Kada su Srbi postali dežurni negativci?

Preuzeto sa
http://www.b92.net/zivot/pop.php?yyyy=2010&mm=09&nav_id=461527

Dok su globalne vesti prikazivale Srbe kao varvare i sumanute etničke čistače, a pojedini zapadni intelektualni krugovi takve stereotipe dizali na rang koncepta suprotstavljanja Srbima kao antipodu civilizacije, holivudska filmska industrija je za nas već imala rezervisane uloge.

Od ranih dana razvoja filmske industrije, holivudski pogled na svet je kroz svoje "proizvode" projektovao, svesno ili ne, svojevrsnu viziju sveta, u kojoj je za neke pojave ili ličnosti bila rezervisana uloga pozitivnosti, a za druge uloga dežurnih negativaca.

Rana pojavljivanja Srba u Holivudu

Holivudska mašinerija je još za vreme trajanja rata protiv nacifašizma snimila propagandni film "Chetniks - fighting guerillas", u kome je Draža Mihajilović prikazan kao "moderni Robin Hud".

U vreme stare Jugoslavije nije bilo omogućeno da vidimo kako Džems Bond u filmu "Iz Rusije sa ljubavlju" ima posla i sa Titovim špijunima, jer je u tim slučajevima radila cenzura.

Kultni špijunski film "The Mask of Demetrios" prikazao je Beograd kao pristojnu evropsku metropolu, dok je Sofiju oslikao kao orijentalnu kasabu.

Film "Ljudi mačke" (1942), koji je osamdesetih doživeo rimejk sa Nastasijom Kinski u glavnoj ulozi, ali u kojoj se više ne spominje Srbija, prikazuje čudnu devojku, Srpkinju Irenu i mističnu transformaciju ljudi sa te čudne geografske destinacije u pantere.

Kada bi u vesternu "Vrata raja" doseljenici izgovorili po koju "našu" reč, kada bi u filmovima b-produkcije neki detektiv imao prezime koje se završava na -ić, prijatno bismo se iznenadili.

Kada bi pravoslavni sveštenik u komediji "Mi nismo anđeli" (sa De Nirom i Šonom Penom u glavnim ulogama) prozborio par rečenica na arhaičnom srpskom jeziku, to nam je podizalo raspoloženje, a kada su u holivudskim filmovima počeli da se pojavljuju primerci Yugo Floride, našem oduševljenju nije bilo kraja!

Svi pamtimo scene iz filma "Umri muški 3", u kome Brus Vilis tokom jurnjave kolima kudi Yugo što ne može da ide brže, dok mu Semjuel Džekson objašnjava kako su ta kola pravljena zarad ekonomičnosti a ne brzine; ili scene iz filma "Vrana" , u kome jedan kriminalac u bekstvu otima jugo, ali pošto ne ume da ga vozi, počinje da psuje i proklinje strana kola. Ravna čudu bila je činjenica da su u malom američkom provincijalnom mestu, u filmu "Udaviti Monu" svi osim policije vozili jugo.

Međutim, devedesetih situacija u Holivudu počinje da se menja...

Srbi postaju (i ostaju) negativci

Raspad Jugoslavije i ratna dešavanja na Balkanu svoj holivudski život počinju tek polovinom devete decenije, naravno u punom skladu sa tumačenjima koje su o tome stvorili globalni mediji. Nimalo začuđujuće, Srbi su preko noći postali filmski negativci.

U uvodnoj sceni filma "Stena" (1995), koja doduše nema nikakve veze sa daljom radnjom filma, Nikolas Kejdž kao ekspert FBI za eksplozive demontira bombu, koju su sakrivenu u dečiju lutku Srbi iz Bosne poslali poštom.

U filmu "Mirotvorac" (1997), Džordž Kluni i Nikol Kidman progone bosanskog Srbina koji, dobivši od ruske mafije i radikalnih vojnih frakcija nuklearnu bojevu glavu, smera da je detonira na Menhetnu.

Takva matrica ubrzo počinje da se ponavlja u filmovima b-produkcije. Uprkos činjenici da Srbi ni u jednom događaju iz devedesetih nisu pokazivali sklonosti ka terorizmu, često su bili svrstavani u ovaj koš.

Tako, u filmu "Diplomatska opsada" (1999), izmišljena grupacija Srpski oslobodilački front uzima taoce u američkoj ambasadi u Rumuniji, radi trampe za pukovnika Petra Vojnovića, koji se kao optuženik za ratne zločine nalazi u Hagu. U tom naumu ih, naravno, sprečavaju holivudski filmski heroji.

Ni početkom novog milenijuma nije došlo ni do kakve promene u tretiranju Srba u holivudskim i drugim zapadnim filmovima.

U filmu "Snajper 2" (2002), Tom Berindžer, profesionalni marinac-snajperista, u sceni koja na neki čudan način neodoljivo anticipira atentat od 12. marta naredne godine iz stana naspram zgrade vlade Srbije na stepeništu ubija srpskog generala - političara odgovornog za masovne zločine na Kosovu.

Proslavljeni ruski glumac Oleg Menjšikov u filmu "Glavnooptuženi 6: Poslednji svedok" (2003) glumi srpskog ratnog zločinca koji pod lažnim identitetom živi u Londonu kao lekar, a na tragu mu je detektivka - Helen Miren.

Iste godine snimljen je i film sa Džeremijem Ajronsom, "Četvrti anđeo", u kojem srpski teroristi - članovi pokreta 15. avgust sa vođama Lojvekom Ivanićem i Kardanom Maldićem otimaju avion i za osobađanje talaca traže 50 miliona dolara od Stejt deparmenta.

Još jedan film, "Progonjen" (2003), sa Benisiom del Torom i Tomi Li Džonsom, uzgredno se dotiče rata na Kosovu. Glavni negativac u filmu bio je očevidac masovnih zločina srpskih paramilitaraca u okolini Đakovice, koji su presudno uticali na njegovo duševno zastranjenje i put u zločin.

Iz vizure holivudskog stereotipa, i evropska filmska produkcija od nedavno sagledava situaciju na Kosovu.

Španski film "Zona senki" (2003) prati sudbinu vojnog kontingenta ove zemlje poslatog na Kosovo, tačnije na granični obod Kosova i centralne Srbije, takozvanu Zonu isključenja ili Zonu senki, na kojoj srpski paramilitarci nasilnim upadima remete mir kosovske populacije. Fantazmi u ovom filmu zaista nemaju ograničenja: srpska paravojska uništava električna postrojenja i lišava kosovsku populaciju struje, uzgred ubijajući sve što se kreće - civile, nejač i starce, i to sa revnošću ravnom Terminatoru.

Možda najbizarniji film o Srbima, holivudske b-produkcije, svakako je "Ljubav dolazi od egzekutora" (2006). Glavni lik je Hek Prigušivač, Srbin, student klasičnih jezika, nastanjen u Novoj Prištini (?).

On je nezaposlen, sa majkom porno-glumicom, koja pred njim gleda svoja "ostvarenja". Pokojni otac, kako se u filmu saznaje, bio je pogubljen, a brat mu je masovni ubica, koji je izvršio maskr na koledžu, i to nakon besmislene svađe sa glavnim protagonistom.

Komšinica, gospođa Četnik, je najbolja drugarica Prigušivačeve porno-majke. S obzirom na etnički i porodični milje, mladi Hek Prigušivač napokon nalazi "zanimljivo" zaposlenje u zatvoru - kao izvršilac smrtnih kazni, ali pod uslovom da mu zatvorsko osoblje omogući da osuđenicima drži časove latinskog. Nakon takvog, monstruoznog portretisanja Srba kao psihološki idealnih egzekutora, sve sa problematizovanjem egzistencijalnih dilema i otvaranjem pitanja opravdanosti smrtne kazne, svi negativni stereotipi o Srbima u najnovijim filmovima, kakvi su već prikazivane Eskremne operacije ili sasvim svež film Lovačka družina sa Ričardom Girom (u kome je ovaj na tragu Radovanu Karadžiću), delovaće nam skoro bezazleno, kao prava dečija igra..

A da li su u ovdašnjoj stvarnosti "pozitivci" i "negativci" drugačiji od stereotipa koji se spram njih plasiraju, prosudite sami.

