четвртак, 31. јануар 2013.
понедељак, 28. јануар 2013.
недеља, 27. јануар 2013.
субота, 26. јануар 2013.
петак, 25. јануар 2013.
Mile Kekin : Bonton mobilnog telefona
http://www.6yka.com/novost/22898/mile-kekin-bonton-mobilnog-telefona
Njezine ruke stalno klize u torbicu. Vadi oba mobitela. Kratki pogled na ekrane. Ništa. Pokušavam ne obraćati pažnju. Ali ne ide. 'Očekuješ neki poziv? Neka nova švalerčina za koju bih trebao znati?' podjebavam prijateljski. 'Ma ne ne, samo tako. Ništa važno', vraća ih u torbicu.
Zašto ih uopće sprema u torbicu ako će za par minuta opet baciti pogled? Neka ih stavi na stol.
U svim životnim fazama uvijek smo se mogli barem napričati. A onda se pojavila mobilna telefonija i razgovori su nam postali nalik filmovima na privatnim televizijama - isprekidani do granice podnošljivosti.
Možda bi trebalo uvesti neki službeni bonton koji bi regulirao korištenje mobitela u društvu. Ako postoji, nisam ga pročitao, ali evo moje nepotpune verzije:
1. Nije pristojno pisati poruku u društvu osim kratkih kao što su : OK, u redu, javmseposlj, štima, ne, da i slično.
2. Nije lijepo javiti se i pričati duže od 30 sekundi ako sugovorniku nisu na raspolaganju dnevne novine, križaljke, sažetak Lige prvaka, grickalice ili drugi ljudi spremni da mu skrate vrijeme.
3. Nepristojno je vrištati u mobitel histerično, oduševljeno, bijesno, naročito ako ste u tramvaju, busu ili u društvu koje upravo pokušava razgovarati.
4. Nije dolično hvaliti se preformansama svog touchscreen high tech uređaja, ovdje posebno mislim na I-phonere, zaboli me što njihov stroj posjeduje aplikaciju za svaku životnu situaciju, što je Apple zakon, a Steve Jobs bog.
5. Apsolutno je zabranjeno imati uključen mobilni uređaj dok vam partner pokušava otkopčati grudnjak, a kamoli se javiti.
6. Moralno je upitno, da ne kažem sadistički, ako vam je rington jedna te ista pjesma već godinama. Na taj način mučite svoje bližnje polako i natenane.
7. Nije po bontonu slati poruke: 'Nazovi me, nemam kuna na mobitelu', ukoliko vlasnik ima preko dvadeset godina i mentalno i fizički je zdrav. Još je pokvarenije kratko pozvoniti i odmah prekinuti.
8. Sladunjavo je i apsolutno besmisleno slati forvardirane čestitke, a osobito ako su rimovane i uključuju malog Isuseka, svjetlost, zimu i početak: 'Neka vam...' Još neukusnije su one napisane u parovima ili većim formacijama: 'Marko i Tatjana žele vam...' Ili: 'Marko, Tatjana i mali Filip žele vam...'
9. Nije lijepo, ni pristojno, a kamoli po bontonu zvati neprekidno, bjesomučno, luđački, opsesivno kompulzivno svakih pet minuta. Pošalji jebenu poruku, napiši: „Samo da ti javim da ti je umro tata i izgorjela kuća“, pa ću ti se javit ako mogu. Nemoj me zvati k'o pomahnitao, nemoj me skidati s WC školjke, majku ti psihopatsku! Postoji popis propuštenih poziva! Znat ću da si zvao.
10. Ako si žensko i patiš od tika neprestanog provjeravanja, a usto posjeduješ čak dva mobitela, onda ih lijepo oba stavi na stol ili objesi oko vrata kao finu ogrlicu, samo prestani kopati po toj torbici.
Njezine ruke stalno klize u torbicu. Vadi oba mobitela. Kratki pogled na ekrane. Ništa. Pokušavam ne obraćati pažnju. Ali ne ide. 'Očekuješ neki poziv? Neka nova švalerčina za koju bih trebao znati?' podjebavam prijateljski. 'Ma ne ne, samo tako. Ništa važno', vraća ih u torbicu.
Zašto ih uopće sprema u torbicu ako će za par minuta opet baciti pogled? Neka ih stavi na stol.
U svim životnim fazama uvijek smo se mogli barem napričati. A onda se pojavila mobilna telefonija i razgovori su nam postali nalik filmovima na privatnim televizijama - isprekidani do granice podnošljivosti.
Možda bi trebalo uvesti neki službeni bonton koji bi regulirao korištenje mobitela u društvu. Ako postoji, nisam ga pročitao, ali evo moje nepotpune verzije:
1. Nije pristojno pisati poruku u društvu osim kratkih kao što su : OK, u redu, javmseposlj, štima, ne, da i slično.
2. Nije lijepo javiti se i pričati duže od 30 sekundi ako sugovorniku nisu na raspolaganju dnevne novine, križaljke, sažetak Lige prvaka, grickalice ili drugi ljudi spremni da mu skrate vrijeme.
3. Nepristojno je vrištati u mobitel histerično, oduševljeno, bijesno, naročito ako ste u tramvaju, busu ili u društvu koje upravo pokušava razgovarati.
4. Nije dolično hvaliti se preformansama svog touchscreen high tech uređaja, ovdje posebno mislim na I-phonere, zaboli me što njihov stroj posjeduje aplikaciju za svaku životnu situaciju, što je Apple zakon, a Steve Jobs bog.
5. Apsolutno je zabranjeno imati uključen mobilni uređaj dok vam partner pokušava otkopčati grudnjak, a kamoli se javiti.
6. Moralno je upitno, da ne kažem sadistički, ako vam je rington jedna te ista pjesma već godinama. Na taj način mučite svoje bližnje polako i natenane.
7. Nije po bontonu slati poruke: 'Nazovi me, nemam kuna na mobitelu', ukoliko vlasnik ima preko dvadeset godina i mentalno i fizički je zdrav. Još je pokvarenije kratko pozvoniti i odmah prekinuti.
8. Sladunjavo je i apsolutno besmisleno slati forvardirane čestitke, a osobito ako su rimovane i uključuju malog Isuseka, svjetlost, zimu i početak: 'Neka vam...' Još neukusnije su one napisane u parovima ili većim formacijama: 'Marko i Tatjana žele vam...' Ili: 'Marko, Tatjana i mali Filip žele vam...'
9. Nije lijepo, ni pristojno, a kamoli po bontonu zvati neprekidno, bjesomučno, luđački, opsesivno kompulzivno svakih pet minuta. Pošalji jebenu poruku, napiši: „Samo da ti javim da ti je umro tata i izgorjela kuća“, pa ću ti se javit ako mogu. Nemoj me zvati k'o pomahnitao, nemoj me skidati s WC školjke, majku ti psihopatsku! Postoji popis propuštenih poziva! Znat ću da si zvao.
10. Ako si žensko i patiš od tika neprestanog provjeravanja, a usto posjeduješ čak dva mobitela, onda ih lijepo oba stavi na stol ili objesi oko vrata kao finu ogrlicu, samo prestani kopati po toj torbici.
среда, 23. јануар 2013.
уторак, 22. јануар 2013.
Press
Lista današnjih najčitanijih naslova na Pressonline; nije teško pogoditi koja 2 naslova su na poslednjem mestu... (((((((
- Od koga je to mlađi Dodik učio
- Trudnica se ubila zbog šale supruga
- Džaba mu milion lajkova! Otac njegove devojke stao na put njihovoj sreći
- Albanci traže vraćanje spomenika
- Đilas: Kurir izmislio iznos odštete
- Spavala sa 100 partnera za mesec dana zbog opklade
- Rada Manojlović: Moj raskid sa Milanom prelazi u indijsku seriju
- Uzalud Stanić čini čuda, očajni "orlovi" eliminisani
- Godišnjica ubistva Srđana Aleksića
- Datum za EU do kraja juna
- Od koga je to mlađi Dodik učio
- Trudnica se ubila zbog šale supruga
- Džaba mu milion lajkova! Otac njegove devojke stao na put njihovoj sreći
- Albanci traže vraćanje spomenika
- Đilas: Kurir izmislio iznos odštete
- Spavala sa 100 partnera za mesec dana zbog opklade
- Rada Manojlović: Moj raskid sa Milanom prelazi u indijsku seriju
- Uzalud Stanić čini čuda, očajni "orlovi" eliminisani
- Godišnjica ubistva Srđana Aleksića
- Datum za EU do kraja juna
недеља, 20. јануар 2013.
Monika Beluči: Biću Srpkinja u ratnom filmu
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:415705-Monika-Beluci-Bicu-Srpkinja-u-ratnom-filmu
- Tačno je, Emir i ja smo se dogovorili. Postaću Srpkinja u ratnom filmu čija se radnja dešava na ovim prostorima. Radni naslov filma je „Ljubav i rat“. Paralelno sa ratnom, dešava se i ljubavna priča. Znam da će biti puno nasilja, ali i poetike, i čistih emocija.
* Kako je došlo do toga da prihvatite još jednu izazovnu ulogu?
- Gledala sam sve Emirove filmove, pratim sve što u životu radi, a „Dom za vešanje“ je jedno od najznačajnijih ostvarenja svetske kinematografije. Više referenci da ulogu prihvatim nije bilo potrebno, radujem se prvom danu snimanja.
* Igrali ste u velikom broju stranih filmova, da li se još osećate kao stoprocentna Italijanka?
- U Italiji sam završila osnovnu i srednju školu, pa fakultet. Italijanka sam u potpunosti, sada ću se naći u koži Srpkinje i to će biti još jedna velika avantura za moj identitet. Počinjem da učim vaš jezik. Glumci inače imaju dobar sluh za jezike, jedino izbegavam da pevm na bilo kom jeziku, iz poštovanja prem pravim pevačima.
* Radite puno, putujete svetom skoro bez prestanka, nemate samo jedan dom, već više rasutih širom sveta. Gde pripadate srcem?
- Živim na relaciji London, Rim, Pariz. Opet, puno prijatelja imam u rodnoj Umbriji, a Rim je ipak magičan grad koji najviše volim. Srcem uvek pripadam mestu na kome se nalaze moja deca.
* Vi ste odrastali daleko od sveta slavnih i pažnje medija. Vi i vaš suprug Vensan Kasel ste slavni roditelji. Plašite li se da će vaše dve ćerke razmaziti uspeh roditelja?
- Da budu razmaženije od mene? Teško. Puno vremena provodim sa decom, mlađa Leona ima dve i po godine, starija Deva napunila je devet. Trudim se da uvek budu u dodiru sa realnošću, da ne žive pod staklenim zvonom. Ima stvari u kojima je starija ćerka bolja od mene, govori četiri jezika, svira klavir...
* Kako pronalazite vreme za porodicu pored toliko posla, da li ćerke trpe zbog čestih odsustvovanja?
- Mislim da ne trpe, ali teško jeste. Gluma je najveća strast, ali su deca prva i najveća moguća ljubav, a ja sam na prvom mestu majka, pa tek onda sve ostalo. Deca su zato na prvom mestu.
* Poznato je da retko govorite o vašem odnosu sa suprugom, zna se da oboje cenite svoju slobodu i da često živite odvojeno. Kako se javne ličnosti bore za privatnost?
- Mi možemo da kontrolišemo naše živote. Privatno, mi činimo zajednicu, mi smo par. Kada izađemo na crveni tepih, onda to postaje javna stvar. Ali, kada se neki javni događaj završi, ja ne želim da uništavam privatnost praveći cirkus od porodice.
* Da li vam se dešavalo da vas zbog izuzetne lepote potcene kao glumicu, priča se o jednom incidentu kada je holivudski glumac Morgan Friman to učinio.
- Bila sam na probnom snimanju ta film „Pod sumnjom“. On me je pogledao i pitao: A da li vi znate da glumite? Bilo je neprijatno, ali nisam burno regovala, pokazala sam šta znam i dobila ulogu. Kada bi se nešto tako ponovilo, opet bih ostala smirena.
* Da li ste zadovoljni kako je prihvaćen vaš poslednji film „Rhino season“?
- Film je dobio odlične kritike širom sveta, a ja sam srećna zbog reditelja Bahmana Gobadija, jer ljudi poput ovog iranskog stvaraoca moraju da se bore za svoje delo. Srećna sam ako sam u toj borbi pomogla. Taj nezavisni film je uspeo da izađe na festivale, a ja igram Iranku, ženu u dve životne dobi. Prvi period se dešava pre Islamske revolucije, a drugi posle, to je zahtevalo veliku transformaciju. Volim da ulazimu druge kulture, jer tada emocije otkrivam iznova, na potpuno drugi način, to je lepota i svrha glume.
* U istom filmu igrate uz najpoznatijeg glumca iz Irana, Berhuza Vusuhija. On je po mnogo čemu neobičan, zar ne?
- Sam film je metafora života Berhuza Vusuhija. U filmu čovek izlazi iz zatvora posle 30 godina, a sam Vusuhi je bio prognan iz sveta filma u svojoj domovini još duže iz političkih razloga. A kada je glumac onemogućen da radi, on je mrtav. Ovaj film je omaž i jednom glumcu.
|
19. januar 2013.
Ekskluzivno za „Novosti“ - Slavna glumica o snimanju koje
počinje u maju: Učiću srpski za potrebe filma. Ostaću Italijanka od
glave do pete. Film je najveća strast, ali moje ćerke su uvek na prvom
mestu
Italijanski gradić Čita di Kastelo gde je rođena, postao je
premala pozornica za njenu savršenu lepotu već kada je napunila 16
godina, tada je stala na štikle, zakoračila u svet mode i filma da bi
postala izazovna udovica u „Maleni“, spasiteljeva saputnica u „Stradanju
Hristovom“, žena života Vensana Kasela u „Apartmanu“, ali i u privatnom
životu. Sa francuski glumcem ima dve ćerke. Bila je Monika Beluči sve
što je poželela u skoro 50 filmova, ali najviše očekuje od onog čije
snimanje počinje u maju, a koji će režirati Emir Kusturica.
- Tačno je, Emir i ja smo se dogovorili. Postaću Srpkinja u ratnom filmu čija se radnja dešava na ovim prostorima. Radni naslov filma je „Ljubav i rat“. Paralelno sa ratnom, dešava se i ljubavna priča. Znam da će biti puno nasilja, ali i poetike, i čistih emocija.
* Kako je došlo do toga da prihvatite još jednu izazovnu ulogu?
- Gledala sam sve Emirove filmove, pratim sve što u životu radi, a „Dom za vešanje“ je jedno od najznačajnijih ostvarenja svetske kinematografije. Više referenci da ulogu prihvatim nije bilo potrebno, radujem se prvom danu snimanja.
* Igrali ste u velikom broju stranih filmova, da li se još osećate kao stoprocentna Italijanka?
- U Italiji sam završila osnovnu i srednju školu, pa fakultet. Italijanka sam u potpunosti, sada ću se naći u koži Srpkinje i to će biti još jedna velika avantura za moj identitet. Počinjem da učim vaš jezik. Glumci inače imaju dobar sluh za jezike, jedino izbegavam da pevm na bilo kom jeziku, iz poštovanja prem pravim pevačima.
