Svetislav Basara:
Karleušin udarac u jaja mladoturske čaršije
Rade Stanić
Velika je razlika između prekog Karađorđa koji je lako potezao jatagan i Borisa Tadića koji ima ideju o Srbiji kao zajednici slobodnih ljudi. Mada tu ideju brižljivo krije i nikada je neće realizovati sa ekipom oko sebe.
Bazični problem Srbije danas je činjenica da još nemamo nove registarske tablice na automobilima. Lično, nemam ništa protiv postojećih. Ne bi mi smetalo čak ni da se registarski brojevi ispisuju flomasterom na kolima. Ali ako nismo u stanju da sprovedemo akciju zamene tablica, kao jednu od najlakših u procesu modernizacije, šta očekivati od težih zadataka, kaže u intervjuu za Press nedelje književnik Svetislav Basara.
On je nedavno objavio novi roman - "Početak bune protiv dahija", koji, kako kaže, govori o "vekovnom prokletstvu Srba da sve rade u korist sopstvene štete".
Postoje li danas dahije i ko su kneževi čije glave treba da lete?
- Ne, nema danas dahija, iako tu reč često upotrebljavam kada govorim o političarima. Mnoge stvari ipak idu napred, sporo je sve to, ali Srbija je na dobrom putu uzdizanja iz orijentalne začaranosti i čamotinje. Otpori su veoma snažni zato što je sistem istočnjačke despotije veoma udoban i profitabilan za mnoge grupe i pojedince. Ta udobnost i profitabilnost brane se svim sredstvima, uključujući i sečenje glava. Trebalo bi se malo zamisliti: car Lazar je jedini srpski vladar koji je poginuo od neprijateljske ruke. Svi drugi, umrli nasilnom smrću - a nije ih uopšte malo - poginuli su od bratske sablje i metka. Ostaje nam da se nadamo da će Zoran Đinđić biti poslednja žrtva bratoubilačkog pokolja zbog kojeg - zajedno sa ostalim uzrocima - već dvesta godina posrćemo kao seoske pijandure. Na tom putu veća su opasnost „evropejci" koji se ponašaju kao kabadahije, nego što tu opasnost predstavljaju otvoreni zagovornici orijentalizma.
Junaci vašeg novog romana su istorijske ličnosti, od Karađorđa i Miloša do Đinđića i Tadića? Šta njih spaja, a šta nas spaja sa njima?
- Ima u romanu još pitoresknih ličnosti. Spaja ih Proviđenje, a puteve Proviđenja nije pametno istraživati. U romanu su spojeni idejom vodiljom romana - srpskom politikom. Fantomom srpske (ne)slobode. Neprestanim oslobodilačkim ustancima i ratovima u kojima bivamo desetkovani, a iz kojih nikada ne izlazimo kao slobodni ljudi. Naravno, velika je razlika između prekog Karađorđa koji je lako potezao jatagan i Borisa Tadića koji ima ideju o Srbiji kao zajednici slobodnih ljudi. Mada tu ideju brižljivo krije. U svakom slučaju, nikada je neće realizovati sa ekipom koju je okupio oko sebe. To što umeju da vežu kravatu i što znaju engleski uopšte ne znači da nemaju orijentalni mentalitet.
Rekli ste da je „struktura orijentalne vlasti ostala netaknuta" posle 5. oktobra. Šta podrazumevate pod orijentalnom vlašću i da li ona funkcioniše i danas, sa Tadićem na čelu? Da li mislite da je Tadić najbolji srpski izbor?
- Da, sistem orijentalne vlasti funkcioniše i dan-danas, iako se, ruku na srce, kao partner sve češće pojavljuje i demokratska proceduralnost. U neku ruku, ovde na delu imamo dvovlašće. To je odgovor i na drugi deo pitanja. Tadić je u ovom momentu najbolji izbor.
Da sutra budete u prilici da sprovedete 6. oktobar, a imajući u vidu proteklih deset godina, šta biste preduzeli?
- Ustavotvorna skupština. Formiranje novih institucija. Pisanje novog ustava. Nova zastava, nove registarske tablice, sve ispočetka.
Smatrate li da je Dobrica Ćosića duhovni otac, uzor ili savetnik Borisa Tadića? U čemu to prepoznajete?
- Rekoh malopre da imamo na delu apsurdno dvovlašće. Tadić jeste privržen demokratiji, ali uvažava sumanuta mišljenja Dobrice Ćosića koji je u suštini, bez obzira na sve metamorfoze i mimikrije, čitavog svog života bio i ostao politički komesar jednog seoskog partizanskog odreda.
Možete li objasniti svoj odnos prema Ćosiću: bili ste njegov poštovalac krajem osamdesetih godina, pa je bio meta napada krajem osamdesetih, pa ste se pre tri godine povukli, da biste od 2009. obnovili kritike i napade na njega?
