Ne treba ga previše najavljivati i opisivati. Njegove rečenice, a posebno nazalni glas i ton kojim se obraća ljudima, odavno su dio uličnog slenga. Čovjek fura svoju priču više od tri decenije, jednako energično i intrigantno kao kad se prvi put popeo na binu.
Kad se to desilo? Pročitajte u intervjuu koji je Zoran Kostić, frontmen Partibrejkersa dao za Telegraf.rs.
Kad pogledaš na proteklih 30 godina s Partibrejkersima, šta ti sve prolazi kroz glavu?
CANE: Prolazi mi muka. S koliko napora protiv otpora, koliko istrajavanja da bismo objasnili nekom ko možda neće da mu se objasni. Kad vidiš koliko je sve to besmisleno, onda se setiš i koliko je lepih stvari ostvareno. Koliko druženja, emocija, šarolikog života, koliko otkrivanja nekih ljudi, a kroz njih i otkrivanja sebe. Posao je dobar, izražavaš svoju osobenost, nema kalupa i šablona, prikazuješ dokonoj masi jedinstvenost. A onda, kad sve zaokružiš, vidiš da je to prilično uzaludan posao. Od majora Gavrilovića uvek ista priča – vrhovna komanda nas je izbrisala sa spiska živih…
Kad si shvatio da želiš da se popneš na scenu i poručiš nešto ljudima?
CANE: Nisam ja ništa shvatio, samo sam osećao. Znaš, dve najizrazitije ličnosti u bendu su bubnjar i pevač, ostalo je pride. Pošto nisam bio bubnjar, a nije bilo pevača… Uvek sam bio u fazonu: “Što niko ništa neće da kaže, zašto sklanjaju pogled u stranu, otkud strah kod ljudi da kažu nešto?”
Šta je to zapravo bilo, šta si htio da kažeš?
CANE: Nemam pripremljenu ideju, pričam po nagonu, iz rukava, o stvarima koje me zanimaju, koje vidim, koje živim. Nema planiranja, samo instinkt. Hoćeš da imaš stav, da ga izraziš. Ja sam nastao u vreme pank roka. Nije važno kako, važno je reći nešto smisleno, što će da pogodi trenutak, i to ljudima na koje niko ne obraća pažnju. Ljudima koji hoće da čuju pravu stvar.
Koliko se i u čemu to tada razlikuje od ovog sada?
CANE: Sve vreme je ista žvaka – oseti svoj život, primeti ga. Čisti ga od laži. Takav je kakav je, sjajan i bedan, vredan je jer je samo jedan. Kad si na bini, obraćaš se jednom čoveku, a kroz njega se širi priča na mnoštvo.
Da li se promenila publika u ovih 30 godina?
CANE: Sad su nekako duševniji. Pre je bilo povuci-potegni, tukli smo se s publikom… Nije bila šala. Sad je OK, mi smo stariji. Znaš kako je glupo kad te neki kreten iz svoje neobjašnjive želje da nešto uradi polije pivom! Hoćeš evoluciju, da ljudi razmišljaju, da se dobro provedu, a ne papagajluk od života. Mrva po mrva, deo po deo, da se napravi komad ceo.
Jesi li si zadovoljan publikom koja je odrasla s vama u ovih 30 godina?
CANE: Da. To se posebno videlo u Hali sportova na Novom Beogradu. Fenomenalna publika, prvo što ti je ostalo u glavi kad si se probudio. Mi smo bili glavno jelo, ali su oni izneli koncert. Jedinstvenost, harmonija, emocija. Svi kao jedan.
To je, pretpostavljam, najvažniji koncert Partibrejkersa do sada?
CANE: Nije, verovatno je najvažniji onaj prvi, u Dadovu, 4. oktobra 1982, bio je ponedeljak. Kako izađeš na prvom, tako ćeš izaći i na poslednjem koncertu (smeh). Nema zezanja, mi smo živi ljudi, nismo mrtva priroda. Kad izađeš pred publiku, naš život se odvija kad i život naše publike. Akcija i reakcija, uzajamnost. Mi živimo pred tim ljudima, oni gledaju šta mi osećamo. Kao bioskop, a mi im vraćamo to što dobijamo od njih. I dobro i loše. Mora da se zna ko je glavni, ali ne iz ego tripa. Ne da izađeš pred ljude i paunišeš se. O sebi sam uvek razmišljao kao o fizičkom radniku, koji iznosi stvari iz svog života na uvid drugima. Kao trgovački putnik, a nema kataloške prodaje. Nisam muzičar koji publiku šeta od oktave do oktave, više volim da im milujem glave.