* Radite puno, putujete svetom skoro bez prestanka, nemate samo jedan dom, već više rasutih širom sveta. Gde pripadate srcem?
- Živim na relaciji London, Rim, Pariz. Opet, puno prijatelja imam u rodnoj Umbriji, a Rim je ipak magičan grad koji najviše volim. Srcem uvek pripadam mestu na kome se nalaze moja deca.
* Vi ste odrastali daleko od sveta slavnih i pažnje medija. Vi i vaš suprug Vensan Kasel ste slavni roditelji. Plašite li se da će vaše dve ćerke razmaziti uspeh roditelja?
- Da budu razmaženije od mene? Teško. Puno vremena provodim sa decom, mlađa Leona ima dve i po godine, starija Deva napunila je devet. Trudim se da uvek budu u dodiru sa realnošću, da ne žive pod staklenim zvonom. Ima stvari u kojima je starija ćerka bolja od mene, govori četiri jezika, svira klavir...
* Kako pronalazite vreme za porodicu pored toliko posla, da li ćerke trpe zbog čestih odsustvovanja?
- Mislim da ne trpe, ali teško jeste. Gluma je najveća strast, ali su deca prva i najveća moguća ljubav, a ja sam na prvom mestu majka, pa tek onda sve ostalo. Deca su zato na prvom mestu.
* Poznato je da retko govorite o vašem odnosu sa suprugom, zna se da oboje cenite svoju slobodu i da često živite odvojeno. Kako se javne ličnosti bore za privatnost?
- Mi možemo da kontrolišemo naše živote. Privatno, mi činimo zajednicu, mi smo par. Kada izađemo na crveni tepih, onda to postaje javna stvar. Ali, kada se neki javni događaj završi, ja ne želim da uništavam privatnost praveći cirkus od porodice.
* Da li vam se dešavalo da vas zbog izuzetne lepote potcene kao glumicu, priča se o jednom incidentu kada je holivudski glumac Morgan Friman to učinio.
- Bila sam na probnom snimanju ta film „Pod sumnjom“. On me je pogledao i pitao: A da li vi znate da glumite? Bilo je neprijatno, ali nisam burno regovala, pokazala sam šta znam i dobila ulogu. Kada bi se nešto tako ponovilo, opet bih ostala smirena.
* Da li ste zadovoljni kako je prihvaćen vaš poslednji film „Rhino season“?
- Film je dobio odlične kritike širom sveta, a ja sam srećna zbog reditelja Bahmana Gobadija, jer ljudi poput ovog iranskog stvaraoca moraju da se bore za svoje delo. Srećna sam ako sam u toj borbi pomogla. Taj nezavisni film je uspeo da izađe na festivale, a ja igram Iranku, ženu u dve životne dobi. Prvi period se dešava pre Islamske revolucije, a drugi posle, to je zahtevalo veliku transformaciju. Volim da ulazimu druge kulture, jer tada emocije otkrivam iznova, na potpuno drugi način, to je lepota i svrha glume.
* U istom filmu igrate uz najpoznatijeg glumca iz Irana, Berhuza Vusuhija. On je po mnogo čemu neobičan, zar ne?
- Sam film je metafora života Berhuza Vusuhija. U filmu čovek izlazi iz zatvora posle 30 godina, a sam Vusuhi je bio prognan iz sveta filma u svojoj domovini još duže iz političkih razloga. A kada je glumac onemogućen da radi, on je mrtav. Ovaj film je omaž i jednom glumcu.
Pismo jednog dede svojim unucima
http://www.kurir-info.rs/pismo-jednog-dede-svojim-unucima-clanak-607891
Pisac i pesnik Džejms K. Flanagan iz Njujorka ostavio je svojim unučićima, od kojih najmlađe ima pet a najstarije 11 godina, pismo sa brojnim savetima koje je stekao tokom svog dugog životnog iskustva. Trećeg septembra 2012. on je iznenada preminuo od srčanog udara, a pismo je objavljeno uz dozvolu njegove ćerke Rejčel Kreigton.
Dragi Rajan, Konor, Brendon, Čarli i Meri Katarina,
Moja draga i mudra ćerka Rejčel tražila je od mene da zapišem neke savete za vas, one koje sam naučio u životu. Počinjem ovo pismo 8. aprila 2012, tačno na moj 72. rođendan.
1 Svako od vas je najlepši dar od Boga vašoj porodici i celom svetu. Setite se toga uvek, naročito kad sumnjate u sebe i kad ste obeshrabreni.
2 Ne plašite se nikoga i ničega i živite punim plućima. Sledite svoje želje i nade bez obzira na to koliko su teške i koliko se razlikuju od tuđih. Ljudi često ne rade ono što žele ili što bi trebalo jer konstantno razmišljaju šta će drugi misliti ili reći.
I zapamtite još jednu bitnu stvar - ljudi koji vam ne donesu pileću supu kad ste bolesni ili ako nisu pored vas kad ste u nevolji, nisu bitni!
3 Svi smo mi sasvim obični ljudi. Neki nose preskupu odeću ili imaju velike titule ili moć i misle da su iznad svih ostalih, ali nije tako. Oni imaju iste sumnje, strahove i nade, jedu, piju, spavaju i prde, kao i sav normalan svet.
4 Kad porastete i dobijete decu, uvek imajte na umu staru irsku poslovicu: Hvalite decu i ona će cvetati!
5 Budite dobri i uvek pomažite ljudima - naročito slabijima, onima koji su uplašeni i deci. Svi oni nose neku svoju tugu i potrebno im je vaše saosećanje.
6 Nemojte se pridružiti vojsci ili bilo kojoj drugoj organizaciji koja vas trenira da ubijate. Rat je zlo. Sve ratove su započeli stari ljudi koji su prevarili mlade muškarce da mrze i ubijaju jedni druge. Starci prežive i kao što su započeli rat olovkom i papirom, završavaju ga na isti način.
7 Čitajte knjige koliko god možete. One su predivan izvor uživanja, mudrosti i inspiracije.
8 Uvek budite iskreni.
9 Putujte kad god ste u mogućnosti, posebno dok ste mladi. Ne čekajte da imate dovoljno novca ili dok se sve kockice ne slože. To se nikada, ali nikada ne dešava.
10 Izaberite posao ili profesiju koju ćete voleti. Naravno, biće i teških momenata, ali posao mora da vam bude uživanje.
11 Ne vičite! To nikad ne uspeva, a povređuje i vas i druge. Svaki put kad sam vikao, doživeo sam neuspeh.
12 Uvek ispunjavajte obećanja koja ste dali deci. Nemojte da govorite „videćemo“ ako znate da je odgovor „ne“. Deca očekuju istinu, dajte im je s ljubavlju i dobrotom.
13 Nikad ne govorite nekome da ga volite ako nije tako.
14 Živite u harmoniji s prirodom: izađite napolje, obiđite šumu, planine, mora, pustinje. To je veoma važno za dušu.
15 Grlite ljude koje volite. Recite im sada koliko vam znače, ne čekajte da bude prekasno.
Pisac i pesnik Džejms K. Flanagan iz Njujorka ostavio je svojim unučićima, od kojih najmlađe ima pet a najstarije 11 godina, pismo sa brojnim savetima koje je stekao tokom svog dugog životnog iskustva. Trećeg septembra 2012. on je iznenada preminuo od srčanog udara, a pismo je objavljeno uz dozvolu njegove ćerke Rejčel Kreigton.
Dragi Rajan, Konor, Brendon, Čarli i Meri Katarina,
Moja draga i mudra ćerka Rejčel tražila je od mene da zapišem neke savete za vas, one koje sam naučio u životu. Počinjem ovo pismo 8. aprila 2012, tačno na moj 72. rođendan.
1 Svako od vas je najlepši dar od Boga vašoj porodici i celom svetu. Setite se toga uvek, naročito kad sumnjate u sebe i kad ste obeshrabreni.
2 Ne plašite se nikoga i ničega i živite punim plućima. Sledite svoje želje i nade bez obzira na to koliko su teške i koliko se razlikuju od tuđih. Ljudi često ne rade ono što žele ili što bi trebalo jer konstantno razmišljaju šta će drugi misliti ili reći.
I zapamtite još jednu bitnu stvar - ljudi koji vam ne donesu pileću supu kad ste bolesni ili ako nisu pored vas kad ste u nevolji, nisu bitni!
3 Svi smo mi sasvim obični ljudi. Neki nose preskupu odeću ili imaju velike titule ili moć i misle da su iznad svih ostalih, ali nije tako. Oni imaju iste sumnje, strahove i nade, jedu, piju, spavaju i prde, kao i sav normalan svet.
4 Kad porastete i dobijete decu, uvek imajte na umu staru irsku poslovicu: Hvalite decu i ona će cvetati!
5 Budite dobri i uvek pomažite ljudima - naročito slabijima, onima koji su uplašeni i deci. Svi oni nose neku svoju tugu i potrebno im je vaše saosećanje.
6 Nemojte se pridružiti vojsci ili bilo kojoj drugoj organizaciji koja vas trenira da ubijate. Rat je zlo. Sve ratove su započeli stari ljudi koji su prevarili mlade muškarce da mrze i ubijaju jedni druge. Starci prežive i kao što su započeli rat olovkom i papirom, završavaju ga na isti način.
7 Čitajte knjige koliko god možete. One su predivan izvor uživanja, mudrosti i inspiracije.
8 Uvek budite iskreni.
9 Putujte kad god ste u mogućnosti, posebno dok ste mladi. Ne čekajte da imate dovoljno novca ili dok se sve kockice ne slože. To se nikada, ali nikada ne dešava.
10 Izaberite posao ili profesiju koju ćete voleti. Naravno, biće i teških momenata, ali posao mora da vam bude uživanje.
11 Ne vičite! To nikad ne uspeva, a povređuje i vas i druge. Svaki put kad sam vikao, doživeo sam neuspeh.
12 Uvek ispunjavajte obećanja koja ste dali deci. Nemojte da govorite „videćemo“ ako znate da je odgovor „ne“. Deca očekuju istinu, dajte im je s ljubavlju i dobrotom.
13 Nikad ne govorite nekome da ga volite ako nije tako.
14 Živite u harmoniji s prirodom: izađite napolje, obiđite šumu, planine, mora, pustinje. To je veoma važno za dušu.
15 Grlite ljude koje volite. Recite im sada koliko vam znače, ne čekajte da bude prekasno.
петак, 18. јануар 2013.
четвртак, 17. јануар 2013.
среда, 16. јануар 2013.
понедељак, 14. јануар 2013.
HIT GODINE 2012 :: Top 50 domaće muzike
http://www.hitmeseca.com/2013/01/hit-godine-2012-top-50-domace-muzike.html
Top lista 50 najslušanijih singlova za 2012. GODINU sastavljena na osnovu najrelevantnijih nedeljnih muzičkih top listi u Srbiji, i to: Buzz Nedelje i Hit Meseca (direktno), i Jelen Top 10, MTV Domaćica, Studio B Diskomer, B92 Pop Mašina, Popboks i RTV Gruvanje (indirektno).
S obzirom na sveprisutniju neredovnost u objavljivanju nedeljnih top listi i u cilju što objektivnijeg odabira numera koje su obeležile 2012. godinu, odlučeno je da se Hit Godine formira isključivo na osnovu naših top listi, i to: Buzz nedelje i Hit Meseca. Bitno je naglasiti da je ova odluka donešena čisto iz tehničkih razloga da ne bi došlo do favorizovanja određenih pesama usled izostanka nedeljnih top listi (npr. u 2012. godini Popboks nije objavljivao svoje nedeljne liste u periodu januar-maj, RTV Gruvanje u periodu jul-septembar, Jelen Top 10 veći deo avgusta, dok kompletne Beograd 202 liste nisu bile dostupne u periodu avgust-decembar). Sa druge strane, ovakvim pristupom potpomaže se i relevantnost godišnje liste, jer se tokom cele godine sve naše liste formiraju na osnovu dostupnih nedeljnih domaćih listi u zemlji (Studio B Diskomer, B92 Pop Mašina, Beograd 202, Popboks, MTV Domaćica, Jelen Top 10 i RTV Gruvanje).
Za dodatne informacije pogledajte FAQ.
===== HIT GODINE 2012 :: Top 50 domaće muzike =====
Top lista 50 najslušanijih singlova za 2012. GODINU sastavljena na osnovu najrelevantnijih nedeljnih muzičkih top listi u Srbiji, i to: Buzz Nedelje i Hit Meseca (direktno), i Jelen Top 10, MTV Domaćica, Studio B Diskomer, B92 Pop Mašina, Popboks i RTV Gruvanje (indirektno).
S obzirom na sveprisutniju neredovnost u objavljivanju nedeljnih top listi i u cilju što objektivnijeg odabira numera koje su obeležile 2012. godinu, odlučeno je da se Hit Godine formira isključivo na osnovu naših top listi, i to: Buzz nedelje i Hit Meseca. Bitno je naglasiti da je ova odluka donešena čisto iz tehničkih razloga da ne bi došlo do favorizovanja određenih pesama usled izostanka nedeljnih top listi (npr. u 2012. godini Popboks nije objavljivao svoje nedeljne liste u periodu januar-maj, RTV Gruvanje u periodu jul-septembar, Jelen Top 10 veći deo avgusta, dok kompletne Beograd 202 liste nisu bile dostupne u periodu avgust-decembar). Sa druge strane, ovakvim pristupom potpomaže se i relevantnost godišnje liste, jer se tokom cele godine sve naše liste formiraju na osnovu dostupnih nedeljnih domaćih listi u zemlji (Studio B Diskomer, B92 Pop Mašina, Beograd 202, Popboks, MTV Domaćica, Jelen Top 10 i RTV Gruvanje).
Za dodatne informacije pogledajte FAQ.
