Uglavnom ne objavljem pesme koje nisu originalni spotovi ili koncertni snimci... Ovo su izuzeci....
уторак, 28. јун 2011.
понедељак, 27. јун 2011.
Ciganski porno
Bez brige, na granici pristojnog, ali LUDO zabavno......
Asmir zvani Memo, Zoran zvani Pit Bul, Mića zvani Mađi, Zlatko zvani Lav, Senad zvani Kobra, Haris zvani Pink Panter... :)))
Vatrena Suzana... Dok ne stignu Nikolina i Severina... :)))
Sekundarne sirovine, sveće, prljave čarapice, tattoo's...
Gimnastika, koreografija...
I sve pod 'budnim' okom Josipa Broza........
:)))))))))))))))))))))))
Obrisano sa YouTubea, trebalo bi da se može videti na ovoj adresi.......
http://www.opusteno.rs/online-snimci-f68/porno-cigani-u-bosni-t3454.html
Asmir zvani Memo, Zoran zvani Pit Bul, Mića zvani Mađi, Zlatko zvani Lav, Senad zvani Kobra, Haris zvani Pink Panter... :)))
Vatrena Suzana... Dok ne stignu Nikolina i Severina... :)))
Sekundarne sirovine, sveće, prljave čarapice, tattoo's...
Gimnastika, koreografija...
I sve pod 'budnim' okom Josipa Broza........
:)))))))))))))))))))))))
Obrisano sa YouTubea, trebalo bi da se može videti na ovoj adresi.......
http://www.opusteno.rs/online-snimci-f68/porno-cigani-u-bosni-t3454.html
недеља, 26. јун 2011.
Živi se lošije nego u SFRJ
Izvor: B92
Beograd -- Dvadeset godina posle raspada SFRJ, uoči proslave samostalnosti Slovenije i Hrvatske, ankete pokazuju da većina građana bivših republika sada živi lošije.
Zastava SFRJ (Beta)
Istraživanja takođe pokazuju da se stavovi većine u četiri bivše jugoslovenske republike, danas nezavisne države, uprkos svemu - nisu mnogo promenili.
Istraživanje "Javno mnenje - 20 godina kasnije", zajedno su sproveli ljubljanski "Dnevnik", zagrebački "Jutarnji list" i B92.
Dvadeset godina kasnije većina opravdava motive zbog kojih se raspala Jugoslavije, ali različito tumače glavne aktere i posledice. Anketa koju su u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini inicirale tri medijske kuće pokazuje da spovedena da za nasilni raspad SFRJ većina u Srbiji i Hrvatskoj krivi nerešena pitanja iz prošlosti.
U Bosni i Hercegovini okrivljuju višestranački sistem, dok Slovenci razlog za razlaz vide u različitoj ekonomskoj razvijenosti bivših republika. Međutim bez obzira na raličita tumačenja prošlosti, u sadašnjosti građani sve četiri države kažu da žive lošije nego pre 20 godina.
"Od nacionalizma se ne živi. Nacionalizam je nešto što zaokuplja srca, duše ljudi, oni su spremni nekada da žrtvuju svoje živote za nacionalne ideale. Ali treba nahraniti decu. Ne možete nacionalizmom nahraniti decu, možete im zatrovati dušu. Tako da svaki čovek može da ceni situaciju od pre dvadeset godina i ovu danas i jasno je da u materijalnom pogledu za nekog prosečnog žitelja svih ovih prostora izuzev možda Slovenije da se vidi jedan nazadak u relativnom smislu ljudi žive slabije", rekao je sociolog Jovo Bakić.
Zajedničko anketiranim stanovnicima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije je da sa su spremni na političku, ekonomsku pa i vojnu saradnju. Zajedničko im je i da su najslabije ocene dale svojim vladama, parlamentima i političkim strankama. Ali samo u Srbiji Slobodan Milošević nije dobio negativnu ocenu za ulogu u jugoslovenskoj krizi, već se negativcem smatra Franjo Tuđman.
Kultura zato bolje prolazi. Kulturna dešavanja koje se odvijaju u zemljama bivše Jugoslavije izazivaju veće interesovanje u Bosani, manje u Hrvatskoj, a podjednako Slovence i Srbe.
"Mislim da tu zapravo postoje neke razlike u regionu. Mislim da u Srbiji, što će možda delovati paradoksalno, ima nešto opušteniji odnos prema konzumiranju kulturnih proizvoda iz komšiluka nego možda u Hrvatskoj gde se i dalje oseća jedna doza tereta iz 90-ih gde je i dalje potrebno davati neke najrazličitije izgovore, dodatna objašnjenja pa gotovo i izvinjenja zašto vi sada servirate nešto što dopire iz Slovenije ili Srbije.", kaže pisac Vladimir Arsenijević.
Anketa u kojoj je učestvovalo po 700 ispitanika iz sve četiri države pokazuje da uspesi sportista iz zemalja bivše Jugoslavije raduju Slovence, Srbe i Bošnjake, ali ne i u Hrvatskoj gde se dve trećine ispitanih izrazito ne raduje uspesima sportista iz Srbije i Slovenije.
Hrvatski predsednik Ivo Josipović je izjavio povodom 20 godina od proglašenja hrvatske nezavisnosti da se odnosi Hrvatske i Srbije moraju brže izgrađivati.
U Bosni i Hercegovini okrivljuju višestranački sistem, dok Slovenci razlog za razlaz vide u različitoj ekonomskoj razvijenosti bivših republika. Međutim bez obzira na raličita tumačenja prošlosti, u sadašnjosti građani sve četiri države kažu da žive lošije nego pre 20 godina.
"Od nacionalizma se ne živi. Nacionalizam je nešto što zaokuplja srca, duše ljudi, oni su spremni nekada da žrtvuju svoje živote za nacionalne ideale. Ali treba nahraniti decu. Ne možete nacionalizmom nahraniti decu, možete im zatrovati dušu. Tako da svaki čovek može da ceni situaciju od pre dvadeset godina i ovu danas i jasno je da u materijalnom pogledu za nekog prosečnog žitelja svih ovih prostora izuzev možda Slovenije da se vidi jedan nazadak u relativnom smislu ljudi žive slabije", rekao je sociolog Jovo Bakić.
Zajedničko anketiranim stanovnicima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije je da sa su spremni na političku, ekonomsku pa i vojnu saradnju. Zajedničko im je i da su najslabije ocene dale svojim vladama, parlamentima i političkim strankama. Ali samo u Srbiji Slobodan Milošević nije dobio negativnu ocenu za ulogu u jugoslovenskoj krizi, već se negativcem smatra Franjo Tuđman.
Kultura zato bolje prolazi. Kulturna dešavanja koje se odvijaju u zemljama bivše Jugoslavije izazivaju veće interesovanje u Bosani, manje u Hrvatskoj, a podjednako Slovence i Srbe.
"Mislim da tu zapravo postoje neke razlike u regionu. Mislim da u Srbiji, što će možda delovati paradoksalno, ima nešto opušteniji odnos prema konzumiranju kulturnih proizvoda iz komšiluka nego možda u Hrvatskoj gde se i dalje oseća jedna doza tereta iz 90-ih gde je i dalje potrebno davati neke najrazličitije izgovore, dodatna objašnjenja pa gotovo i izvinjenja zašto vi sada servirate nešto što dopire iz Slovenije ili Srbije.", kaže pisac Vladimir Arsenijević.
Anketa u kojoj je učestvovalo po 700 ispitanika iz sve četiri države pokazuje da uspesi sportista iz zemalja bivše Jugoslavije raduju Slovence, Srbe i Bošnjake, ali ne i u Hrvatskoj gde se dve trećine ispitanih izrazito ne raduje uspesima sportista iz Srbije i Slovenije.
Hrvatski predsednik Ivo Josipović je izjavio povodom 20 godina od proglašenja hrvatske nezavisnosti da se odnosi Hrvatske i Srbije moraju brže izgrađivati.
субота, 25. јун 2011.
петак, 24. јун 2011.
Moj komentar
Nešto sam primetio - koliko je Pinkovska publika glupa, toliko lekarstva koja se prodaju na toj televiziji moraju da imaju što jednostavnija imena:
ANTIKILOGRAM
ANTIBOL
ZGLOBEX...
Mogli su im prevesti taj 'anti' da se ne muče sa toliko latinskog...
ANTIKILOGRAM
ANTIBOL
ZGLOBEX...
Mogli su im prevesti taj 'anti' da se ne muče sa toliko latinskog...
URS ili G5 (posto) plus
G17 plus se pretvorio u URS (Ujedinjeni regioni Srbije). Opet, neki dežurni dušebrižnici tvrde da Mlađanova partija nikada nije bila ni G7, ni G17, ni URS, već uvek i zauvek G5 (posto) plus. Jer iza svega što se radi i obećava stoji onih famoznih „pet posto“ - izborni cenzus da se uđe u parlament i srpsku vladu.
Što je sasvim „legalno i legitimno“, kako bi svojevremeno često govorio jedan od mnogih Mlađinih šefova, Profesor Premijer (u mojim tadašnjim kolumnama - V. Koštunica). I što je još važnije - uspešno. Cilj je opravdao sredstva. Mlađa je praktično jedini lider koji je na vlasti opstao sve (postoktobarsko) vreme.
Ovaj poslednji ovogodišnji Mlađin izlazak iz „vlasti“ bio je ipak fingiran - lider se vratio partiji (ali i dalje s Vladinim delegacijama obilazi gradove i firme), njegovi ministri, poslanici, direktori javnih preduzeća, ustanova, zavoda, fondova i agencija ostali. Dakle, kod Mlađana ne važi ono narodno „ne mogu i jare i pare“.
Mogu i te kako. Pare u institucijama države i vlasti, jare među narodom. Pa malo, malo po „svojoj“ vlasti.
Sad o vraćanju para „lokalu“. Otkuda je sada Mlađa „pronašao“ da država ima dodatnih 45 milijardi za JLS (za ovu godinu četvrtinu, ili desetak milijardi) kad već tri poslednje godine gradonačelnici i predsednici opština čupaju kose što se smanjuju transferi.
A iz (Mlađine) Vlade neumoljivi - aman, ljudi, nema para. Ako sada ima, što i ranije nije imalo. Ili ih ima samo kad ih Mlađa „pronađe“. Što ih ranije nije „pronašao“, kad je jedini bio u vlasti poslednju deceniju (opet se pozivam na svoje tadašnje kolumne - Mlađa je bio „suštinski“, a dr Koštunica „formalni“ premijer).
Konačno, kako se to URS brine o regionima i „lokalu“ kad se istovremeno prenošenje domova zdravlja opštinama i gradovima odlaže još tri godine (a zna se čije je Ministarstvo zdravlja), kad se u jednom gradu direktor zdravstvenog centra postavlja preko noći, bez ikakve komunikacije s lokalnom administracijom, ili kad se... itd. (bezbroj je primera naše Partokratije).
Sve u svemu, „stariji“ (sadašnji) Mlađa sve mudro „zbori i govori“. I sve što kaže oštra je kritika „mlađanog“ Dinkića. Onog koga znamo poslednju deceniju. Tako da dilema iz naslova i dalje ostaje - URS ili G5 (posto) plus.