Beograd će brzo isprazniti Srbiju

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=09&dd=29&nav_id=461722 


Beograd -- Hiljade ljudi iz unutrašnjosti svake godine dođe u Beograd. Međutim, ako taj broj nastavi da raste, postoji opasnost da Beograd i bukvalno - isprazni Srbiju.

Zvuči neverovatno da su pre samo pedeset godina urbanisti predviđali da u Beograd može da „stane“ najviše 600.000 stanovnika. Danas je taj broj trostruko veći.

U Beograd se godišnje, u proseku, doseli između 16.000 i 25.000 ljudi. Gradska infrastruktura to sve teže podnosi. Najveći broj među pridošlicama čine mladi ljudi između 30 i 40 godina i studenti.

Svi oni Beograd vide kao grad u kojem mogu da “žive normalno”.

Svakodnevna slika grada su nesnosne gužve u gradskom prevozu, domovima zdravlja i drugim gradskim ustanovama, povećano zagađenje, nezaposlenost i tražnja za stanovima i kućama. Stiče se utisak da su kapaciteti Beograda već premašeni.

Broj doseljenih Godine - Doseljeni 2004. - 9.688 2005. - 8.091 2006. - 12.875 2007. - 21.086 2008. - 22.085 2009. - 16.282 Podaci dobijeni od Zavoda za informatiku i statistiku Beograd

Žaklina Gligorijević, direktorka Urbanističkog zavoda Beograda, kaže da će u Beogradu, i pored masovnih doseljavanja, u narednih deset godina biti mesta za nove stanovnike, ali oni neće u svim opštinama imati na raspolaganju i zemljište i infrastrukturu kao što su vodovod, kanalizacija i saobraćaj.

"Urbanistički zavod je napravio planove, vizije budućnosti, kojima je računao na sve veći broj stanovnika. Imamo još hiljade kvadratnih metara koje tek treba da iskoristimo", kaže ona.

Gligorijević dodaje da je "ipak, jedina opština sa kapacitetom i zemljišta i infrastrukture Novi Beograd, dok u drugim delovima grada obavezno nedostaje jedno od ta dva. Centar grada ima veliku gustinu naseljenosti, pa i nedovoljno preostalog zemljišta, razvijeni i gust saobraćaj. S druge strane, u prigradskim naseljima ima dovoljno zemljišta, ali ne i infrastrukture".

Normalno je da priliv novih stanovnika povećava konkurenciju na tržištu rada.

"Poslodavca ne zanima da li prima radnika rođenog u Beogradu ili unutrašnjosti. S ekonomske strane, doseljenici generalno jačaju Beograd, povećavaju gradski budžet i pimoravaju nadležne da brže razvijaju infrastrukturu grada. Druga je priča što je to loše po Srbiju, koja se prazni", objašnjava ekonomista Goran Nikolić.

On kaže da je budućnost unutrašnjosti Srbije pesimistična jer bi se uskoro moglo desiti da se baš sve slije u Beograd.

"Rešenje je u premeštanju investicija u druge gradove širom Srbije. Jura je u Rači zaposlila 1.200 ljudi, kao i nemački Falke u Leskovcu. Stimulišemo investitore po radnom mestu do 10.000 evra. Privući investitore nije lako, potrebno je napraviti i putne mreže. Niko neće ulagati u mesta bez razvijenih saobraćajnica", kaže Nikola Papak, savetnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja.

Uz svo doseljavanje, Beograd neće, prema očekivanjima statističara, u narednoj deceniji preći dva miliona.

"Veliki je negativan prirodni priraštaj. Mi godišnje izgubimo trista naselja. Ipak, u slučaju kada bi broj doseljenika rastao svake godine, mogli bismo da očekujemo da za nekoliko decenija Beograd poprilično isprazni Srbiju", ističe Radmila Vićentijević, načelnica odeljenja društvenih delatnosti i ekonomskih aktivnosti gradskog Zavoda za informatiku i statistiku.

================================================

Jedan od komentara na prethodni tekst - sa istog linka

Rodjeni sam beogradjanin ali sam veterinar i putovao sam po u unutrasnjosti i video kako je tamo. Ljudi beze sa sela jer na selu propadose. Srpski seljak pogibe: ustaje u 5 da napoji i nahrani stoku, kopa, seje, zanje, kupuje hranu za zivotinje, iznajmljuje kombajne, traktore, kosi, bere, saginje se, cupa, trese se od padavina ili suse, utovaruje, istovaruje, leci biljke i zivotinje od svakojakih bolestina i onda mu man in black dodju i kazu a ne ne, kilo zita umesto 50 dinara vredi 13, 25 din, litar mleka vredi umesto 50 din 14,5 itd. Seljacima se smucio takav zivot da ga izrabljuje gospoda koja ne zna da se jaja ne proizvode u automatu za coca-colu nego jaja legu kokoske, kokos treba nahraniti,kokosinjac smrdi od go...., to treba ocistiti, i zivotinje pi....i s..., to sve smrdi, to seljak cisti i odrzava, za koju platu, za koji zivot, za koju srecu i radost? Jos ga urbana omladina pljuje sto slusa narodnjake i sto ne kupuje odecu i obucu u Zari ili Sprinfgfildu nego po provincijalskim buvljacima. Zato seljak bezi u Beograd da i on malo dane dusom i gospodski ode u Maxi i Ideu da kupi kilo krompira a ne da mulja po blatu i vadi ga. Da skokne u Usce i obuce se i laganica popije kaficu. Medjutim, pitanje je od cega ce Beogradjani uskoro ziveti ako svi sa sela dodju tu. Ko ce da kopa, navodnjava, zanje, seje, kolje, muze, strize...gde cemo kupovati mleko i krompir? na automatu za coca-colu?
(dusan, 29. septembar 2010 10:16)

Rađa: "Vlade ne zna za zlo..."

http://www.b92.net/sport/kosarka/vesti.php?yyyy=2010&mm=09&dd=27&nav_id=461337

O filmu u produkciji ESPN-a "Nekada prijatelji" o prijateljstvu Vlade Divca i Dražena Petrovića, govorili Dino Rađa i Aco Petrović. Rađa: "Vlade ne zna za zlo"

Kako se bliži datum emitovanja dokumentarnog filma o jednom velikom prijateljstvu, sjajnoj generaciji košarkaša, ali i nesporazumima koje su imali Vlade Divac i pokojni Dražen Petrović,raste ogromno interesovanje javnosti na prostorima bivše SFRJ, ali i celog sveta o priči. koja je sve, samo ne i obična...

Jedan od svedoka tog prijateljstva, ali i svađe koja je nastala raspadom SFRJ je još jedan veliki igrač, Dino Rađa koji je vrlo pohvalno govorio o Vladi Divcu.

Aktuelni predsedni OK Srbije izjavio je za „Jutarnji list“ da je sam raspad velikog prijateljstva bio vrlo težak:

„ Uvek sam želeo da otvoreno i iskreno razgovaramo o svemu. Sigurno bi tako i bilo, da smo imali prilike da se sretnemo“, rekao je Vlade Divac u kratkom razgovoru za Jutarnji list.

On je za hrvatski dnevnik otkrio i koliko je raspad tog prijateljstva, ali i sve ostalo što se događalo u to vreme, bio potresan:

„Meni je lično bilo bolno, a pretpostavljam, i svima ostalima. Bili smo mladi i s ove distance ja shvatam zbog čega su reakcije bile takve i opraštam svima. Ako sam ja nešto tome pridoneo , nadam se da i oni opraštaju meni - rekao je Divac.

O dokumentarcu koji kroz prekinuto prijateljstvo Dražena i Vlade oslikava i prekid mnogih drugih prijateljstava i raznih oblika saradnje na području bivše Jugoslavije pošto je počeo rat, ali i opisuje priču o vrhunskim NBA igračima iz Evrope.

