Aleksandar Nikolić
U februaru 1966. godine tri nedelje sam nastupala u poznatom pariškom “Music Hall Bobino”. Publika me je volela, kritika priznala. Imala sam osećaj da mi je svet pod nogama. Nisam znala da su me jedne večeri u Bobinu gledali i slušali princeza od Monaka Grejs Keli i njen suprug princ Renije. Lepa holivudska diva mi je prišla posle nastupa i kazala mi da nika u životu nije u živala u nečijem glasu kao te večeri u Bobinu, započinje ispovest za Blic nedelje Tereza Kesovija.
”Vi morate predstavljati Monako na takmičenju za pesmu Evrovizije”, kazala mi je princeza od Monaka. Fotografija koja beleži kako mi Grejs Keli pruža ruku iz lože uz prepoznatljivi svetlucavi osmeh obišla je svet. Njen suprug princ renije nije bio oduševljen idejom da neka Jugoslovenka predstavlja Monako na takmičenju za pesmu Evrovizije ali Grejs je bila neumoljiva. Kad god bi se srele govorila mi je “Tereza, za sve što vam treba, ja sam tu”
Nezaboravni događaji
Među najsretnije trenutke u životu ubrajam i čestitke velikog Čarlija Čaplina za posebnu interpretaciju kompozicije “Ovo je moja pesma” iz filma “Kontesa iz Hong Konga” za koji je napisao muziku. U Parizu sam se družila sa legendarnim Žilbertom Bekoom pa sam za potrebe novogodišnjeg programa jugoslovenske televizije snimila intervju sa njim.
| U Beograd stižem uzdignuta čela i punog srca. Uželela sam se guštanja sa prijateljima. Beogradski koncert ću započeti pesmom “Prijatelji stari gdje ste” |
Četiri puta sam pevala u slavnoj pariskoj Olimpiji i svaki put sam bila zgranuta koje su sve muzičke veličine bile na njenoj pozornici pre mene. Dok sam se krećući se kroz hodnike približavala sceni sa zidova su me gledali Iv Montan, Džoni Holidej, Edit Pjaf, Šarl Aznavur i obavezivali da moram publici dati sve od sebe. Kada bi počela da pevam, publika bi uživala u emociji i radost bi ispunila Olimpiju.
Pomajka i ljubav
Nisam još napunila mesec dana život kada je moja majka umrla posle porođaja. U Dubrovniku 1938. godine nije bilo efikasnih lekova protiv sepse, i trovanja pa me je porodična tragedija zadesila a da nisam još bila svesna sopstvenog života. Nikada kasnije nisam saznala šta se zapravo dogodilo sa mojom majkom u porodilištu. Koja bolest je uzrokovala njenu smrt.
Moj otac Antun bio je rođeni Konavljanin i odličan vodinstalater. Smrt moje majke bio je preveliki psihološki udarac za njega pa su mu svakakve gluposti padale na pamet. Jednom ga je moja baka zatekla kako sa brda Boninovo gleda u morske dubine.
Posle razgovora sa njom više se nije peo na to brdo i bio je svestan da moj stariji brat Pero i ja moramo imati majčinsku ljubav. Antun je oženio čistačicu poreklom iz jednog malog mesta iznad Slanog. Bila je deset godina starija od njega i nije imala dece. Naša Jele, divna blaga osoba koju smo Pero i ja zvali majkom jer nam je svu ljubav na svetu pružala. Živeli smo skromno u staroj kući još iz doba Republike u delu Dubrovnika koji su svi zvali kao “poviše kapelice”. Bili su to bezbrižni dani.
Grejaću ljude pesmom
Spremala sam se za polazak u prvi razred osnovne škole kada sam sa bratom otišla kod tetke na nedeljni ručak. Odjednom se namrgodila i pitala nas “Zašto vas dvoje Jele zovete mamom. Moja sestra vam je mama a ne Jele. Ona vam je pomajka”. Pero se samo ućutao. Bio je tri godine stariji od mene a ja sam ridala do kuće. Sa vrata sam pitala Jele zašto mi nije rekla da mi nije prava mama. Onda je ona počela da rida.
Bilo joj je žao zašto me “moji” muče kada sam jedva napunila sedam godina. Sve mi je objasnila pa smo se obe smirile. Tada me je pitala šta ću biti kada porastem i posle nekoliko sekundi razmišljanja odgovorila sam joj “Grejaću ljude pesmom”. Jele se nasmejala i odjurila na probu božićne predstave u jednoj dubrovačkoj crkvi. Igrala sam Gospu i tada prvi put zapevala na sceni. Između ostalog moja uloga je podrazumevala da držim u krilu malo dete koje simbolizije Isusa. Dečkić nije mogao budan da izdrži duge probe pa mi se u snu upiškio u krilu. Kada je konačno došao dan da odigramo božićnu predstavu unervozila sam se sve do momenta kada sam kročila na improvizovanu scenu.
Od tada publika je moja najveća životna inspiracija.
Нема коментара:
Постави коментар