Na kraju na dobrom početku
Nakon urušavanja autoritarnog sistema, Srbija kao da je zaglavljena u ravni manjkave ili defektne demokratije. Defektne demokratije su nestabilne i krizama sklone demokratije koje odlikuje: (1) partokratija i rezultirajuće (2) slabe strukture (parlamentarne) reprezentacije; (3) nepotpuna decentralizacija vlasti; (4) ograničeni, od stranih izvora zavisni potencijali civilnog društva; (5) uticaj ekonomskih i političkih moćnika na medije; (6) spori i na pritiske neotporni sudski procesi i (7) slabi kapaciteti za suzbijanje raširene korupcije.
Sticanje statusa kandidata za prijem u EU u velikoj meri zavisi od prihvatanja kritika vezanih upravo za “krhko zdravlje demokratije”.
Tu su, pre svega, zahtev za uvođenje transparentnog sistema finansiranja političkih aktivnosti, kao i ukidanje blanko ostavki i izmene redosleda na listi izabranih poslanika. To je, konačno, uz garantovanje trećine mesta za slabije zastupljen pol, ovih dana i učinjeno.
Jasne izborne procedure i mogućnost da se građani u kampanjama upoznaju sa ponuđenim izbornim akterima i platformama i da znaju ko i pod kojim uslovima daje novac onima koji se bore za njihov glas samo su neke od pretpostavki demokratskog konstituisanja vlasti.
Ključni značaj na mapi puta ka konsolidovanoj (izbornoj) demokratiji ima i formiranje profesionalne i nezavisne državne izborne komisije - rezistentne na pritiske političkih aktera. Model izbora poslanika treba menjati tako da se na optimalan način kombinuju prednosti većinskog i proporcionalnog sistema.
Rešenje koje omogućuje da se uz očuvanu proporcionalnost na nivou ukupnih izbornih rezultata građanima omogući da na konkretnom izbornom mestu biraju (većinski) kandidata sa imenom i prezimenom, jeste suština predloga za izmenu dosadašnjeg modela posrednog proporcionalnog izbora sa liste pod kontrolom stranačkih oligarhija. Neodrživo je i rešenje sa Srbijom kao jednom izbornom jedinicom koje poslanike ostavlja bez realne izborne baze.
Ostaje da se nadamo da i na ove promene nećemo čekati godinama.
Autor je predsednik odbora Agencije za borbu protiv korupcije.
среда, 22. јун 2011.
уторак, 21. јун 2011.
понедељак, 20. јун 2011.
субота, 18. јун 2011.
петак, 17. јун 2011.
Kako odabrati pravi fotoaparat?
http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/260569/Kako-odabrati-pravi-fotoaparat
Blic | 17. 06. 2011. - 11:23h
Domaće tržište digitalnih fotoaparata je iz godine u godinu sve bogatije i sve pristupačnije najširoj grupi potrošača. Bez obzira da li se radi o pasioniranim ljubiteljima fotografije ili samo povremenim fotografima porodičnih dešavanja, velika ponuda različitih modela zna da izazove glavobolju prilikom izbora onog "pravog".
Najlakši metod kojem početnici neretko pribegavaju je izbor po sistemu "Koliko para - toliko muzike".
Donekle može da pomogne ali će nam već posle prvog kruga biti jasno da za isti novac možemo izabrati jedan od bar trideset modela.
Kada se tu upetljaju optički i digitalni zumovi, megapikseli, iso osetljivosti, stabilizacije slike i sl. nađosmo se opet na početku.
Ipak, evo nekoliko saveta o čemu treba voditi računa prilikom izbora digitalnog fotoaparata:
1. Birajte modele poznatih proizvođača
Ipak, evo nekoliko saveta o čemu treba voditi računa prilikom izbora digitalnog fotoaparata:
1. Birajte modele poznatih proizvođača
Poznati proizvođači neguju svoj brend i vode računa da njihovi proizvodi uvek poseduju visok kvalitet.
2. Broj megapiksela
Bez želje da demistifikujemo šta se tehnički krije iza ovog broja važno je zapamtiti da broj megapiksela nije jedino merilo kvaliteta fotoaparata. Osam,10 i 12 megapiksela (MPix) je sasvim dovoljno čak i za napredne fotografe.
3. Kvalitet optike i veličina optičkog zuma
Što su ugrađeni objektivi kvalitetniji to će i fotografije biti kvalitetnije. Optički zum je dobra stvar na fotoaparatu ali sa njegovom veličinom raste i cena uređaja. Sa druge strane vrednost digitalnog zuma nema neku važnost jer kada se koristi izaziva pad kvaliteta fotografije.
4. ISO osetljivost
Ova veličina vam govori koliko će vaš fotoaparat praviti kvalitetne fotografije u uslovima lošeg osvetljenja, npr. u zatvorenom prostoru, u sumrak i sl. Što veći ISO to bolje karakteristike u uslovima slabog osvetljenja. Kako se porodične fotografije najčešće prave u kućnoj atmosferi ova funkcija može biti veoma korisna.
5 Stabilizacija slike
Vrlo korisna funkcija koja će vam pomoći da snimljene fotografije budu oštrije.
Da se sve ne bi završilo na teoriji evo nekoliko konkretnih modela koji se izdvajaju svojim kvalitetom i karakteristikama:
1. Kompaktni fotoaparati
Kompaktni fotoaparati su namenjeni ljudima koji fotoaparat koriste kada krenu na odmor, izlet ili porodičnu proslavu. Nema mnogo podešavanja i veoma su jednostavni za korišćenje.
Tipičan primerak ove klase sa odličnim odnosom cene i kvaliteta je:
Da se sve ne bi završilo na teoriji evo nekoliko konkretnih modela koji se izdvajaju svojim kvalitetom i karakteristikama:
1. Kompaktni fotoaparati
Kompaktni fotoaparati su namenjeni ljudima koji fotoaparat koriste kada krenu na odmor, izlet ili porodičnu proslavu. Nema mnogo podešavanja i veoma su jednostavni za korišćenje.
Tipičan primerak ove klase sa odličnim odnosom cene i kvaliteta je:
Nikon L22 sa poklon memorijskom karticom od 2GB
- redovna cena: 9.990 din
- akcijska cena: 6.999 din
detaljnije na: http://www.nonstopshop.rs/i-5154/fotoaparat-nikon-coolpix-l22-Sampanj-poklon-san-disk-sd-2gb
2. Napredni kompaktni
Glavna sličnost sa grupom kompaktnih fotoaparata je po dimenziji. Po svemu ostalom oni daleko prevazilaze osnovne modele, štaviše, oni u kompaktnom kućištu nude vrlo napredne fotoaparate u rangu poluprofesionalnih.
2. Napredni kompaktni
Glavna sličnost sa grupom kompaktnih fotoaparata je po dimenziji. Po svemu ostalom oni daleko prevazilaze osnovne modele, štaviše, oni u kompaktnom kućištu nude vrlo napredne fotoaparate u rangu poluprofesionalnih.
Dobar predstavnik ove grupe fotoaparata je:
Nikon P7000
- cena: 49.990 din
detaljnije na: http://www.nonstopshop.rs/i-5188/fotoaparat-nikon-coolpix-p7000-crni
3. Prosumer
U grupu prosumer fotoaparata spadaju modeli čije telo podseća na DSLR fotoaparate ali su prilagođeni početnicima. Njihova glavna odlika je veliki optički zum sa uvećanjima do čak 26 puta.
Nikon Coolpix P100
3. Prosumer
U grupu prosumer fotoaparata spadaju modeli čije telo podseća na DSLR fotoaparate ali su prilagođeni početnicima. Njihova glavna odlika je veliki optički zum sa uvećanjima do čak 26 puta.
Nikon Coolpix P100 - cena: 35.999 din
detaljnije na: http://www.nonstopshop.rs/i-5189/fotoaparat-nikon-coolpix-p100crni
4. DSLR fotoaparati
DSLR fotoaparati su namenjeni ljubiteljima fotografije, naprednim amaterima i profesionalcima.
Nikon D3100 sa objektivom 18-55 mm
4. DSLR fotoaparati
DSLR fotoaparati su namenjeni ljubiteljima fotografije, naprednim amaterima i profesionalcima.
Nikon D3100 sa objektivom 18-55 mm
- cena: 52.990 din
detaljnije na: http://www.nonstopshop.rs/i-5444/fotoaparat-dslr-nikon-d3100-18-55mm
Ove i slične fotoaparate kao i prateću foto opremu pronašli smo na internet prodavnici www.NonStopShop.rs u kategoriji "Tehnika".
Ove i slične fotoaparate kao i prateću foto opremu pronašli smo na internet prodavnici www.NonStopShop.rs u kategoriji "Tehnika".
Borg: Vimbldon će biti najbolji u istoriji tenisa
Tatjana Dragojević | 17. 06. 2011.
Legenda svetskog tenisa Bjern Borg pred početak Vimbldona najavio je da ćemo gledati najuzanimljiviji grend slem u Londonu jer svet sada ima četiri musketara - Rafaela Nadala, Novaka Đokovića, Rodžera Federera i Endija Mareja.
Dok je on igrao tenis, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, za titule se borio sa Amerikancima Džonom Mekinroom i Džimijem Konorsom. Međutim, petostruki šampion Vimbldona smatra da pomenuti trio nije ni blizu talenta današnjih najboljih igrača sveta.
- Mi smo u novom zlatnom dobu tenisa. Ovaj sport se mnogo promenio. Igrači šalju strašne udarce i konkurencija je jača. Došli smo u situaciju da su četiri tenisera u vrhu, a to se nikada ranije nije dogodilo. Zato mislim da će ovaj Vimbldon biti najuzbudljiviji ikada - kaže 55-godišnji Borg.
Žreb za glavni turnir Vimbldona održaće se danas u 11 sati po našem vremenu, posle čega ćemo znati s kim će igrati naši teniseri. Borg smatra da je logično da se “velika četvorka“ sretne u polufinalu jer im pripada borba za trofej.
- Svako od njih je fizički zdrav, nemaju nikakve povrede. I svi oni trenutno igraju neverovatan tenis. Bilo bi odlično da se ponovi Rolan Garos, kada su Rafa, Novak, Rodžer i Endi igrali u polufinalu. Uopšte ne mogu da zamislim da neko drugi pored njih osvoji Vimbldon. Mislim da će ovo biti fantastičan turnir - ushićen je Borg.
Upoređujući sebe sa današnjim tenserima, osvajač 11 grend slem titula kaže da je najbliži Nadalu po fizičkoj i mentalnoj snazi, koji je upravo izneo teret u Parizu i osvojio svoj šesti pehar. Ipak, on tvrdi da nijedan igrač, pa ni Španac, ne bi mogao da igra sa njegovim čuvenim drvenim reketom. Zato nije želeo da govori o tome hoće li prvi teniser sveta Rafael Nadal uspeti da odbrani titulu.
- Ako bih morao da izaberem ko će od ovih sjajnih igrača da pobedi na Vimbldonu, odlučio bih se za Federera jer je on tako dobar na travi. Ali, takođe i Marej ima veliku šansu za trijumf. Mnogo je zreliji i spreman je za šampionski naslov. Tenis koji nam on prezentuje je neverovatan! Tačno je da je igrao u tri finala i izgubio, ali i Ivan Lendl je bio takav. Mislim da nikad nije bio bolje pripremljen za Vimbldon - dodao je na kraju Borg, koji se povukao u 25. godini.