Svoje vidjenje ove priče, ali i lika i dela Vlade Divca ima još jedna košarkaška legenda sa ovih prostora, ali i iz tih vremena, Dino Rađa:

„ Siguran sam i da je Divca povredilo ono što se tada dogodilo, on nije glup, on jako dobro zna da je situacija bila takva kakva jeste i da su se neke stvari naprosto otele kontroli. Nismo stigli reagovati na njih, a u suštini smo mi sami bili nebitni u čitavoj onoj situaciji „ rekao je Rađa i dodao:

„Svaka ekipa svoj sportski uspeh gradi kroz naporne treninge i na međusobnoj podršci, a u ono vreme, igrači nisu imali gotovo ništa. Zajedno smo odrasli kroz tu reprezentaciju. Delili smo sve što smo imali, a to je bilo pa skoro ništa. Tada nije bilo mobičnih, automobila, ničega... Treniralo se 365 dana u godini, u reprezentaciji smo godišnje provodili po tri ili četiri meseca“ rekao je Rađa za „Jutarnji“.

Rađa napominje kako ga ovaj dokumentarac raduje i zbog toga što će se “ispraviti iskrivljena slika o Divcu”.

„ O njemu, nažalost, vlada stereotip, a to je apsloutno iskrivljena verzija o njemu. To možemo ispraviti jedino mi koji ga poznajemo. On je jedno veliko dete, u njemu nema zla ni jednog jedinog grama“ zaključio je Rađa.

Ni brat Dražena Petrovića, Aco Petrović, ni Dino Rađa još nisu imali prilike da pogledaju dokumentarac, koji će premijerno biti prikazan 12. oktobra, na američkom ESPN-u. Divac ga je pogledao i tvrdi da je zadovoljan.

Jedan od najboljih Evropljana u istoriji NBA lige rekao je da je ovim filmom pronašao svoj mir:

„Snimanje dokumentarca za mene je bilo poput pomirenja s Draženom, našao sam svoj mir“ rekao je Divac.

Podsetimo, ranije ove godine Divac je u povodu snimanja filma došao u Zagreb, pa prvo posjetio njegov grob, a onda Draženovu majku Biserku Petrović.

Aco Petrović kaže da je u tom filmu „verno opisano lepo vreme jedne velike generacije“:

„ Dražen i Vlade zajednički su prošli kroz pet značajnih takmičenja (zajedno su u reprezentaciji Jugoslavije igrali u razdoblju od 1986. do 1991. godina). Film je priča o prijateljstvu koje je prekinuo rat, a 17 godina nakon toga dolazi do kontakta između Divca i majke, te s obzirom na to da Divac nije imao priliku raščistiti s Draženom to što se među njima dogodilo, ovo je u najmanju ruku bilo humano - ispričao je Aco Petrović.

90-minutni dokumentarni film u produkciji „NBA Entertainmenta“ režisera Majkla Tolijana prikazuje dve velike košarkaške karijere i jedno prijateljstvo, Dražena Petrovića koji je tragično preminuo 1993. godine i Vlade Divca.

Tukli su nas, lagali i pljačkali nekažnjeno

Preuzeto sa

http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/208932/Tukli-su-nas-lagali-i-pljackali-nekaznjeno

Niko nije odgovarao za zlodela devedesetih

Aleksandar Rodić-Irena Radisavljević

Tukli su nas, lagali i pljačkali nekažnjeno. To je, kada se svedu računi, najjači utisak većine građana deset godina posle oktobarskih promena. Oni koji su nas batinali i prskali vodenim topovima, potkradali kroz piramidalne banke i pozivali na rat, koji su proganjali i vodili hajku na neistomišljenike, ubijali novinare i upropaštavali ovu državu… danas su slobodni građani jedne navodno demokratske zemlje. Niko za zlodela nije odgovarao.

Zna se i ko su ljudi koji su nas prebijali, šikanirali i presretali tadašnje opozicionare i komandovali tenkovima kojima su se devetog marta obračunavali sa protestantima. Pa opet niko nije odgovarao. Nisu otkrivene ni ubice novinara. Ma, nisu donedavno čak ni hteli da „prihvate“ da je Dada Vujasinović ubijena, a sa Ćuruvijinim ubistvom su se mnogi, na vlasti i van nje, koristili samo da sakupljaju poene, političke i profesionalne.

– Niko nije odgovarao zato što je 5. oktobar izveden s onima koji su hapsili i proganjali. Poznato je da je sve do Đinđićeve smrti junak 5. oktobra bio Legija i njegova jedinica smrti koja je učestvovala u svim hapšenjima, progonima i ubistvima pripadnika opozicije. Nisu hteli ni da ga smene sa funkcije ni da ga uhapse, iako je SPO to zahtevao. Rade Marković, takođe, nije dugo smenjen sa mesta šefa DB, kao ni Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba Miloševićeve vojske. Svi oni su dugo bili na funkcijama i u novoj, demokratskoj vladi. Taj period se mora demistifikovati i objektivno vrednovati kao velika i fatalna greška demokratske opozicije – kaže Danica Drašković.

Ona dodaje da se i danas oseća isto kao u vreme diktature Slobodana Miloševića.

– I dalje sam žrtva, i dalje progonjena i satanizovana zajedno sa porodicom i strankom. Nemam snage da se izborim s nereformisanim DB-om, raznim radonjićima, bastama, romićima i ostalim progoniteljima iz davnih vremena koji su danas pod zaštitom ove vlasti i ne odgovaraju za ono što su činili. Opet gledamo na funkcijama iste ljude koje smo gledali i u ono vreme, slušamo iste priče, i kao da smo se vratili deset godina unazad – kaže Draškovićeva, i ističe da su za takvo stanje odgovorne stranke na vlasti, pre svega DS i DSS koje su, navodno, izvele 5. oktobar, a u stvari su nastavile kontinuitet politike Miloševića sve do danas.

Bez ikakve odgovornosti su se provukli i svi oni koji su pozivali na rat, koji su najprljavijom propagandom i bezočnim lažima regrutovali „dobrovoljce“ sa TV ekrana i manipulisali medijima u cilju velikosrpske ideje. Lustracija, koju su nam obećavali, nikada nije izvršna. Zato su na slobodi i udarne pesnice Miloševićeve politike. Oni sede u vladi, na fakultetima i institutima, u pravosuđu, policiji i zdravstvu… I sudije koje su učestvovale u izbornim krađama i danas dele pravdu. Jedna je baš nedavno presudila u sporu Grada Beograda i Luke Beograd oko vlasništva nad zemljištem na Adi Huji. Grad je, razume se, izgubio.

– Kada je došlo do ozbiljnog raskoraka između prava i pravde, stvarnosti i propisa, politike i vladavine prava i kada sam došla u situaciju da me članovi veća preglasavaju i donose nezakonite odluke (status Studija B, status svih banaka koje su Uredbom protivzakonito pripojene Beogradskoj banci) shvatila sam da su sudovi postali instrument izvršne vlasti i da se sudije moraju organizovati u odbrani nezavisnosti i sudijske etike. Plašim se da se i nakon promene 2000. godine ništa nije promenilo u podaničkom mentalitetu – kaže Jelisaveta Vasilić, bivši sudija Vrhovnog suda i član Saveta za borbu protiv korupcije.

Ni za sveopštu državni pljačku i iznošenje milijardi na Kipar, niko nije dogovarao. Za razliku od 2.400 otporaša koji su samo u periodu od maja do septembra 2000. privođeni bez valjanih razloga, niko nije „preslišan“ zbog namernog obezvređivanja valute, nezapamćene inflacije ili stvaranja piramidalnih banaka preko kojih su građanima otimali poslednju ušteđevinu.

– U današnjoj Srbiji „harmonije i pomirenja“ peti oktobar je neugodan dan jer je uveliko stavljen znak jednakosti između žrtvi i dželata. Niko nije odgovarao za hiperinflaciju i veliku pljačku naroda kroz „ekonomiju destrukcije“. S druge strane, većinska Srbija je podržala Miloševićevu ratnu politiku, rat se nekako morao finansirati i inflatorni porez se nametnuo kao najefikasnije rešenje – kaže ekonomista Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište.

On kaže da je bilo pokušaja procesuiranja žrtvenih jarčeva u slučaju Jugoskandik i Dafiment banke, a da danas nikoga više i ne zanima gde je završilo 120 miliona maraka za koje se zna da su završile na Kipru.

