Bezdan - Nataša Drakulić blog

http://blog.blic.rs/541/Bezdan

Vraćam se noćas iz Sarajeva. Sneg, zima, mora se polako. Idilične kuće promiču kroz prozore. Idilične jer je sve belo pa sakrije siromaštvo i negde porušene kuće i tragove nekadašnjih razaranja. Sve sakriju beli sneg, ulične svetiljke i poneki ostatak novogodišnje dekoracije. I zamislim se noćas nešto gledajući te kuće što su izranjale iz mraka. Mislim kako se lako sruši kuća (čija god da je bila) a kako se teško gradi..
 

Prvi svetski rat tek završen, kuća srušena, samo kameni temeljci ostali i rupa iznutra.
-Kao bezdan-činilo se dečaku tada pa joj nije ni prilazio i igrao se pored male šupe, nekadašnje štale u kojoj su sad živeli. Oca nije ni zapamtio, poginuo je na samom početku rata negde daleko od kuće odakle mu kosti nikad neće doneti. Ostali su samo on i mama. –Samo da imam kuću- uzdisala je majka u dugim noćima uz petrolejku. Nepismena, bez muške ruke, bez imanja i nije mnogo mogla. On je bio iz drugog sela, udovac, sa dvoje sitne dece. I imao je kuću. Majka nije mnogo razmišljala i iz hladne barake otišla je u veliku kamenu ali toplu kuću u kojoj je njenom sinu ipak bilo hladno jer druga deca nisu nikad zaboravljala da ga podsete da «ovo nije njegova kuća». I tad je dečak mislio kako će samo da naraste imati kuću.

 

Čim je malo porastao, majka ga je poslala na zanat. Nije mu bilo lako u tuđini ali i to je bilo bolje od života pod tuđim krovom. Vratio se posle nekoliko godina i napravio svoju kuću na ruševinama očinske, lepu i najveću u selu. Bile su to godine muke, odricanja i štednje svakog dinara ali nije odustajao. U međuvremenu se i oženio i dobio sinove. –Ko ima najveću kuću u selu- pitao je dečake a oni mu se smejali pokazujući ponosno prstom na kuću. I onda je došao drugi rat, suroviji od prvog. Otišao je da se bori za ono u šta je verovao, rastavši se sa porodicom na samom početku rata tako da do kraja nije saznao da je jedan dečak bio preslab za zbegove i zime. Prigrlio je po povratku drugog kao jedinu nadu i krenuo ispočetka. –Ajmo u Vojvodinu- govorili su komšije i sedali u dugačke vozove put nepoznatog ali on nije hteo. I na ženu se naljutio kad ga je molila.

 

Smestio se u baraku, sličnu onoj kao i pre više od dvadeset i pet godina sa svojom majkom i sa sinom počeo da raščišćava crnu rupu nekadašnjeg ognjišta. Primetio je dečakovo oklevanje kad su prilazili zgarištu. – Šta ti je- pitao ga je? Čega se bojiš? Dečakove oči u kojima je video svoje nekada nisu mogle da sakriju odgovor. –Nema tu bezdana sine, to je samo crno od vatre, vidiš, ništa tu nema.. Napravićemo mi novu i veću kuću i daj Bože da ti decu u njoj dočekam i unuke i ti svoje- govorio je dečaku dok je čistio korov.

 

I napravio je još veću kuću od prošle. I dečak je porastao i dobio sinove. I oni su napravili kuće pored dedine. I jedan je već dobio decu i on je postao pradeda kad je «nešto počelo» u Sloveniji a to je tad bilo daleko. Bio je dobar čovek kog su svi voleli i poštovali i koji je svakom pomagao pa ga je dobri Bog uzeo na vreme. Nikad nije saznao da je kuća i sve oko nje opet srušeno i da je i jedan unuk izgubio život pre vremena u nekom novom ratu za neke nove ideje. Njega je možda sreo na nebu pa sad odozgo zajedno gledaju u bezdan. Danas je veći nego ikad a porodica preživelog sina na kraju sveta. Deca njegove dece za njega nikad neće saznati ali možda će baš zato i biti srećniji.