Šarapova će osvojiti pehar
Bjern Borg smatra da je šampionka Vimbldona iz 2004. Marija Šarapova najbliža uspehu koji je postigla kao 17-godišnja teniserka.
- Nadam se da se Serena dovoljno oporavila i da uživa na terenu, ali ne verujem da će da odbrani titulu. Šarapova se mučila na travi koja nije njena omiljena podloga, ali igra dovoljno dobro da pobedi u Londonu - tvrdi Borg.
Pismo iz Srbije o Sarajevu
Dobio sam danas pismo jedne čitateljke iz Sarajeva koja je sa mnom podijelila pismo koje je dobila iz jednog grada u Srbiji. Odlučio sam da ga objavim u cjelini.
Moje sećanje na Sarajevo
Prvo moje sećanje na Sarajevo, draga Dado, datira iz 1984. godine, kada sam imala nepunih 10 godina. Olimpijski grad u našoj zemlji! Kakav ponos, kakva želja da budem tamo... Moj otac je kao tadašnji oficir JNA bio na nekoj od sarajevskih akademija, a ja sam jedva čekala njegov povratak kući, priču o sarajevskoj Olimpijadi, sitne poklone sa likom Vučka – maskote te velike manifestacije.
Još imam fotografije sa Olimpijade, i čuvam ih kao dragoceni podsetnik na jedno lepo vreme, i taj osećaj ponosa što puni grudi. Zajedno sa fotografijama stigla je i monografija Sarajeva. Prosto sam mogla da osetim tananu dušu grada, mistični i dragoceni ambijent koji spaja orijentalno i evropsko, lepotu džamija i kaldrme...
Kada neko duboko i iskreno voli jednu zemlju, grad ili selo, ne voli ga zbog savršenih fasada i velelepnih trgova. Uvek ima lepših mesta, veliki je ovo svet. Ono što nas najdublje vezuje za to jesu ljudi.
Sarajlije sam upoznala 1989. godine. Školska ekskurzija, mladjani maturnati obilaze Baščaršiju. Sećam se džamije, golubova, malenih radnji sa prekrasnim filigranskim predmetima i nakitom. Ali se najbolje sećam jedne ćevabdžinice u srcu te Baščaršije. Moja drugarica Tanja i ja, mršave, neugledne i uvek gladne pubertetlijke, ušle smo u nju da kupimo te čuvene ćevape. Dočekao nas je osmeh sredovečnog Sarajlije, koji je želeo da zna odakle dolazimo. Kada je čuo naš odgovor, okrenuo se ka dečaku koji je stajao kraj roštilja, i gromko i srdačno uzviknuo „Dodaj još neki ćevap u te somune za ove naše Srbijančiće!“. Ne sećam se da li je još nešto govorio, sigurno da jeste, ali ne znam šta. Pamtim da je bio nasmejan, srdačan i zaista veseo što smo posetile njegovu malenu radnju u srcu Baščaršije.
Taj čovek, kome ni imena ne znam, njegovi ćevapi i širokogrudi doček spasli su me izjedajućih sumnji i teških misli u krvavim danima koji su ranjavali i, na kraju, ubili moju zemlju. Za mene je on bio otelotvorenje svih Sarajlija i Bošnjaka. Jednostavno, kada bi iko počeo da seje gnusne priče (a bilo ih je tokom rata, u gotovo svakom domu, na ulici, u školama – zahvaljujući bezobzirnoj i otrovnoj propagandi), ja bih govorila o tom susretu, sećala se te srdačnosti i nadala da je taj čovek živ i bezbedan.
Punih dvadeset godina kasnije, pozvali su me da učestvujem na Regionalnoj konferenciji BIRN-a u Sarajevu posvećenoj ratnim zločinima i odgovornosti medija. Prihvatila sam poziv oberučke, uzbudjena i radosna što ću opet videti to divno Sarajevo, koje mi se svih tih godina u sećanju javljalo kroz idilične slike i ljubazni osmeh čoveka sa Baščaršije.
Put kroz Bosnu preko Zvornika i Vlasenice ispunio me užasom i gnevom. Na tablama sa imenima mesta natpisi na latinici bili su ižvrljani, dok su ispod njih naherenim i neujednačenim ćiriličnim slovima ispisana ta ista imena. Kako jadno, prljavo i besmisleno... Koliko mržnje, tupavosti, neprihvatanja! Ta su pismena prljav trag nečijeg neprihvatanja ljudskosti, pomirenja, izgradnje nekog pravednijeg društva, lepšeg za sve nas. Ona su ogavna izlučevina nečijeg gnjilog mozga koji u svojoj truleži ne razume kako je prazan i beskoristan za sve, pa i i samog sebe. No, takvih će uvek biti, samo je najbolnije što nema onih koji bi trebalo da mu istrgnu taj sprej iz ruku, opale mu dve ćuške i pošalju ga da tuca kamen, da bude koristan nečemu.
Kako se auto približavao gradu i iz kamenitih prostora počele da izranjaju kuće na obodu Sarajeva, tako mi je srce sve jače tuklo. Opet sam se srela, ovoga puta ne sa olimpijskim gradom iz mog sećanja, već sa ranjenim gradom, izmučenim, izrešetanim gelerima, sa prozorima koji zjape kao prazne očne duplje nesrećnika i vidljivim ostacima svoje velike patnje.
Svaki put kada sam prolazila kroz ulicu Maršala Tita, posmatrala sam te krnje fasade. U svakom udubljenju od gelera, u praznim prozorima nekadašnjeg hotela „Zagreb“, rupi od granate na jednoj od zgrada koje se nalaze na putu do vrela Bosne, u svemu tome videla sam jedan neopisivi strah ljudi koji su tu živeli onih krvavih godina sa svešću da njihov i život njihovih najmilijih može potrajati još sekud, minut, videla sam glad, beznadje, zimu, bol, muku.
Videla sam one čiji su životi uništeni, prekinuti jednim praskom, videla sam kako za njima pate njihovi najbliži, videla sam sav užas rata. Spomenik ubijenoj deci Sarajeva je spomenik boli najvećoj na svetu, boli koju niko ne bi trebalo da oseti, najvećoj nepravdi pod nebeskom kapom.
Videla sam one čiji su životi uništeni, prekinuti jednim praskom, videla sam kako za njima pate njihovi najbliži, videla sam sav užas rata. Spomenik ubijenoj deci Sarajeva je spomenik boli najvećoj na svetu, boli koju niko ne bi trebalo da oseti, najvećoj nepravdi pod nebeskom kapom.
A videla sam i večitu vatru, spomenik oslobodiocima Sarajeva, koja gori i dalje za sve njih, bez obzira na veru i naciju i tada sam, draga Dado, veoma dobro razumela da Sarajevo nije grad – osvetnik. To mi je i svojim slikovitim pripovedanjem o strašnim danima rata, bez trunke gorčine i mržnje, potvrdio i tvoj divni sugradjanin Mithad Izmirlija, mladi Sarajlija koji radi na Pravnom fakultetu.
Ljudi i grad su govorili, a ja sam se stidela i najdublje žalila zbog svega što smo vam učinili, vama i divnom Sarajevu.
A najteže mi je bilo kada se onaj čovek iz ćevabdžice na Baščaršiji ovaplotio u liku mlade, lepe Sarajlijke na recepciji hotela „Astra garni“, koja nam je, kada smo se odjavljivali iz hotela, rekla „Dodjite nam ponovo, vi ste nama dragi gosti.“. Kao da se jedan duh dobrote, praštanja i srdačnosti nadvio nad čitavim Sarajevom, pa me prati i stalno podseća zašto toliko volim ovaj grad.
I ti si, draga Dado, taj dobri duh. Znala sam to čim si mi poslala zahtev za prijateljstvo, i od prvog trenutka sam poželela da podelim sa tobom moj doživljaj Sarajeva - ranjenog a prekrasnog, tužnog i srdačnog.
I meni je sada puno srce, jer sam napisala ono o čemu stalno govorim, ali sam konačno pronašla nekog ko to razume, sigurna sam u to.
Ako nekada poželiš da dodješ u Srbiju, dodji u moj grad. On nije tako lep kao tvoje Sarajevo, ali je tu Stara planina, netaknuti raj surove prirode i dobrih, blagih ljudi. Bićeš moja draga gošća.
Pozdrav od srca,
Gordana
среда, 15. јун 2011.
Vedrana Rudan / Kolumna - Otvoreno pismo papi Benediktu XVI.
Dragi Papa!
Ne bih Vas gnjavila da nisam dobila otkaz. Bilo je ovako. U petak u 21.30 zazvonio mi je mobitel. Urednik Nacionala. ?! Smrzla sam se. Znala sam što me čeka ali zašto ovaj put? Nije bio precizan, rekao je da mi se zahvaljuje na suradnji, da je većinski vlasnik Nacionala gospodin Harald von Seefried “konzervativan”, nešto o “vrijeđanju vjerskih osjećaja” ili tome slično, njemu je žao, pa me lijepo pozdravio.
Danas je ponedjeljak. Tri dana i tri noći ne spavam, ne jedem, vrtim u glavi svoje tekstove, a onda skužim, gospodin Harald von Seefried je gospodar moga života vrlo kratko…Jes! Zadnji tekst. Tu leži problem. Vi ne čitate Nacional zato moram citirati samu sebe. “Papa je samo čelnik zločinačke organizacije koja dvije tisuće godina ubija, krade, siluje i budalama koje sve to plaćaju obećaje carstvo nebesko.” I još sam dodala da bi Vas trebalo strpati u Haag.
Doduše, za Index sam bila preciznija, rekla sam da biste tamo trebali odsjesti u lošijoj ćeliji od one u kojoj je Mladić jer su i Vaši zločini veći. Mislila sam na zapovjednu odgovornost, nisam čula da ste nekoga osobno ubili, opljačkali hrvatski budžet ili silovali dječačića u Bostonu. To su činili i čine Vaši dečki.
Di sam pogrišila? Da li Katolička crkva krade, vara, laže, manipulira, obmanjuje… Imate milijune koje ne namjeravate udijeliti sirotinji kojoj obećajete plaću, socijalno i zdravstveno tek kad krepa od gladi. Sveti Oče, na nogama nosite crvene prada cipele kakve sam i ja namjeravala sebi kupiti ako poživim i ostanem raditi u Nacionalu.
A vidite me danas! I mene cipele na nebu čekaju. Sveti Oče, što je moj grijeh moj preveliki grijeh? Sjetite se koliko su Vaši velečasni diljem svijeta potucali nevine dječice, koliko je ljudi pobijeno u križarskim ratovima, koliko su neke pape imale dječurlije… A naši popovi, to možda ne znate, u ovoj sirotoj zemlji u kojoj stotine tisuća ljudi ostaje bez posla, grade dvere od oniksa, na Trsatu ne izdaju račun kad prodaju gipsanu Majku Božju…
Da tako nešto učini ženica koja radi u trafici držala bi glavu u kontejneru čitav dan a ne samo kad odradi smjenu. A to što sam napisala da biste morali u Haag, ako mislite da sam pretjerala sjetite se da ste Vi osobno, Vaša Milosti, tako pišu svi svjetski mediji, štitili pedofile u svojim redovima, selili ih iz župe u župu kao da silovanje djece nije zločin, po meni za u Haag, nego otkačeni način opuštanja neprihvatljiv zlobnim nevjernicima.
