Reditelj o Srbiji u crnoj komediji, politici kao živom blatu,
darovitim pojedincima i lošem sistemu: Stranci doživljavaju moj film
isključivo kao crnu komediju, kao duhovit, bajkoviti prikaz nekog
izmišljenog događaja
Miroslav Momčilović
Foto Nikola Fifić
Foto Nikola Fifić
SRBIJA po naslovu liči na film „Maratonci
trče počasni krug“, što je inače fantastičan naslov, jer maratonci trče
četrdeset dva kilometra i nemaju snage za počasni krug. Ali, kod nas se
nekako uvek pojavi snaga za neviđenu inspiraciju kad radimo nešto loše.
Ista je garnitura na vlasti i u opoziciji od devedesetih, jeste da su
se stranke smenjivale, ali se ljudi koji ih vode nisu menjali. Naši
političari liče na sliku Dorijana Greja - što su duže na vlasti, a biti
na vlasti znači biti i u opoziciji, sve su mlađi. Što država više
propada, njima je sve bolje - kaže u razgovoru za „Novosti“ reditelj
Miroslav Momčilović.
Njegov novi film, „Smrt čoveka na Balkanu“, koji potpisuje i kao scenarist, apsolutni je hit ovogodišnjih letnjih festivala - od Karlovih Vari, gde je nagrađen „Nezavisnom kamerom“, pokupio je oko 14 visokih nagrada, a ovih dana ušao je i u izbor za nagradu Evropske filmske akademije.
* Crna komedija „Smrt čoveka na Balkanu“ oduševljava i stranu kritiku i publiku. Šta je ono što svet razume u ovoj priči o nama?
- Oni film, koliko sam imao prilike da vidim u Karlovim Varima, doživljavaju isključivo kao crnu komediju, kao duhovit, bajkoviti prikaz nekog izmišljenog događaja. Verovatno ne mogu verovati da se ovde može desiti da čekaš hitnu pomoć tri sata, da treba da daš mito pogrebnom zavodu da bi ti neki rođak bio sahranjen na dostojanstven način. U razgovorima sa stranim novinarima i producentima dobijao sam pitanja kako su mi tako smešne i apsurdne stvari pale na pamet, nisu kapirali da mi tu crnu komediju živimo, da ništa nisam morao da izmišljam.
A svako od nas ovde to doživi - prošle godine u sportskom centru jedan moj poznanik je umro igrajući stoni tenis. Igrači su pokušali da mu pruže prvu pomoć, nisu uspeli, a kako hitna pomoć koju su zvali nije nikako stizala, nastavili su da igraju. Igrali su stoni tenis čitav sat pored mrtvog čoveka.
Nedavno sam čitao u novinama da je u Šibeniku žena umrla u „Mekdonaldsu“, a u restoranu nije prekinut rad - ljudi su nastavili da jedu dok je u stolici sedela mrtva žena. Očigledno je da na ovim prostorima svi imamo velike probleme.
Njegov novi film, „Smrt čoveka na Balkanu“, koji potpisuje i kao scenarist, apsolutni je hit ovogodišnjih letnjih festivala - od Karlovih Vari, gde je nagrađen „Nezavisnom kamerom“, pokupio je oko 14 visokih nagrada, a ovih dana ušao je i u izbor za nagradu Evropske filmske akademije.
* Crna komedija „Smrt čoveka na Balkanu“ oduševljava i stranu kritiku i publiku. Šta je ono što svet razume u ovoj priči o nama?
- Oni film, koliko sam imao prilike da vidim u Karlovim Varima, doživljavaju isključivo kao crnu komediju, kao duhovit, bajkoviti prikaz nekog izmišljenog događaja. Verovatno ne mogu verovati da se ovde može desiti da čekaš hitnu pomoć tri sata, da treba da daš mito pogrebnom zavodu da bi ti neki rođak bio sahranjen na dostojanstven način. U razgovorima sa stranim novinarima i producentima dobijao sam pitanja kako su mi tako smešne i apsurdne stvari pale na pamet, nisu kapirali da mi tu crnu komediju živimo, da ništa nisam morao da izmišljam.
A svako od nas ovde to doživi - prošle godine u sportskom centru jedan moj poznanik je umro igrajući stoni tenis. Igrači su pokušali da mu pruže prvu pomoć, nisu uspeli, a kako hitna pomoć koju su zvali nije nikako stizala, nastavili su da igraju. Igrali su stoni tenis čitav sat pored mrtvog čoveka.