Ko danas sluša Brejkerse?
CANE: Dolaze klinci i kažu: “U mojoj porodici i ćale i keva vas slušaju, i svi smo došli na koncert”. Ta deca mi se obično obraćaju sa Vi. Ne zbog strogosti, već zbog poštovanja. Naša publika nas voli. Nije to idolopoklonstvo, to je ljubav. Toliko te stvaralačke energije, životne erupcije u opštem mrtvilu, toliko reči, emocija, nezaboravnih rifova… Mi dolazimo i dajemo nadu. Obeshrabrene ljude ohrabrujemo da ostanu u jednom komadu.
Gde su Brejkersi najbolje bili prihvaćeni?
CANE: Svuda. Moja publika je od Vardara pa do Triglava. Ali, i dalje stvari nisu završene. I dalje se sukobljavamo s ljudima kojima tu nije mesto. Boriš se da čitavu stvar dovedeš do lepog kraja, da finiš bude dostojanstven. Sad više radimo nego pre. Naše snage se minimalno obnavljaju, stariji smo. Ne uzimam drogu, ne pijem, živim od svog adrenalina koji troši moju telesinu. A sve vreme su ljudi zadivljeni energijom koju dajemo. Mi pokrivamo sva polja, ili bar pokušavamo. To je to – biti prisutan, svestan trenutka, da možeš da oslobodiš sebe.
Šta Brejkersi danas znače Srbiji?
CANE: Ne verujem da nešto znače. Mi smo beogradski bend, ne tražimo ništa. Srbiji znače Smak, Kerber i takve grupe. Brejkersi – to je opasnost da se otkrije neprijatna istina. Jesam Srbin, ali se ne opterećujem time. Suviše sam Srbin da bih bio nešto drugo, ali zbog toga ne želim da mi život liči na ruglo.
A šta tebi znači Anton?
CANE: Anton? Dobar gitarista, eto šta mi znači.
Koliko si dao rokenrolu, a šta si dobio od njega?
CANE: Dao sam životu jer sam od života mnogo dobio. Živim za nešto i od nečeg što volim. Ne otuđujem se od života. Živ sam, prisutan, pri sebi sam. Šetam po metafizici svog života, rekonstruišem stvari, putujem, materijalno izdržavam porodicu, a i neke druge. Radim ono što želim, a mnogi ne rade ono što žele. Otuđeni su od svog života. Muzici hvala što nisam veća budala.
Kad je tvoj klinac odlučio da svira gitaru u bendu Machine Gun, da li si mu dao neki savet?
CANE: Šta da mu kažem kad sinovi uvek urade suprotno od onog što im očevi kažu? Dobro, sasluša on i sve to… Šta drugo da mu prenesem osim − Mark Bolan, Džoni Vinter, Džimi Hendriks… Šta mogu da mu dam osim ploča, osim tih saveta o muzici? Da mu kažem kako ja pišem pesme, kako razmišljam, koliko mogu da se opustim… Jer, to nije moje, taj dar. Ja sam samo sprovodnik s nekim uzemljenjem, od neba preko mene do zemlje. Da bi bio dobar, ti moraš sebe da otkrivaš. A kad sebe otkrivaš, ti otkrivaš i ono što ne bi. To su moja deca, ja sam im ćale, hteli-ne hteli, moraju da me slušaju. Kad su mali jedu ti srce, kad odrastu kljucaju ti džigericu.
Kako ih vaspitavaš, šta im govoriš, u kom pravcu ih usmeravaš?
CANE: Da budu dobri ljudi, da razmišljaju svojom glavom, da pomažu ljudima i da gledaju svoja posla. Da provale šta je bitno, da jedan pogrešan korak može da ih odvede u veliki bedak. Ali i da iz tog koraka mogu da se vrate, ako pogledaju u nebo. Sva pravda stiže s neba. Zakomplikujem ponekad, pa mi ćerka kaže: “Tajo, ti mora da se šališ” (smeh). Mislim, kapiraju sve kroz zezanje i šalu. Ja sam direktan i grub, ali potrebno je puno ljubavi koja će nas da prašta kod njih. Ta deca su naši roditelji, oni nas vaspitavaju koliko i mi njih.