===== HIT GODINE 2012 :: Top 50 domaće muzike =====
- GORIBOR - BURLE [283 pts]
- S.A.R.S. - Perspektiva [280 pts]
- Kanda, Kodža i Nebojša - Tajne letenja [270 pts]
- Marčelo & Filteri - Sunce [260 pts]
- Eyesburn - Sudden Fall [251 pts]
- Ljetno Kino Big Band & Vlada Divljan - Najlepša [251 pts]
- Bajaga - Vreme [244 pts]
- Plejboj - Nemam vremena [239 pts]
- Generacija Bez Budućnosti ft. Oliver - Sistem mašina [239 pts]
- Obojeni Program - Samo da ti kažem postalo je sve nevidljivo [235 pts]
- Rebel Star - Anđeli [225 pts]
- Veliki Prezir - Novčanik [214 pts]
- Obojeni Program - Da li smo naučili živeti u kapsuli [202 pts]
- Sinestezija - Pohvali noć [199 pts]
- Ničim Izazvan - O tebi [192 pts]
- E-Play - Hiljadu ljudi [188 pts]
- Električni Orgazam - Sedam dana (je nekad dovoljno) [188 pts]
- Jarboli - Opsada [183 pts]
- Grate - Paranoja [182 pts]
- Marčelo - Čep [179 pts]
- Feud - Milion milja (Planeta majmuna) [176 pts]
- Disciplin A Kitschme - Neukusu treba reći Ne! [175 pts]
- Autopark - Orwell George [174 pts]
- Iskaz - Kako sreća izgleda [170 pts]
- Eva Braun ft. Kole (Veliki Prezir) - Primenjena ljubav [169 pts]
- Hornsman Coyote ft. Jah Mason - Belly Of The Beast [169 pts]
- Stray Dogg - Smile [168 pts]
- Lady Jelena - Slatka mala [168 pts]
- Svi Na Pod! - Do kraja sveta [166 pts]
- Rebel Star - Dah [155 pts]
- Samostalni Referenti - Paradoks [146 pts]
- Dža ili Bu - V.I.P. [144 pts]
- Disciplin A Kitschme - Društvena mreža [143 pts]
- Who See ft. Rhino - Reggaeton Montenegro [141 pts]
- Darkwood Dub ft. Bisera Veletanlić - Milo moje [141 pts]
- Kazna Za Uši - Daddy [138 pts]
- Lula Mae - Sever [134 pts]
- Neverne Bebe - Kuća za spas [132 pts]
- Repetitor - U pravom trenutku [129 pts]
- Plastic Sunday - Negde [123 pts]
- Ljetno Kino Big Band & Vlada Divljan - Vodim te na more [123 pts]
- Iskaz - Bomba (Opium) [122 pts]
- Mravi - Okovani [117 pts]
- Goribor - Kiša [114 pts]
- Samostalni Referenti - Život je san [113 pts]
- Straight Mickey And The Boyz - Ne! [109 pts]
- Negative - Spusti me na zemlju [108 pts]
- Endorfin - Mlad, ljut i jak [108 pts]
- XANAX - Mašinerija (remix) [108 pts]
- Veliki Prezir - Da [103 pts]
петак, 11. јануар 2013.
Citati - Bertolt Brecht
"Политички неписмена особа не чује, не говори, нити учествује у политичким дешавањима. Она не зна да трошкови живота, цена пасуља, рибе, брашна, станарине, ципела, лекова, зависе од политичких одлука. Политички неписмена особа је толико глупа да је поносна и буса се у прса говорећи како мрзи политику. Тај имбецил не зна да се из његовог политичког незнања рађа проституција, напуштена деца, и најгори од свих лопова: лоши политичари, корумпирани и поткупљени од стране локалних и мултинационалних компанија". Bertolt Brecht
четвртак, 10. јануар 2013.
Dubravka Stojanović | Tavorenje - Sto godina se gotovo ništa nije promenilo
http://nin.co.rs/pages/article.php?id=75118
Srpskom društvu su očigledno osim političara priličnu štetu nanele i intelektualne elite koje su, iz različitih razloga, instrumentalizovale činjenice iz prošlosti i krivile istorijsko ogledalo kako bi ga saobrazile sa ulepšanom slikom o njegovoj veličini i značaju. Ugodne pseudoistorijske istine, nažalost, ostavljale su uvek tragične posledice. Istoričarka Dubravka Stojanović, na početku našeg razgovora podseća na reči Ernsta Renana koji je u jednom predavanju još 1882. godine rekao da je pogrešno razumevanje istorije osnova nacionalnog biča. Svi koji nacionalni identitet hoće da grade na istoriji, kaže ona, gnušaju se stvarne prošlosti i traže samo fantaziju koja ima vrlo malo veze s realnom prošlom stvarnošću, koja nikada nije onoliko lepa koliko bi ideolozi voleli.
Profesorka Stojanović već godinama pokušava da afirmiše ideju da je istorija, u stvari, nauka o sadašnjosti, i da ona, kroz procese dugog trajanja, objašnjava put koji smo prešli i pokazuje način na koji smo stigli dovde. A taj pogled, nažalost, u Srbiji najčešće izostaje.
Ko, dakle, iskrivljuje to istorijsko ogledalo. Istoričari, pseudoistoričari, političari…?
Istorija se kod nas ne shvata kao nauka ili kao obrazovna disciplina. Ona je sve drugo - prostor za političke zloupotrebe, alatka za izgradnju nacionalnog identiteta, predvojnička obuka, laka tema za slavska okupljanja… Njome se manipuliše da bi se sluđivali građani; da bi im se dizao moral pričama o našoj prošloj veličini; da bi se ljudi plašili pričama da smo uvek bili žrtve, da je sve bilo uvek protiv nas; da bi se jačali mržnja ili ljubav prema susednim narodima ili velikim silama…..
Te priče deluju kao anestetici, društvo se njima uljuljkuje u uverenju da je istorija nekakva sudbina na koju se ne može uticati, koja upravlja nama. Stvara se utisak da su uloge zauvek date i da se istorija vrti ukrug. Kad tako govorite ljudima onda pravite savršenu osnovu za autoritarne poretke, jer ne obrazujete svesne, kritične građane spremne da preuzmu odgovornost, nego uplašene podanike, uverene u to da su apriorne žrtve tog mističnog istorijskog toka.
Vašu najnoviju knjigu koja uskoro izlazi iz štampe upravo ste i nazvali „Iza zavese“. U predgovoru kažete da pokušavate da odgovorite na pitanje šta je to u razumevanju politike, političkih stranaka i državnih institucija, uprkos dramatičnim promenama koje je doneo 20. vek, ostalo isto ili veoma slično gotovo čitav vek i pokazalo se istrajnije od svih državnih tvorevina koje su se tokom poslednjih sto godina smenjivale. Pa, šta je to?
Nema toga što nam se nije dogodilo u 20. veku – i svetski i građanski i lokalni ratovi, i promene državne teritorije i državnog uređenja, i revolucije… Opet, kad se bavite društvenom istorijom, veoma vam zvuči poznato ono što se dešavalo početkom 20. veka. To je najbolji dokaz da postoje procesi dugog trajanja u kojima vreme sporo teče, u kojima su promene jedva primetne. Govorimo o pojavama kao što su politička kultura, običaji, način vladanja, sistem funkcionisanja… Kad to proučavamo vidimo da se tu gotovo ništa nije promenilo više od 100 godina. Tu je još uvek partijska država kakva je bila i početkom 20. veka.
Na delu je i politička kultura koja ne podnosi različitost, koja ne poštuje drugog, koja u njemu vidi neprijatelja prema kome je „dozvoljeno upotrebiti sva sredstva“, kako su govorili opozicionari početkom prošlog veka.
Postavlja se pitanje zašto se to nije promenilo? Naravno da to nije lako promeniti, ali mislim da je važnije to što je svim vlastima to odgovaralo. Verovale su vlasti, a veruju i sada, da će, ako se utakmica igra bez pravila, ušićariti više. Ali, u takvoj igri svi gube.
Kad su, ipak, napravljene te prve, osnovne greške u temelju koje čine da zgrada srpskog društva i države izgleda ovako?
Taj sistem formirao se s jačanjem Narodne radikalne stranke Nikole Pašića krajem 19. veka. Ona je na tron dovela taj populizam, specifičnu ideologiju koja je spoj levog egalitarizma i desnog nacionalizma. Ona može da se kreće po političkom spektru, može biti čas leva čas desna, ali je uvek dubinski suprotstavljena osnovnim evropskim političkim vrednostima, kao što su pravna država, individualizam, prava manjina… Bilo je, naravno, u međuvremenu, diskontinuiteta, ali se ta ideologija uvek nekako nametne, na nju se, inače površno gledano, različite vlasti uvek vrate.
Najgore je što su i vlasti posle 2000. godine ponovo posegle baš za tom ideologijom i tim modelom vladanja. To jeste posledica delovanja političke kulture kao procesa dugog trajanja, ali politička kultura nije sudbina i nije nepromenljiva. Na njenoj transformaciji treba dugo i naporno raditi. To nije popularno, ali je dužnost i odgovornost elite da preduzme poteze za koje neće odmah dobiti aplauze! Takva vlast se ovde još nije rodila.
Da li se ta suprotstavljenost osnovnim evropskim vrednostima može videti i kroz istorijski odnos tradicionalizma i modernizacijskih tendencija. I gde smo tu danas?
Mnoga istraživanja srpske moderne istorije u poslednja dva veka pokazuju da su u nekim prelomnim trenucima donete odluke koje su nas vratile unazad i da nisu, iako se moglo, preduzeti potezi koji bi nas gurnuli napred. Evo, uzmimo samo nekoliko poslednjih primera: 1971-1972. skinute su mlade garniture koja su mogle zemlju da povuku u stvarne reforme i nadvladao je konzervativni talas u okviru Saveza komunista; 1991. kad smo odlučili da ne krenemo u tranziciju i Evropu, već u ratove za teritorije; ili 2003. kad je ubijen Zoran Đinđić. Sve su to bili izbori „unazad“ i o tome treba dobro da razmislimo.
A zašto je srpska elita do danas preovlađujuće nacionalno i tradicionalno orijentisana?
Tako se najbolje čuva vlast. To je ta mantra kojom se zapušavaju usta gladnog društva, kojom se sva ključna pitanja odlažu dok se ne reši to „pitanje svih pitanja“. To „natpitanje“ je uvek bilo pitanje granica, pa se, samim tim, to pitanje nikada nije moglo rešiti na način koji bi zadovoljio alave elite. U crtanju idealnih granica brkali su se principi – po istorijskom principu se sanjalo Dušanovo carstvo, a po etničkom se stizalo do Jadranskog mora. Tako se stiglo do neostvarivih programa i do zatvorenog kruga iz kojeg izlaza nema.
Pošto granicama nikada nećete biti zadovoljni, nećete ni krenuti u razvoj jer prioritet niste ostvarili. A što ste manje razvijeni to ćete više pričati o imaginarnim granicama, jer će vam samo ta tlapnja ostati. I tako ćete tonuti sve dublje gubeći kopču sa svetom i vremenom, ostajući blokirani u sopstvenim fantazijama, koje više niko ne razume.
Latinka Perović, govoreći o rasutom društvu koje Srbija pokušava ciklično da prevlada, upravo iznosi tezu, parafraziram, da Dušanovo carstvo ne da Srbiji da se smiri i da se umesto ekspanzionističkog fantazma koncentriše na sebe.
Mislim da je u pravu. Radi se o spisku prioriteta. Ako vi granice postavite na prvo mesto, onda unutrašnji razvoj zapostavljate i svima odgovarate da ćete to odmah, ali čim se reše granice. Pošto se one ne mogu rešiti – stoji se u mestu. Prava promena bila bi da se promeni prioritet i da se prihvati mesto i veličina Srbije. Da se kaže: `ajd sad malo da probamo prvo da stanemo na noge, pa da se razvijemo… Bio bi to kopernikanski preokret.
Citat od pre sto godina iz vaše nove knjige: „Srbija prima sa Zapada najnovije tekovine ljudskog duha, ali ih prima u formi ne u bitnosti. Njoj zakoni služe samo kao luksuzni ukras, a ne kao stvarna potreba“. Deluje kao da je danas pisan?
Pa da – to je ono o čemu smo pričale. Kako je moguće da nam je ta izjava opozicionara s početka 20. veka danas tako savršeno jasna? Upravo zato što se suština nije izmenila. Jedna od tih suština je taj odnos prema Zapadu. On je vrlo površan – mi bismo voleli zapadni standard, ali ne i put kojim se do standarda stiže. Suštinski se taj odnos prema Zapadu svodi na kompleks niže vrednosti koji podstiče na aroganciju, inat i prkos. Dok god hoćete da napredujete a da se ne promenite, taj se odnos neće popraviti.
Da li je jedna od istorijskih konstanti i jaka politička strast?
Problem je u tome što se tako stvara lažni utisak da oko nas ima mnogo politike, da je politika svuda…U stvari – politike nema. Ako se dobro razgrnu te „pene reči“, kako su govorili početkom 20 veka, ne ostane ništa. Nema ni principa, ni programa, ni stvarnih političkih ideja. Te strasti maskiraju prazninu.
Kakva je kroz istoriju bila uloga crkve u političkom životu Srbije. A kakva je danas?
Zanimljivo je da se crkva manje mešala u politiku u Kraljevini Srbiji, nego od osamdesetih godina 20. veka naovamo. U pokušaju da se vratimo „tradiciji“, mi smo nešto nakaradno shvatili.
Mnogi govore o tome da je Srbija kroz istoriju, pa i danas, naravno, izgubila sposobnost komunikacije s vremenom i sa svetom. Zašto i danas kasnimo?
Zato što ostajemo na toj listi prioriteta koja pripada razumevanju sveta 19. veka. Od tada se mnogo promenilo i u svetu dobro stoje oni koji su razvijeni, koji prate tehnologije, koji umeju da učestvuju u utakmici. Mi i dalje govorimo da na teren današnje utakmice ne možemo ni da izađemo, jer još nismo spremni. Ali, svet na nas ne čeka i ide dalje. Nismo shvatili da su i Velika Britanija i Austrija i Japan i Nemačka napredovali kad su počeli da primenjuju nova, moderna merila moći, kad su odustali od teritorijalnih pretenzija i bacili se na sopstveni unutrašnji razvoj. To se kod nas još nije ni razumelo, a kamoli desilo.
Kad kažete da je Srbija nedovršena država, šta pod tim podrazumevate? U čemu je sve nedovršena?
Nedovršena je u ključnim aspektima. Od 1835. usvojeno je 11 ustava, to znači da su prosečno bili na snazi otprilike 17 godina. To je već jasan signal da ta država ne zna šta će sa svojim unutrašnjim uređenjem. Na to treba dodati i da su svi ustavi teško usvajani ili da su mnogi od njih bili silom nametnuti od trenutnih vlasti. Od trenutka stupanja na snagu svi ustavi su bili dovođeni u pitanje, pa i ovaj poslednji. Setimo se samo da je jedva prošao na referendumu i da su oni koji su učestvovali u njegovom stvaranju i donošenju, predstavnici Demokratske stranke, odmah rekli da on ne valja i da će se uskoro menjati. To je nedopustivo. To je osnovni pravni akt, ali i vizija razvoja zemlje. Ako nemate stabilno ustavno ustrojstvo - vi ste u startu nedovršeni. Ako tome dodamo nikad izgrađene institucije i nikad prihvaćene granice, vidi se da Srbija nije još napravila ni te prve korake ka stabilnoj i zreloj državi.
U stvari, kako ste jednom napisali, od 1835. do 2006. svi ustavi su donošeni da bi se rešio neki problem, najčešće Kosovo. Da li sadašnji ustav paradoksalno sada zaustavlja društvo?
Ustavima smo rešavali neke trenutne, goruće političke probleme. Zato ti ustavi nisu postali okviri koji će podstaći budući razvoj. I zato su uvek bili više prepreka, nego podsticaj.
Ako imamo istorijski kontinuitet kad je ustav u pitanju, kakav kontinuitet imamo kad je reč o institucijama?