Nedavno sam čitao u novinama da je u Šibeniku žena umrla u „Mekdonaldsu“, a u restoranu nije prekinut rad - ljudi su nastavili da jedu dok je u stolici sedela mrtva žena. Očigledno je da na ovim prostorima svi imamo velike probleme.
* Možemo li uopšte da se smejemo ovome što danas živimo?-
Tragikomedija je balkanski recept, kao žanr nastala je na teritoriji
Balkana, u Rumuniji, Bugarskoj. Mi imamo takav odnos prema životu, od
detinjstva smo suočeni sa pričama da život nije previše veseo, a da smrt
nije previše strašna. Taj nagon se razvijao zato što smo u ratovima već
pet stotina godina, sa pauzama koje traju po deset-petnaest godina. To
stalno tako traje, a onda se stekne i taj imunitet, rezistencija na
smrt. Kao mali slušao sam priče da je smrt neizlečiva bolest - živiš, pa
umreš, pitanja ima li života posle smrti, a pravo pitanje za nas je ima
li ovde života pre smrti.
Kod nas je ranije bio običaj, pošto se uglavnom živelo po selima, da se dođe u kuću pokojnika, tu se prespava, ljudi se najedu i napiju pre i posle sahrane. I to se zadržalo do danas. Jer, kako je govorila moja baba - mučene smo duše, šta da radimo, moramo dalje. Zato stalno ima događaja koji mogu u film - prošle godine neki ljudi su sve spremili za sahranu, izbetonirali su i raku, a onda se ispostavilo da su ručke na sanduku šire i da ne mogu da prođu, pa se na pogrebu tražio šrafciger da se odvrnu ručke, i to je po jezivoj vrućini trajalo dva i po sata.
* Možemo li da se pohvalimo da smo u nekim periodima bili drugačiji, da smo bili ozbiljnije i moralnije društvo?
- Postoji priča da smo kao društvo naglo počeli da propadamo i da devalviraju sve naše vrednosti od devedesetih, od dolaska Miloševića i njegovih ljudi na vlast. Jeste neosporna činjenica da je tada došlo do ubrzanog pada svega vrednog, ali mi ni pre devedesetih nismo bili zrelo društvo. Narod je živeo u jednoj vrsti anestezije, u bajci koja nije imala realne temelje. Jeste da se od 1945. nije ratovalo, jeste da se iz pušaka pucalo uglavnom na svadbama, ali se kralo i tada. I tada je bilo mnogo onih koji su živeli na teret države, političari nisu imali račune po švajcarskim bankama, ali su imali čitav niz privilegija.
Jednostavno, bili smo društvo koje nije živelo od svog rada - da se tako malo radi, a da se tako lepo živi, to nije moguće, ali nije ni moralno. Oni koji su tada lepo živeli krali su, zapravo, lep život od svoje dece, i mi sad to plaćamo. Jer, da je ta zemlja bila zdrava, dobro postavljena, da se to društvo baziralo na ozbiljnim vrednosnim, građanskim i moralnim principima, ne bi se tako strašno raspalo.
Kod nas je ranije bio običaj, pošto se uglavnom živelo po selima, da se dođe u kuću pokojnika, tu se prespava, ljudi se najedu i napiju pre i posle sahrane. I to se zadržalo do danas. Jer, kako je govorila moja baba - mučene smo duše, šta da radimo, moramo dalje. Zato stalno ima događaja koji mogu u film - prošle godine neki ljudi su sve spremili za sahranu, izbetonirali su i raku, a onda se ispostavilo da su ručke na sanduku šire i da ne mogu da prođu, pa se na pogrebu tražio šrafciger da se odvrnu ručke, i to je po jezivoj vrućini trajalo dva i po sata.
* Možemo li da se pohvalimo da smo u nekim periodima bili drugačiji, da smo bili ozbiljnije i moralnije društvo?
- Postoji priča da smo kao društvo naglo počeli da propadamo i da devalviraju sve naše vrednosti od devedesetih, od dolaska Miloševića i njegovih ljudi na vlast. Jeste neosporna činjenica da je tada došlo do ubrzanog pada svega vrednog, ali mi ni pre devedesetih nismo bili zrelo društvo. Narod je živeo u jednoj vrsti anestezije, u bajci koja nije imala realne temelje. Jeste da se od 1945. nije ratovalo, jeste da se iz pušaka pucalo uglavnom na svadbama, ali se kralo i tada. I tada je bilo mnogo onih koji su živeli na teret države, političari nisu imali račune po švajcarskim bankama, ali su imali čitav niz privilegija.