- Elem, Ćosić je prevarant od formata. Slatkorečivo je govorio o potrebi demokratizacije i modernizacije Srbije i ja sam ga, vaistinu, kao takvog i poštovao. Čak sam mu, zajedno sa Slobom Gavrilovićem, pravio i čapraz divane po Zlatiboru. Gavrilović je, kako vidimo, i dalje na istom poslu. A onda, kada je došlo do neke kilave demokratizacije, Ćosić nije imao ništa pametnije da kaže nego da bi ponovo u bratoubilački rat. Konačno, zaseo je kao Miloševićeva marioneta na položaj predsednika SRJ. Odakle ga je Šešelj najurio kao mangupa. I evo ga opet u blizini „struktura". Treba napomenuti da to, posle svega, mene više ne nervira. Posmatram sve to kao neku Joneskovu dramu.
Koja je to linija koja spaja Vuka Karadžića, Dobricu Ćosića i Vojislava Koštunicu?
- Spojeni su apsurdnom srpskom naklonošću prema ljudima koji sistematski upropašćavaju Srbiju. Često ćete čuti da me patriote optužuju da kritikom Vuka Karadžića razaram srpsku tradiciju. A ta kritika upravo belodano dokazuje da je Vuk razorio srpsku tradiciju učinivši je nečitkom. Mi pojma nemamo o srpskoj književnosti i duhovnosti pre 1860. godine. Osim u lošim prevodima. Na kraju je Vuk, kao "otac srpske pismenosti" iz oportunizma prešao u katoličanstvo. Meni to ne smeta, ali me čudi zašto ne smeta turbo-patriotama. Ranije sam se šalio, ali sada se sve ozbiljnije pitam: Da nam neko zaista ne stavlja LSD u gradske vodovode?
Kako tumačite tvrdnje da je Parada ponosa nametanje onih vrednosti koje nisu prihvatljive srpskom narodu? Šta biste vi rekli, koje su to srpske vrednosti?
- Po stoti put: ne postoje nikakve srpske vrednosti. Civilizacija, čiji smo i mi deo, počiva na univerzalnim vrednostima definisanim Starim i Novim zavetom. Tim vrednostima se može utisnuti nacionalni pečat, ali nema nikakvog srpskog ekskluziviteta. Netrpeljivost i nasilnost svakako ne spadaju u te vrednosti.
Da li se slažete sa ocenom da je marginalizacija jednog znatnog dela Srbije - marginalizacija u političkom, ekonomskom i društvenom smislu - razlog za bes ispoljen na protestu protiv gej parade? I da li smatrate da bi taj protest mogao da se pretvori u nešto ozbiljnije - građanski rat, na šta upozoravaju desničarski sajtovi?
- Oni najmarginalizovaniji i najsiromašniji nisu učestvovali na "protestu" ako baš insistirate da tako nazovete vandalsko uništavanje prestonice. Ima ovde puno razloga za gnev. Stanje je jako loše. Ali ono se može prevazići isključivo konstruktivnošću. Kakav građanski rat? Crvena zvezda protiv Partizana? DSS protiv DS-a? Desničari to priželjkuju, verovatno i rade nešto u tom pravcu, ali to tako ne ide. Političari koji stoje u pozadini nereda nemaju nameru bilo šta da menjaju u smislu da oprave loše stanje u državi. Oni hoće da se vrate na vlast.
Napisali ste da su događaji u Beogradu bili „još jedan pokušaj državnog udara". Ko je trebalo da zasedne na vlast posle njega?
- Isti onaj koji je zaseo i posle prethodnog pokušaja državnog udara. Mislim na onaj iz marta 2003.
Da li biste podržali odluku o zabrani desničarskih organizacija? Da li je trebalo zabraniti „Mit o holokaustu"?
- Zabrane ne rešavaju ništa jer organizacije nisu memorandumi, veb-sajtovi i kancelarije, nego ljudi. Knjigu koja poriče nacističke zločine svakako je trebalo zabraniti. Ili vi možda mislite drugačije.
Patriotinteligencija, kako nazivate krug oko NSPM-a i ne samo njih, smatra da ste postali udarna pesnica tzv. druge Srbije. Kako to komentarišete? Zašto se toliko bavite njima? Zar nije logičnije da svu pozornost dobije vlast?