Sveti Oče! Ovo me ne može opravdati ali ću Vam ipak napisati. Najprije je moja izjava glede Vaše Svetosti izašla na Indexu. Nećete vjerovati, 841 ljudi je napisalo da im se moje teze sviđaju. Provjerila sam. Nitko od njih nije dobio otkaz. Mislite da je to fer?
Doduše, jedno dvije stotine ljudi je u komentarima napisalo da sam kurvetina, da me treba j….., spaliti, raskomadati, ali to su katolici pa im opraštam. I na mom fejsu su me mnogi pohvalili. Ne, nemam ja toliko rodbine. Vaša Čistosti! Ovako bez posla, osjećam se k’o peder na Splitskoj rivi. U pooomooooć!
Čitam ovih dana kako ste jednu ciganku koju je Berlusconi namjeravao potjerati u p….m……., neka Vam prevedu, pogladili po licu pa je zato Berlusconi neće dati umlatiti. Suze su mi na oči došle. Zato Vam, Vaša Premilosti, i pišem. Moj gospodar Harald von Seefried, naši mediji pišu, “po nacionalnosti Nijemac”, kao da je to bitno, dao mi je otkaz čim je postao vlasnik Nacionala i moje sudbine.
Ja Vas molim da Vi, naravno uz Božju pomoć, učinite nešto da mi gore spomenuti gospodin istom brzinom i plati ono što mi je ostao dužan. Nadam se da ne očekujem previše od Vas, Sveti Oče.
Hvaljen Isus i Marija, Vedrana Rudan
P.S. Duguju mi 11.000 kuna.
"INDIJA U ZRAKU"
Između 18 i 20 žena je kao Afrika, poluistražena, poludivlja, prirodno lepa sa plodnim deltama.
Između 21 i 30 žena je kao Amerika, visoko razvijena i otvorena za trgovinu, posebno u kešu.
Između 31 i 35 žena je kao Indija, veoma topla, relaksirajuća i uverena u svoju lepotu.
Između 36 i 40 žena je kao Francuska, pomalo passé, ali još uvek topla i poželjno mesto za posetu.
Između 41 i 50 žena je kao bivša Jugoslavija, izgubila je rat i opterećena je greškama iz prošlosti.
Između 51 i 60, žena je kao Rusija, veoma široka, sa granicama koje nisu pod kontrolom. Oštra klima odbija turiste.
Između 61 i 70, žena je kao Mongolija, sa slavnom osvajačkom prošlošću, ali bez ikakve budućnosti.
Posle 70, žena postaje kao Avganistan, uglavnom svi znaju gde je, ali niko ne želi tamo.
уторак, 14. јун 2011.
Liverska ptica - Petar Popović / kolumna
Petar Popović | 14. 06. 2011.
Nil Peterson je Liverska ptica, simbol Liverpula! Orao što je na krilima umetničke slobode evoluirao ka kormoranu. Kao što smo svi mi pomalo dživdžani i naslednici onog strelama trostruko izbušenog vrapca iz bitke za Beograd 1456. godine.
Dele nas urlajuće daljine, a vezuju fascinantne blizine. Poleteo je sa aerodroma „Džon Lenon“, a aterirao na „Nikolu Teslu“. Gledajući ušće Save u Dunav vidimo kako se reka Mersi uliva u atlantski zaliv i pričamo o lukama preko kojih su stigle prve kulturne laste u naše gradove. A kad gradski šovinisti počnu o svojim staništima i životima, onda se obično sve završi na pesnicima, muzici i fudbalu.
Gost kaže: Beograd je grad velikog duha. Ima prepoznatljivu kulturu, punu tradicionalnih i modernih sadržaja. U toku sa savremenim dešavanjima, na divnom položaju, i zato se kultura mora dešavati na neobičnim mestima. Što neobičnije, to bolje. Valja revitalizovati mnoga mesta, verovati u sebe i tu veru i uzbuđenje uvek prenositi na sugrađane!
Lako je Liverpulu da bude uzbudljiv kad je imao Bitlse. No, pre Bitlsa postajala je prva engleska Filharmonija i generacija poeta koju će američki bit bard Alen Ginzberg označiti kao „centar savesti ljudskog kosmosa“. U to doba poezija nije doživljavana sa velikim „P“ već kao moderna zabava, kao deo bujajućeg pop-pokreta grada. A tada je Vasko Popa pisao „San belutka“ svedočeći: „Ostao je tvrdoglav u sebi/ Ni na nebu ni na zemlji/ Samog sebe sluša/Među svetovima sve.“
Godine 2008. Nil je u liverpulskom „Muzeju sveta“ otvorio izložbu „Bit se nastavlja“, koja na osoben način oslikava istoriju grada od rata naovamo. Velika zvučna odiseja od Frenkija Vona i Bilija Fjurija, preko grupa Beatles, Gerry & The Pacemakers, Searchers, Echo & the Bunnymen, Teardrops Explodes, Frankie Goes To Holywood, The Boo Radleys, Coral, La’s do Ladytron i Hajdi Rendž iz Sugarbabes, najbolje objašnjava zašto je UNESCO izabrao Liverpul, sa samo pola miliona žitelja, za svoj grad muzike.
I sve se okonča na lopti. Nil misli da je jugo-tim iz 1974. bio najjači na svetu: Marić, Buljan, Hadžiabdić, Oblak, Katalinski, Bogićević, Petković, Šurjak, Bajević, Aćimović, Džajić i još Petrović, Jerković, Karasi, Pavlović... Ali ne zaboravlja da beogradski crveno-beli imaju nešto što crvenima iz Liverpula kvari statistiku:
Zvezda je jedini klub koji je odigrao dve takmičarske utakmice protiv Liverpula i obe dobio. Klub koji gromadni Bil Šenkli kao menadžer sa svim svojim zvezdama nikad nije pobedio!
Bilja Srbljanović je bolno precizna kad kaže: Generacija „Valtera u Sarajevu“ odlazi... I onda, između dve priče, vest o smrti Josipa Katalinskog. Gost se vidno rastužio. I sustižu nas podvizi onih kojih nema. Škijin gol iz Frankfurta na Majni kojim je pobeđena onda sjajna + danas neprikosnovena Španija. Te su godine Indexi snimili „Bacila je sve niz rijeku“. Pesmu sa kojom smo onog kišnog juna, pre tačno 10 godina, ispratili Davorina Popovića, sve skupne radosti i čitavu mladost koja nikad nije gajila veštačke suze.
Nilovi i moji uzrasti matore. Jedno pokolenje se proređuje, a drugo sve teže nalazi način da vrednosti koje je generacija naših uzora donela ukomponuje u svoje zahuktale karijere. Zato se prećutno razumemo svesni koliko nas zapravo vezuju niti prihvaćenih apsurdnosti života. Englez naslonjen na ikebanu od Evrope, a ja sa iverom koji ostade od zemlje u kojoj sam rođen.
Liver ptica će srca ispunjenog dobrotom ovog grada odleteti kući ispraćena bitlsovskom zvučnom fantazmom i stihom Rubber Soul projekta: „Ostavio si me da napišem ovu pesmu - Vidimo se u Beogradu 2020“!
Kontrakultura duboko prožima naše razumevanje društva
Autor: Džozef Hit i Endrju Poter
Početkom 80-ih rokenrol je bio transformisan u naduvanu bledu imitaciju onoga što je prethodno bio.
Džozef Hit i Endrju Poter: Prodaja pobunjenika (2)
Knjiga Prodaja pobunjenika, autora Džozefa Hita i Endrjua Potera izašla je u izdanju beogradske izdavačke kuće „Hedone“, uz pomoć Saveta umetnosti Kanade, u prevodu Natalije Mićunović. Stručna saradnica na prevodu je Natalija Ostojić. Šezdesetih godina bejbi bumeri su najavili nepokolebljivu opoziciju sistemu, odrekli su se materijalizma i pohlepe, odbili su disciplinu i uniformnost Mekartijeve ere i započeli su izgradnju novog sveta baziranog na individualnim slobodama. Šta se desilo sa ovim projektom? Četrdeset godina kasnije, sistem se izgleda nije puno promenio. Štaviše, potrošački kapitalizam je izašao iz decenije dugog kontrakulturnog buntovništva jači nego što je bio pre.
Postao je rok za sviranje u areni. Časopis Roling Stons je postao popustljiv otirač velike prodaje, posvećen promovisanju bezveznih albuma. Znajući kakav je Kobejn, ne može se ni zamisliti kako se osećao sramotno kada su mu ponudili da se pojavi na naslovnoj strani Roling Stones časopisa. Kompromis je postignut: da se slika noseći majicu na kojoj piše: „Korporativni rok časopis je i dalje bez veze“. Kobejn je sebe tešio da to što je učinio ne znači da se prodao, on je bio na tajnom zadatku: „Jedan od načina da se prišunjamo mehanici sistema jeste da se pretvaramo da smo neprijatelji, i time započnemo proces uništenja sistema iznutra ka vani. Sabotirati imperiju pretvarajući se da smo deo njihove igre, i kom-promitovati se samo onoliko koliko je potrebno kako bi se obelodanio njihov blef. Potom će se dlakavi, znojavi, mačo seksisti daviti u bari žileta i sperme, koja će nastati pobunom njihove dece, naoružanog i deprogramiranog krstaškog rata, plaveći Vol strit revolucionarnim otpadom“.
Može jasno da se vidi da, iako su Kobejn i ostatak nas pankera odbacili većinu ideja hipi kontrakulture, postoji jedan element njihovog pokreta na koji smo pali. To je ideja same kontrakulture. Drugim rečima, videli smo sebe na isti način na koji su hipici videli sebe. Jedina je razlika, mislili smo, da se za razliku od hipika, mi nikada ne bi prodali. Mi ćemo učiniti pravu stvar.
Neki mitovi teško mogu da se iskorene. Isti ciklus se ponavlja i u hip-hopu. Kontrakulturna ideja je u ovom slučaju predstavljena kroz romantični pogled na život u getu i gangstersku kulturu. Uspešni reperi moraju puno da se trude kako bi održali svoju uličnu reputaciju, da budu svoji. Nagomilaće oružje, robijaće, čak će biti i upucani kako bi dokazali da nisu samo obični „studio gangsteri.“ Umesto mrtvih pankera i hipika, sada imamo porast mrtvih repera. Ljudi pričaju o „atentatu“ na Tupak Šakura kao da je on predstavljao neku opasnost za sistem. Eminem tvrdi da je njegovo hapšenje zbog posedovanja skrivenog oružja bilo iz „političkih razloga“sa ciljem sklanjanja sa ulice. I sve tako u krug. Sve ovo ne bi bilo bitno da se zadržava samo u krugu muzike. Nažalost, ideja kontrakulture toliko duboko prožima naše razumevanje društva da ima uticaja na sve aspekte društvenog i političkog života. Najvažnije od svega, ideja kontrakul-ture je postala konceptualni prototip za sve moderne levičarske politike. Kontrakultura je skoro kompletno zamenila socijalizam kao osnova radikalne političke misli. Ako je kontrakultura mit, onda je uspela da zavara neverovatno veliki broj ljudi, sa neviđenim političkim ishodom.