Jednostavno, bili smo društvo koje nije živelo od svog rada - da se tako malo radi, a da se tako lepo živi, to nije moguće, ali nije ni moralno. Oni koji su tada lepo živeli krali su, zapravo, lep život od svoje dece, i mi sad to plaćamo. Jer, da je ta zemlja bila zdrava, dobro postavljena, da se to društvo baziralo na ozbiljnim vrednosnim, građanskim i moralnim principima, ne bi se tako strašno raspalo.
* Imate li utisak da Srbija zna kuda ide u ovom trenutku?-
Nije samo problem što su nam državne kase prazne - nama su često
državne kase bile prazne, mi nikada nismo bili društvo blagostanja, i
možemo dosta da istrpimo. To u jednom trenutku može i da bude dobra
osobina, ali nije dobro ako stalno, iznova, još možemo da trpimo. Mislim
da Srbija nema nikakvu strategiju, ni u čemu - ni političku, ni
ekonomsku, ni nacionalnu, ni kulturnu. Sve radimo ad hok, od danas do
sutra, po principu „neće valjda da se desi nešto loše“. Pa se to loše
desi, ali i dalje idemo kao neka čerga, tumaramo. Odemo malo na istok,
pa dobijemo po nosu, onda malo idemo na zapad, pa i tu dobijemo po nosu,
onda hajd’mo malo na jug, pa na sever. Kao guske u magli. Ali, to je
tako, jer ništa ne učimo iz iskustva, i ništa suštinsko u sebi nećemo da
menjamo.
* Šta bi moglo da dovede do dobrih i značajnih promena?
- Pre svega moramo da promenimo samo shvatanje politike - meni je otac još dok sam bio klinac govorio da je ovde politika kurva, da je prljav posao, i da je bolje da budem sve drugo nego političar. Mislim da je to pogrešno. Jer, ovde kvalitetni, vredni, obrazovani i moralni ljudi izbegavaju da se bave politikom, zaplašeni su da uđu u to, kako se politika u Srbiji naziva, živo blato. Naprosto, ne veruju da više išta ispravno i pošteno ovde može da se probije. A ako se upravo ti daroviti, pametni i čestiti klone politike, onda se ovi koji nisu daroviti, pametni, obrazovani i čestiti vrlo lako uključuju da vode Srbiju. Onda mi kukamo zašto su naši političari takvi kakvi su. Nije tako u jednoj Norveškoj - tamo se politika ne smatra za sumnjiv i prljav posao, nego je politika najbrži način da dođe do promena u društvu. Literatura, film, poezija, muzika su minijaturni koraci za civilizacijske promene. Ne može film da promeni društvo, može da ukaže na probleme, da utiče na neke ljude. Ali, ako si na vlasti onda za godinu-dve možeš da doneseš dobre zakone i da se te promene osete.
- Ne zbriše na Zapad baš sva školovana, ozbiljna i mlada pamet Srbije. Ima je još uvek ovde, ali ostaje na margini, ne želi da se petlja u politiku, jer je to jedna kada sa prljavom vodom, i ako čovek uđe mora da se isprlja. Ali, to se neće promeniti dok neko ko ima dvadeset i nešto godina, ko nije kupio diplomu, nego je sa odličnim ocenama završio ekonomski, pravni ili fakultet političkih nauka, ne kaže glasno - ja hoću da unesem dobru promenu u mojoj lokalnoj samoupravi, jer nije sramota biti političar. Nekako verujem da će se to ipak desiti, to vidim kao jedinu šansu za Srbiju.
* Šta je ono što nam, zapravo, najviše nedostaje?
- Opet se vraćamo na priču o sistemu - postoje ovde daroviti pojedinci koji iskoče, koje nijedan sistem ne može da upropasti. Taj naš mali Teodor fon Burg, koji je pobedio na Matematičkoj olimpijadi u Argentini, bio bi pobednik da je rastao bilo gde, jer je biser koji je samo sazreo. Ova država nije nimalno zaslužna za njegov uspeh, kao što nije zaslužna ni za Novaka Đokovića. Ali, i Novak i Teodor su ekscesi, jer ovde ne postoji nikakav sistem. Ali, mi se „prikačimo“ za njih kao država i kao društvo - doček na trgu, slikanje sa političarima, svi su odjednom zaslužni što je neki genije sam napravio uspeh, i onda živimo od toga - imamo pet dana sivila, onda igra Nole, pa se malo uspravimo, a sutradan opet padamo u apatiju...
* Zašto mi, primera radi, nikada nismo napravili „BMV“ ili „mercedes“, a imamo toliko talenata?