Da ti dete kaže da hoće da ide na proteste protiv gej parade, šta bi mu rekao?
CANE: Nikakvo nasilje. Postoje i takvi ljudi. Morao bih da im objasnim kroz devizu: “Bolje peder u srcu nego pička u duši”.
Ima li neki nov domaći bend koji slušaš?
CANE: Meni je jako drago kad bilo koji bend istrajava. Mnoge stvari ovde liče na nemoguću misiju. Delimo isti hleb, družimo se, imam puno poštovanje za te ljude. Svi su mi dragi dok jašu na svojoj ragi. Da li se to meni sviđa, to je druga stvar. Ali, o ukusima ne treba raspravljati. Ili, o ukusima sve najbolje.
A strani bendovi?
CANE: Slušam starinsku, arheološku muziku – Sun Records, bluz, ritam i bluz, soul… Bilo šta što me diže. Kad pustim Sex Pistolse osećam isto ono što sam osećao kad sam imao 15 godina − da nema vremena, da se sve dešava sad. Sad je naša budućnost. Za sve što treba da dobijemo moramo užasno da se potrudimo. Volim da radim strejt poslove po kući, perem tanjire i onda pustim muziku da me oslobađa od sebe. Da se stvari slože, da me mirnoća mog duha dovede u red, da će sve doći na svoje mesto na kome nije često.
Jesi gledao Pistolse na Exitu?
CANE: Jesam, naravno. OK je to, ali mi prišla neka riba da se slika sa mnom, a ja joj rekao da se javi kasnije, na šta se ona naljutila. Ne mogu da verujem, koja zloupotreba smislenog vremena! Ja to kad gledam, ja se tome ceo predam.
Koji ti je poslednji koncert koji te je pomerio?
CANE: Uau, The Stooges i Igi Pop na Tašmajdanu! Vodio sam sina da mu pokažem šta je njegova baka morala da sluša zbog mene (smeh). To je bilo ludilo! To je to! Ništa drugo osim toga! Sve vreme misliš − eksplodiraće mu pluća, glava, a on ga vuče odozdo s još većom snagom… Nastup koji svojom suštinom i istinom predočava da ono što radimo nije uzalud.
Na stranu Brejkersi, koji je najbolji srpski, a koji jugoslovenski bend po tebi?
CANE: Šarlo Akrobata je bio strašan! Koje je to razbijanje! Ali, ne mogu to da rangiram, svaki bend ima trenutke koji ga objašnjavaju, dobre ili loše. Mi ne znamo šta nas to objašnjava − loši trenuci ili želja da budemo bolji nego što jesmo. Nekad mislim da su Brejkersi najveći rokenrol bend van engleskog govornog područja, a i te što govore engleski ponekad možemo da stavimo u džepić.
Kojih je pet najvažnijih ploča s ovih prostora?
CANE: Nemam pojma. Svaki bend ima jednu pesmu koju bi voleo da si ti napisao, ili stih koji govori o tebi. Pesme žive neki svoj život, ljudi se okupljaju oko njih.
Možeš li u po dve rečenice da opišeš osamdesete, devedesete, dvehiljadite i ovu dekadu koja se tek zakotrljala?
CANE: Ceo naš život do 1989. ili 1990. živeli smo u pat poziciji. “Partija-Armija-Tito”, kao u šahu – PAT. Ni vamo, ni tamo. Bojazan kako će naša propast izgledati. Kako se stvari dešavaju, ne ide ka dobrom.
I kako ti izgleda ta propast?
CANE: Ne vidi joj se kraj, ali ne samo kod nas. Cela civilizacija doživljava strahovite promene. Desi se rat, pa vidiš kakav je kukavičluk u ljudima, ne reaguju, ne kažu: “Ej, bre, dosta, šta radite, jeste normalni?!” Ljudi vole da se pravi ludi, da okrenu glavu, ne vole odgovornost. Ne vole da imaju nešto, jer moraju da ga čuvaju. Mi nismo ozbiljni, kod nas sve što je bilo privremeno ostalo je za stalno. Mi smo kost koja je loše srasla. Boli nas na svakoj promeni vremena.
Dvehiljadite?
CANE: Kao, neke promene, a ono vidiš kako žrtvuju ljude naočigled očiju naših snenih i umornih! Vidiš kako ljudi beže. Počinju mitske laži i prevare. Ubili su Đinđića kao psa! Čak su mu skrljali nogu da slučajno ne pobegne! Kao onoj kuji Mili. Tu smo pokazali svu niskost našeg bića. Strahoviti kukavičluk za ličnom promenom. Ne promena društva, jer bez lične nema ni spoljašnje promene. Morali smo stepenicama duboko da siđemo u sebe, a nismo.