Ideja da se umetnici moraju postaviti kritički prema klasičnom i tradicionalnom društvu nije nimalo nova. Ona potiče još iz 18. veka, iz doba romantizma, pokreta koji je kasnije dominirao umetničkom maštom tokom celog 19 veka. Najviše je izražen, i ujedno je imao najviše komercijalnog uspeha, u operi Đakoma Pučinija Boemi, koji je slavio alternativni boemski životni stil u Parizu. U to vreme „pravi“ umetnici su morali da umru od tuberkuloze, a ne od predoziranja heroinom ili sačekuše. Ali shvatate šta je ideja.
Ključ u razumevanju ranog romantizma je u shvatanju uticaja Novog sveta, a posebno Pacifičkih ostrva, na svest Evropljana. Pre ovih otkrića, Evropljani su jednostavno pretpostavili da je ljudska vrsta uvek bila izložena hijerarhijski organizovanom klasnom društvu. Kraljevstvo, aristokratija, i klasna dominacija su jednostavno bili deo prirodnog poretka. Sv. Toma Akvinski je sumirao običajnu mudrost kada je napisao u 13. veku:
„Sve što se događa u prirodi je dobro, zato što priroda uvek teži ka dobrom. Standardni oblik upravljanja prirodom je pravilo jed-nog. Ako pogledamo ljudsko telo vidimo da postoji jedan deo koji pokreće sve ostale delove, to je srce. Ako gledamo delove duše, dolazimo do zaključka da jedan deo vlada ostalima – razum. Isto pravilo važi i za pčele koje imaju samo jednu maticu, za univer-zum kao celinu kojom vlada samo jedan Bog, koji je stvoritelj i koji upravlja svim stvarima. Ovo nije bez razloga, pošto se mno-žina uvek stvara iz jedinstvenosti. Pošto umetnički radovi pre-slikavaju prirodu, a i pošto su najbolji umetnički radovi oni koji najbliže prikazuju prirodu, može se zaključiti da je najbolji način upravljanja za ljude upravljanje jednog“. Nastavlja se
Rođenje kontrakulture
Autor: Džozef Hit i Endrju Poter
U jutarnjim časovima 8. aprila 1994. električar je započeo rad na novom bezbednosnom sistemu u luksuznoj kući koja je gledala na jezero Vašington, severno od Sijetla.
Džozef Hit i Endrju Poter: Prodaja pobunjenika
Knjiga Prodaja pobunjenika, autora Džozefa Hita i Endrjua Potera izašla je u izdanju beogradske izdavačke kuće „Hedone“, uz pomoć Saveta umetnosti Kanade, u prevodu Natalije Mićunović. Stručna saradnica na prevodu je Natalija Ostojić. Šezdesetih godina bejbi bumeri su najavili nepokolebljivu opoziciju sistemu, odrekli su se materijalizma i pohlepe, odbili su disciplinu i uniformnost Mekartijeve ere i započeli su izgradnju novog sveta baziranog na individualnim slobodama. Šta se desilo sa ovim projektom? Četrdeset godina kasnije, sistem se izgleda nije puno promenio. Štaviše, potrošački kapitalizam je izašao iz decenije dugog kontrakulturnog buntovništva jači nego što je bio pre.
U staklencu je pronašao vlasnika seoske kuće, Kurta Kobejna, kako leži na podu u lokvi krvi. Kobejn se predozirao heroinom, ali je za svaki slučaj odlučio da odradi posao kako treba pa je pucao sebi u glavu iz sačmare marke remington.
Kada su se proširile vesti o smrti Kobejna, malo je bilo onih ko-ji su se iznenadili. Na kraju krajeva to je bio čovek koji je snimio pesme poput Mrzim sebe i želim da se ubijem. Kao vođa grupe Nirvana, jedne od najpopularnijih bendova 90-ih godina 20. veka, njegov svaki korak su pratili mediji. Svi su bili upućeni u njegov prethodni pokušaj samoubistva. Poruka koju je ostavio i koja je pronađena pored njegovog mrtvog tela je bila sasvim jasna: „Bolje izgoreti nego sagoreti”. Bez obzira na sve, pojavile su se brojne teorije zavere o tome ko je ubio Kurta Kobejna.
U jednu ruku, odgovor je očigledan. Kurt Kobejn je ubio Kurt Kobejna. Ali on je takođe bio žrtva. Žrtva lažne ideje – ideje o kontrakulturi. Sebe je smatrao pank rokerom, čovekom koji stvara alternativnu muziku; njegovi albumi su prodavani u milionskim tiražima. Zaslugom Kurta Kobejna, muzika koju su zvali „tvrdokornom” je prebrendovana i prodavana širokim masa-ma kao grandž, podžanr panka sa prljavim zvukom gi-tare, i dubokim bubnjevima. Ali umesto da se diče tom popular-nošću, oni su je se stideli. To je potkrepljivalo njegovu stalnu ne-sigurnost navodeći ga na pomisao da je „prodao“ scenu, to jest da je prešao na „glavni tok.“
Posle Nirvaninog veoma uspešnog albuma Nema veze (Never-mind) koji se više prodavao nego album Majkl Džeksona, bend se baš potrudio da izgubi sledbenike. Njihov na-redni album pod imenom In Utero je očigledno bio napravljen sa namerom da se stvori teška nepristupačna muzika. Nije im uspelo, album je stigao na čelo muzičke top liste.
Kobejn nikada nije bio u stanju da uskladi svoju predanost alternativnoj muzici sa velikom popularnošću benda Nirvana. Na kraju, njegovo samoubistvo je bilo način da se izađe iz ćorsokaka, da se zaustavi, još dok ima i trun integriteta, kompletna„ prodaja“. Na taj način on bi mogao da se drži svojih verovanja de je „pank rok sloboda“. Ono što nije video je da postoji mogućnost da je to sve iluzija; da nema alternativne, kao ni popularne muzike; da ne postoji veza između muzike i slobode i da ne postoji „prodava-nje“. Postoje samo ljudi koji prave muziku i ljudi koji slušaju mu-ziku. A ako napraviš dobru muziku, ljudi će želeti to da slušaju.
Odakle onda dolazi ideja o alternativi? Ideja da moraš biti nepopularan kako bi bio autentičan?
Kobejn je za sebe govorio da je apsolvent životne škole koju je zvao „uvod u pank rok“. Karakter panka je u većini bio baziran na ideji o neprihvatanju onoga za šta su se zalagali hipici. Ako bi oni slušali Puna kašika ljubavi (Loving Spoonful), mi pankeri bismo slušali Teške telesne povrede (Grievous Bodily Harm). Oni su imali Roling Stonse (Rolling Stones) a mi smo imali Nasilne Ženske (Violent Femmes), Kretene iz kruga (Circle Jerks) i Mrtve na dolasku (Dead on Arrival). Ako su oni imali dugu kosu, mi bismo imali krestu. Ako bi oni nosili sandale, mi bismo nosili vojničke čizme. Ako su oni voleli nenasilnu filozofiju satjagraha, mi bismo voleli direktnu akciju. Mi smo bili ne-hipici.
Zašto tolika mržnja prema hipicima? To nije bilo zato što su bili previše radikalni. Bilo je zato što nisu bili dovoljno radikalni. Oni su se prodali. Kobejn ih je zvao „hipikritima“. Kultni film iz 1983. Veliko smrzavanje (The Big Chill) vam je rekao sve što tre-ba da znate. Hipici su postali japiji. „Nosio bih ručno ofarbanu majicu samo ako bi bila natopljena krvlju Džeri Garsije” govorio bi Kurt Kobejn.
Nastavlja se
Suočavanje sa stresom
Autor: Ivana Paunović
U našem društvu stres je postao svakodnevna pojava. Prihvaćena je činjenica da ga doživljavaju svi odrasli ali, manje je pažnje posvećeno tome da ni deca nisu imuna na stres, - domaći zadaci, ispiti, druga deca u školi, roditelji, njihov eventualni razvod kao i druga događanja predstavljaju izvore stresa u životima mladih i dece.
Zapravo, svaka osoba u našem društvu doživljava neki oblik stresa. Ne postoji vreme u životu pojedinca kad se može reći da uopše ne oseća stres. Bebi trebaju čiste pelene, jednogodišnjak ima težak period učenja hodanja, deca doživljavaju stres polaska u vrtić i u školu, osmaci osećaju stres pri upisu u srednju školu, srednjoškolci pri upisu na fakultet ili tokom traženja posla.
Šta je stres?
Različiti autori različito definišu stres.Možemo ga definisati kao stanje u kojem je poremećena psihofizička ravnoteža organizma, stanje u kojem pojedinac ne može ispuniti prekomerne zahteve koje okolina na njega postavlja.
Pod pojmom stres najčešće podrazumevamo fiziološki, ponašajni ili emocionalni odgovor organizma na neku preteću situaciju.
Na fiziološkom planu, stres se vidi u povećanoj koncentraciji nekih hormona u krvi, povećanoj provodljivosti kože, ubrzanom pulsu, povišenom krvnom pritisku, želudačnim tegobama, glavobolji, stanju hipertenzije, a nedavna istraživanja ukazuju na to da bi stres mogao negativno delovati i na celokupni imunitet organizma. To bi značilo da je stres povezan i s bolestima kao što su tumori i alergije. Osim toga, u stanju stresa javljaju se i neprijatna osećanja straha, srdžbe, bespomoćnosti, ali i opšti osećaj neprijatnosti i uznemirenosti.
Nekada se stres može ogledati i u ponašanju, kroz ekspresivne znakove straha ili kroz promene u kognitivnom funkcioniranju (npr. kroz promene u efikasnosti rešavanja problema). Na primer, nezaposlenost većini ljudi predstavlja snažan izvor stresa s kojim se suočavaju na različite načine. Stoga je poznavanje opštih strategija suočavanja sa stresom, kao i opštih teorija stresa, važno za razumevanje reakcija izazvanih nekim specifičnim stresorima, poput gubitka posla ili stanja nezaposlenosti.
Šta se dešava kada smo pod stresom?
Svakako najpoznatiji i najuticajniji autor u ovom području je američki psiholog Richard Lazarus. On je postavio do danas najpoznatiji teorijski model stresa i konstruirao nekoliko psiholoških testova za merenje stresa i strategije suočavanja. Prema njegovom mišljenju i nalazima, čovek prolazi kroz tri procesa kada je izložen stresu.
- U prvoj fazi procene, oseća neku vrstu pretnje,
- zatim sledi proces nalaženja svih mogućih reakcija na pretnju
- i tek nakon toga sledi reakcija, odnosno neki od mogućih načina suočavanja.