- Postoji, naravno, još nešto - imamo lucidne i sjajne pojedince, i kreativne ljude, ali kao grupa ne funkcionišemo dobro. Imamo sjajne inženjere, ali kroz ravnicu, kroz Vojvodinu, pravimo auto-put petnaest godina. Imamo sjajne hirurge i lekare, a kad odeš u bolnicu kao da si otišao u kuću strave i užasa. Sećam se divne rečenice našeg velikog pisca Ace Popovića, koji je rekao da ljudi ovde očajnički žele kapitalizam, ali da nisu svesni da nam neće doći nemački kapitalizam, nego srpski. Moćno društvo i uređen sistem mnogo je lakše rehabilitovati, zato neki imaju „BMV“ i „Mercedes“, a mi propalu „Zastavu“.
NISMO NIGDE* KAO alibi, često se čuje da se danas slično živi i na Zapadu?
- Mi smo izgubili svoje tradicionalne vrednosti - nije u Beogradu moglo da se desi da neko padne na ulici, a da mu niko ne priđe. Setite se kad je bio atentat na turskog ambasadora da je pola Beograda jurilo za atentatorom, a kamoli da se ovde ubije neki strani student. Gde je nestala ta naša plemenitost? Leti smo komšijama ostavljali ključeve od stana da nam zalivaju cveće, penzioneri su igrali šah ispred zgrada, danas ne znamo ko živi na jednom spratu. Zapad ima svoje vrednosti i probleme, ima jednu vrstu hladnoće, ali i ozbiljnu socijalnu zaštitu, a ovde moraš da imaš najopasnije veze da bi poslao majku u banju. Nismo stekli nove vrednosti, a izgubili smo stare, i sada smo u moralnoj tranziciji - nismo nigde. Od svega smo uzeli najgori pelcer, od milion dobrih emisija koje imaju televizije najviše nam se primio rijaliti šou, koji se u Evropi već zabranjuje. Ali, mi vaspitavamo decu na retardaciji, voajerstvu, gledanju budala koje su dovedene pred kamere da šire vulgarnost i prostotu.
* Šta bi moglo da dovede do dobrih i značajnih promena?
- Pre svega moramo da promenimo samo shvatanje politike - meni je otac još dok sam bio klinac govorio da je ovde politika kurva, da je prljav posao, i da je bolje da budem sve drugo nego političar. Mislim da je to pogrešno. Jer, ovde kvalitetni, vredni, obrazovani i moralni ljudi izbegavaju da se bave politikom, zaplašeni su da uđu u to, kako se politika u Srbiji naziva, živo blato. Naprosto, ne veruju da više išta ispravno i pošteno ovde može da se probije. A ako se upravo ti daroviti, pametni i čestiti klone politike, onda se ovi koji nisu daroviti, pametni, obrazovani i čestiti vrlo lako uključuju da vode Srbiju. Onda mi kukamo zašto su naši političari takvi kakvi su. Nije tako u jednoj Norveškoj - tamo se politika ne smatra za sumnjiv i prljav posao, nego je politika najbrži način da dođe do promena u društvu. Literatura, film, poezija, muzika su minijaturni koraci za civilizacijske promene. Ne može film da promeni društvo, može da ukaže na probleme, da utiče na neke ljude. Ali, ako si na vlasti onda za godinu-dve možeš da doneseš dobre zakone i da se te promene osete.
PSEUDOELITA * DA li bi današnji duhovni ambijent ipak bio drugačiji da je bilo lustracije?
- Do lustracije nije došlo zbog jednostavne stvari - zato što bi zahvatila mnogo širi sloj ljudi nego što smo mi mislili. Nije se tu radilo o lustraciji pedeset političara, pedeset biznismena, pedeset policajaca, urednika i novinara, nego sve to pa puta sto. Znači, tih trideset hiljada ljudi koje je trebalo da se pročisti, a koji neće sami sebe da „čiste“. Zato taj mehanizam nikada nije ni raspakovan kako treba. Bilo bi lepo da se desio, ali nije bilo moguće. I to se videlo odmah, 2001. godine, i pokazalo je kolika je slabost tadašnjeg DOS-a, tačnije, koliko je, u stvari, država ovde organizovana na jednom policijskom principu. Tako je bilo oduvek, i pre Tita, i nakon njega. Zato je lustracija „uspešno“ izbegnuta, i zato danas imamo neku pseudoelitu, duhovni ambijent koji je zastrašujući.