Ovde je problem u tome što su same vlasti uvek rušile institucije. One nisu razumele da su institucije tu da čuvaju pravo, građane, ali i samu vlast. A pre svega državu. Naše vlasti institucije shvataju kao neprijatne prepreke, pa kad zasmetaju, oni ih zaobiđu! To je još jedan faktor koji od Srbije čini nedovršenu državu, jer je sve stalno – „mož` da bidne ne mora da znači“. A to uništava i državu i živote običnih ljudi.
Korupcija takođe ima svoj istorijski kontinuitet i na sličan način je kroz istoriju uspostavljana veza između vlasti i novca. Iako veze partija sa finansijskim tokovima nisu nikada ozbiljnije istraživane u istoriografiji, ipak kakve korene kroz istoriju korupcija vuče?
Njen osnovni uzrok je u siromašnom društvu. U tim uslovima svakoga je lakše kupiti. Ali, pored tog osnovnog uzroka, veliku odgovornost snosi i partijska država kojoj se stalno vraćamo. Ona dubinski korumpira društvo, to je ta najdublja i najtamnije veza novca i političke moći. Korupcija je pojela naše normalne živote.
Da li to znači da su odluke i interesi klijentelističkih grupa u političkim strankama kroz istoriju uvek bili važniji od procedura i zakona?
Imali smo mi uvek problema s poštovanjem prava, pa je i jedan od ključnih ideologa Radikalne stranke Stojan Protić često govorio da vlast ima pravo da krši zakone. To je, takođe, naš kontinuitet. To omogućava klijentelističkim grupama da ulete u taj nebranjeni bespravni prostor. Onda te grupe sebe proglase za zakon. I zato mi stalno imamo utisak da je vlast negde drugde, da se odluke donose „iza zavese“. Stalno imate taj osećaj iluzije – da to što vidite nije to, u stvari. I to stvara tu stalnu nesigurnost koju osećamo i koju već decenijama zovemo krizom, iako kriza može biti samo akutno stanje.
Bavili ste se i štampom iz vremena uspostavljanja srpskog parlamentarizma. Da li sklonost ka tabloidnom ima takođe korene?
Problem je u tome što su i „ozbiljne“ novine bile tabloidne. Odnosno i one su se bavile skandalima i aferama, zamućujući tako prava pitanja i fingirajući slobode štampe. Tako svi imaju utisak da mogu sve reći, ali je problem u tome što nijedna reč u tome više nema težinu.
Očigledno je da partijska država razara društvo. Ali je zanimljiva vaša teza koju iznosite u jednom eseju da je elita u nerazvijenosti društva videla garanciju uspešnog ostvarenja njegovih nacionalnih ciljeva. Objasnite ovu tezu?
Odgovoriću citatom iz skupštinske rasprave u kojoj se odlučivalo da li da država pomogne razvoj Beograda. Jedan veoma aktivni poslanik je tada rekao: „Ako mi budemo na štetu tog naroda, na štetu njegovog održanja ulepšavali Beograd, nećemo moći da izvedemo na bojno polje onakve vojnike kakve bi trebalo da izvedemo“. Razvoj se, dakle, vidi kao prepreka za ostvarenje nacionalnog cilja koji je prioritet. Ili, kako to formuliše Dobrica Ćosić: „Zaostalost kao prednost“. To je suština.
Koliko i danas moć političkih stranaka proizlazila je iz nemoći građanskog društva? Zašto je građansko društvo danas toliko slabo?
Slabo je samo društvo. Ono nema dovoljno slojeva nezavisnih od države. Na kraju se, na ovaj ili na onaj način, svi vežu za državu i od nje zavise. U takvim društvenim i ekonomskim uslovima nema građanskog društva. To je jedan od važnih razloga zbog kojih se sputava razvoj: razvoj bi stvorio jače društvo i samostalne građane prema kojima vlasti ne bi smele da se odnose kao prema krompirima.
U jednom delu vaše nove knjige bavite se i Beogradom. Govorite o nedovršenoj prestonici nedovršene države, da li bi Beograd mogao biti slika i srpske političke istorije. O kojim propustima i dometima srpske istorije on svedoči?
Beograd je paradigma! Njegova nedovršenost je ogledalo svih dubinskih društvenih i političkih problema. Na primer krivudave, često slepe ulice na Čuburi posledica su potkupljivanja ministara građevine od vlasnika kuća da ne bi ulica presekla njihovo imanje. I tu imamo sve – i lični interes iznad javnog i korupciju i klijentelizam i izgradnju koja ne poštuje planove i pravila.
Šta danas ometa Srbiju da uspostavi balans između svojih nacionalnih mitova, državnih interesa i progresa?
To što između tih stvari nema balansa. Mitovi i progres se međusobno potiru - ako hoćete progres morate da se odreknete mitova, suočite se s realnošću i podvučete crtu. A državni interes i progres su za mene isto. Progres je jedini pravi državni interes.
Pa ima li srpsko društvo potencijal da se istinski demokratski promeni. Šta kaže istorija?
Naravno da ima. Ali nije dovoljan demokratski potencijal društva. Vlast je ta koja mora da napravi pravni i institucionalni okvir da bi to funkcionisalo. Ono što smo mi iskusili je stalno propadanje tih demokratskih eksperimenata, ali ne zato što društvo nije sposobno, nego zato što vlasti nisu htele da temeljno sagrade demokratsku konstrukciju, pa se, i pre nego što donese ozbiljnije rezultate, rušila. To je strahovito opasno, jer onda javnost dolazi do zaključka da demokratija ovde nije ni moguća, da uslova u društvu nema, da se za demokratiju i ne vredi boriti. To je najopasnije, jer je to osnova stalnog obnavljanja autoritarnih poredaka. Ako je uspelo u Indiji zašto ne bi ovde? Ali u Indiji su pravni i institucionalni okvir postavili Britanci! To je najbolji teorijski i praktični dokaz da taj okvir može da utiče na sazrevanje demokratskog društva. E, mi do tog okvira još nismo stigli.
Da li je godina koja je pred nama godina velikih raspleta (mislim na Kosovo i Evropu) u kojima će paradoksalno ključnu ulogu imati isti akteri koji su nas devedesetih zapleli u seriju sukoba i nesporazuma?
Ne znamo to. Istoričarima je potrebna vremenska distanca ne da bi postali objektivni, nego da bi znali kako se nešto završilo. Bez tog finala ne može se oceniti ni start. Paradoksalno jeste da nas iz ovog bezizlaza izvedu oni koji su nas u njega doveli, ali je još paradoksalnije da su demokratske i evropske snage dovele Srbiju u najdublju krizu demokratije i evroentuzijazma. To je greška koja se ne sme ponoviti. Mi za to više nemamo vremena.
Vidite li opasnost od jačanja autoritarnih tendencija i uspostavljanja vlasti i moći izvan institucija?
Autoritarne tendencije su uvek tu. Kao i moć izvan institucija. Ovim vlastima bi bilo pametno pa i u njihovom najboljem interesu da vlast stave u institucije. Svaka vlast koja se držala daleko od institucija na kraju je bila pometena, na izborima ili, gore, na ulici. Ono što je sad nova opasnost jeste da u uslovima krize i razočaranosti u Evropu, uključujući i nepoverenje u Haški sud, dođe do jačanja antidemokratskih i antievropskih snaga.
Kako, u stvari, vidite godinu koja je pred nama, kao godinu održavanja konfuzije ili godinu izvesnih razrešenja koja mogu imati istorijski značaj?
Mogu samo da nam poželim mnogo pameti, jer to nema veze ni sa sudbinom, ni sa srećom, ni sa Deda Mrazom.
Vesna Mališić
Čitav vek u Srbiji ista partijska država, ista
politička kultura, isti odnos prema institucijama, Evropi i Kosovu i
isti refleks vlasti da je zaostalost za njih prednost
Srpskom društvu su očigledno osim političara priličnu štetu nanele i intelektualne elite koje su, iz različitih razloga, instrumentalizovale činjenice iz prošlosti i krivile istorijsko ogledalo kako bi ga saobrazile sa ulepšanom slikom o njegovoj veličini i značaju. Ugodne pseudoistorijske istine, nažalost, ostavljale su uvek tragične posledice. Istoričarka Dubravka Stojanović, na početku našeg razgovora podseća na reči Ernsta Renana koji je u jednom predavanju još 1882. godine rekao da je pogrešno razumevanje istorije osnova nacionalnog biča. Svi koji nacionalni identitet hoće da grade na istoriji, kaže ona, gnušaju se stvarne prošlosti i traže samo fantaziju koja ima vrlo malo veze s realnom prošlom stvarnošću, koja nikada nije onoliko lepa koliko bi ideolozi voleli.
Profesorka Stojanović već godinama pokušava da afirmiše ideju da je istorija, u stvari, nauka o sadašnjosti, i da ona, kroz procese dugog trajanja, objašnjava put koji smo prešli i pokazuje način na koji smo stigli dovde. A taj pogled, nažalost, u Srbiji najčešće izostaje.
Ko, dakle, iskrivljuje to istorijsko ogledalo. Istoričari, pseudoistoričari, političari…?
Istorija se kod nas ne shvata kao nauka ili kao obrazovna disciplina. Ona je sve drugo - prostor za političke zloupotrebe, alatka za izgradnju nacionalnog identiteta, predvojnička obuka, laka tema za slavska okupljanja… Njome se manipuliše da bi se sluđivali građani; da bi im se dizao moral pričama o našoj prošloj veličini; da bi se ljudi plašili pričama da smo uvek bili žrtve, da je sve bilo uvek protiv nas; da bi se jačali mržnja ili ljubav prema susednim narodima ili velikim silama…..
Te priče deluju kao anestetici, društvo se njima uljuljkuje u uverenju da je istorija nekakva sudbina na koju se ne može uticati, koja upravlja nama. Stvara se utisak da su uloge zauvek date i da se istorija vrti ukrug. Kad tako govorite ljudima onda pravite savršenu osnovu za autoritarne poretke, jer ne obrazujete svesne, kritične građane spremne da preuzmu odgovornost, nego uplašene podanike, uverene u to da su apriorne žrtve tog mističnog istorijskog toka.
Vašu najnoviju knjigu koja uskoro izlazi iz štampe upravo ste i nazvali „Iza zavese“. U predgovoru kažete da pokušavate da odgovorite na pitanje šta je to u razumevanju politike, političkih stranaka i državnih institucija, uprkos dramatičnim promenama koje je doneo 20. vek, ostalo isto ili veoma slično gotovo čitav vek i pokazalo se istrajnije od svih državnih tvorevina koje su se tokom poslednjih sto godina smenjivale. Pa, šta je to?
Nema toga što nam se nije dogodilo u 20. veku – i svetski i građanski i lokalni ratovi, i promene državne teritorije i državnog uređenja, i revolucije… Opet, kad se bavite društvenom istorijom, veoma vam zvuči poznato ono što se dešavalo početkom 20. veka. To je najbolji dokaz da postoje procesi dugog trajanja u kojima vreme sporo teče, u kojima su promene jedva primetne. Govorimo o pojavama kao što su politička kultura, običaji, način vladanja, sistem funkcionisanja… Kad to proučavamo vidimo da se tu gotovo ništa nije promenilo više od 100 godina. Tu je još uvek partijska država kakva je bila i početkom 20. veka.
Na delu je i politička kultura koja ne podnosi različitost, koja ne poštuje drugog, koja u njemu vidi neprijatelja prema kome je „dozvoljeno upotrebiti sva sredstva“, kako su govorili opozicionari početkom prošlog veka.
Postavlja se pitanje zašto se to nije promenilo? Naravno da to nije lako promeniti, ali mislim da je važnije to što je svim vlastima to odgovaralo. Verovale su vlasti, a veruju i sada, da će, ako se utakmica igra bez pravila, ušićariti više. Ali, u takvoj igri svi gube.
Kad su, ipak, napravljene te prve, osnovne greške u temelju koje čine da zgrada srpskog društva i države izgleda ovako?
Taj sistem formirao se s jačanjem Narodne radikalne stranke Nikole Pašića krajem 19. veka. Ona je na tron dovela taj populizam, specifičnu ideologiju koja je spoj levog egalitarizma i desnog nacionalizma. Ona može da se kreće po političkom spektru, može biti čas leva čas desna, ali je uvek dubinski suprotstavljena osnovnim evropskim političkim vrednostima, kao što su pravna država, individualizam, prava manjina… Bilo je, naravno, u međuvremenu, diskontinuiteta, ali se ta ideologija uvek nekako nametne, na nju se, inače površno gledano, različite vlasti uvek vrate.
Najgore je što su i vlasti posle 2000. godine ponovo posegle baš za tom ideologijom i tim modelom vladanja. To jeste posledica delovanja političke kulture kao procesa dugog trajanja, ali politička kultura nije sudbina i nije nepromenljiva. Na njenoj transformaciji treba dugo i naporno raditi. To nije popularno, ali je dužnost i odgovornost elite da preduzme poteze za koje neće odmah dobiti aplauze! Takva vlast se ovde još nije rodila.
Da li se ta suprotstavljenost osnovnim evropskim vrednostima može videti i kroz istorijski odnos tradicionalizma i modernizacijskih tendencija. I gde smo tu danas?
Mnoga istraživanja srpske moderne istorije u poslednja dva veka pokazuju da su u nekim prelomnim trenucima donete odluke koje su nas vratile unazad i da nisu, iako se moglo, preduzeti potezi koji bi nas gurnuli napred. Evo, uzmimo samo nekoliko poslednjih primera: 1971-1972. skinute su mlade garniture koja su mogle zemlju da povuku u stvarne reforme i nadvladao je konzervativni talas u okviru Saveza komunista; 1991. kad smo odlučili da ne krenemo u tranziciju i Evropu, već u ratove za teritorije; ili 2003. kad je ubijen Zoran Đinđić. Sve su to bili izbori „unazad“ i o tome treba dobro da razmislimo.
A zašto je srpska elita do danas preovlađujuće nacionalno i tradicionalno orijentisana?
Tako se najbolje čuva vlast. To je ta mantra kojom se zapušavaju usta gladnog društva, kojom se sva ključna pitanja odlažu dok se ne reši to „pitanje svih pitanja“. To „natpitanje“ je uvek bilo pitanje granica, pa se, samim tim, to pitanje nikada nije moglo rešiti na način koji bi zadovoljio alave elite. U crtanju idealnih granica brkali su se principi – po istorijskom principu se sanjalo Dušanovo carstvo, a po etničkom se stizalo do Jadranskog mora. Tako se stiglo do neostvarivih programa i do zatvorenog kruga iz kojeg izlaza nema.
Pošto granicama nikada nećete biti zadovoljni, nećete ni krenuti u razvoj jer prioritet niste ostvarili. A što ste manje razvijeni to ćete više pričati o imaginarnim granicama, jer će vam samo ta tlapnja ostati. I tako ćete tonuti sve dublje gubeći kopču sa svetom i vremenom, ostajući blokirani u sopstvenim fantazijama, koje više niko ne razume.
