh iskustava sa 'spontanim' uličnim okupljanjima, 'od ‘mirnog protesta’ protiv proglašenja nezavisnosti Kosova, završenog paljenjem ambasade i krađom po prodavnicama, do prošlogodišnjeg rušenja Beograda u protestu protiv održavanja Parade ponosa'.
On, ipak, priznaje da su učesnici tih protesta u mnogome bili usmereni na internet strategiju.
Poslanik Liberalno demokratske partije Bojan Đurić kaže da mu, uz ogradu da možda nema sve informacije, internet revolucija izgleda anarhično, 'više kao refleks na činjenicu da se u Hrvatskoj zatresao kompletan politički establišment posle odlaska i hapšenja bivšeg premijera Sanadera'.
On dodaje da ne veruje ni da takva vrsta protesta u Hrvatskoj može formulisati ozbiljne političke zahteve i efikasno ih kanalizovati.
'Srbija je tu ideju pomalo karnevalskog političkog delovanja na neki način iživela i potrošila pre 15 godina, na studentskim i građanskim protestima u zimu 1996/97', kaže on i dodaje da ne veruje da bi bilo korisno u Srbiji na takav način mobilizovati društvo, posebno zbog negativnh iskustava sa 'spontanim' uličnim okupljanjima, 'od ‘mirnog protesta’ protiv proglašenja nezavisnosti Kosova, završenog paljenjem ambasade i krađom po prodavnicama, do prošlogodišnjeg rušenja Beograda u protestu protiv održavanja Parade ponosa'.
On, ipak, priznaje da su učesnici tih protesta u mnogome bili usmereni na internet strategiju.
Bogata istorija uličnih protesta
'Mislim da se i u Srbiji i u Hrvatskoj površno i na romantičarski način gleda na pobune u severnoj Africi, na domete i ulogu mladih, pa i modernih tehnologija u pokretanju akcije. Kada pokrećete protest, morate imati ostvariv cilj i plan konkretizovan u vremenu. To smo imali i 1996. i 2000. u Beogradu. Kao što je bio pametno fokusiran i nekadašnji protest u Zagrebu, napravljen da bi se obranio tadašnji Radio 101. Bez toga, reskira se eskalacija nasilja i zloupotreba plemenite namere, a čitav performans se čini naivnim, pomalo i demagoškim', veli on.
Srbija ima bogatu istoriju uličnih protesta. Tokom vladavine Slobodana Miloševića, redovne su bile ulične demonstracije, uglavnom predvođene srpskim 'kraljem trgova' Vukom Draškovićem. Njegovu ulogu krajem devedesetih preuzela je Demokratska opozicija Srbije, predvođena 2003. ubijenim premijerom Zoranom Đinđićem, koja je 5. oktobra 2000. uličnim protestom smenila Slobodana Miloševića.
Draškovićevu harizmu, kažu analitičari, danas nema niko od potencijalnih 'uličnih vođa'. Tomislav Nikolić, vođa najveće opozicijske partije - Srpske napredne stranke, okupio je sredinom februara na beogradskom protestu više od 50.000 ljudi, što je apsolutni rekord u proteklih nekoliko godina, i od svrgavanja Miloševića drugi najveći protest (veći je bio nakon proglašenja nezavisnosti Kosova).
Ipak, protest u februaru bio je organizovan na tradicionalni način, plakatima po gradova i velikim angažmanom lokalnih partijskih odbora, bez mnogo uticaja društvenih medija.
Srbija ima bogatu istoriju uličnih protesta. Tokom vladavine Slobodana Miloševića, redovne su bile ulične demonstracije, uglavnom predvođene srpskim 'kraljem trgova' Vukom Draškovićem. Njegovu ulogu krajem devedesetih preuzela je Demokratska opozicija Srbije, predvođena 2003. ubijenim premijerom Zoranom Đinđićem, koja je 5. oktobra 2000. uličnim protestom smenila Slobodana Miloševića.
Draškovićevu harizmu, kažu analitičari, danas nema niko od potencijalnih 'uličnih vođa'. Tomislav Nikolić, vođa najveće opozicijske partije - Srpske napredne stranke, okupio je sredinom februara na beogradskom protestu više od 50.000 ljudi, što je apsolutni rekord u proteklih nekoliko godina, i od svrgavanja Miloševića drugi najveći protest (veći je bio nakon proglašenja nezavisnosti Kosova).
Ipak, protest u februaru bio je organizovan na tradicionalni način, plakatima po gradova i velikim angažmanom lokalnih partijskih odbora, bez mnogo uticaja društvenih medija.
Пријавите се на:
Постови (Atom)