*
Da li postoje mladi kvalifikovani ljudi čije znanje „preskače“ lokalnu
„rampu“, a koji ipak ne žele da odu odavde, koji će reći da nije sramota
biti političar u Srbiji?- Do lustracije nije došlo zbog jednostavne stvari - zato što bi zahvatila mnogo širi sloj ljudi nego što smo mi mislili. Nije se tu radilo o lustraciji pedeset političara, pedeset biznismena, pedeset policajaca, urednika i novinara, nego sve to pa puta sto. Znači, tih trideset hiljada ljudi koje je trebalo da se pročisti, a koji neće sami sebe da „čiste“. Zato taj mehanizam nikada nije ni raspakovan kako treba. Bilo bi lepo da se desio, ali nije bilo moguće. I to se videlo odmah, 2001. godine, i pokazalo je kolika je slabost tadašnjeg DOS-a, tačnije, koliko je, u stvari, država ovde organizovana na jednom policijskom principu. Tako je bilo oduvek, i pre Tita, i nakon njega. Zato je lustracija „uspešno“ izbegnuta, i zato danas imamo neku pseudoelitu, duhovni ambijent koji je zastrašujući.
- Ne zbriše na Zapad baš sva školovana, ozbiljna i mlada pamet Srbije. Ima je još uvek ovde, ali ostaje na margini, ne želi da se petlja u politiku, jer je to jedna kada sa prljavom vodom, i ako čovek uđe mora da se isprlja. Ali, to se neće promeniti dok neko ko ima dvadeset i nešto godina, ko nije kupio diplomu, nego je sa odličnim ocenama završio ekonomski, pravni ili fakultet političkih nauka, ne kaže glasno - ja hoću da unesem dobru promenu u mojoj lokalnoj samoupravi, jer nije sramota biti političar. Nekako verujem da će se to ipak desiti, to vidim kao jedinu šansu za Srbiju.
* Šta je ono što nam, zapravo, najviše nedostaje?
- Opet se vraćamo na priču o sistemu - postoje ovde daroviti pojedinci koji iskoče, koje nijedan sistem ne može da upropasti. Taj naš mali Teodor fon Burg, koji je pobedio na Matematičkoj olimpijadi u Argentini, bio bi pobednik da je rastao bilo gde, jer je biser koji je samo sazreo. Ova država nije nimalno zaslužna za njegov uspeh, kao što nije zaslužna ni za Novaka Đokovića. Ali, i Novak i Teodor su ekscesi, jer ovde ne postoji nikakav sistem. Ali, mi se „prikačimo“ za njih kao država i kao društvo - doček na trgu, slikanje sa političarima, svi su odjednom zaslužni što je neki genije sam napravio uspeh, i onda živimo od toga - imamo pet dana sivila, onda igra Nole, pa se malo uspravimo, a sutradan opet padamo u apatiju...
* Zašto mi, primera radi, nikada nismo napravili „BMV“ ili „mercedes“, a imamo toliko talenata?
- Postoji, naravno, još nešto - imamo lucidne i sjajne pojedince, i kreativne ljude, ali kao grupa ne funkcionišemo dobro. Imamo sjajne inženjere, ali kroz ravnicu, kroz Vojvodinu, pravimo auto-put petnaest godina. Imamo sjajne hirurge i lekare, a kad odeš u bolnicu kao da si otišao u kuću strave i užasa. Sećam se divne rečenice našeg velikog pisca Ace Popovića, koji je rekao da ljudi ovde očajnički žele kapitalizam, ali da nisu svesni da nam neće doći nemački kapitalizam, nego srpski. Moćno društvo i uređen sistem mnogo je lakše rehabilitovati, zato neki imaju „BMV“ i „Mercedes“, a mi propalu „Zastavu“.
- Mi smo izgubili svoje tradicionalne vrednosti - nije u Beogradu moglo da se desi da neko padne na ulici, a da mu niko ne priđe. Setite se kad je bio atentat na turskog ambasadora da je pola Beograda jurilo za atentatorom, a kamoli da se ovde ubije neki strani student. Gde je nestala ta naša plemenitost? Leti smo komšijama ostavljali ključeve od stana da nam zalivaju cveće, penzioneri su igrali šah ispred zgrada, danas ne znamo ko živi na jednom spratu. Zapad ima svoje vrednosti i probleme, ima jednu vrstu hladnoće, ali i ozbiljnu socijalnu zaštitu, a ovde moraš da imaš najopasnije veze da bi poslao majku u banju. Nismo stekli nove vrednosti, a izgubili smo stare, i sada smo u moralnoj tranziciji - nismo nigde. Od svega smo uzeli najgori pelcer, od milion dobrih emisija koje imaju televizije najviše nam se primio rijaliti šou, koji se u Evropi već zabranjuje. Ali, mi vaspitavamo decu na retardaciji, voajerstvu, gledanju budala koje su dovedene pred kamere da šire vulgarnost i prostotu.
Нема коментара:
Постави коментар