Latinka Perović, govoreći o rasutom društvu koje Srbija pokušava ciklično da prevlada, upravo iznosi tezu, parafraziram, da Dušanovo carstvo ne da Srbiji da se smiri i da se umesto ekspanzionističkog fantazma koncentriše na sebe.
Mislim da je u pravu. Radi se o spisku prioriteta. Ako vi granice postavite na prvo mesto, onda unutrašnji razvoj zapostavljate i svima odgovarate da ćete to odmah, ali čim se reše granice. Pošto se one ne mogu rešiti – stoji se u mestu. Prava promena bila bi da se promeni prioritet i da se prihvati mesto i veličina Srbije. Da se kaže: `ajd sad malo da probamo prvo da stanemo na noge, pa da se razvijemo… Bio bi to kopernikanski preokret.
Citat od pre sto godina iz vaše nove knjige: „Srbija prima sa Zapada najnovije tekovine ljudskog duha, ali ih prima u formi ne u bitnosti. Njoj zakoni služe samo kao luksuzni ukras, a ne kao stvarna potreba“. Deluje kao da je danas pisan?
Pa da – to je ono o čemu smo pričale. Kako je moguće da nam je ta izjava opozicionara s početka 20. veka danas tako savršeno jasna? Upravo zato što se suština nije izmenila. Jedna od tih suština je taj odnos prema Zapadu. On je vrlo površan – mi bismo voleli zapadni standard, ali ne i put kojim se do standarda stiže. Suštinski se taj odnos prema Zapadu svodi na kompleks niže vrednosti koji podstiče na aroganciju, inat i prkos. Dok god hoćete da napredujete a da se ne promenite, taj se odnos neće popraviti.
Da li je jedna od istorijskih konstanti i jaka politička strast?
Problem je u tome što se tako stvara lažni utisak da oko nas ima mnogo politike, da je politika svuda…U stvari – politike nema. Ako se dobro razgrnu te „pene reči“, kako su govorili početkom 20 veka, ne ostane ništa. Nema ni principa, ni programa, ni stvarnih političkih ideja. Te strasti maskiraju prazninu.
Kakva je kroz istoriju bila uloga crkve u političkom životu Srbije. A kakva je danas?
Zanimljivo je da se crkva manje mešala u politiku u Kraljevini Srbiji, nego od osamdesetih godina 20. veka naovamo. U pokušaju da se vratimo „tradiciji“, mi smo nešto nakaradno shvatili.
Mnogi govore o tome da je Srbija kroz istoriju, pa i danas, naravno, izgubila sposobnost komunikacije s vremenom i sa svetom. Zašto i danas kasnimo?
Zato što ostajemo na toj listi prioriteta koja pripada razumevanju sveta 19. veka. Od tada se mnogo promenilo i u svetu dobro stoje oni koji su razvijeni, koji prate tehnologije, koji umeju da učestvuju u utakmici. Mi i dalje govorimo da na teren današnje utakmice ne možemo ni da izađemo, jer još nismo spremni. Ali, svet na nas ne čeka i ide dalje. Nismo shvatili da su i Velika Britanija i Austrija i Japan i Nemačka napredovali kad su počeli da primenjuju nova, moderna merila moći, kad su odustali od teritorijalnih pretenzija i bacili se na sopstveni unutrašnji razvoj. To se kod nas još nije ni razumelo, a kamoli desilo.
Kad kažete da je Srbija nedovršena država, šta pod tim podrazumevate? U čemu je sve nedovršena?
Nedovršena je u ključnim aspektima. Od 1835. usvojeno je 11 ustava, to znači da su prosečno bili na snazi otprilike 17 godina. To je već jasan signal da ta država ne zna šta će sa svojim unutrašnjim uređenjem. Na to treba dodati i da su svi ustavi teško usvajani ili da su mnogi od njih bili silom nametnuti od trenutnih vlasti. Od trenutka stupanja na snagu svi ustavi su bili dovođeni u pitanje, pa i ovaj poslednji. Setimo se samo da je jedva prošao na referendumu i da su oni koji su učestvovali u njegovom stvaranju i donošenju, predstavnici Demokratske stranke, odmah rekli da on ne valja i da će se uskoro menjati. To je nedopustivo. To je osnovni pravni akt, ali i vizija razvoja zemlje. Ako nemate stabilno ustavno ustrojstvo - vi ste u startu nedovršeni. Ako tome dodamo nikad izgrađene institucije i nikad prihvaćene granice, vidi se da Srbija nije još napravila ni te prve korake ka stabilnoj i zreloj državi.
U stvari, kako ste jednom napisali, od 1835. do 2006. svi ustavi su donošeni da bi se rešio neki problem, najčešće Kosovo. Da li sadašnji ustav paradoksalno sada zaustavlja društvo?
Ustavima smo rešavali neke trenutne, goruće političke probleme. Zato ti ustavi nisu postali okviri koji će podstaći budući razvoj. I zato su uvek bili više prepreka, nego podsticaj.
Ako imamo istorijski kontinuitet kad je ustav u pitanju, kakav kontinuitet imamo kad je reč o institucijama?
Ovde je problem u tome što su same vlasti uvek rušile institucije. One nisu razumele da su institucije tu da čuvaju pravo, građane, ali i samu vlast. A pre svega državu. Naše vlasti institucije shvataju kao neprijatne prepreke, pa kad zasmetaju, oni ih zaobiđu! To je još jedan faktor koji od Srbije čini nedovršenu državu, jer je sve stalno – „mož` da bidne ne mora da znači“. A to uništava i državu i živote običnih ljudi.
Korupcija takođe ima svoj istorijski kontinuitet i na sličan način je kroz istoriju uspostavljana veza između vlasti i novca. Iako veze partija sa finansijskim tokovima nisu nikada ozbiljnije istraživane u istoriografiji, ipak kakve korene kroz istoriju korupcija vuče?
Njen osnovni uzrok je u siromašnom društvu. U tim uslovima svakoga je lakše kupiti. Ali, pored tog osnovnog uzroka, veliku odgovornost snosi i partijska država kojoj se stalno vraćamo. Ona dubinski korumpira društvo, to je ta najdublja i najtamnije veza novca i političke moći. Korupcija je pojela naše normalne živote.
Da li to znači da su odluke i interesi klijentelističkih grupa u političkim strankama kroz istoriju uvek bili važniji od procedura i zakona?
Imali smo mi uvek problema s poštovanjem prava, pa je i jedan od ključnih ideologa Radikalne stranke Stojan Protić često govorio da vlast ima pravo da krši zakone. To je, takođe, naš kontinuitet. To omogućava klijentelističkim grupama da ulete u taj nebranjeni bespravni prostor. Onda te grupe sebe proglase za zakon. I zato mi stalno imamo utisak da je vlast negde drugde, da se odluke donose „iza zavese“. Stalno imate taj osećaj iluzije – da to što vidite nije to, u stvari. I to stvara tu stalnu nesigurnost koju osećamo i koju već decenijama zovemo krizom, iako kriza može biti samo akutno stanje.
Bavili ste se i štampom iz vremena uspostavljanja srpskog parlamentarizma. Da li sklonost ka tabloidnom ima takođe korene?
Problem je u tome što su i „ozbiljne“ novine bile tabloidne. Odnosno i one su se bavile skandalima i aferama, zamućujući tako prava pitanja i fingirajući slobode štampe. Tako svi imaju utisak da mogu sve reći, ali je problem u tome što nijedna reč u tome više nema težinu.
Očigledno je da partijska država razara društvo. Ali je zanimljiva vaša teza koju iznosite u jednom eseju da je elita u nerazvijenosti društva videla garanciju uspešnog ostvarenja njegovih nacionalnih ciljeva. Objasnite ovu tezu?
Odgovoriću citatom iz skupštinske rasprave u kojoj se odlučivalo da li da država pomogne razvoj Beograda. Jedan veoma aktivni poslanik je tada rekao: „Ako mi budemo na štetu tog naroda, na štetu njegovog održanja ulepšavali Beograd, nećemo moći da izvedemo na bojno polje onakve vojnike kakve bi trebalo da izvedemo“. Razvoj se, dakle, vidi kao prepreka za ostvarenje nacionalnog cilja koji je prioritet. Ili, kako to formuliše Dobrica Ćosić: „Zaostalost kao prednost“. To je suština.
Koliko i danas moć političkih stranaka proizlazila je iz nemoći građanskog društva? Zašto je građansko društvo danas toliko slabo?
Slabo je samo društvo. Ono nema dovoljno slojeva nezavisnih od države. Na kraju se, na ovaj ili na onaj način, svi vežu za državu i od nje zavise. U takvim društvenim i ekonomskim uslovima nema građanskog društva. To je jedan od važnih razloga zbog kojih se sputava razvoj: razvoj bi stvorio jače društvo i samostalne građane prema kojima vlasti ne bi smele da se odnose kao prema krompirima.
U jednom delu vaše nove knjige bavite se i Beogradom. Govorite o nedovršenoj prestonici nedovršene države, da li bi Beograd mogao biti slika i srpske političke istorije. O kojim propustima i dometima srpske istorije on svedoči?
Beograd je paradigma! Njegova nedovršenost je ogledalo svih dubinskih društvenih i političkih problema. Na primer krivudave, često slepe ulice na Čuburi posledica su potkupljivanja ministara građevine od vlasnika kuća da ne bi ulica presekla njihovo imanje. I tu imamo sve – i lični interes iznad javnog i korupciju i klijentelizam i izgradnju koja ne poštuje planove i pravila.
Šta danas ometa Srbiju da uspostavi balans između svojih nacionalnih mitova, državnih interesa i progresa?
To što između tih stvari nema balansa. Mitovi i progres se međusobno potiru - ako hoćete progres morate da se odreknete mitova, suočite se s realnošću i podvučete crtu. A državni interes i progres su za mene isto. Progres je jedini pravi državni interes.
Pa ima li srpsko društvo potencijal da se istinski demokratski promeni. Šta kaže istorija?
Naravno da ima. Ali nije dovoljan demokratski potencijal društva. Vlast je ta koja mora da napravi pravni i institucionalni okvir da bi to funkcionisalo. Ono što smo mi iskusili je stalno propadanje tih demokratskih eksperimenata, ali ne zato što društvo nije sposobno, nego zato što vlasti nisu htele da temeljno sagrade demokratsku konstrukciju, pa se, i pre nego što donese ozbiljnije rezultate, rušila. To je strahovito opasno, jer onda javnost dolazi do zaključka da demokratija ovde nije ni moguća, da uslova u društvu nema, da se za demokratiju i ne vredi boriti. To je najopasnije, jer je to osnova stalnog obnavljanja autoritarnih poredaka. Ako je uspelo u Indiji zašto ne bi ovde? Ali u Indiji su pravni i institucionalni okvir postavili Britanci! To je najbolji teorijski i praktični dokaz da taj okvir može da utiče na sazrevanje demokratskog društva. E, mi do tog okvira još nismo stigli.
Da li je godina koja je pred nama godina velikih raspleta (mislim na Kosovo i Evropu) u kojima će paradoksalno ključnu ulogu imati isti akteri koji su nas devedesetih zapleli u seriju sukoba i nesporazuma?
Ne znamo to. Istoričarima je potrebna vremenska distanca ne da bi postali objektivni, nego da bi znali kako se nešto završilo. Bez tog finala ne može se oceniti ni start. Paradoksalno jeste da nas iz ovog bezizlaza izvedu oni koji su nas u njega doveli, ali je još paradoksalnije da su demokratske i evropske snage dovele Srbiju u najdublju krizu demokratije i evroentuzijazma. To je greška koja se ne sme ponoviti. Mi za to više nemamo vremena.
Vidite li opasnost od jačanja autoritarnih tendencija i uspostavljanja vlasti i moći izvan institucija?
Autoritarne tendencije su uvek tu. Kao i moć izvan institucija. Ovim vlastima bi bilo pametno pa i u njihovom najboljem interesu da vlast stave u institucije. Svaka vlast koja se držala daleko od institucija na kraju je bila pometena, na izborima ili, gore, na ulici. Ono što je sad nova opasnost jeste da u uslovima krize i razočaranosti u Evropu, uključujući i nepoverenje u Haški sud, dođe do jačanja antidemokratskih i antievropskih snaga.
Kako, u stvari, vidite godinu koja je pred nama, kao godinu održavanja konfuzije ili godinu izvesnih razrešenja koja mogu imati istorijski značaj?
Mogu samo da nam poželim mnogo pameti, jer to nema veze ni sa sudbinom, ni sa srećom, ni sa Deda Mrazom.
Vesna Mališić
недеља, 6. јануар 2013.
Jelena Karleuša: Ateistička poslanica vernicima i nevernicima
http://wannabestars.rs/blogovi/jelena-karleusa-ateisticka-poslanica-vernicima-i-nevernicima
Dan kad se navodno rodio bezgrešni čovek,
Božji sin, ova planeta slavi dva puta godišnje. Čak ni tu nismo mogli
biti ujedinjeni kao ljudska rasa. Svih ostalih dana u godini, taj sin se
zaboravlja. Ratovi, smrt, glad, mržnja, sveopšti haos. Majke ubijaju
decu, deca ubijaju majke. Trka za sticanjem materijalnog, pohlepa,
zavist, najniži ljudski porivi, normalna su stvar. Zar ne?
Ali svi veruju. Svi veruju u ideju dobrote, čistote, Isusovih ideala. Licemerje planete dostiglo je tačku topljenja, led na polovima nestaje sa svakim našim udahom i izdahom. Srbija je zemlja u kojoj se svi sećaju Boga po potrebi. Tri prsta i pominjanje Boga, Isusa i vere, ide uz naš mentalitet skorojevića i novopečenih vernika. Neretko uz nasilje usijanih glava koje ni ne znaju šta tri prsta znače. Ima više crkvi od bolnica, sveštenici voze bolje, jedu bolje, žive bolje od većine, upravo zbog sporadične griže savesti domaćih vernika, koji trpaju novac Crkvi u zamenu za oproštaj grehova. Trange frange vera. Vera se kupuje, upakovana. Čist biznis. Prvo se peru pare, a onda se pere duša.
U bajci o Isusu, ljudi su ga izdali i razapeli. U modernim vremenima, prošao bi mnogo gore. Da postoji. A možda i postoji, ali se u sadašnjosti ne zove Isus. Možda je Marko ili Dragan, možda Ištvan, možda Mustafa, ili Antonije. Možda nam je komšija. Možda je žensko. Možda je upravo ostavljen u domu za napuštenu decu. Možda je romsko dete koje slinavo prosi na semaforu. Da li ga vidite? Ne. Ne vidite ga i ne čujete.
A možda se upravo opet rodio. Kako će živeti i kako će završiti? Zar ne vidite da je njegova sudbina u vašim rukama?
Čovek se rodi. Vaistinu se rodi.
Jelena Karleuša
* Za razliku od, ovih dana aktuelnih poslanica, koje su krcate isključivostima, pozvali smo Jelenu Karleušu da, iz ugla ateiste, poruči nešto o ljubavi i toleranciji kojih, nekako, uvek nedostaje u porukama onih koji se u te vrednosti zaklinju.
