Đura blog - Protiv palanačkog duha

http://blog.blic.rs/532/Protiv-palanackog-duha

Autor:
Vladimir Đurić Đura

Radivoje Konstantinović je svojevremeno objavio studiju "Filozofija palanke", u kojoj je objasnio koliko domaća kultura zapravo robuje jednom palanačkom modelu. Svima je verovatno jasno šta je to palanački duh. On se stvara u krugovima pojedinaca koji dolaze iz malih sredina u velike gradove, i svoj kompleks inferiornosti pokušavaju da nadomeste kvazi-intelektualizmom i nasilničkim zauzimanjem mesta u srpskoj kulturi. Beogradska kulturna sredina, često je na tapetu upravo takvih kvazi-intelektualaca i njihovog palanačkog duha.

Budući da u svojim malim sredinama mogu dobiti na ceni, ako bilo šta urade u velikim gradovima, ti iskompleksirani tipovi se svojski trude, ne pitajući za cenu, da pošto poto dobiju neke "kulturne" nagrade i da se taj uspeh eventualno prikaže na državnoj televiziji. Ova priča se naravno ne odnosi na sve ljude koji pristižu iz malih sredina u veće, ali je broj tih izuzetaka "otvorenog duha" trenutno mnogo manji.

Nosioca palanačkog duha, kvazi-intelektualca najlakše je prepoznati po tome što se stalno gura u umetničke krugove i pokušava da bude pametan. On neprekidno citira Getea, Dostojevskog ili Andrića, jer su oni neosporne veličine o kojima se uči u čitankama. Čitanke su za predstavnike provincijskog palanačkog duha, normativne poetike par exelance i često jedini izvori njihovog znanja. Budući da se lako sparuju sa sličnim palanačkim duhovima, kakva je većina političara, oni dobijaju novac, institucije i mogućnosti da realizuju svoje palanačke zamisli.

 

Prepoznaju se po odanosti sopstvenom plemenu, što bi mogla biti neka vrsta sinonima za palanku, jer mnogo dalje od plemenske zajednice nisu ni odmakli. Njihov glavni problem je ponajviše u nerazumevanju smisla "nepalanačke" kulture. Najveći je problem kada ljudi takvog duha zauzmu mesta u važnim institucijama kulture, od ministarstava pa do mesta u upravnim odborima velikih gradskih pozorišta ili muzeja. Citaraju velikane kulture, ali je njihov ukus najčešće neofolk kultura, protiv koje naravno nemam ništa protiv.

 

Kada sam svojevremeno radio magistarski rad na temu "Utopijski elementi kod srpskih medjuratnih dramatičara", otkrio sam žalosnu sudbinu velikih gradskih pisaca i intelektualca poput Vladimira Velmar Jankovića, Dušana Nikolajevića, Svetislava Stefanovića, kasnije Ljubiše Jocića, sve do Dragoša Kalajića ili Dragoslava Bokana itd. Njihov nepalanački, već urbani mentalitet, ne samo da nije bio prepoznat, već su njihova dela gotovo izgubljena. Njihova dela se teško nalaze u bibliotekama, nema ih u istorijama, neko se trudio da izbaci iz srpske kulture te odvratne gradske face-pisce, koje su štrčale medju tolikim dodjošima. Srećom, pravi čuvari tradicije poseduju njihova dela u svojim ličnim bibliotekama. Naravno, postoje mnogi vrhunski intelektualci koji dolaze iz provincije, koji su stvarali I stvaraju našu kulturu.

 

Definitivno je vreme da svi ti ljudi palanačkog duha shvate, da svet na početku XXI veka jeste globalan. Nema razloga više, sada kada postoje sateliti i ineternet, bilo koju sredinu smatrati izolovanom, malom ili inferiornom u odnosu na ma koju drugu. Upravo je tehnološki napredak sveta taj koji će nadajmo se jednog dana konačno, čak i kod nas ukloniti palanački duh. Možda bi bilo za takve pojedince dobro da za početak pročitaju ili citiraju Julijusa Evolu i njegovo delo “Protiv modernog sveta” koje je inspiracija za naziv ovog teksta.