Drugim rečima, sam događaj predstavlja samo potencijalni izvor stresa ili stresor, a pojava i intenzitet stresa su lično određeni. Oni zavise od toga kako osoba vidi situaciju. O stresu govorimo u situaciji kada osoba procenjuje da postavljeni zahtevi nadmašuju njene sposobnosti.
| O stresu govorimo u situaciji kada osoba procenjuje da postavljeni zahtevi nadmašuju njene sposobnosti. |
Podela stresora
• Akutni- uzrokovani naglim promenama u okolini koje dovode do isto naglih promena u organizmu
- Hronični -uzrokovani trajnom neugodnom situacijom u kojoj se pojedinac nalazi duže vreme bez mogućnosti izlaska iz situacije koja stres izaziva
Podela stresa
- Fiziološki stres(opterećenje organa i telesnih sistema)
- Psihološki stres(kognitivni proces i emocionalno stanje)
- Socijalni stres(socijalna situacija)
Vrste suočavanja sa stresom
• Problemu usmereno suočavanje– traženje informacija, planiranje, preduzimanje akcija, usmeravanje na pozitivne aspekte situacije.
• Emocijama usmereno suočavanje– traženje socijalne podrške; otvoreno iskazivanje emocija.
• Izbegavanje– negiranje, beg u maštu, ponašajno izbegavanje, mentalno ili ponašajno deangažovanje.
Osim razlika u doživljaju stresa, postoje i individualne razlike u načinu suočavanja sa stresom. Dve najčešće vrste suočavanja sa stresom su: suočavanje usmereno na problem i suočavanje usmereno na emocije .
Prva strategija odnosi se na nastojanje da se situacija izmeni i da se ukloni izvor stresa, a druga se temelji na ublažavanju efekata negativnih emocija koje stresor izaziva.U stvarnosti su prisutne obe tendencije, ali u različitoj meri. Ljudi se nikada ne opredeljuju samo za jednu strategiju suočavanja, pa možemo govoriti samo o reakciji koja je kod njih dominantna u odnosu na strategije koje su manje izražene. Kada osoba smatra da može nešto konstruktivno učiniti kako bi rešila problem, obično je dominantno problemu usmereno suočavanje, a ako situaciju vidi kao bezizlaznu, obično je fokusirana na bavljenje emocijama. Jedna strategija ne isključuje drugu.
| Dve najčešće vrste suočavanja sa stresom su: suočavanje usmereno na problem i suočavanje usmereno na emocije . Prva strategija odnosi se na nastojanje da se situacija izmeni i da se ukloni izvor stresa, a druga se temelji na ublažavanju efekata negativnih emocija koje stresor izaziva. |
Dimenzije suočavanja sa stresom
Akutno sučavanje-to je preduzimanje konkretnih aktivnosti za otklanjanje stresora ili umanjivanje njihovog delovanja.
Planiranje-što znači promišljanje o mogućim načinima suočavanja sa stresom i odabir strategija delovanja.
Zanemarivanje drugih aktivnosti- podrazumeva ostavljanje po strani drugih okupacija kako bi se osoba mogla posvetiti isključivo suočavanju sa stresorom.
Samokontrola- znači čekanje sa delovanjem dok se ne pojavi prikladan trenutak za reagovanje.
Traženje pomoći- traženje instrumentalne pomoći od strane drugih, pitanje za savet ili informacije u vezi problema.
Traženje emocionalne podrške- podrazumeva traženje moralne potpore, razumevanja i empatije od strane okoline.
Traženje „ventila“- obuhvata sva ponašanja kojima se otvoreno izražavaju emocije.
Odustajanje "mirenje sa sudbinom"- odnosno neangažovanje u ponašanju i neangažovanje u razmišljanju kroz uključivanje u različite aktivnosti koje će osobu sprečiti da razmišlja o problemu.
Pozitivno delovanje i rast- tendencija da se sa stresom suoči traženjem pozitivnih aspekata stresne situacije.
Negiranje- podrazumeva neprihvatanje da stresor postoji i ponašanje kao da problema nema.
Prihvatanje - znači prilagođavanje na situaciju kakva jeste bez nastojanja da se išta promeni.
Stres na radnom mestu
Istraživanja
Skorašnja istraživanja pokazuju da većina zaposlenih svakodnevno doživljava stres na radnom mestu. Međutim, u velikoj meri, i nezaposleni osećaju stres svakodnevno zbog pritiska koji je uslovljen sve većom nezaposlenošću.
Najviše i najčešće stres doživljavaju stalno zaposleni ispitanici , svakodnevno ili više puta tokom nedelje, a najređe su pod stresom samostalni preduzetnici i umetnici. Što se nivoa pozicije tiče, najintenzivnije stres doživljavaju radnici, stručnjaci i menadžment, koji su pod stresom svakodnevno, a najmanje stresa na poslu imaju pripravnici i osobe na ulaznim pozicijama.
Zaposlene žene više doživljavaju stres u odnosu na zaposlene muškarce, ali visok nivo stresa doživljavaju i nezaposlene žene.
Zaposleni koji su najviše pod stresom imaju između 26 i 30 godina, a nezaposleni između 18 i 25 godina.
Većina ispitanika, oko 44% njih, svakodnevno osećaju da su pod stresom.Skoro svaki drugi ispitanik svakodnevno oseća stres. Nešto ređe, odnosno više puta u toku nedelje oseća njih oko 34%. Oko 18% ispitanika, stres osećaju par puta mesečno ili jednom mesečno. Pošteđeni od stresa, koji ga osećaju nekoliko puta godišnje ili ga gotovo nikad ne osećaju je samo oko 4%.
Nedostatak materijalnih sredstava je najčešći uzrok stresa.Više od četvrtine datih odgovora na pitanje šta je najveći uzrok stresa, ispitanici su odgovorili da je to nedostatak materijalnih sredstava. Nešto manje datih odgovora se odnosilo na nezaposlenost, koja je sve veća, potom su ispitanici isticali probleme na radnom mestu i ljude kojima su okruženi, kako na radnom mestu, tako i u privatnom životu. Najmanje je onih koji smatraju da na stres utiče trenutna situacija u državi i problem nerešenog stambenog pitanja.
Stres se, kod većine ispitanika, ispoljava kroz nervozu i razdražljivost, konstantan umor i nagle promene raspoloženja. Kod nešto manje njih kroz dekoncentrisanost, glavobolju, stalni strah od nečega. Kod najmanjeg broja ispitanika se javljaju i nesanica, nezainteresovanost, pad imuniteta i fizičke promene.
Od ukupnog broja ispitanika koji su zaposleni, oko 60% njih doživljava stres na radnom mestu, oko 37% u zavisnosti od radih obaveza, a samo oko 3% zaposlenih ispitanika ne doživljava stres na radnom mestu.
| Od ukupnog broja ispitanika koji su zaposleni, oko 60% njih doživljava stres na radnom mestu, oko 37% u zavisnosti od radih obaveza, a samo oko 3% zaposlenih ispitanika ne doživljava stres na radnom mestu. |
Zbog osećaja nemoći da utiču na stvari, oko 21% zaposlenih ispitanika imaju stres na poslu. Veliki uzročnici stresa kod zaposlenih su i nerazumni zahtevi nadređenih, nedostatak komunikacije u timu ili loša komunikacija, kao i visina i/ili neizvesno vreme dobijanja plate. Nešto manje zaposlenih ispitanika je kao uzrok stresa navelo nedostatak sigurnosti za svoje radno mesto, prekovremene sate i rad sa klijentima. Najmanje je onih koji su kao uzrok naveli rad sa klijentima, oko 5% njih, i duga i česta putovanja, nešto više od 1%.
Većina odgovora na pitanje kako stres utiče na posao ispitanika, se odnosi na razmišljanje o otkazu. Mnogima stres utiče i na smanjenje produktivnosti, pogoršava im komunikaciju i povećava konflikte na poslu. Kod manjeg dela ispitanika se povećava broj i obim grešaka koje se prave tokom rada, povećava se mogućnost za povrede, kao i broj bolovanja.
Oko 55% zaposlenih smatra da strah od posledica krize utiče na njihov nivo stresa, dok preostalih 45% smatra da ne utiče, jer se trude da ostanu pozitivni i da se izbore sa situacijom, naviknuti su na to, trude se da ne razmišljaju ili ne veruju da će lično osetiti te posledice.
Tehnike suočavanja sa stresom
Iako ne možemo u potpunosti sprečiti uticaj stresa, tehnike relaksacije su od pomoći da se umirimo.Budući da stres može imati loš uticaj na naše telo, tehnike relaksacije nam pomažu da budemo zdraviji, kao i tehnike dubokog disanja.
Ovladavanje stresom, kao bilo koje ponašanje, nastaje navikom.
Mnogi ljudi u našem društvu razvijaju nezdrave načine suočavanja sa stresom. Kad su pod stresom, okreću se alkoholu, duvanu ili drogama, kao načinu suočavanja. Ali, te im stvari ne mogu ukloniti stres. Dugoročno, mogu izazvati još više stresa. Ako neko svaki put, kada je pod stresom, posegne za cigaretom, vrlo će lako razviti naviku pušenja. Znamo da pušenje izaziva rak, emfizem i druge bolesti. Dakle, pušenje će vremenom zapravo pojačati stres.
Suština prevencije nezdravih načina suočavanja sa stresom jeste intervencija dok su deca još mala i nemaju formirane navike. Učimo li decu o stresu i pozitivnim načinima suočavanja, vrlo je verovatno da će, umesto nezdravih, razviti zdrave tehnike ovladavanja stresom.
Stres i imunitet
U jednoj od najuticajnijih studija Šeldon Koen , psiholog, radeći sa grupom naučnika specijalistima za prehlade u Engleskoj, pažljivo je procenjivao u kojoj su meri ljudi u toku života doživljavali stres, a potom ih stalno izalagao virusima koji izazivaju prehlade.Nije svaki od ispitanika dobio prehladu. Snažan imuni sistem može, a to stalno i čini, da se odupre virusu prehlade. Koen je pronašao da, ako su ljudi izloženiji stresu, veća je i verovatnoća da će se prehladiti.
Kada su ih izložili virusu 27% je dobilo prehladu, a nisu bili izloženi stresu, 47% onih koji su doživeli najveći broj stresnih situacija dobijali su prehladu, što direktno ukazuje na to da stres slabni imuni sistem.Dok je ovo možda jedan od naučnih rezultata koji potvrđuju već poznate pretpostavke, ono se smatra otkrićem orjentirom zbog svoje naučne preciznosti.
Slično ovome , bračni parovi koji su tokom tri meseca svakodnevno beležili svađe i prepirke, otkrili su značajan obrazac - tri ili četiri dana nakon velikog broja prepirki, dobijali su infekciju ili prehladu gornjih respiratornih organa. U slučaju mnogih banalnih virusa, period smirenosti je predstavljao vreme inkubacije, što ukazuje na to da su ljudi postajali posebno osetljivi kada su bili najuznemireniji ili najzabrinutiji.
Isti obrazac stres-infekcija može da se primeniti i u slučaju virusa herpesa koji izazivaju groznicu na usni ili oboljenja genitalija. Kada su ljudi jednom zaraženi virusom herpesa, on miruje i povremeno se razbuktava. Aktivnost virusa herpesa može se pratiti preko broja antitela u krvi.Tokom ovakvih proučavanja, reaktivacija virusa herpesa javljala se kod studenata medicine koji su polagali završne godišnje ispite, kod nedavno rezvedenih žena i kod ljudi koji su se nalazili pod stalnim pritiskom zbog brige o članu porodice .