Wannabe Stars
Ali svi veruju. Svi veruju u ideju dobrote, čistote, Isusovih ideala. Licemerje planete dostiglo je tačku topljenja, led na polovima nestaje sa svakim našim udahom i izdahom. Srbija je zemlja u kojoj se svi sećaju Boga po potrebi. Tri prsta i pominjanje Boga, Isusa i vere, ide uz naš mentalitet skorojevića i novopečenih vernika. Neretko uz nasilje usijanih glava koje ni ne znaju šta tri prsta znače. Ima više crkvi od bolnica, sveštenici voze bolje, jedu bolje, žive bolje od većine, upravo zbog sporadične griže savesti domaćih vernika, koji trpaju novac Crkvi u zamenu za oproštaj grehova. Trange frange vera. Vera se kupuje, upakovana. Čist biznis. Prvo se peru pare, a onda se pere duša.
U bajci o Isusu, ljudi su ga izdali i razapeli. U modernim vremenima, prošao bi mnogo gore. Da postoji. A možda i postoji, ali se u sadašnjosti ne zove Isus. Možda je Marko ili Dragan, možda Ištvan, možda Mustafa, ili Antonije. Možda nam je komšija. Možda je žensko. Možda je upravo ostavljen u domu za napuštenu decu. Možda je romsko dete koje slinavo prosi na semaforu. Da li ga vidite? Ne. Ne vidite ga i ne čujete.
A možda se upravo opet rodio. Kako će živeti i kako će završiti? Zar ne vidite da je njegova sudbina u vašim rukama?
Čovek se rodi. Vaistinu se rodi.
Jelena Karleuša
* Za razliku od, ovih dana aktuelnih poslanica, koje su krcate isključivostima, pozvali smo Jelenu Karleušu da, iz ugla ateiste, poruči nešto o ljubavi i toleranciji kojih, nekako, uvek nedostaje u porukama onih koji se u te vrednosti zaklinju.
Wannabe Stars
субота, 5. јануар 2013.
петак, 4. јануар 2013.
четвртак, 3. јануар 2013.
INTERVJU, ZORAN KOSTIĆ CANE: Đinđića su ubili kao psa!
http://www.telegraf.rs/jetset/471739-intervju-zoran-kostic-cane-djindjica-su-ubili-kao-psa
Ne treba ga previše najavljivati i opisivati. Njegove rečenice, a posebno nazalni glas i ton kojim se obraća ljudima, odavno su dio uličnog slenga. Čovjek fura svoju priču više od tri decenije, jednako energično i intrigantno kao kad se prvi put popeo na binu.
Kad se to desilo? Pročitajte u intervjuu koji je Zoran Kostić, frontmen Partibrejkersa dao za Telegraf.rs.
Kad pogledaš na proteklih 30 godina s Partibrejkersima, šta ti sve prolazi kroz glavu?
CANE: Prolazi mi muka. S koliko napora protiv otpora, koliko istrajavanja da bismo objasnili nekom ko možda neće da mu se objasni. Kad vidiš koliko je sve to besmisleno, onda se setiš i koliko je lepih stvari ostvareno. Koliko druženja, emocija, šarolikog života, koliko otkrivanja nekih ljudi, a kroz njih i otkrivanja sebe. Posao je dobar, izražavaš svoju osobenost, nema kalupa i šablona, prikazuješ dokonoj masi jedinstvenost. A onda, kad sve zaokružiš, vidiš da je to prilično uzaludan posao. Od majora Gavrilovića uvek ista priča – vrhovna komanda nas je izbrisala sa spiska živih…
Kad si shvatio da želiš da se popneš na scenu i poručiš nešto ljudima?
CANE: Nisam ja ništa shvatio, samo sam osećao. Znaš, dve najizrazitije ličnosti u bendu su bubnjar i pevač, ostalo je pride. Pošto nisam bio bubnjar, a nije bilo pevača… Uvek sam bio u fazonu: “Što niko ništa neće da kaže, zašto sklanjaju pogled u stranu, otkud strah kod ljudi da kažu nešto?”
Šta je to zapravo bilo, šta si htio da kažeš?
CANE: Nemam pripremljenu ideju, pričam po nagonu, iz rukava, o stvarima koje me zanimaju, koje vidim, koje živim. Nema planiranja, samo instinkt. Hoćeš da imaš stav, da ga izraziš. Ja sam nastao u vreme pank roka. Nije važno kako, važno je reći nešto smisleno, što će da pogodi trenutak, i to ljudima na koje niko ne obraća pažnju. Ljudima koji hoće da čuju pravu stvar.
Koliko se i u čemu to tada razlikuje od ovog sada?
CANE: Sve vreme je ista žvaka – oseti svoj život, primeti ga. Čisti ga od laži. Takav je kakav je, sjajan i bedan, vredan je jer je samo jedan. Kad si na bini, obraćaš se jednom čoveku, a kroz njega se širi priča na mnoštvo.
Da li se promenila publika u ovih 30 godina?
CANE: Sad su nekako duševniji. Pre je bilo povuci-potegni, tukli smo se s publikom… Nije bila šala. Sad je OK, mi smo stariji. Znaš kako je glupo kad te neki kreten iz svoje neobjašnjive želje da nešto uradi polije pivom! Hoćeš evoluciju, da ljudi razmišljaju, da se dobro provedu, a ne papagajluk od života. Mrva po mrva, deo po deo, da se napravi komad ceo.
Jesi li si zadovoljan publikom koja je odrasla s vama u ovih 30 godina?
CANE: Da. To se posebno videlo u Hali sportova na Novom Beogradu. Fenomenalna publika, prvo što ti je ostalo u glavi kad si se probudio. Mi smo bili glavno jelo, ali su oni izneli koncert. Jedinstvenost, harmonija, emocija. Svi kao jedan.
To je, pretpostavljam, najvažniji koncert Partibrejkersa do sada?
CANE: Nije, verovatno je najvažniji onaj prvi, u Dadovu, 4. oktobra 1982, bio je ponedeljak. Kako izađeš na prvom, tako ćeš izaći i na poslednjem koncertu (smeh). Nema zezanja, mi smo živi ljudi, nismo mrtva priroda. Kad izađeš pred publiku, naš život se odvija kad i život naše publike. Akcija i reakcija, uzajamnost. Mi živimo pred tim ljudima, oni gledaju šta mi osećamo. Kao bioskop, a mi im vraćamo to što dobijamo od njih. I dobro i loše. Mora da se zna ko je glavni, ali ne iz ego tripa. Ne da izađeš pred ljude i paunišeš se. O sebi sam uvek razmišljao kao o fizičkom radniku, koji iznosi stvari iz svog života na uvid drugima. Kao trgovački putnik, a nema kataloške prodaje. Nisam muzičar koji publiku šeta od oktave do oktave, više volim da im milujem glave.
Ko danas sluša Brejkerse?
CANE: Dolaze klinci i kažu: “U mojoj porodici i ćale i keva vas slušaju, i svi smo došli na koncert”. Ta deca mi se obično obraćaju sa Vi. Ne zbog strogosti, već zbog poštovanja. Naša publika nas voli. Nije to idolopoklonstvo, to je ljubav. Toliko te stvaralačke energije, životne erupcije u opštem mrtvilu, toliko reči, emocija, nezaboravnih rifova… Mi dolazimo i dajemo nadu. Obeshrabrene ljude ohrabrujemo da ostanu u jednom komadu.
Gde su Brejkersi najbolje bili prihvaćeni?
CANE: Svuda. Moja publika je od Vardara pa do Triglava. Ali, i dalje stvari nisu završene. I dalje se sukobljavamo s ljudima kojima tu nije mesto. Boriš se da čitavu stvar dovedeš do lepog kraja, da finiš bude dostojanstven. Sad više radimo nego pre. Naše snage se minimalno obnavljaju, stariji smo. Ne uzimam drogu, ne pijem, živim od svog adrenalina koji troši moju telesinu. A sve vreme su ljudi zadivljeni energijom koju dajemo. Mi pokrivamo sva polja, ili bar pokušavamo. To je to – biti prisutan, svestan trenutka, da možeš da oslobodiš sebe.
Šta Brejkersi danas znače Srbiji?
CANE: Ne verujem da nešto znače. Mi smo beogradski bend, ne tražimo ništa. Srbiji znače Smak, Kerber i takve grupe. Brejkersi – to je opasnost da se otkrije neprijatna istina. Jesam Srbin, ali se ne opterećujem time. Suviše sam Srbin da bih bio nešto drugo, ali zbog toga ne želim da mi život liči na ruglo.
A šta tebi znači Anton?
CANE: Anton? Dobar gitarista, eto šta mi znači.
Koliko si dao rokenrolu, a šta si dobio od njega?
CANE: Dao sam životu jer sam od života mnogo dobio. Živim za nešto i od nečeg što volim. Ne otuđujem se od života. Živ sam, prisutan, pri sebi sam. Šetam po metafizici svog života, rekonstruišem stvari, putujem, materijalno izdržavam porodicu, a i neke druge. Radim ono što želim, a mnogi ne rade ono što žele. Otuđeni su od svog života. Muzici hvala što nisam veća budala.
Kad je tvoj klinac odlučio da svira gitaru u bendu Machine Gun, da li si mu dao neki savet?
CANE: Šta da mu kažem kad sinovi uvek urade suprotno od onog što im očevi kažu? Dobro, sasluša on i sve to… Šta drugo da mu prenesem osim − Mark Bolan, Džoni Vinter, Džimi Hendriks… Šta mogu da mu dam osim ploča, osim tih saveta o muzici? Da mu kažem kako ja pišem pesme, kako razmišljam, koliko mogu da se opustim… Jer, to nije moje, taj dar. Ja sam samo sprovodnik s nekim uzemljenjem, od neba preko mene do zemlje. Da bi bio dobar, ti moraš sebe da otkrivaš. A kad sebe otkrivaš, ti otkrivaš i ono što ne bi. To su moja deca, ja sam im ćale, hteli-ne hteli, moraju da me slušaju. Kad su mali jedu ti srce, kad odrastu kljucaju ti džigericu.
Kako ih vaspitavaš, šta im govoriš, u kom pravcu ih usmeravaš?
CANE: Da budu dobri ljudi, da razmišljaju svojom glavom, da pomažu ljudima i da gledaju svoja posla. Da provale šta je bitno, da jedan pogrešan korak može da ih odvede u veliki bedak. Ali i da iz tog koraka mogu da se vrate, ako pogledaju u nebo. Sva pravda stiže s neba. Zakomplikujem ponekad, pa mi ćerka kaže: “Tajo, ti mora da se šališ” (smeh). Mislim, kapiraju sve kroz zezanje i šalu. Ja sam direktan i grub, ali potrebno je puno ljubavi koja će nas da prašta kod njih. Ta deca su naši roditelji, oni nas vaspitavaju koliko i mi njih.
Da ti dete kaže da hoće da ide na proteste protiv gej parade, šta bi mu rekao?
CANE: Nikakvo nasilje. Postoje i takvi ljudi. Morao bih da im objasnim kroz devizu: “Bolje peder u srcu nego pička u duši”.
Ima li neki nov domaći bend koji slušaš?
CANE: Meni je jako drago kad bilo koji bend istrajava. Mnoge stvari ovde liče na nemoguću misiju. Delimo isti hleb, družimo se, imam puno poštovanje za te ljude. Svi su mi dragi dok jašu na svojoj ragi. Da li se to meni sviđa, to je druga stvar. Ali, o ukusima ne treba raspravljati. Ili, o ukusima sve najbolje.
A strani bendovi?
CANE: Slušam starinsku, arheološku muziku – Sun Records, bluz, ritam i bluz, soul… Bilo šta što me diže. Kad pustim Sex Pistolse osećam isto ono što sam osećao kad sam imao 15 godina − da nema vremena, da se sve dešava sad. Sad je naša budućnost. Za sve što treba da dobijemo moramo užasno da se potrudimo. Volim da radim strejt poslove po kući, perem tanjire i onda pustim muziku da me oslobađa od sebe. Da se stvari slože, da me mirnoća mog duha dovede u red, da će sve doći na svoje mesto na kome nije često.
Jesi gledao Pistolse na Exitu?
CANE: Jesam, naravno. OK je to, ali mi prišla neka riba da se slika sa mnom, a ja joj rekao da se javi kasnije, na šta se ona naljutila. Ne mogu da verujem, koja zloupotreba smislenog vremena! Ja to kad gledam, ja se tome ceo predam.
Koji ti je poslednji koncert koji te je pomerio?
CANE: Uau, The Stooges i Igi Pop na Tašmajdanu! Vodio sam sina da mu pokažem šta je njegova baka morala da sluša zbog mene (smeh). To je bilo ludilo! To je to! Ništa drugo osim toga! Sve vreme misliš − eksplodiraće mu pluća, glava, a on ga vuče odozdo s još većom snagom… Nastup koji svojom suštinom i istinom predočava da ono što radimo nije uzalud.
Na stranu Brejkersi, koji je najbolji srpski, a koji jugoslovenski bend po tebi?
CANE: Šarlo Akrobata je bio strašan! Koje je to razbijanje! Ali, ne mogu to da rangiram, svaki bend ima trenutke koji ga objašnjavaju, dobre ili loše. Mi ne znamo šta nas to objašnjava − loši trenuci ili želja da budemo bolji nego što jesmo. Nekad mislim da su Brejkersi najveći rokenrol bend van engleskog govornog područja, a i te što govore engleski ponekad možemo da stavimo u džepić.
Kojih je pet najvažnijih ploča s ovih prostora?
CANE: Nemam pojma. Svaki bend ima jednu pesmu koju bi voleo da si ti napisao, ili stih koji govori o tebi. Pesme žive neki svoj život, ljudi se okupljaju oko njih.
Možeš li u po dve rečenice da opišeš osamdesete, devedesete, dvehiljadite i ovu dekadu koja se tek zakotrljala?
CANE: Ceo naš život do 1989. ili 1990. živeli smo u pat poziciji. “Partija-Armija-Tito”, kao u šahu – PAT. Ni vamo, ni tamo. Bojazan kako će naša propast izgledati. Kako se stvari dešavaju, ne ide ka dobrom.
I kako ti izgleda ta propast?
CANE: Ne vidi joj se kraj, ali ne samo kod nas. Cela civilizacija doživljava strahovite promene. Desi se rat, pa vidiš kakav je kukavičluk u ljudima, ne reaguju, ne kažu: “Ej, bre, dosta, šta radite, jeste normalni?!” Ljudi vole da se pravi ludi, da okrenu glavu, ne vole odgovornost. Ne vole da imaju nešto, jer moraju da ga čuvaju. Mi nismo ozbiljni, kod nas sve što je bilo privremeno ostalo je za stalno. Mi smo kost koja je loše srasla. Boli nas na svakoj promeni vremena.
Dvehiljadite?