- Ti ljudi neprestano haluciniraju. Neki su u tom haluciniranju iskreni, a neki od halucinacija prave unosne karijere. Krenimo od početka: sama ideja druge Srbije je krajnje sumanuta. Malo je čudno da ekipa koja se zalaže za „nacionalno jedinstvo" kao polazište svog delovanja uzima nacionalnu podelu. Oni se, zapravo, pozicioniraju kao „izabrani narod", kao nekakvi Makabejci koji jedini imaju saznanja šta je dobro za narod. Da je Gospod Bog hteo da budemo unisoni i istovetni, ne bi mu bio nikakav problem da nas takvima stvori, ali Gospodu Bogu - ako smem tako da kažem - nije potrebna mitingaška masa i glasačko telo; Bog je živa ličnost i opšti isključivo sa slobodnim ličnostima. Elem, budući da nema nikakve "druge Srbije", nema ni mene kao udarne pesnice. Ekipa oko NSPM-a nastoji da uproseči, standardizuje i kretenizuje Srbe. Dok je Koštunica bio na vlasti, nije im loše ni išlo. Ali to je totalitarizam, jednako subverzivan kao i onaj komunistički. A vlasti što se tiče, ne bih rekao da je zapostavljam u kritikama. A ni demokratska vlast se, bogme, ne da. Lanuo sam onomad nešto o prezidentu, pa sam ostao bez diplomatskog pasoša, na koji kao bivši ambasador imam pravo. Čist provincijalizam! Lepo sam Jeremićevom seizu poručio šta ću s tim pasošem uraditi. I to sam i uradio.
Jedan od vaših oponenata tvrdi da ste se pre dvadesetak godina zalagali za to da se Srbi okrenu "našim autentičnim vrednostima jedne pravoslavne civilizacije, a ne pošto-poto kaskanju za zapadnom civilizacijom koja je nama ipak strana". Da li je taj navod tačan? Šta je prelomilo da odustanete od "vrednosti pravoslavne civilizacije"?
- Nikada se nisam odrekao ni jednog jedinog slova iz te rečenice, a još sam manje "odustao" od pomenutih vrednosti. Pre bih rekao da oponent - u ovom slučaju "vibrantni" Antonić - nema baš najjasniju predstavu o stvarima o kojima govori. Taj sve smešniji čovek ponaša se kao Jahve koji "ispituje srca i bubrege". Možda mu neće biti prijatno da ovo čuje, ali ideologija koju on gorljivo i patetično zastupa tipičan je primer kaskanja za Zapadom. Kao što je to i komunizam, kome smo u tom kaskanju takođe podlegli. I komunizam i nacionalizam su, naime, čeda srednjoevropske malograđanštine. Nema toga na hrišćanskom istoku. To je roba iz uvoza. Antonić i njegovi drugovi verovatno misle da će primenjen na Srbe, nacionalizam doneti dobre plodove. Ali isto to je verovatno mislio i Aleksandar Ranković za komunizam. Sumanuta ideja srpske blanko bezgrešnosti i ekskluziviteta nastavlja da nam se obija o glavu. Nacionalizam uvek donosi razdor i rasulo. On je moderna forma idolopoklonstva. Prestup je moderan, ali kazna za njega je istovetna kao i u starozavetnim vremenima. I lepo je osećamo na sopstvenim kožama.
Šta mislite o pravoslavlju i pravoslavnoj crkvi danas?
- I pravoslavlje i pravoslavna crkva su u velikoj krizi. Ali to uopšte nije razlog za zabrinutost: i pravoslavlje i crkva treba da budu u krizi. Mnogi su zabrinuti zbog sukoba u našoj crkvi, ja ih, međutim, vidim kao veoma dobru stvar. Kriza izvorno ima sasvim drugo značenje od onoga koje se uvrežilo. Kriza - to je sud, razlučivanje, razdvajanje žita od kukolja. Rekao bih da patrijarh Irinej i jedna grupa episkopa imaju nameru da se obračunaju sa etnofiletizmom koji je crkvu i doveo na ivicu raskola. U teološkom smislu, etnofiletizam je konfuzija: posvećenje profanog i obesvećenje svetog. Pa tako, kada neki arhijereji kažu "sveto Kosovo", oni dobijaju aplauze ekipe iz NSPM-a i simpatije bivših komunista, ali time izazivaju korektivni Božiji gnev. Ovo treba upamtiti: kada se crkva oporavi i vrati svom poslanju, oporaviće se i cela Srbija.
Karleušin grandiozan udarac u jaja mladoturske čaršije
Kako biste objasnili fenomen Jelene Karleuše, to jest kolumne koju je napisala povodom Parade ponosa? Zašto je ona naišla na više odjeka nego reakcije svih političara, državnika, analitičara?
- Zato što se očekivalo da bi Karleuša, kao folk diva, po prirodi stvari trebalo da podrži antiparadu. To je bio grandiozan udarac nogom u jaja mladoturske i malograđanske čaršije. Jelena je zapravo razbila još jedan lažni mit.
Da možete, da li biste angažovali Jelenu Karleušu u političkoj stranci?
- Nije meni više do stranaka, a ne bih ni njoj preporučio da se operativno bavi politikom. Koji će joj to? Ona, pretpostavljam, ima sve ono zbog čega se ovde ljudi bave politikom.
Suvi, statistički podaci za 2009. godinu su vrlo rečiti. 
Sagovornici “Blica” slažu se da je ulazak u Evropsku uniju veoma važan za Srbiju. Pre svega zbog toga što će sve manjkavosti privrednog, ekonomskog i pravnog sistema da bi ušla u EU morati da ispravi, pa će moći da računa i na mnogobrojne olakšice vezane za ulaganja. 