Cena stresa se plaća ne samo oslabljenim imuno-reakcijama, još jedno od istraživanja je ukazalo na negativne uticaje stresa i na kardiovaskularni sistem.
| Cena stresa se plaća ne samo oslabljenim imuno-reakcijama, još jedno od istraživanja je ukazalo na negativne uticaje stresa i na kardiovaskularni sistem. |
Psihoterapija kao emocionalno podučavanje
Možda ne možemo da odlučimo kada će nastupiti i delovati neki stresor na nas, ali možemo da steknemo kontrolu nad dužinom njegovog trajanja i efikasnog razrešenja. Jedan od znakova emocionalne zrelosti jeste u što bržem savladavanju stresnih situacija. Psihološko savetovanje i psihoterapija su procesi u kojima se klijenti podučavaju zrelijim načinima tumačenja stresnih situacija i zrelijim mehanizmima prevladavanja stresa. U koliko osoba oseća da je često pod stresom, da ne nalazi adekvatne načine da se sa njima bori, da stres ugrožava njeno emocionalno stanja, mentalno i fizičko zdravlje, preporučljivo je da potraži stručnu pomoć i, kroz taj proces, ovlada efikasnijim načinima nošenja sa stresom.
Anksioznost
Autor: Renata Senić
* Nastanak anksioznosti (prema Racionalno emotivno bihejvioralnoj terapiji)
Postoje mnoge teorije koje na različiti način definišu poreklo i nastanak anksioznosti. U ovom delu ćemo se baviti postavkama REBT-a, odnosno racionalno emotivno bihejvioralne terapije, koja ima sopstveno određenje porekla anksioznosti i nudi tehnike za suočavanja i prevazilaženje iste.
Postoje mnoge teorije koje na različiti način definišu poreklo i nastanak anksioznosti. U ovom delu ćemo se baviti postavkama REBT-a, odnosno racionalno emotivno bihejvioralne terapije, koja ima sopstveno određenje porekla anksioznosti i nudi tehnike za suočavanja i prevazilaženje iste.
Polazeći od postavki REBT-a, osnovno je shvatiti da ljudi nisu uznemireni događajima po sebi, već svojim mislima, idejama i filozofijama koje sami stvaraju povodom određenih događaja. Drugačije rečeno, svojim definisanjem određenih stvari iz spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Misli o određenim događajima i značenje koji im sami pripisujemo su ono što kod nas izaziva reakciju na te događaje. Sam događaj i naša osećanja i ponašanja nikada nisu u direktnoj vezi. Veza izgleda ovako: nešto, za nas bitno, se desilo. Mi tome što se desilo pridajemo određena značenja, mislimo o tome na određen način i sebi govorimo nešto o tome što se desilo. Taj unutrašnji govor, i određenje značenja koje za nas ima događaj koji se desio, stvaraju naše emocije povodom tog događaja i definišu naše ponašanje u odnosu na njega.
*****
Ljudi nisu uznemireni događajima po sebi, već svojim mislima, idejama i filozofijama koje sami stvaraju povodom određenih događaja.
*****
* Anksioznost kao posledica tumačenja
Kada klijenti dođu na terapiju oni, u glavnom, ne postavljaju stvari ovako kako smo ih mi opisali. Klijenti se uglavnom žale ili na određene događaje, ili na negativne emocije i senzacije koje doživljavaju. I pretežno smatraju da određeni događaji direktno izazivaju negativne emocije kod njih. U svakodnevnom životu često čujemo izjave tipa «ljut sam jer vičeš na mene». Kada takvu osobu pitamo šta ju je naljutilo, krivac će biti sagovornik koji je vikao. Međutim, postavka REBTa je da sagovornik ne može da izazove nečiju ljutnju, već da sami, svojim tumačenjima, doprinosimo da se ljutimo povodom nečega tako što ćemo razmišljati na određeni način. U ovom primeru, kada neko viče, ljudi su sklonu da smatraju da je to drsko i, zato što im to ne prija, oni sami sebe unervoze i naljute misleći otprilike «ko si ti da ti vičeš na mene, ti apsolutno ne smeš tako da se ponašaš, ko ti je dao za pravo da urlaš na mene». Tada ljudi postave jedan nerealističan zahtev svom sagovorniku, koji je taj sagovornik već unapred prekršio. Dakle, zahtev je – ti apsolutno ne smeš da vičeš na mene, dok sagovornik upravo to radi. Kada stvari postavimo tako da zahtevamo nešto, a to nešto se ne ispuni, mi povodom tog nečega doživljavamo takozvane nezdrave emocije. Dakle, tebi je zabranjeno da to radiš, a ti to ipak radiš, i to je nečuveno, ti si užasna osoba i to što radiš je užasno, i ja to neću da podnosim. Sve ove fraze su rečenice koje sami sebi govorimo, ili pojmovi koji nam se vrzmaju po glavi kada god se nađemo u situaciji u kojoj doživljavamo nezdrave emocije. Događaji, sami po sebi, nemaju moć da utiču na nas, naše misli, da stvaraju naše emocije i definišu naša ponašanja.
* Vruće i hladne misli - racionalno mišljenje
Naspram “vrućih”, mi imamo i takozvane “hladne misli”, kada mislimo na trezven, odnosno racionalan način. Racionalno mišljenje ne podrazumeva zahtevanje nečega za šta inače ne možemo da imamo garancije. Pandan ovoj situaciji ljutnje ne bi bilo osećanje sreće što neko viče na nas, jer bi to bilo vrlo neprikladno. Pandan ljutnji, kao posledici vrućeg mišljenja (zahtevanja) bilo bi nezadovoljstvo kao posledica hladnog, odnosno trezvenog mišljenja. Umesto zahteva da neko ne viče na nas, iako on upravo to radi, racionalnija misao bi bila, ne sviđa mi se što vičeš na mene, iako to radiš, osećam se nezadovoljno i planiram da uradim nešto po tom pitanju (odšetam, sačekam da se smiriš, pa da počnem normalno da razgovaram sa tobom itd).
Navodimo ovaj primer iz svakodnevnog života da bismo ukazali da tendenciju za racionalno i iracionalno mišljenje imaju baš svi ljudi, a ne samo oni koji pate od mentalnih tegoba ili postaju klijenti psihoterapijskih i psihijatrijskih tretmana. Takođe, navodimo ovaj svakodnevni primer da bismo odmah na početku skrenuli pažnju da vruće i hladne kognicije nije uvek lako razlikovati. Nije ih lako otkriti, za početak. Retko ko misli u tako jasnim terminima dok doživljava neku snažnu emociju. Češće je naš pogled na svet koji boji naše mišljenje spakovan u neku vrstu podrazumevajućih pojmova, automatskih misli koje nisu sasvim razlučene jedne od drugih. Iz toga razloga je početnicima, uglavnom, potreban vodič koji je iskusan u prepoznavanju životnih filozofija ili terapeut da ih tome nauči.
******
Anksioznost ne nastaje, već je mi sami pravimo tako što na određeni, anksiozni način, mislimo o njima
******
* Anksioznost ne nastaje - mi je pravimo
Vratimo se na priču o anksiozosti koju prikazujemo iz ugla racionalno emotivno bihejvioralne terapije.
Dakle, da se odmah na početku ispravim u formulaciji – anksioznost, prema konceptima REBT-a, ne nastaje, već je mi sami pravimo. Činimo sami sebe uznemirenim povodom određenih stvari zato što na određeni, anksiozni način, mislimo o njima. Kada mislimo na način kao što je « Ne bi li bilo grozno da se –takva-i-takva- stvar desi», vrlo lako sebe možemo da načinimo anksioznima.
Situacije su najrazličitije moguće, od ličnih do socijalnih. Na primer. Dovoljno je da na poslovnom razgovoru pomislimo « zar ne bi bilo gadno da sada kažem nešto glupo» pa da sebi izazovemo frustraciju, osećaj nelagode i preterane brige oko toga da li ćemo zaista reći nešto glupo. Ili, u još bezazlenijoj situaciji, na primer u kafiću sa prijateljima, dovoljno je da pomislimo, iz nekog razloga, «da bi bilo baš užasno da prospem kafu tu, na javnom mestu, pred svima, gde bi mi se svi smejali ili mislili da sam trapava osoba», pa da prestanemo da u toj kafi uživamo i umesto toga načinimo sebe preterano opreznim i obazrivim u vezi svog ponašanja. Primenite na bilo koju situaciju mišljenje tipa « zar ne bi bilo grozno, poražavajuće, potpuno demorališuće i nepodnošljivo kada bi se neka stvar desila» i eto recepta da se učinite anksioznim!
* Anskioznost i tolerancija na frustraciju
Nije svaka anksioznost koju doživimo povezana sa samo-poražavajućim mislima oko nekih ličnih slabosti koje će izaći na videlo u javnim situacijama. Druga poznata vrsta anksioznosti se razvija iz pogleda na svet koji imaju mnogu ljudi, a koji su u psihologiji povezuje sa niskom tolerancijom na frustraciju. Osnovna ideja ljudi koji slabo tolerišu frustracije je otprilike sledeća: « Život bi trebalo da bude lak i da se odvija na način koji meni odgovara, bez previše prepreka i nerviranja, a ako se ne odvija na takav način, to je onda grozno i ja to ne mogu da podnesem». Ako imate ovakve misli ili varijacije na temu ove ideje, onda ste u zamci da sebe ponavljano frustrirate i činite anksioznim u pogledu komfora života. Tipične varijacije ove ideje su misli tipa « Moram da se osećam dobro», «Ne smem da budem anksiozan-zabrinut», «Moram da budem kul» itd. Sa ovakvom životnom filozofijom, vrlo je lako da postanete anksiozni, čak i po pitanju toga da možete postati anksiozni!
* Anskioznost i briga
Mnogi ljudi sa kojima smo pričali na temu anksioznosti i brige smatrali su, i/ili i dalje smatraju, da je normalno i logično i poželjno da se u nekim životnim situacijama čovek brine. U zavisnosti od toga šta je kome važno, različiti ljudi će oko različitih sadržaja razvijati brige. Oni koji veruju u predskazanja, mogu da smatraju da je normalno da brinemo oko nadolazećeg smaka sveta. Ili, na konkretnijem nivou, mnogi roditelji će reći da je normalno, da je sasvim prirodno, i čak i da bi bilo nenormalno, ne brinuti da li će nešto loše da se desi njihovoj deci. Da li će, na primer, svakog dana uspešno preći ulicu na putu do škole. Ako ne brinem o tome, kažu ljudi skloni ovakvom mišljenju, onda može da se desi..na primer.. da mi dete zgazi auto. Pretpostavljam da se mnogi ljudi sa tim slažu. Naravno, biti oprezan, voditi računa da naučimo kako da se zaštitimo i zaštitimo one do kojih nam je stalo, veoma su poželjne stvari. I bilo bi malo čudno da roditelji ne povedu računa da nauče svoju decu kako se pažljivo prelazi ulica i na taj način povećaju šanse za bezbednost sopstvenog deteta tokom celog budućeg života. I, pošto smo rekli da svi imamo predispoziciju da nekada činimo sebe anksioznima i preterano zabrinutima, nije nenormalno ako ponekada osetimo brigu povodom nekih stvari. Ali, iza osećanja preterane zabrinutosti, u ovakvim slučajevima, leži jedno paradoksalno mišljenje. Jedno od široko rasprostranjenih iracionalnih uverenja koje glasi « Ako nešto strašno može da se desi, ja moram da brinem» !! Verujemo da i sa ovim uverenjem mnogi ljudi mogu da se slože i verujemo da ovakvu izjavu mnogi ljudi ne smatraju iracionalnom. Ali, da bi nešto bilo racionalno, za to moraju postojati dokazi u stvarnosti. Pa, ako bilo ko uspe da odgovori na pitanja - zašto mora da brine ako nešto strašno može da se desi, gde piše da mora da brine povodom strašnih stvari koje mogu i ne moraju da se dese, koja je korist od takve brige, da li će briga sama po sebi umanjiti šanse da se nešto loše zaista i desi, i da li je logično misliti da briga o nečemu može da spreči bilo kakve situacije i događaje..onda ćemo se složiti da je takav stav racionalan. Ali, kako smo i mi probali da nađemo odgovore na sva ova pitanja, shvatili smo da dokazi za racionalnost tog uverenja ne postoje. Bar ne postoje logični, realistični i praktični dokazi koji bi potkrepili opravdanost postojanja preterane brige.