CANE: Kao, neke promene, a ono vidiš kako žrtvuju ljude naočigled očiju naših snenih i umornih! Vidiš kako ljudi beže. Počinju mitske laži i prevare. Ubili su Đinđića kao psa! Čak su mu skrljali nogu da slučajno ne pobegne! Kao onoj kuji Mili. Tu smo pokazali svu niskost našeg bića. Strahoviti kukavičluk za ličnom promenom. Ne promena društva, jer bez lične nema ni spoljašnje promene. Morali smo stepenicama duboko da siđemo u sebe, a nismo.
Ne bih da zvučim pretenciozno, ali šta je još antiratni rokenrol Beograd mogao da učini, osim Rimtutitukija, da ne bude onoga što smo živeli narednih 9 godina?
CANE: Sve što smo uradili, urađeno je. Da je moglo više, bilo bi više. Znaš kako, ljudi se boje za sebe, a to što smo bili skupina budala na nišanu mnogih, to je naša stvar. Ta grupa najgorih najbolje je i najhrabrije reagovala. A zašto smo bili najgori? Zato što smo uvek za sobom vukli mišljenje malograđanštine. A opet smo imali svoj stav: “Mir, brate, mir”. Često nepromišljen završiš u nekoj igri bez nivoa, u kaljuzi svima na poruzi.
Da li si razočaran u Srbiju zbog načina na koji je reagovala u tim vremenima?
CANE: Malo poznajem istoriju, tako da me ne čudi ništa. Bile su druge okolnosti, druga energija. Zamisli da je Stefan Nemanja rekao Fridrihu Barbarosi: “Ne u NATO” ili “Ne možeš da prođeš Srbijom”. Znaš šta bi mu ovaj uradio? Natakao bi ga na ražanj, namazao medom i mljackao njegove kosti! Ne bi bilo Srba, ne bi bilo ničega! Sve to je promišljenje. Ovde su uvek zazirali od onih koji misle. Pazi, Miloš Obrenović, on nije bio pismen, ali je imao zdrav razum. Da znaš odakle vetar duva i šta može da te čuva. Kod nas stalno gledaš tuđe dvorište, a tvoje nesređeno. Koliko puta čuješ one izgovore: “Kome ja da dam svoje dete?” Pa, daj ga sebi! Ili kao sad na Oplencu, nizak udarac, šut u stomak − pola liturgije na engleskom zbog nekih Karađorđevića koji ne znaju svoj jezik, a znaju svahili ili jezik maora s Novog Zelanda! Pa, što niste naučili svoj jezik?! Mi samo nastavljamo nešto, ne objašnjavajući šta je bilo. A mora da nam bude jasno ko smo, šta smo i kakvi smo.
Ko smo, šta smo, kakvi smo? Kako se zove ovo što živimo?
CANE: Srpska mućkalica. Ja sam deo tog naroda, ali mi smo jadni. Mi smo narod između dva zbega, nomadi. Nama je teret sve što bi trebalo da zadržimo. Srećni smo kad nemamo ništa. Kad čovek nema ništa, manja mu je odgovornost da bude nešto. Mislim, OK smo mi negde, imamo neku čudnu energiju, ali brate! Zato se i smanjujemo, jer ne volimo sami sebe. Svako bi da menja nekog drugog zato što ne želi da menja sebe. Stalno neke visoke ciljeve imamo, razmišljamo o našem mestu u svetskoj istoriji. Pa, nije naše mesto tamo gde mislimo da jesmo, treba da priznamo gde smo.
Da li si razočaran u nekog ili nešto? O političarima govorim.
CANE: Nisam. Kakav je narod, takvi su političari.
A imaš li veru u nekog od njih?
CANE: Ma, ne! Imam veru u čoveka, a najveću veru imam u nebesa, koja imaju svoje postulate koji se ne menjaju. Čovek treba na nivou svoje porodice da deponuje priču o spasenju, a onda će deca to da prenose s kolena na koleno. A ne razne mitomanije i mistifikacije.
Mnogi misle da previše filozofiraš otkad si postao verujući. A, s druge strane, svi načulje uši da čuju šta to Cane ima da kaže.
CANE: Ko nema svog dobra, po tuđem zlu premeće. Nisam ni u kakvoj agitaciji, o svojim ličnim stvarima pričam. Teško je stalno gledati u zemlju, jer zemlja je muka. Mi za svoju horizontalu moramo da tražimo vertikalu, bez toga nema ništa. Stalno da tražimo nešto što na zemlji nećemo da nađemo. Naći ćemo deo nečega, ali nećemo imati pravo zadovoljenje svoje duše, svog srca. Nećemo imati osmeh. Zemlja je težak i mukotrpan rad. Nama treba zdrav razum, da znamo šta radimo. Da nam je svaki sledeći dan šansa da popravimo ono od prošlog dana.
Zašto smo izgubili strpljenje za veru i ljubav?
CANE: Sistem nam je uradio to što je uradio. Ovde nikad ništa nije bilo javno zabranjeno, ali su uterali strah u ljude. Sklonili su im ljudskost i stavili ih u ljusku. Sistem će da brine za tebe, imaćeš dve nedelje odmora, spremljenu polutku za pokvareni zub… Postoje prava i lažna briga, a sistem je uvek lažno brinuo o nama. Hteli smo da budemo pametniji nego što jesmo, a nismo provalili da ništa ne znamo. Kad imamo lomove i teške trenutke, zavapimo za milošću koju na zemlji nećemo naći. A opet, sramota je dobar biti, jer će svi to čitati kao tvoju slabost. Umiremo svakog dana na nogama, ali naše je da pokušavamo non-stop. Život je utakmica, a krajni zvižduk je ona sveća koja će nas uputiti tamo gde idemo.
I sad treba nešto da te pitam o ulasku u NATO, odbrani Kosova… Glib dnevne politike.
CANE: Nemam nikakva rešenja za sve to. Možda bih i imao, ali to se ne bi mnogima dopalo. Moramo da gledamo svoja posla, da znamo da je naša zemlja pusta i da je sve više gladnih usta. Politika je trange-frange, trgovina ljudskim idealima i verovanjem da može da bude dobro.
Da li ti nedostaje neko prošlo, bolje vreme?
CANE: Ništa mi ne nedostaje. Tako je kako je, uvek je OK. Ustati rano, uživati u suncu, biti OK sa svojim mislima. Ako varničiš sa sobom, nikad ti neće biti dobro. Rešenja su u nama, a lek — zna se gde je.
Da možeš, da li bi promenio nešto?
CANE: Da mogu, menjao bih, ali ne mogu. Ima na našoj novoj ploči jedan stih: “Čovek često ne zna gde ide, kao da je tuđom rukom vođen. Misliš da si mogao bolje da prođeš, znao bi kad bi opet bio rođen”. Gde je puno reči, malo je slobode.
Kako provodiš svoje vreme? Šta radiš preko dana?
CANE: Razmišljam, družim se sa svojim mislima, razmeštam ih. Mislim o svojim starim roditeljima, o deci, gde će put da ih odvede, o ženi, bendu čiji sam jedan deo… Kako da budem koristan svojoj sorti.
Možeš li da nam preporučiš po jednu knjigu, album i film koji su ti se dopali?
CANE: Ne mogu. Traži, pa ćeš naći.
Sport? Jednom sam pročitao tvoju genijalnu izjavu da ćeš sina odvesti na Partizanov stadion, za koji navijaš, da spozna šta je pravo poniženje u životu.
CANE: Nemam šta tome da dodam. Dobro zvuči i danas.
Gledaš li TV?
CANE: Gledam “Histori čenel”, emisije o Drugom svetskom ratu, na RTS digitalu priče o slikarima, ljudima koji su ostavili neki trag. Ono što je bilo juče objašnjava ovo danas. Pitaš me za knjige? “Istorija civilizacije” od Vila Djuranta, to bi svako trebalo da pročita. “Sveto pismo” takođe. A te rijalitije, ne mogu ja to. To mi je kao da žvaćem stiropor, a on, moraš priznati, nije baš ukusan.
Internet, gedžeti, moderna tehnologija − ima li te u tome?
CANE: Nema, tehnološki sam pregažen. Ja sam roker. Ili pećinar. Rok, pećina, kamenje… Ja sam onaj prvobitni.
Poruka za čitaoce u 2013. godini?
CANE: Da budu živi i zdravi i pametni, ako je moguće. Jer, šta će ti pamet bez zdravlja i zdravlje bez pameti? Da ih u sebi više ima nego do sada. Da razmišljaju i da delaju u skladu s korišću koju mogu da daju zajednici u kojoj žive.
Za kraj, kada će novi album Brejkersa?
CANE: Ove godine na proleće, bujanje nove energije. Zvaće se “Sirotinjsko carstvo”.
I zaista poslednje pitanje − do kada Brejkersi?
CANE: Dok ne umremo. S obzirom na to da je Anton dugovečan, trajaćemo. Do groba.
Ne treba ga previše najavljivati i opisivati. Njegove rečenice, a posebno nazalni glas i ton kojim se obraća ljudima, odavno su dio uličnog slenga. Čovjek fura svoju priču više od tri decenije, jednako energično i intrigantno kao kad se prvi put popeo na binu.
Kad se to desilo? Pročitajte u intervjuu koji je Zoran Kostić, frontmen Partibrejkersa dao za Telegraf.rs.
Kad pogledaš na proteklih 30 godina s Partibrejkersima, šta ti sve prolazi kroz glavu?
CANE: Prolazi mi muka. S koliko napora protiv otpora, koliko istrajavanja da bismo objasnili nekom ko možda neće da mu se objasni. Kad vidiš koliko je sve to besmisleno, onda se setiš i koliko je lepih stvari ostvareno. Koliko druženja, emocija, šarolikog života, koliko otkrivanja nekih ljudi, a kroz njih i otkrivanja sebe. Posao je dobar, izražavaš svoju osobenost, nema kalupa i šablona, prikazuješ dokonoj masi jedinstvenost. A onda, kad sve zaokružiš, vidiš da je to prilično uzaludan posao. Od majora Gavrilovića uvek ista priča – vrhovna komanda nas je izbrisala sa spiska živih…
Kad si shvatio da želiš da se popneš na scenu i poručiš nešto ljudima?
CANE: Nisam ja ništa shvatio, samo sam osećao. Znaš, dve najizrazitije ličnosti u bendu su bubnjar i pevač, ostalo je pride. Pošto nisam bio bubnjar, a nije bilo pevača… Uvek sam bio u fazonu: “Što niko ništa neće da kaže, zašto sklanjaju pogled u stranu, otkud strah kod ljudi da kažu nešto?”
Šta je to zapravo bilo, šta si htio da kažeš?
CANE: Nemam pripremljenu ideju, pričam po nagonu, iz rukava, o stvarima koje me zanimaju, koje vidim, koje živim. Nema planiranja, samo instinkt. Hoćeš da imaš stav, da ga izraziš. Ja sam nastao u vreme pank roka. Nije važno kako, važno je reći nešto smisleno, što će da pogodi trenutak, i to ljudima na koje niko ne obraća pažnju. Ljudima koji hoće da čuju pravu stvar.
Koliko se i u čemu to tada razlikuje od ovog sada?
CANE: Sve vreme je ista žvaka – oseti svoj život, primeti ga. Čisti ga od laži. Takav je kakav je, sjajan i bedan, vredan je jer je samo jedan. Kad si na bini, obraćaš se jednom čoveku, a kroz njega se širi priča na mnoštvo.
Da li se promenila publika u ovih 30 godina?
CANE: Sad su nekako duševniji. Pre je bilo povuci-potegni, tukli smo se s publikom… Nije bila šala. Sad je OK, mi smo stariji. Znaš kako je glupo kad te neki kreten iz svoje neobjašnjive želje da nešto uradi polije pivom! Hoćeš evoluciju, da ljudi razmišljaju, da se dobro provedu, a ne papagajluk od života. Mrva po mrva, deo po deo, da se napravi komad ceo.
Jesi li si zadovoljan publikom koja je odrasla s vama u ovih 30 godina?
CANE: Da. To se posebno videlo u Hali sportova na Novom Beogradu. Fenomenalna publika, prvo što ti je ostalo u glavi kad si se probudio. Mi smo bili glavno jelo, ali su oni izneli koncert. Jedinstvenost, harmonija, emocija. Svi kao jedan.
To je, pretpostavljam, najvažniji koncert Partibrejkersa do sada?
CANE: Nije, verovatno je najvažniji onaj prvi, u Dadovu, 4. oktobra 1982, bio je ponedeljak. Kako izađeš na prvom, tako ćeš izaći i na poslednjem koncertu (smeh). Nema zezanja, mi smo živi ljudi, nismo mrtva priroda. Kad izađeš pred publiku, naš život se odvija kad i život naše publike. Akcija i reakcija, uzajamnost. Mi živimo pred tim ljudima, oni gledaju šta mi osećamo. Kao bioskop, a mi im vraćamo to što dobijamo od njih. I dobro i loše. Mora da se zna ko je glavni, ali ne iz ego tripa. Ne da izađeš pred ljude i paunišeš se. O sebi sam uvek razmišljao kao o fizičkom radniku, koji iznosi stvari iz svog života na uvid drugima. Kao trgovački putnik, a nema kataloške prodaje. Nisam muzičar koji publiku šeta od oktave do oktave, više volim da im milujem glave.
Ko danas sluša Brejkerse?
CANE: Dolaze klinci i kažu: “U mojoj porodici i ćale i keva vas slušaju, i svi smo došli na koncert”. Ta deca mi se obično obraćaju sa Vi. Ne zbog strogosti, već zbog poštovanja. Naša publika nas voli. Nije to idolopoklonstvo, to je ljubav. Toliko te stvaralačke energije, životne erupcije u opštem mrtvilu, toliko reči, emocija, nezaboravnih rifova… Mi dolazimo i dajemo nadu. Obeshrabrene ljude ohrabrujemo da ostanu u jednom komadu.
Gde su Brejkersi najbolje bili prihvaćeni?
CANE: Svuda. Moja publika je od Vardara pa do Triglava. Ali, i dalje stvari nisu završene. I dalje se sukobljavamo s ljudima kojima tu nije mesto. Boriš se da čitavu stvar dovedeš do lepog kraja, da finiš bude dostojanstven. Sad više radimo nego pre. Naše snage se minimalno obnavljaju, stariji smo. Ne uzimam drogu, ne pijem, živim od svog adrenalina koji troši moju telesinu. A sve vreme su ljudi zadivljeni energijom koju dajemo. Mi pokrivamo sva polja, ili bar pokušavamo. To je to – biti prisutan, svestan trenutka, da možeš da oslobodiš sebe.
Šta Brejkersi danas znače Srbiji?
CANE: Ne verujem da nešto znače. Mi smo beogradski bend, ne tražimo ništa. Srbiji znače Smak, Kerber i takve grupe. Brejkersi – to je opasnost da se otkrije neprijatna istina. Jesam Srbin, ali se ne opterećujem time. Suviše sam Srbin da bih bio nešto drugo, ali zbog toga ne želim da mi život liči na ruglo.
A šta tebi znači Anton?
CANE: Anton? Dobar gitarista, eto šta mi znači.
Koliko si dao rokenrolu, a šta si dobio od njega?