– O tome se danas ne govori mnogo jer su one verovatno već i vraćene u zemlju kroz privatizacioni proces. Teško je govoriti u prilog revolucionarne pravde o kojoj su maštali mnogi građani Srbije koji nikada nisu podržali Miloševićev režim. Suštinski, to bi još više uništilo privredu. Poseban problem kod novih žetvi je što je sistem previše sličan onom iz devedesetih, a i ljudi u njemu su sve sličniji – zaključuje Stevanović.

Ni proces protiv Mihalja Kertesa, čiju su ulogu u carinskim malverzacijama bezbroj puta isticali nadležni, nije završen. On jeste osuđen za učešće na atentatu na Ibarskoj magistrali, koja je uz slučaj Stambolić i presudu Dragoljubu Milanoviću, bivšem direktoru RTS, jedan od retkih slučajeva koje je „demokratsko“ pravosuđe rešilo.

Nisu odgovarali ni Bojić i Marjanović

Iako su na švajcarskim računima julovskog ministra zdravlja Milutina Bojića i bivšeg premijera Mirka Marjanovića nađene pozamašne sume novca, ni jedan ni drugi nisu odgovarali. Na Bojićevom računu je pronađeno čak 800.000 franaka, a ni za ovo, baš kao ni za brojna druga dela koja mu se pripisuju počev od 1995. kada se sumnjičio da je neovlašćeno isplatio 377.000 maraka, nikada nije odgovarao. Tužilaštvo je sve optužbe po pravilu odbacivalo.

Sudski epilog je, međutim, zaobišao Miloševićevih 16 ministara protiv kojih je početkom „demokratskog doba“ u Srbiji tadašnji ministar finansija Božidar Đelić pompezno najavio krivične prijave. Svi su ti slučajevi i danas, devet godina kasnije, u fazi glavnih pretresa, ročišta ili odbačeni.

– To može da znači da je takozvana politička klasa, izuzev kada se takmiči za vlast i položaje, jedinstvena u odnosu na sve druge opasnosti, a pre svih na opasnost od nezavisnog pravosuđa. U tom pogledu postoji specifična vrsta solidarnosti među političarima. Ona garantuje da će im greške koje trenutno čine biti oproštene, kao što su ih oni sami oprostili svojim prethodnicima – rekao je nedavno za naš list Slobodan Beljanski, pravnik i advokat iz Agencije za Borbu protiv korupcije.

A sve su ovo bila obećanja demokratskih vlasti u godinama kada su preko naših pleća vojevali pobedu. Bila i ostala puka obećanja.

Drazen Petrovic 1989 Eurobasket final Yugoslavia - Greece

PRIČA O KRALJU - Ljubivoje Ršumović

Ovo je priča o kralju
Koji je voleo pralju
U ono viteško doba
Kad se volelo do groba

Al pralja nije princeza
Te ona srce zaveza
Sa sedam čeličnih reza
U sedam jakih kaveza

Kralj baci krunu i presto
Što nije činio često
Prošeta do jedne vode
Bućnu se i tako ode

Tito i Sloba u poetskim ekstazama

Preuzeto sa

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/tito_i_sloba_u_poetskim_ekstazama_.14.html?news_id=196332

Udvorička književnost kanonizovana je za vreme Broza, a izražajno obogaćena pod Miloševićem

Spisak autora je zaista impresivan: Jure Kaštelan, Slavko Janevski, Vladimir Nazor, Miroslav Krleža, Branko Ćopić, Oskar Davičo, Erih Koš, Mihailo Lalić, Miodrag Bulatović, Slobodan Marković, Dušan Radović, Milovan Danojlić...

Autor: Sava Dautović

Udvorička književnost, kao stari književni žanr, u novije vreme bi u Evropi brže izumrla da nije srpskih pisaca i intelektualaca. U dve poslednje decenije 20. veka oni su je preporodili i udahnuli joj nov vitalizam. Začeta u ratu, kanonizovana i usavršena za vreme Brozovog totalitarizma, nastavljena je i izražajno obogaćena pod Miloševićem.

No, zašto se danas baviti njome ako znamo da je vreme takvih laudacija državnicima i političarima iza nas već čitavu deceniju? Pa, najprostiji odgovor je valjda u činjenici da nije i zaboravljeno. I da, ako i izbledi u narodnom pamćenju, političko odadžisanje, stihoklepačko ili neko drugo, nikada neće prestati da zanima književnu arheologiju, odnosno književnu a, zašto ne, i političku istoriju. Svedočenje o njemu postaje utoliko svrsishodnije ukoliko neke notorne udvorice i apologete obuzima potpuna amnezija kada govore o svom sopstvenom književnom udelu u stvaranju i opevavanju Brozovog ili Miloševićevog kulta ličnosti, kao što se to nedavno desilo i jednom istaknutom pesniku i proznom piscu pri političkoj rekapitulaciji njegovog odnosa prema Titu. Ispade odjednom da im je disidenstvo bilo maltene u genima i da su paradigme moralnosti, iako su bili pristalice komunističke dogme i pisali ode Titu u vremenu kad se poredak cementirao.


Specifičnost balkanskog ulizičkog sindroma, pre svega srpskog, na koji se i fokusiramo, mada ćemo delimično dotaći i hrvatski, dodatno se aktuelizuje jer, iako su objekti obožavanja fizički nestali (Tito, Slobodan Milošević, Franjo Tuđman), neki njihovi stari himnopevci još su živahni i delatni, samo što odanost svojim idolima ne iskazuju danas prevaziđenim poetskim ekstazama već nekim drugim, jednako bljutavim formama političke odanosti. Da se ne bi osećali kao napušteni i kao siročad, naruku im ide to što ni današnji vlastodršci i stranački lideri nisu imuni od duhu vremena primerenih oblika podilaženja i laskanja.

Povjest u stihovima

Književni i politički motivi naveli su i glavnog urednika zagrebačkog časopisa Gordogan Branka Matana da započne opsežan i višegodišnji istraživački rad na tematu „Povjest u stihovima“ u čijem su središtu udvoričke, ali i „protupjesme“ o Franji Josipu I, Petru Karađorđeviću, Stjepanu Radiću, Lenjinu, Staljinu, Vlatku Mačeku, Aleksandru Karađorđeviću, Petru II Karađorđeviću, Anti Paveliću, Josipu Brozu Titu, Slobodanu Miloševiću, Franji Tuđmanu, Ivici Račanu i Stipi Mesiću te o političkoj prirodi i posledicama režima koje su oni personifikovali. Odavano je najavljen izlazak „odeblje knjige“ prikupljenog materijala, a dok se to čeka publikovana je u Gordoganu njena skraćena verzija povodom koje je Matan, između ostalog, rekao nešto što vredi za čitav njegov projekt: „Glavni poticaj bila mi je želja da se barem malo pomogne u tzv. suočavanju s prošlošću. Hrvatska ima dvije grozne baštine, život u dva totalitarizma. Međutim, u ovih 19 godina ništa se ozbiljnije nije dogodilo, ljudi koji vode zemlju ponašaju se kao da nemamo prošlost kakvu imamo. Kao da smo odavno obavili svoju denacifikaciju, deustašizaciju, kao da smo se odavno pogledali u zrcalu svojega holokausta, židovskoga, romskoga i srpskoga, u zrcalo svojih socijalističkih zločina, kao da možemo preskočiti svoju sjenu.“


Deo ovakvih, i nekih drugih suočavanja s prošlošću odvija se sa istim ili sličnim mukama i u Srbiji, a najsnažniji otpori im dolaze upravo iz onih intelektualnih krugova koji su svojom rečju i perom krivotvorili istoriju, uzdizali i veličali novog vožda, raspirivali mržnju i nacionalizam, stvarali ratnohuškačku atmosferu, opravdavali zločine i njihove inspiratore. Matan još kaže da u hrvatsku javnost - unutar minijature kojom se počeo baviti – pokušava uneti barem malo čistog zraka, pomoći da se vidi da nismo svi podjednako okaljani ni jednako nevini, pa, na kraju, ni odgovorni. Kako je obuhvatio čitavu galeriju ličnosti značajnih za hrvatsku, srpsku i jugoslovensku istoriju 19. i 20. veka, prirodno je što ga je zanimalo ima li literature o istoj tematici i izvan Hrvatske. Pošto se obavestio, rezignirano će konstatovati: „U susjednim zemljama objavljene su tri zbirke pjesama na temelju istraživanja sličnih mojima. Međutim, posrijedi su – na žalost – dosta površni radovi, brzoplete improvizacije proizvedene na valu povišenih osjećaja s kraja osamdesetih godina.“