* Primer nastajanja anksioznosti
Možda je najbolje pokazati sve ove ideje na primeru.
Zamislimo osobu koja je nesigurna u sebe, i kao takva se plaši svakog odbijanja. To ima veze sa njenim niskim kapacitetom za tolerisanje frustracije, i nesigurnost i strah od mogućeg odbijanja je uvode u poziciju u kojoj izbegava sve moguće socijalne situacije u kojima bi mogla da bude odbijena. Ova persona verovatno nema mnogo prijatelja, ako ih oupšte ima, a teško da ima i nekog ljubavnog partnera. Kao i većina nas, volela bi da ima nekog uz sebe ali, svaki put kada se ukaže prilika da se inicira neki razgovor, ona se «sakrije» i odustane od bilo kakvog pokušaja, jer je to situacija u kojoj bi mogla biti odbijena. Sklanjanje od socijalnih kontakata ovakvu osobu definitivno čini otpornom na odbijanja, ali je čini i usamljenom, prepadnutom u socijalnim situacijama, nesnađenom i frustriranom. Niko ne voli da bude usamljen jer se plaši kontakta. Ako zamislimo jednu takvu osobu, možemo se pitati kako je ona postala takva?.
Različite teorije imaju različite pristupe i sigurno da mnogi faktori mogu da utiču na nečiji nedostatak samopuzdanja i loše tolerisanje frustracije. Ali, šta u konkretnoj situaciji povodom koje osoba oseća parališuću anksioznost povodom mogućnosti da bude odbijena izaziva ove jake i neprijatne emocije?
Kako se nalazimo u oblasti shvatanja anksioznosti iz ugla REBT-a, još na početku, kada je postavljeno pitanje kako nastaje anksioznost, odmah smo se ispravili napisavši da anksioznost ne nastaje, već je sami stvaramo. Stvaramo je svojim mislima i ubeđenjima da su neke stvari, situacije i ljudi, užasni i da ne možemo da ih podnesemo. Ova osoba (zovimo je osobom X) iz primera najverovatnije razmišlja u stilu « bolje da mi niko ne priđe i da nikom ne priđem, jer je svaki kontakt potenicjalna šansa da me neko odbije na ovaj ili onaj način, da se nekom ne svidim i da me odbaci, a kada bi se to stvarno desilo, to bi bilo toliko strašno da ja to ne bih mogla da podnesem». Ideja o nepodnošenju je toliko jaka da osobu sprečava da ulazi u socijalne situacije kako bi ostala na kvazi sigurnom terenu sopstvene usamljenosti, i ideja o nepodnošenju je toliko jaka da stvara preteran osećaj neugode, brige i anksioznosti povodom potencijalnog odbijanja.
* Iracionalna uverenja i anksioznost
Ideja da neko ne može da podnese situaciju koja mu se ne sviđa je blisko povezana sa idejom da ako nešto strašno može da se desi, mi moramo oko toga da brinemo. Jedan stav se svodi na drugi. Iako su, naravno, oba stava iracionalna. Na pitanje zašto neko mora da brine ako nešto loše može da se desi, koliko god odgovor koji će uslediti bude bio direktan ili indirektan, dolazimo do toga da takav pojedinac «ne može da podnese» posledice očekivane katastrofe i da smatra da će svojom brigom da je spreči.
Da sumiramo ovo što smo sada rekli o sopstvenom doprinosu stvaranja anksioznosti:
1. zahtevamo da svet oko nas bude komforan i da se život odvija onako kako želimo
2. ako se ovaj zahtev ne ispuni, mi doživljavamo preplavljujuću anksioznost
3. ideja da je strašno doživeti neprijatnosti i anksioznosti potkrepljuje ideju da ako nešto strašno može da se desi mi i treba da povodom toga brinemo
4. što dovodi do stvaranja još veće anksioznosti
Da se vratimo osobi X koja se užasava odbijanja. Kako jednoj takvoj osobi, u takvim životnim okolnostima, možemo da pomognemo da se oslobodi preterane brige i anksioznosti povodom ideje da će biti odbijena, i pomognemo joj da se adaprira na svet , život i mogućnost da bude odbijena, da izgradi ideju da ona to može da podnese?
Ideja o podnošenju, misao da možemo da podnesemo neprijatne situacije, omogućava nam da živimo, isprobavamo, eksperimentišemo. Nekad doživimo nešto lepo, nekada nešto ružno, ali, sve u svemu, prolazimo kroz život kao i svi drugi, sa lepim i manje lepim uspomenama. Ideja da ne možemo da podnesemo frustrirajuće i teške situacije parališe, čini nas anksioznima i pomaže nam da odustajemo i posustajemo iz dana u dan.
Dakle, u pitanju je ideja. Misao. Pogled na svet. Promenimo ideju i promenićemo kako se osećamo! Zvuči jednostavno, i jeste jednostavno, ali nije lako. Nije lako jer takve ideje koje imamo nismo napravili juče, već je nešto što sebi ponavljamo godinama u sličnim situacijama i čime sebe dugotrajno indoktriniramo. I, po principu da i «sto puta ponovljena laž postaje istina», ako ubeđujemo sebe u svoja iracionalna uverenja, vremenom ćemo postati potpuno ubeđeni u njih. Kako čovek postane ubeđen u nešto što je sasvim nedvosmisleno iracionalno, nelogično i nepoželjno za njega? Tako što te misli i ideje koje čuvamo godinama postaju ukorenjene, automatizovane i gotovo predsvesne. To su ponekad pojmovi koji i nisu čiste misli, već su kombinacija slika i ideja o čijem kredibilitetu uopšte ni ne razmišljamo. Zašto je užasno biti odbijen? Mnogi na takvo pitanje odgovaraju «zato što je užasno» - eto tako! Kada jedna odrasla i pametna osoba na pitanje odgovori na ovakav dečiji način, uz to često i iziritirana što joj neko postavlja glupa pitanja kada je tako očigledno da je nešto užasno i nepodnošljivo ... onda valja nastaviti sa ispitivanjem ispravnosti, korisnosti i logičnosti takvog argumenta.
Ako istrajemo u preispitivanju razloga osobe X iz prethodnog primera «ako nešto strašno može da se desi ja moram da brinem, biti odbijen je strašno, stoga brinem, i ne dolazim u situacije u kojima mogu da budem odbijen, jer ja ne mogu da podnesem da budem odbijen» doći ćemo da toga da su njeni privatni razlozi njene želje. Dakle, ne sme da se desi jer ja to ne želim, užasno je jer mi se ne sviđa i ne mogu da podnesem jer sebe ubeđujem u prethodna dva stava!
* Zahtev za izvesnošću i anksioznost
******
Sami sebe činimo anksioznima postavljajuću nerealne i neodržive zahteve po pitanju stvari za koje ne možemo dobiti garancije.
******
Ako osoba X zahteva da ne bude odbijena, ta osoba, u stvari, zahteva izvesnost povodom određene situacije. (Niska tolerancija na frustraciju, odnosno nepodnošenje frustracije je, drugim rečima, zahtevanje izvesnosti u životu!) Život je neizvestan i budućnost može da se predviđa samo na nivou hipoteza. Ali, zahtev da se stvari odvijaju na onaj način koji ja želim je nerealan, jer ne postoji nijedan prirodni ili društveni zakon koji ga podržava. Da, sigurno da bi bilo lepo da je sve onako kako želimo da bude, ali često nije, i često neće biti. I što pre prestanemo da zahtevamo nešto što nije izvesno da ćemo dobiti, to ćemo skorije početi da se ponašamo u skladu sa relanošću i manje se nerviramo ako nešto nije onako kako smo planirali.
Ono što sada možemo da zaključimo po pitanju toga kako sebe sami činimo anksioznima je da to radimo upravo postavljajuću nerealne i neodržive zahteve po pitanju stvari za koje ne možemo dobiti garancije. Ne postoji univerzalan zakon koji kaže da će život uvek biti ugodan i vrlo je verovatno da ponekad neće. Dok god zahtevamo da imamo izvesnost po pitanju besprekorno lagodne budućnosti, čim se desi nekomforna situacija, okinuće se i anksioznost!
Da ne bude zabune, većina ljudi, ako ne svi, žele da im život bude udoban i lep. I kada nije udoban i lep, normalni ljudi se povodom toga sigurno ne osećaju srećno. Ali, oni ne moraju ni da se osećaju preterano zabrinuto i anksiozno. Razlika se vidi u odnosu «zahtev naspram želje». Želja je motivišuća i pomaže nam da preduzimamo akciju kako bismo dobili ono što hoćemo. Zahtev je parališuć, jer posledice nedobijanja onog što zahtevamo smatramo kao užasne i nepodnošljive poraze. Neispunjenje želje izaziva nezadovojstvo. Neispunjenje zahteva izaziva užasavanje, nepodnošenje, obezvređivanje i nipodaštavanje. Nezadovoljstvo je normalna i zdrava reakcija na frustraciju jer nam ne oduzima svu energiju na samosažaljenje i preteranu brigu, već podstiče da promenimo situaciju i učinimo je po nas poželjnijom. Anksioznost i preterana briga su parališuće i kočeće emocije koje mogu da nas «bace» u još veći očaj, brigu, ili paniku povodom neuspeha.
Dakle, intenzitet emocije koju osećamo je vezan za kvalitet mišljenja koji imamo o nekom ili nečemu. Ako je mišljenje na nivou želje, intenzitet emocije je slabiji i nama ostaje dovoljno snage da menjamo ono što nam se ne sviđa. Ako je mišljenje na nivou moranja, trebanja i zahtevanja, emocije su hiperintenzivne i sveobuzimajuće. Na takve jake negativne emocije se uglavnom nadovezuju nova iracionalna mišljenja koja mogu da stvore čitav set novih preplavljujućih negativnih emocija. I tako se čovek nađe u začaranom krugu iz kog ne zna kako da izađe.
* Zdrave i nezdrave emocije
I, za kraj, ako pobrojimo razlike između anksioznosti i brige, uvidećemo do koje mere se ove emocije razlikuju, te koliko je poželjnije biti zabrinut u pretećim situacijama, nego sebe bezrazložno preterano uznemiravati povodom stvari i događaja nad kojima nemamo i ne možemo imati kontrolu.
Пријавите се на:
Постови (Atom)