CANE: Dao sam životu jer sam od života mnogo dobio. Živim za nešto i od nečeg što volim. Ne otuđujem se od života. Živ sam, prisutan, pri sebi sam. Šetam po metafizici svog života, rekonstruišem stvari, putujem, materijalno izdržavam porodicu, a i neke druge. Radim ono što želim, a mnogi ne rade ono što žele. Otuđeni su od svog života. Muzici hvala što nisam veća budala.
Kad je tvoj klinac odlučio da svira gitaru u bendu Machine Gun, da li si mu dao neki savet?
CANE: Šta da mu kažem kad sinovi uvek urade suprotno od onog što im očevi kažu? Dobro, sasluša on i sve to… Šta drugo da mu prenesem osim − Mark Bolan, Džoni Vinter, Džimi Hendriks… Šta mogu da mu dam osim ploča, osim tih saveta o muzici? Da mu kažem kako ja pišem pesme, kako razmišljam, koliko mogu da se opustim… Jer, to nije moje, taj dar. Ja sam samo sprovodnik s nekim uzemljenjem, od neba preko mene do zemlje. Da bi bio dobar, ti moraš sebe da otkrivaš. A kad sebe otkrivaš, ti otkrivaš i ono što ne bi. To su moja deca, ja sam im ćale, hteli-ne hteli, moraju da me slušaju. Kad su mali jedu ti srce, kad odrastu kljucaju ti džigericu.
Kako ih vaspitavaš, šta im govoriš, u kom pravcu ih usmeravaš?
CANE: Da budu dobri ljudi, da razmišljaju svojom glavom, da pomažu ljudima i da gledaju svoja posla. Da provale šta je bitno, da jedan pogrešan korak može da ih odvede u veliki bedak. Ali i da iz tog koraka mogu da se vrate, ako pogledaju u nebo. Sva pravda stiže s neba. Zakomplikujem ponekad, pa mi ćerka kaže: “Tajo, ti mora da se šališ” (smeh). Mislim, kapiraju sve kroz zezanje i šalu. Ja sam direktan i grub, ali potrebno je puno ljubavi koja će nas da prašta kod njih. Ta deca su naši roditelji, oni nas vaspitavaju koliko i mi njih.
Da ti dete kaže da hoće da ide na proteste protiv gej parade, šta bi mu rekao?
CANE: Nikakvo nasilje. Postoje i takvi ljudi. Morao bih da im objasnim kroz devizu: “Bolje peder u srcu nego pička u duši”.
Ima li neki nov domaći bend koji slušaš?
CANE: Meni je jako drago kad bilo koji bend istrajava. Mnoge stvari ovde liče na nemoguću misiju. Delimo isti hleb, družimo se, imam puno poštovanje za te ljude. Svi su mi dragi dok jašu na svojoj ragi. Da li se to meni sviđa, to je druga stvar. Ali, o ukusima ne treba raspravljati. Ili, o ukusima sve najbolje.
A strani bendovi?
CANE: Slušam starinsku, arheološku muziku – Sun Records, bluz, ritam i bluz, soul… Bilo šta što me diže. Kad pustim Sex Pistolse osećam isto ono što sam osećao kad sam imao 15 godina − da nema vremena, da se sve dešava sad. Sad je naša budućnost. Za sve što treba da dobijemo moramo užasno da se potrudimo. Volim da radim strejt poslove po kući, perem tanjire i onda pustim muziku da me oslobađa od sebe. Da se stvari slože, da me mirnoća mog duha dovede u red, da će sve doći na svoje mesto na kome nije često.
Jesi gledao Pistolse na Exitu?
CANE: Jesam, naravno. OK je to, ali mi prišla neka riba da se slika sa mnom, a ja joj rekao da se javi kasnije, na šta se ona naljutila. Ne mogu da verujem, koja zloupotreba smislenog vremena! Ja to kad gledam, ja se tome ceo predam.
Koji ti je poslednji koncert koji te je pomerio?
CANE: Uau, The Stooges i Igi Pop na Tašmajdanu! Vodio sam sina da mu pokažem šta je njegova baka morala da sluša zbog mene (smeh). To je bilo ludilo! To je to! Ništa drugo osim toga! Sve vreme misliš − eksplodiraće mu pluća, glava, a on ga vuče odozdo s još većom snagom… Nastup koji svojom suštinom i istinom predočava da ono što radimo nije uzalud.
Na stranu Brejkersi, koji je najbolji srpski, a koji jugoslovenski bend po tebi?
CANE: Šarlo Akrobata je bio strašan! Koje je to razbijanje! Ali, ne mogu to da rangiram, svaki bend ima trenutke koji ga objašnjavaju, dobre ili loše. Mi ne znamo šta nas to objašnjava − loši trenuci ili želja da budemo bolji nego što jesmo. Nekad mislim da su Brejkersi najveći rokenrol bend van engleskog govornog područja, a i te što govore engleski ponekad možemo da stavimo u džepić.
Kojih je pet najvažnijih ploča s ovih prostora?
CANE: Nemam pojma. Svaki bend ima jednu pesmu koju bi voleo da si ti napisao, ili stih koji govori o tebi. Pesme žive neki svoj život, ljudi se okupljaju oko njih.
Možeš li u po dve rečenice da opišeš osamdesete, devedesete, dvehiljadite i ovu dekadu koja se tek zakotrljala?
CANE: Ceo naš život do 1989. ili 1990. živeli smo u pat poziciji. “Partija-Armija-Tito”, kao u šahu – PAT. Ni vamo, ni tamo. Bojazan kako će naša propast izgledati. Kako se stvari dešavaju, ne ide ka dobrom.
I kako ti izgleda ta propast?
CANE: Ne vidi joj se kraj, ali ne samo kod nas. Cela civilizacija doživljava strahovite promene. Desi se rat, pa vidiš kakav je kukavičluk u ljudima, ne reaguju, ne kažu: “Ej, bre, dosta, šta radite, jeste normalni?!” Ljudi vole da se pravi ludi, da okrenu glavu, ne vole odgovornost. Ne vole da imaju nešto, jer moraju da ga čuvaju. Mi nismo ozbiljni, kod nas sve što je bilo privremeno ostalo je za stalno. Mi smo kost koja je loše srasla. Boli nas na svakoj promeni vremena.
Dvehiljadite?
CANE: Kao, neke promene, a ono vidiš kako žrtvuju ljude naočigled očiju naših snenih i umornih! Vidiš kako ljudi beže. Počinju mitske laži i prevare. Ubili su Đinđića kao psa! Čak su mu skrljali nogu da slučajno ne pobegne! Kao onoj kuji Mili. Tu smo pokazali svu niskost našeg bića. Strahoviti kukavičluk za ličnom promenom. Ne promena društva, jer bez lične nema ni spoljašnje promene. Morali smo stepenicama duboko da siđemo u sebe, a nismo.
Ne bih da zvučim pretenciozno, ali šta je još antiratni rokenrol Beograd mogao da učini, osim Rimtutitukija, da ne bude onoga što smo živeli narednih 9 godina?
CANE: Sve što smo uradili, urađeno je. Da je moglo više, bilo bi više. Znaš kako, ljudi se boje za sebe, a to što smo bili skupina budala na nišanu mnogih, to je naša stvar. Ta grupa najgorih najbolje je i najhrabrije reagovala. A zašto smo bili najgori? Zato što smo uvek za sobom vukli mišljenje malograđanštine. A opet smo imali svoj stav: “Mir, brate, mir”. Često nepromišljen završiš u nekoj igri bez nivoa, u kaljuzi svima na poruzi.
Da li si razočaran u Srbiju zbog načina na koji je reagovala u tim vremenima?
CANE: Malo poznajem istoriju, tako da me ne čudi ništa. Bile su druge okolnosti, druga energija. Zamisli da je Stefan Nemanja rekao Fridrihu Barbarosi: “Ne u NATO” ili “Ne možeš da prođeš Srbijom”. Znaš šta bi mu ovaj uradio? Natakao bi ga na ražanj, namazao medom i mljackao njegove kosti! Ne bi bilo Srba, ne bi bilo ničega! Sve to je promišljenje. Ovde su uvek zazirali od onih koji misle. Pazi, Miloš Obrenović, on nije bio pismen, ali je imao zdrav razum. Da znaš odakle vetar duva i šta može da te čuva. Kod nas stalno gledaš tuđe dvorište, a tvoje nesređeno. Koliko puta čuješ one izgovore: “Kome ja da dam svoje dete?” Pa, daj ga sebi! Ili kao sad na Oplencu, nizak udarac, šut u stomak − pola liturgije na engleskom zbog nekih Karađorđevića koji ne znaju svoj jezik, a znaju svahili ili jezik maora s Novog Zelanda! Pa, što niste naučili svoj jezik?! Mi samo nastavljamo nešto, ne objašnjavajući šta je bilo. A mora da nam bude jasno ko smo, šta smo i kakvi smo.
Ko smo, šta smo, kakvi smo? Kako se zove ovo što živimo?
CANE: Srpska mućkalica. Ja sam deo tog naroda, ali mi smo jadni. Mi smo narod između dva zbega, nomadi. Nama je teret sve što bi trebalo da zadržimo. Srećni smo kad nemamo ništa. Kad čovek nema ništa, manja mu je odgovornost da bude nešto. Mislim, OK smo mi negde, imamo neku čudnu energiju, ali brate! Zato se i smanjujemo, jer ne volimo sami sebe. Svako bi da menja nekog drugog zato što ne želi da menja sebe. Stalno neke visoke ciljeve imamo, razmišljamo o našem mestu u svetskoj istoriji. Pa, nije naše mesto tamo gde mislimo da jesmo, treba da priznamo gde smo.
Da li si razočaran u nekog ili nešto? O političarima govorim.
CANE: Nisam. Kakav je narod, takvi su političari.
A imaš li veru u nekog od njih?
CANE: Ma, ne! Imam veru u čoveka, a najveću veru imam u nebesa, koja imaju svoje postulate koji se ne menjaju. Čovek treba na nivou svoje porodice da deponuje priču o spasenju, a onda će deca to da prenose s kolena na koleno. A ne razne mitomanije i mistifikacije.
Mnogi misle da previše filozofiraš otkad si postao verujući. A, s druge strane, svi načulje uši da čuju šta to Cane ima da kaže.
CANE: Ko nema svog dobra, po tuđem zlu premeće. Nisam ni u kakvoj agitaciji, o svojim ličnim stvarima pričam. Teško je stalno gledati u zemlju, jer zemlja je muka. Mi za svoju horizontalu moramo da tražimo vertikalu, bez toga nema ništa. Stalno da tražimo nešto što na zemlji nećemo da nađemo. Naći ćemo deo nečega, ali nećemo imati pravo zadovoljenje svoje duše, svog srca. Nećemo imati osmeh. Zemlja je težak i mukotrpan rad. Nama treba zdrav razum, da znamo šta radimo. Da nam je svaki sledeći dan šansa da popravimo ono od prošlog dana.
Zašto smo izgubili strpljenje za veru i ljubav?
CANE: Sistem nam je uradio to što je uradio. Ovde nikad ništa nije bilo javno zabranjeno, ali su uterali strah u ljude. Sklonili su im ljudskost i stavili ih u ljusku. Sistem će da brine za tebe, imaćeš dve nedelje odmora, spremljenu polutku za pokvareni zub… Postoje prava i lažna briga, a sistem je uvek lažno brinuo o nama. Hteli smo da budemo pametniji nego što jesmo, a nismo provalili da ništa ne znamo. Kad imamo lomove i teške trenutke, zavapimo za milošću koju na zemlji nećemo naći. A opet, sramota je dobar biti, jer će svi to čitati kao tvoju slabost. Umiremo svakog dana na nogama, ali naše je da pokušavamo non-stop. Život je utakmica, a krajni zvižduk je ona sveća koja će nas uputiti tamo gde idemo.
I sad treba nešto da te pitam o ulasku u NATO, odbrani Kosova… Glib dnevne politike.
CANE: Nemam nikakva rešenja za sve to. Možda bih i imao, ali to se ne bi mnogima dopalo. Moramo da gledamo svoja posla, da znamo da je naša zemlja pusta i da je sve više gladnih usta. Politika je trange-frange, trgovina ljudskim idealima i verovanjem da može da bude dobro.
Da li ti nedostaje neko prošlo, bolje vreme?
CANE: Ništa mi ne nedostaje. Tako je kako je, uvek je OK. Ustati rano, uživati u suncu, biti OK sa svojim mislima. Ako varničiš sa sobom, nikad ti neće biti dobro. Rešenja su u nama, a lek — zna se gde je.
Da možeš, da li bi promenio nešto?
CANE: Da mogu, menjao bih, ali ne mogu. Ima na našoj novoj ploči jedan stih: “Čovek često ne zna gde ide, kao da je tuđom rukom vođen. Misliš da si mogao bolje da prođeš, znao bi kad bi opet bio rođen”. Gde je puno reči, malo je slobode.
Kako provodiš svoje vreme? Šta radiš preko dana?
CANE: Razmišljam, družim se sa svojim mislima, razmeštam ih. Mislim o svojim starim roditeljima, o deci, gde će put da ih odvede, o ženi, bendu čiji sam jedan deo… Kako da budem koristan svojoj sorti.
Možeš li da nam preporučiš po jednu knjigu, album i film koji su ti se dopali?
CANE: Ne mogu. Traži, pa ćeš naći.
Sport? Jednom sam pročitao tvoju genijalnu izjavu da ćeš sina odvesti na Partizanov stadion, za koji navijaš, da spozna šta je pravo poniženje u životu.
CANE: Nemam šta tome da dodam. Dobro zvuči i danas.
Gledaš li TV?
CANE: Gledam “Histori čenel”, emisije o Drugom svetskom ratu, na RTS digitalu priče o slikarima, ljudima koji su ostavili neki trag. Ono što je bilo juče objašnjava ovo danas. Pitaš me za knjige? “Istorija civilizacije” od Vila Djuranta, to bi svako trebalo da pročita. “Sveto pismo” takođe. A te rijalitije, ne mogu ja to. To mi je kao da žvaćem stiropor, a on, moraš priznati, nije baš ukusan.
Internet, gedžeti, moderna tehnologija − ima li te u tome?
CANE: Nema, tehnološki sam pregažen. Ja sam roker. Ili pećinar. Rok, pećina, kamenje… Ja sam onaj prvobitni.
Poruka za čitaoce u 2013. godini?
CANE: Da budu živi i zdravi i pametni, ako je moguće. Jer, šta će ti pamet bez zdravlja i zdravlje bez pameti? Da ih u sebi više ima nego do sada. Da razmišljaju i da delaju u skladu s korišću koju mogu da daju zajednici u kojoj žive.
Za kraj, kada će novi album Brejkersa?
CANE: Ove godine na proleće, bujanje nove energije. Zvaće se “Sirotinjsko carstvo”.
I zaista poslednje pitanje − do kada Brejkersi?
CANE: Dok ne umremo. S obzirom na to da je Anton dugovečan, trajaćemo. Do groba.
среда, 2. јануар 2013.
Пријавите се на:
Постови (Atom)