Čovek, drug, i vođa

Dve od knjiga na koje misli objavljene su u Srbiji, treća u Sloveniji. No, nasuprot deficitu takvih zbirki, u Srbiji je upravo, istih osamdesetih, nastao suficit, odnosno prava inflacija knjiga u kojima se Tito uznosi u poetskim i proznim sočinjenijima. Da se podsetimo samo na neke. Najmonumentalnija je „Tito, čovek, i drug, i vođa (Beograd, 1977), koju su priredili Vladimir Jovičić i Blagoje Jastrebić, u likovnoj opremi Eda Murtića. U predgovoru pod naslovom „Tito – tvorac revolucije i nepresušno vrelo nadahnuća“, Tome Momirovski, posle razmatranja i visoke ocene odabranih priloga, konstatuje da je o Titu „pisano mnogo i u svim formama“, postavlja pitanje da li može da se napiše i roman, pa, dajući potvrdan odgovor, zadužuje svoju i nove književne generacije da nastave tragati za novim inspirativnim vrelima u Titovoj biografiji.

Spisak zastupljenih autora je zaista impresivan. Između stotinak imena, tu su Jure Kaštelan, Slavko Janevski, Vladimir Nazor, Miroslav Krleža, Milan Bogdanović, Branko Ćopić, Dušan Matić, Oskar Davičo, Erih Koš, Mihailo Lalić, Josip Vidmar, Oton Župančić, Slobodan Novak, Marko Ristić, Aco Šopov, Veljko Petrović, Aleksandar Vučo, Miodrag Bulatović, Slobodan Marković, Dušan Radović i Branko Miljković. Izlivi ljubavi, pohvala i priznanja, treba li reći, prelaze svaku meru, bilo u poetskoj, bilo u proznoj formi. Od izuzetno uspelih, u predgovoru se izdvaja pesma „Želja devojčice“ Dušana Radovića: „Procvetalo u Titovoj bašti / belo, žuto i rumeno cveće. / Zapevala senica na grani, / Kraj Titova krova i prozora. / - Volela bih da sam i ja ptica / da sam ptica ili ljubičica. / Kad se Tito od rada umori, / da ga moja pesma razgovori; / Da ga moja topla ljubav sretne / kad pogleda na bokore cvetne.“

Da su autori priloga pažljivo odabirani, tj. da su izdavači i finansijeri vodili računa o podobnosti autora, svedoči i podatak da u knjizi nema nijednog teksta ove vrste Milovana Đilasa, Dobrice Ćosića i Milovana Danojlića a da je, recimo, propusnica data Radovanu Zogoviću i njegovoj čuvenoj „Pjesmi o biografiji druga“.

Pesnik revolucije

Šta je cenzurisano od bivšeg člana Agitpropa CK Srbije i jednog od Titovih saputnika na velikom putovanju „Galebom“ koje će Danilo Kiš parodirati u svojoj posthumno objavljenoj poemi „Pesnik revolucije na predsedničkom brodu“? Pa, jedan od tekstova koji bi se mogao uvrstiti u bisere udvoričke proze – predgovor koji je Ćosić napisao za knjigu Josipa Broza Tita „Četrdeset prva“, objavljenu u plavom kolu SKZ 1961. godine: „Titova i naša knjiga. Oslobodilačka knjiga o oslobodilačkom borenju; izuzetna knjiga od izuzetnog tvorca... Biti Titov sledbenik, znači imati titovski stav prema životu, titovski misliti, titovski se boriti u svom vremenu, u svojoj sadašnjosti, uvek.“ Ne svedoče li ovi redovi da je Ćosić zaista uvek bio „Čovek u svom vremenu“, kako je kasnije knjigu razgovora s njim naslovio Slavoljub Đukić.

Nedostignuta umetnička vrednost tekstova ili pak nedovoljna vrelina emocija verovatno nisu bili razlozi što u ovu antologijsku knjigu o Titu nije uvršten nijedan od dva Danojlićeva teksta. I tu je sigurno bila prisutna cenzorska ruka.

Prvi je dugačka pesma/poema od osamdesetak stihova, s naslovom Kongresu Omladine, objavljena u NIN-u 1. januara 1958. godine. Ako se izuzme indikativan naslov, čitalac nikada ne bi mogao ni da nasluti ko će se pojaviti u njenoj završnici:

„Znam jednu biljku
u neprestanom vetru
Harmoniku sunca
i svih registara srca
Ono što traje kroz
život ispred smrti
Kao dan, kao moja
ruka u tvojoj ruci
I dozvolite mi da najzad
kažem to što sam
dugo ćutao, Tito.“

Pesma je potpisana s Mića Danojlić, kao i njegov drugi tekst o Titu pod naslovom „Kad se stadion isprazni“, objavljen u NIN-u 26. maja 1963, povodom Dana mladosti. Zato autor i klikće: „Evo nas ponovo u maju, evo nas gde koristimo kratak predah, pun zamišljenosti i poverenja, da se pozdravimo s Titom. Mladost socijalističke Jugoslavije nacionalizovala je njegov rođendan. Na velikom stadionu njena štafetna palica, pošto je presekla vetrove svih republika, prelazi u ruke slavljenika.“ Ali, pošto je autor imao hendikep da NIN izlazi dan po završetku mitinga, i ovde će se pozvati u pomoć ptica i (po)tražiće se „reč koja se govori nekome kad ostane sam. Reč ništa manje uzbuđena, ali prisnija. Pozdrav što ga vetar donosi po ptici, san što ga buđenje isporučuje danu. Kad se isprazni stadion, treba šapnuti takvu reč... DRUŽE TITO, SREĆNO I DUGO!“ A pre tog osamljivanja s Titom, autor će još, između ostalog, napisati: „Prisvojili smo njegov život, njegov rad, njegovu sudbinu... Svaka bi prava ljubav da se veže za neki datum: što je dublja, taj datum je dalji. Ne odajemo li, možda, poštu samoj zemlji koja je rodila heroja dostojnog njene budućnosti?“

U službi gospodara

Dve i po decenije kasnije, tačnije 1. maja 1989. godine u intervjuu „Književnim novinama“ , Milovan Danojlić će reći nešto, načelno, i o fenomenu pisaca udvorica: „Kod nas je oduvek bilo pesnika spremnih da svoj stih stave u službu zemaljskih gospodara. Antologija Marinka Arsića-Ivkova dočarala nam je jedan, karikaturalan oblik takvog služenja. Prava pesma ovakvo podjarmljivanje svim silama odbija, onako kao što će slobodan čovek na svaki način gledati da izbegne oblačenje vojničke uniforme: ako se mora, mora se, ali niko normalan neće to dobrovoljno učiniti. Pesma se može žrtvovati za sopstvene, ali ne i za tuđe zablude. Mogu napisati članak, iskren ili nedovoljno iskren, u korist neke ideje ili ličnosti koja je na vlasti, ali pesma na to jednostavno ne pristaje, ona takvu temu odbacuje kao što organizam ne prima presađeni organ. Pesma je mera iskrenosti i istinitosti bića, i ako u njoj zabrljam, ako mi u njoj svi računi nisu čisti, onda sam propao, onda sam sve doveo u pitanje – na šta ću se posle osloniti?“