Ne bih da zvučim pretenciozno, ali šta je još antiratni rokenrol Beograd mogao da učini, osim Rimtutitukija, da ne bude onoga što smo živeli narednih 9 godina?
CANE: Sve što smo uradili, urađeno je. Da je moglo više, bilo bi više. Znaš kako, ljudi se boje za sebe, a to što smo bili skupina budala na nišanu mnogih, to je naša stvar. Ta grupa najgorih najbolje je i najhrabrije reagovala. A zašto smo bili najgori? Zato što smo uvek za sobom vukli mišljenje malograđanštine. A opet smo imali svoj stav: “Mir, brate, mir”. Često nepromišljen završiš u nekoj igri bez nivoa, u kaljuzi svima na poruzi.
Da li si razočaran u Srbiju zbog načina na koji je reagovala u tim vremenima?
CANE: Malo poznajem istoriju, tako da me ne čudi ništa. Bile su druge okolnosti, druga energija. Zamisli da je Stefan Nemanja rekao Fridrihu Barbarosi: “Ne u NATO” ili “Ne možeš da prođeš Srbijom”. Znaš šta bi mu ovaj uradio? Natakao bi ga na ražanj, namazao medom i mljackao njegove kosti! Ne bi bilo Srba, ne bi bilo ničega! Sve to je promišljenje. Ovde su uvek zazirali od onih koji misle. Pazi, Miloš Obrenović, on nije bio pismen, ali je imao zdrav razum. Da znaš odakle vetar duva i šta može da te čuva. Kod nas stalno gledaš tuđe dvorište, a tvoje nesređeno. Koliko puta čuješ one izgovore: “Kome ja da dam svoje dete?” Pa, daj ga sebi! Ili kao sad na Oplencu, nizak udarac, šut u stomak − pola liturgije na engleskom zbog nekih Karađorđevića koji ne znaju svoj jezik, a znaju svahili ili jezik maora s Novog Zelanda! Pa, što niste naučili svoj jezik?! Mi samo nastavljamo nešto, ne objašnjavajući šta je bilo. A mora da nam bude jasno ko smo, šta smo i kakvi smo.
Ko smo, šta smo, kakvi smo? Kako se zove ovo što živimo?
CANE: Srpska mućkalica. Ja sam deo tog naroda, ali mi smo jadni. Mi smo narod između dva zbega, nomadi. Nama je teret sve što bi trebalo da zadržimo. Srećni smo kad nemamo ništa. Kad čovek nema ništa, manja mu je odgovornost da bude nešto. Mislim, OK smo mi negde, imamo neku čudnu energiju, ali brate! Zato se i smanjujemo, jer ne volimo sami sebe. Svako bi da menja nekog drugog zato što ne želi da menja sebe. Stalno neke visoke ciljeve imamo, razmišljamo o našem mestu u svetskoj istoriji. Pa, nije naše mesto tamo gde mislimo da jesmo, treba da priznamo gde smo.
Da li si razočaran u nekog ili nešto? O političarima govorim.
CANE: Nisam. Kakav je narod, takvi su političari.
A imaš li veru u nekog od njih?
CANE: Ma, ne! Imam veru u čoveka, a najveću veru imam u nebesa, koja imaju svoje postulate koji se ne menjaju. Čovek treba na nivou svoje porodice da deponuje priču o spasenju, a onda će deca to da prenose s kolena na koleno. A ne razne mitomanije i mistifikacije.
Mnogi misle da previše filozofiraš otkad si postao verujući. A, s druge strane, svi načulje uši da čuju šta to Cane ima da kaže.
CANE: Ko nema svog dobra, po tuđem zlu premeće. Nisam ni u kakvoj agitaciji, o svojim ličnim stvarima pričam. Teško je stalno gledati u zemlju, jer zemlja je muka. Mi za svoju horizontalu moramo da tražimo vertikalu, bez toga nema ništa. Stalno da tražimo nešto što na zemlji nećemo da nađemo. Naći ćemo deo nečega, ali nećemo imati pravo zadovoljenje svoje duše, svog srca. Nećemo imati osmeh. Zemlja je težak i mukotrpan rad. Nama treba zdrav razum, da znamo šta radimo. Da nam je svaki sledeći dan šansa da popravimo ono od prošlog dana.
