Čuveni engleski pesnik Tomas Sterns Eliot, dao je možda jednu od najpreciznijih definicija kulture - a po njemu je kultura sve ono što je kreativno u jednom narodu, od folklora preko umetničkih dela, pa sve do heklanja, ispijanja čaja, neobičnih običaja ili čak uvrnutih anegdota.
Uvrnute anegdote su možda ponajbolji pokazatelji stanja duha nekog naroda i njegove snage da kroz naizgled banalne i glupave dogodovštine svojih pojedinačnih pripadnika otkrije svoje veličanstveno lice.
Premda je opšta tendencija našeg ministarstva za kulturu forsiranje slike o Srbiji kao o patrijahalnoj sredini koja čuva vrednosti pravoslavnog duhovnog sveta, pri čemu su vrhunci te kulture manastiri, Pavić, Bregović, itd, stvarna slika "kulturne" Srbije u svetu je nešto drugačija.
Prosečan Evropljanin ili Amerikanac, Srbe doživljava kao relativno nekulturan narod, a našu kulturu doživljava kao pagansku ili još gore primitivnu. Toj lažnoj predstavi o Srpskoj kulturi, mnogo više od uspešnih filmova Emira Kusturice ili Gorana Paskaljevića, doprinose uvrnute anegdote čiji su akteri naši ljudi.
Naš čovek u Dizeldorfu, živeo je pola godine u javnom toaletu njihovog U-bahna, tako što je na jednoj tabli napisao "radovi u toku" i stavio je pred ulaz. Naš čovek u Bernu, posle vesti da švajcarske vlasti plaćaju lepu svotu za svakog uhvaćenog pacova, organizovao je u podrumu stambene kuće u kojoj je živeo pravo pravcato leglo, postao je sumljiv kada je počeo da isporučuje veće količine i kada su stanari počeli masovno da se žale da im četvoronoga stvorenja jurcaju po dvorištu.
Ovakvih anegdota o našim sunarodnicima ima sijaset i sve na određeni način stvaraju imidž Srbije u Svetu. Da bi se to nekako rešilo i da sve te uvrnute anegdote budu u korist naše zemlje, treba se poslužiti jednim jednostavnim receptom. Sve te čudne, bizarne, neobične storije treba prikupiti i objaviti ih u formi knjige ili magazina. Ne bi bilo loše da sve to prati i prava naučna studija. Objavljene one postaju preko noći pozitivni kulturni promoteri, one postaju deo zvanične kulture i ma koliko vulgarne ili besmislene, one rade u korist one prave visoke kulture. Upravo tako što pokazuju versatilnost i elastičnost duha naroda.
Našoj kulturi je potreban jedan Ripli ili Čak Šepard, da učini da Srbi postanu cenjeniji u svetu. Čak Šepard godinama uređuje magazine "Pogled sa Ivice" i "Uvrnute novosti", u kojima objavljuje najluđe svetske anegdote. U jednoj od najboljih opet je verovatno jedan Srbin, a ona glasi: "Geri Blanović, 29, je uhapšen zato što je kidnapovao vlasnika bara u Lankasteru, PA. Policija je objavila da je Blanović pucao sebi u nogu sopstvenim revolverom kalibra 45, da bi pokazao žrtvi šta će se dogoditi sa njim, ako bude neposlušan."
Kada bi se sve uvrnute anegdote o Srbima skupile u jednoj knjizi, svet bi sigurno posle svega pomislio da se namerno pravimo ludi. A onaj ko se namerno pravi lud, ne može se nikako smatrati zaostalim ili primitivnim. Pucati sebi u nogu, možda deluje glupo, ali ima efektnu poentu.
Нема коментара:
Постави коментар