Titovo ime i delo tad je već bilo prestalo da bude „inspirativni izvor pisaca“. Na književnom nebu zasijala je nova zvezda, Miloševićeva, a za demonstriranje političke lojalnosti, divljenja i obogotvorenja novog vođe traženi su eksplicitniji iskazi od stiha. Sem u ponekom slučaju, muze su zaćutale. Progovorilo se na drugi i direktniji način. Danojlić je, recimo, posegao za otvorenom epistolarnom formom, dok se većina izjašnjavala intervjuima. U opširnom otvorenom pismu iz Pariza, preko „Književnih novina“ (15. decembra 1989), Danojlić je s Miloševićem na Ti, hvali ga, savetuje, upozorava: „Ono što si, u poslednje dve godine, izvršio za svoj narod, zaslužuje divljenje. I za Tebe, pomalo, važi ono što naš najveći pesnik reče za našeg najvećeg ustanika: dunuo si život srpskoj duši.“ Tih godina, u više intervjua, posebno u NIN-u, maja 1992, Antonije Isaković, navođen od novinara, ponavlja mišljenje da je „Milošević nekim svojim potezima-nastupima pokazao jedno iskustvo koje je krasilo Karađorđa, ali i iskustvo koje je krasilo jednog visprenog knjaza Miloša“. O rasprostranjenosti takvog doživljavanja Miloševića govori i jedan dnevnički zapis Slavoljuba Đukića od 13. juna 1990. naveden u njegovoj knjizi Između slave i anateme (1994). Kad su, naime, toga dana demonstranti na Trgu republike spalili petokraku sa slikom Slobodana Miloševića, Brana Crnčević će u krugu prijatelja reći: „Hoće da ubiju Karađorđa, pre nego što su našli Miloša.“ U svom dnevniku „Promene“ (1992) Dobrica Ćosić će obelodaniti dnevnički zapis iz 1989, kada je već Slobodana Miloševića video kao ličnost „koja je hrabro, pragmatično i neskrupulozno, kako to biva u politici, iskoristila svoju istorijsku priliku: da obnovi srpsku državu srušenu u Jugoslaviji i titoizmu i zadobije ugled i značaj kakav posle Pašića u srpskom narodu niko nije imao“.

U sličnom tonu, gotovo referendumski, oglasiće se u tim vremenima još znatan broj tzv. nacionalnih pisaca i intelektualaca, i ne samo njih. A kad nacionalni sunovrat dostigne kulminaciju i započne bolno otrežnjenje, pašće i poneka pokajnička izjava. No, malo će ko biti spreman na priznanje koje sadrži Mihizova. Ona glasi: „Svoj nemali doprinos sluđivanju prosečnog Srbina dali su i srpski intelektualci, a među njima i Borislav Mihajlović Mihiz.“

Guns N' Roses, Belgrade 2010. - Paradise City

Guns N' Roses - You Could Be Mine - Belgrade 23.09.2010.

KUD Idijoti-Live Subotica (YURM 1987 TVNS)

KUD Idijoti-Maja

Haustor-Šejn (Studio)

Disciplina Kicme Betmen Live TV Ritam 87

Elvis Presley - Suspicious Minds

Suspicious Mind - Elvis Presley

elvis presley - always on my mind

Vlada Divljan - Vreme je

Vlada Divljan - Nebeska tema

Aerosmith - Cryin'

Marko Keselj zakucavanje / slam dunk, FIBA World Championship

"Šarlo akrobata" - O, o, o (1981, stereo - v. info)

Sarlo Akrobata-Oko Moje Glave-Spot

ŠARLO AKROBATA live @ music biennale zagreb (1981)

Nedavno pronađeni delić nastupa Šarla akrobate sa Muzičkog bijenala Zagreb 1981, pored Haustora i Gang Of Four. Oko moje glave i Mozak)

Čitava Srbija se seli u Beograd

Izvor: Novosti
   
Beograd -- Svake godine u Beograd se doseli jedna varošica - između 16.000 i 25.000 stanovnika. Dok četvrtina građana Srbije naseljava prestonicu, sela su pusta i izumiru.

Uzrok je, slažu se sociolozi i ekonomisti, neuporedivo bolji kvalitet života i mogućnosti u prestonici nego u drugim gradovima i selima po Srbiji.

Kada se za parametre uzmu nezaposlenost, investicije i razvoj infrastrukture, zaključak je da se najbolje živi u Beogradu.

Ako se razmatraju i životna sredina, zelenilo i udisanje čistog vazduha, u boljoj je poziciji seoska sredina. Međutim, u Srbiji suočenoj sa osnovnim egzistencijalnim problemima, malo ko mari za ekologiju.

Hleba je, činjenice pokazuju, više na ulicama metropole nego po sokacima i pašnjacima, ili u propalim industrijskim centrima. Osim toga, utisak da “sve pare idu u glavni grad” dominantan je kod građana u unutrašnjosti.

"Nema dileme da se najbolje živi u Beogradu, pa nije čudo što prestonica iz godine u godinu 'raste'” , kaže Saša Paunović, predsednik Stalne konferencije opština i gradova i dodaje da veće mogućnosti zapošljavanja, makar uz skupe troškove stanovanja, mnoge “teraju” u Beograd.

"S druge strane, oni koji žive na selu uglavnom imaju krov nad glavom i mogu da se prehrane od svoje proizvodnje, ali su im nedostupne, recimo, kulturne i zdravstvene ustanove, a lokalni putevi su u katastrofalnom stanju" , dodaje on.

Kako Paunović kaže, najteži je život u manjim gradovima u unutrašnjosti. Tamo gde je propala industrija, najveća je i nezaposlenost.

"Kruševac, Kraljevo, Vranje, Leksovac, Vladičin Han, samo su neki sa spiska mesta u kojima je stanovništvo masovno bez posla. Situacija u ovakvim gradovima mnogo je lošija nego u selima. U njima se vodi borba za preživljavanje" , kaže Paunović.

Podaci Nacionalne službe za zapošljavanje pokazuju da je najviša stopa nezaposlenosti u Beloj Palanci, Batočini, Bojniku, Novom Pazaru, Loznici i Leskovcu - između 40 i 60 odsto, a u Kragujevcu i Kruševcu je oko 30 odsto. Najniža registrovana stopa nezaspolenosti je u Beogradu - 13,4 odsto.

A oni koji rade, u Beogradu, u proseku, zarađuju za 25 odsto veće plate nego u ostatku Srbije . Poslednja istraživanja pokazuju da se skoro polovina svih zarada u Srbiji isplati u Beogradu i Novom Sadu.

Oko tri četvrtine Srbije čine ruralna prostranstva, na kojima živi približno polovina stanovništva. Kako stručnjaci i statistika pokazuju - nekvalitetno. Srpsko selo pravi je primer neujednačenog razvoja Srbije. Zato Republički zavod za statistiku svedoči o “nestanku” sela. Od oko 4.800 sela u 200 nema stanovnika, a u još toliko nema mlađih od 25 godina - podaci su sa poslednjeg popisa 2002. godine.

Svako četvrto selo je pred izumiranjem. U čak 702 naselja u Srbiji živi manje od stotinu stanovnika, a prosečna starost je oko 70 godina. U čak 352 naselja živi manje od 50 meštana, a 350 imaju između 50 i 100 stanovnika. Statistika kaže i da u selima trenutno ima 200.000 praznih kuća.

Manje od 40 odsto seljaka bavi se poljoprivredom. Samo je lane ostalo neobrađeno 600.000 hektara njiva, pa je nekada uređenim atarima već ovladala divljina.

"Stanje u selu danas je lošije nego pre 15-20 godina. Poljoprivreda je u izuzetno teškom položaju. Seljak nije u stanju da opstane, naročito sada kada je tržište preplavljeno poljoprivrednom robom iz uvoza" , kaže sociolog sela Milovan Mitrović.

Stalno se priča da opstanku sela može da doprinese ravnomerni regionalni razvoj i ruralno preduzetništvo. Ekonomista Goran Nikolić smatra, međutim, da država nema računa da zaista ulaže u infrastrukturu sela. "Ona se uništavaju više od pola veka i nema načina da se tu nešto popravi. Razvoj sela je moguć jedino u Vojvodini i na severu Srbije", dodaje on.

Uprkos saobraćajnim gužvama, stresovima, zagušljivom gradskom prevozu, “divljim deponijama”, čini se da bi, ipak, svi da se udome u prestonici. Danas je Beograd, bez konkurencije, najprivlačniji za život. U njemu ima posla i za obrazovane i neobrazovane. Glavne investicije su se slile u metropolu. I tako će biti dok god politički govori o decentralizaciji i regionalnoj ravnomernosti budu samo prazna priča.