Zašto smo izgubili strpljenje za veru i ljubav?
CANE: Sistem nam je uradio to što je uradio. Ovde nikad ništa nije bilo javno zabranjeno, ali su uterali strah u ljude. Sklonili su im ljudskost i stavili ih u ljusku. Sistem će da brine za tebe, imaćeš dve nedelje odmora, spremljenu polutku za pokvareni zub… Postoje prava i lažna briga, a sistem je uvek lažno brinuo o nama. Hteli smo da budemo pametniji nego što jesmo, a nismo provalili da ništa ne znamo. Kad imamo lomove i teške trenutke, zavapimo za milošću koju na zemlji nećemo naći. A opet, sramota je dobar biti, jer će svi to čitati kao tvoju slabost. Umiremo svakog dana na nogama, ali naše je da pokušavamo non-stop. Život je utakmica, a krajni zvižduk je ona sveća koja će nas uputiti tamo gde idemo.
I sad treba nešto da te pitam o ulasku u NATO, odbrani Kosova… Glib dnevne politike.
CANE: Nemam nikakva rešenja za sve to. Možda bih i imao, ali to se ne bi mnogima dopalo. Moramo da gledamo svoja posla, da znamo da je naša zemlja pusta i da je sve više gladnih usta. Politika je trange-frange, trgovina ljudskim idealima i verovanjem da može da bude dobro.
Da li ti nedostaje neko prošlo, bolje vreme?
CANE: Ništa mi ne nedostaje. Tako je kako je, uvek je OK. Ustati rano, uživati u suncu, biti OK sa svojim mislima. Ako varničiš sa sobom, nikad ti neće biti dobro. Rešenja su u nama, a lek — zna se gde je.
Da možeš, da li bi promenio nešto?
CANE: Da mogu, menjao bih, ali ne mogu. Ima na našoj novoj ploči jedan stih: “Čovek često ne zna gde ide, kao da je tuđom rukom vođen. Misliš da si mogao bolje da prođeš, znao bi kad bi opet bio rođen”. Gde je puno reči, malo je slobode.
Kako provodiš svoje vreme? Šta radiš preko dana?
CANE: Razmišljam, družim se sa svojim mislima, razmeštam ih. Mislim o svojim starim roditeljima, o deci, gde će put da ih odvede, o ženi, bendu čiji sam jedan deo… Kako da budem koristan svojoj sorti.
Možeš li da nam preporučiš po jednu knjigu, album i film koji su ti se dopali?
CANE: Ne mogu. Traži, pa ćeš naći.
Sport? Jednom sam pročitao tvoju genijalnu izjavu da ćeš sina odvesti na Partizanov stadion, za koji navijaš, da spozna šta je pravo poniženje u životu.
CANE: Nemam šta tome da dodam. Dobro zvuči i danas.
Gledaš li TV?
CANE: Gledam “Histori čenel”, emisije o Drugom svetskom ratu, na RTS digitalu priče o slikarima, ljudima koji su ostavili neki trag. Ono što je bilo juče objašnjava ovo danas. Pitaš me za knjige? “Istorija civilizacije” od Vila Djuranta, to bi svako trebalo da pročita. “Sveto pismo” takođe. A te rijalitije, ne mogu ja to. To mi je kao da žvaćem stiropor, a on, moraš priznati, nije baš ukusan.
Internet, gedžeti, moderna tehnologija − ima li te u tome?
CANE: Nema, tehnološki sam pregažen. Ja sam roker. Ili pećinar. Rok, pećina, kamenje… Ja sam onaj prvobitni.
Poruka za čitaoce u 2013. godini?
CANE: Da budu živi i zdravi i pametni, ako je moguće. Jer, šta će ti pamet bez zdravlja i zdravlje bez pameti? Da ih u sebi više ima nego do sada. Da razmišljaju i da delaju u skladu s korišću koju mogu da daju zajednici u kojoj žive.
Za kraj, kada će novi album Brejkersa?
CANE: Ove godine na proleće, bujanje nove energije. Zvaće se “Sirotinjsko carstvo”.
I zaista poslednje pitanje − do kada Brejkersi?
CANE: Dok ne umremo. S obzirom na to da je Anton dugovečan, trajaćemo. Do groba.
Нема коментара:
Постави коментар