Srbija u finalu Dejvis kupa!

Izvor: B92 | Nina Kolundžija

Teniska reprezentacija Srbije plasirala se u finale Dejvis kupa pobedom nad selekcijom Češke rezultatom 3:2.

Odlučujući poen našem timu doneo je Janko Tipsarević koji je savladao Radeka Štepaneka u tri seta.

Prethodno je Novak Đoković pobedio Tomaša Berdiha sa 3:1 i time izjednačio rezultat s obzirom da su Česi posle dva dana imali prednost 2:1. Srbija će se u finalu takmičenja sastati sa Francuskom od 3. do 5. decembra u Beogradu.

Tipsarević - Štepanek 3:0

Prvi set meča Tipsarević – Štepanek protekao je u apsolutnoj dominaciji srpskog tenisera koji je odlično servirao, još bolje riternirao i bez izgubljenog gema rešio taj deo igre u svoju korist.

U drugom setu, Tipsarević je odmah na startu oduzeo servis protivniku. Međutim, od tog trenutka Čeh je zaigrao znatno bolje i u petom gemu stigao do brejk prilike, ali je Tipsarević uspeo da sačuva servis sjajnim bekhend volej udarcem posle kojeg je usledila greška Štepaneka. Samo nekoliko trenutaka kasnije, češki teniser dolazi i do druge šanse koju koristi. U nastavku, igrači su bili sigurni na svoj servis pa je ovaj deo igre rešen u taj brejku. Odlučujući gem obeležili su minibrejkovi, bilo ih je čak šest, kao i sjajna bekhend paralela kojom je Tipsarević osvojio drugi set i poveo sa 2:0.

I u trećem setu Tipsarević je igrao na visokom nivou za razliku od Štepaneka koji je vidno bio umoran jer mu je to treći meč u tri dana. Dvostruki brejk na početku seta bio je presudan, Janko je rutinski priveo meč kraju i odveo Srbiju u finale Dejvis kupa.


Đoković - Berdih 3:1

Sve do sedmog gema meča Đoković - Berdih, teniseri su bili sigurni na svoj servis, a onda je Čeh agresivnijom igrom stigao do brejk lopte koju je iskoristio za vođstvo od 4:3. Taj gem je bio presudan za prvi set s obzirom da Novak, koji je dosta grešio, nije uspevao da ugrozi servis protivnika koji je tako poveo sa 1:0.

Drugi set doneo je i bolju igru srpskog tenisera, koji je zbog pokušaja da stgne lopticu na početku petog gema zamalo izbegao ozbiljniju povredu. Naime, Đoković je u padu udario desnu potkolenicu, ali se, srećom, vratio na teren posle lekarske intervencije. Baš u tom gemu, drugi teniser sveta stigao je i do prve brejk šanse koju nije iskoristio. Da je počeo bolje da riternira bilo je očigledno i u narednom gemu u kojem je Berdih servirao. Novu priliku da oduzme servis protivniku, Đoković ovaj put nije proustio i potom sigurnom igrom izjednačio na 1:1 u setovima.

Potpuna dominacija srpskog tenisera obeležila je treći set koji je nošen podrškom sa tribina rutinski rešio u svoju korist rezultatom 6:2. Prepoznatljivim forhendima i bekhend paralelama lako je stvarao brejk prilike koje je potom koristio.

Iako je Đoković igrao znatno bolje od svog protivnika, do brejka u četvrtom setu došao je tek u devetom gemu kada je odličnim riternima terao Berdiha da greši i obezbedio sebi priliku da servira za meč i drugi poen za Srbiju. Najbolji srpski teniser je bez izgubljenog poena završio poslednji gem i doneo izjednačujući poen za našu reprezentaciju.

Lado Leskovar - Potraži me u predgrađu (1964; 2009, uživo)

Leo Martin - Ja te volim (1973; 2009, uživo)

Leo Martin - Ja te volim (1973)

Leo Martin - Odiseja

Leo Martin - Odiseja (1973; 2009, uživo)

Darko Rundek&Cargo orkestar-Potraži me u predgrađu

Potrazi me u predgradju - Jovan Maljokovic Balkan Salsa Band

ĐORĐE MARJANOVIĆ - POTRAŽI ME U PREDGRAĐU

DADO TOPIĆ & SLAĐANA MILOŠEVIĆ - Princeza

Jasna Zlokic - Skitnica

Meri Cetinić - U prolazu

Meri Cetinić - Potraži me u predgradju /live Split 2008./

Lado Leskovar Potraži me u predgrađu; Drago Diklić Nitko na svijetu ...

Lado Leskovar - Potraži me u predgrađu

LADO LESKOVAR - Potraži me u predgrađu + interview

Ivo Robić - SAMO JEDNOM SE LJUBI

The Killers - Mr. Brightside

The Killers - Mr. Brightside

The Killers - Human

Yes Sir - Belgrade Dixieland Orchestra

Tajms: Đoković pronašao agresivnost

http://sport.blic.rs/Tenis/184717/Tajms-Djokovic-pronasao-agresivnost 

Srpski teniser Novak Đoković je, posle dužeg traganja, ponovo pronašao izgubljenu agresivnost, upornost i hladnokrvnost, čime se učvrstio među pretendentima na najveće trofeje, piše danas londonski Tajms.

List navodi da je prvi reket sveta Španac Rafel Nadal odao priznanje Đokoviću, koji ga je, kako je rekao, u finalu Otvorenog prvenstva Sjedinjenih Američkih Država naterao da odigra najbolji meč u Njujorku.

 

Tajms ukazuje na sportsko ponašanje Đokovića, koji je na kraju meča srdačno zagrlio Nadala i pohvalio njegovu igru. List zaključuje da je ovo zlatno doba tenisa, kako po kvalitetu, tako i po dostojanstvu najboljih igrača, prenosi Radio Bi-Bi-Si.

 

Teodosić: Mi nismo kao neki da slavimo plasman na SP

Sjajna izjava - odlično se slaže sa mojom anti-fudbalskom teorijom...

http://sport.blic.rs/Kosarka/Svetska-kosarka/184782/Teodosic-Mi-nismo-kao-neki-da-slavimo-plasman-na-SP 

Košarkaš Srbije Miloš Teodosić još ne može da dođe k sebi od polufinalne utakmice sa Turskom.

 

U izjavi za Sportski žurnal, Teo je otkrio kako se osećao kada ga je Onan udario pred sudijama, i kako je doživeo učešće na Mundobasketu.

"Krivo mi je zbog naroda i slavlja. Košarkaši su na to navikli navijače. Mi nismo kao neki drugi da slavimo plasman na SP kroz kvalifikacije", rekao je Teodosić.

 

Osvrćući se na sukob sa Onanom, Teo je rekao da je želeo da mu uzvrati udarac ali da zbog potencijalnog isključenja nije smeo.

 

"Razmišljao sam da mu vratim, ali uzdržao sam se. Morao sam da se kontrolišem, bije me glas da sam problematičan", rekao je najbolji igrač Srbije na šampionatu.

Heroj otpora koga su svi zaboravili

http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/207342/Heroj-otpora--koga-su-svi-zaboravili

U sećanju onih koji su početkom devedesetih ratovali sa režimom Slobodana Miloševića ostala je slika žene koja u bari vode i sa podignuta tri prsta stoji ispred policijskog vodenog topa u centru Beograda 9. marta 1991. godine. Dragana Milojević-Srdić, simbol ljudske hrabrosti i otpora diktatorskoj vlasti, umrla je 8. septembra u Beogradu u šezdesetoj godini, a sahranjena je juče na beogradskom Novom groblju u prisustvu porodice i prijatelja.

U pogrebnoj povorci je bilo 50 najbližih koji je nisu zaboravili, a Dragana je sahranjena bez ikakvih govora.

- Ponosni smo na nju. U životu je puno propatila zbog dešavanja tokom devedesetih, a niko se od učesnika 9. marta nije nikada ponudio da joj pomogne - kratko je rekao Đorđe Krstić, muž Draganine sestre Gordane.

Ni sestra Gordana ni Draganini sinovi nisu hteli da govore.

 

- Ovo je sudbina svih koji su se borili za ideju, a ne za lične koristi i dobiti. Ne poznajem nikoga ko je imao tako težak život i ko se susretao sa toliko nerazumevanja. Ali Dragana je uvek bila veliki borac. Stidim se što niko od glavnih učesnika devetomartovskih demonstracija nije došao da joj oda počast - kaže Blagoje Ristović, kome je Dragana poklonila čuvenu fotografiju na kojoj je ona ispred vodenog topa, a koja je pre 19 godina obišla svet.

Dragana 9. marta 1991. na čuvenoj fotografiji Peđe Mitića

Iako je na vest o njenoj smrti izjavio da se „demokratska Srbija o nju ogrešila”, njen saborac Vuk Drašković juče je propustio priliku da bar malo ispravi tu nepravdu dolaskom na njenu sahranu. Ispred Srpskog pokreta obnove Dragani su juče poslednju poštu odali Aleksandar Čotrić i Aleksandar Jugović.

A tog 9. marta 1991. godine, kad je Dragana prkosno stala pred mlaz vodenog topa, Beograd je bio poprište velikog obračuna demonstranata i policije koje je završeno smrću učenika Branimira Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića, hapšenjem Vuka Draškovića i izvođenjem tenkova na ulice. Povređena su 203 demonstranta, a uhapšeno ih je 108.

„Izašla sam na ulice mog rodnog grada, u Knez Mihailovu ulicu, šetajući do Trga Republike. Kao i svi ostali demonstranti, tražila sam demokratiju, slobodu misli i reči... Kordoni su bili sa obe strane ulica, a onda se najednom pojavio i vodeni top. Stala sam pred njega u nekoj mirnoj i dostojanstvenoj tišini, ne sluteći šta će da se desi. Najednom, na mene se sručio užasno snažan mlaz vode. Poklekla sam, pa se pridigla i krenula prema njemu... Kada se voda opet obrušila svom silinom, kao da sam bila spremna na to: ostala sam na nogama sa podignuta tri prsta! Tada je i nastala ona legendarna fotografija... Ubrzo je kordon bio probijen, a meni je prišao jedan čovek sa šajkačom i rekao: „Bravo, devojko!” Inače, tog dana sam u hotelu „Mažestik” srela i Zorana Đinđića, i Vojislava Koštunicu i Dragoljuba Mićunovića... Sa još nekim, meni nepoznatim ljudima, sedeli su iza nekih zatvorenih vrata - ispričala je 18 godina kasnije Dragana u intervjuu beogradskoj „Areni 92”. Prisećala se da je onako mokra izašla napolje i sušila se na košavi: „Neverovatno, ali posle toga se nisam ni zakašljala. Valjda zbog neke čudne energije koja je vladala…”

Oproštaj: Porodica i prijatelji Dragane Milojević-Srdić

Nekoliko dana nakon toga upoznala se sa Vukom Draškovićem, koji ju je izljubio i čestitao joj, a govorila je na mitingu opozicije 13. marta. Stranke joj, međutim, nisu pomogle kada je počela policijska tortura. Svakodnevno su je zvali i pretili joj. Osećala se napušteno, a stiglo je i razočaranje u saborce iz martovskih demonstracija.

Kada je na jednom javnom skupu pokušala da priđe Vuku Draškoviću, on joj je uzvratio da se javi njegovoj sekretarici i zakaže susret. Posle je uvek dobijala poruku da je zauzet.

Onda joj je krajem devedesetih Velimir Ilić lično potpisao pristupnicu za Novu Srbiju da bi je 2003. godine njegov telohranitelj izbacio iz Ilićevog kabineta.
A ona se junački nosila sa svojim usudom.

„Postala sam slika”, prisećala se sa gorčinom, „a ne žena koja ima svoj život. Lepili su plakate s mojim likom, stavljali me na bedževe, priveske, objavljivali naslovne strane... Kitili su se mojim licem, a ja sam se svakog dana sve više razočaravala. Unesrećivalo me je što nisam bila ličnost, nego nekakav kip sa uzdignuta tri prsta koji koristi svima osim meni”.

Tokom demonstracija 1997. Dragana je nosila plakat sa svojom slikom od 9. marta i doživljavala burne ovacije, ali uskoro je sustigao nezasluženi zaborav. Nije se kajala zbog onog što je uradila, iako je tog dana mogla da izgubi život:

„Taj dan je bio sudbonosan za mene. Donela sam životnu odluku. Šta bi bilo da taj policajac nije stao? Znam samo da se nikako ne bih pomerila…”, reći će.

Ali nemar saboraca prema njoj i revolucija koja je po ko zna koji put pokazala da proždire svoju decu ostavili su rane i gorčinu koju je do smrti nosila. Otud i poruka za unuku koju je mnogo volele:

„Moju unuku, kada poraste, posavetovaću da nikada ne ide na demonstracije. A posebno ću je posavetovati da ne staje sama ispred vodenog topa jer je to potpuno suludo. Ne bih ni ja više stala ispred njega nikada...” 

Kina: Stavio sebe na prodaju zbog kazne za drugo dete

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/207348/Kina-Stavio-sebe-na-prodaju-zbog-kazne-za-drugo-dete

Jedan univerzitetski profesor u Kini stavio je sebe na prodaju putem Interneta, u znak protesta zbog ogromne novčane kazne koja mu je izrečena zbog rođenja druge kćerke, čime je prekršio Zakon o jednom detetu.

 

Kako prenosi agencija Ansa, Jang Džidžu, predavač na Fakultetu političkih nauka u Pekingu, postavio je na svoj blog fotografiju sa natpisom - profesor nudi da postane "doživotni rob" onome ko mu bude dao 620.000 juana (73.000 evra) za izdržavanje supruge i dvoje dece.

"Moja supruga je neplanirano ostala u drugom stanju, a zatim nije smogla snage da abortira", piše 43-godišnji profesor, kome je plata smanjena na svega 368 juana (42 evra) mesečno.

Komitet za planiranje porodice u Hajdijanu, pekinškoj četvrti u kojoj se nalazi fakultet političkih nauka, odrezala mu je kaznu od 240.000 juana (27.000 evra), navodeći da je reč o "društvenom porezu" za buduće staranje o njegovoj kćerki.

Zakon, po kome bračni parovi u kineskim gradovima mogu da imaju samo jedno dete, na snazi je već tri decenije. Vlasti navode da je ta mera imala presudnu ulogu u ograničenju rasta stanovništva u zemlji, koje danas dostiže 1,3 milijarde.

Za samo nekoliko dana, Internet je bio preplavljen porukama podrške profesoru, što potvrđuje da je zakon o jednom detetu veoma nepopularan.

Pre dve godine, veliko nezadovoljstvo u javnosti izazvalo je vladino istraživanje koje je pokazalo da većina bogatih i poznatih ličnosti, odnosno onih koji su u stanju da plate kaznu, ima dvoje dece, a njih 10 odsto troje.

Unuk bivšeg kineskog lidera Mao Cetunga, trenutno najmlađi general kineske vojske, nedavno je u jednom intervjuu izjavio zadovoljno da ima dvoje dece.

Nakon 30 godina fleksibilnija politika jednog deteta
Nakon tri decenije, Kina razmatra da olabavi politiku jednog deteta, javlja “Radio Australija”.
Od sledeće godine vlasti pet pokrajina će razmatrati da omogući parovima da dobiju drugo dete, ukoliko je najmanje jedan roditelj jedino dete. Ova mera će biti ispitivana tokom godine dana, a probno bi se mogla uvesti u čitavoj zemlji do 2013. ili 2014. godine, navodi “Sidnej morning Herald”.
Politika jednog deteta uvedena je kao 30-godišnja unutrašnja mera 1980. godine, radi smanjenja populacije u ovoj zemlji, ali se uglavnom primenjuje na Han Kineze u urbanim područjima, dok su ljudi iz ruralnih sredina i pripadnici etničkih manjina izuzeci od ovog pravila.
Mogući korak ka fleksibilnijoj politici kontrole rađanja je svakako značajan, s obzirom na to da su abortusi i ubistva ženskih novorođenčadi u Kini česta pojava među porodicama koje žele da im jedino dete bude sin.