O Srbiji ni na istoku ni na zapadu

http://blog.blic.rs/733/O-Srbiji-ni-na-istoku-ni-na-zapadu

Goran Milovanović


Ni sam ne znam odakle mi inspiracija za ovaj blog. O često korišćenoj simplifikaciji stvarnosti po kojoj je Srbija neki “zapad istoku, a istok zapadu”, koja me opasno nervira, a pomalja se svako malo.

Srbija ni na istoku, ni na zapadu, Srbija, istok zapadu i zapad istoku. Po običaju u istorijskim i političkim raspravama u srpskim kafanama, devojka je do pola trudna i do pola nije. I zapad i istok su, od XII veka do današnjih dana, sasvim očigledno, preživeli kao pojmovne celine koje nisu pretrpele baš nikakvu transformaciju 800 godina, a devojka nikako da se odluči između dve provalijom odeljenje sociokulturne celine na čijoj se axis mundi naizgled nalazi. U dijalektičkom narativu o Srbiji ni na istoku, ni na zapadu, odn. istoku zapada i zapadu istoka (uvek me nervirala dijalektika), oba prosca su najčešće opisana kao prilično navalentna, dok devojka možda nije poznata po suptilnosti ali jeste po redovnom pomeranju pameti kako kad jednom i kako kad drugom. Neodlučna, ljupka Srbija u suštini svoje istorijske egzistencije ne može da se odluči između dobro situiranog, dinamičnog intelektualca, arhitekte i naučnika s jedne, i mističnog, na mahove grubog (“...u duši dobar”), konzervativca i ratnika sa povremenim intelektualnim interesovanjima. Prethodni put kada je istok grubo insistirao da mu se Srbija privoli, 1948. godine, ona je (sa još nekoliko devojaka u sobi) drčno lupila vratima i otvorila tzv. zlatno doba jugoslovenske diplomatije. Međutim, svaki put kada bi joj zapad nervozno skrenuo pažnju da posle decenija lenčarenja i insistiranja na “nesvrstanosti” mora ipak i ponekad nešto i sama da skuva i opere ako misli da bude deo njegove familije, ova bi se čežnjivo zagledala u hipnotički istok. Možda je njenom dostojanstvu, zapravo, prijalo to što joj ovaj drugi nikad nije davao ni kinte, jer se često kod prvog u svojoj slovenskoj duši pitala da li je to sve samo zbog para (na šta bi joj ovaj ponekad racionalno odgovorio da “ne razume oko čega misli da treba da bude, kažeš da imaš 7 i nešto miliona dece, valjda ta deca treba u neku školu da idu i žive od nečega?”). Ali je bar stajala bolje nego ikad, a izraz “zlatno doba jugoslovenske diplomatije” je sama skovala i neretko se na njega pozivala. Takođe neretko, izjavljivala bi da je u to vreme njena diplomatija bila dostojanstvena, što je verovatno do ludila dovodilo prosca na istoku koji smatra da je dostojanstvo nešto patentirano isključivo u sektoru istočnoevropske ravnice. To bi bio zaplet do najnovijih vremena, koji nije teško objasniti nikome, iz banalnog razloga što se narativ izgleda nije promenio ni za jotu nekih osam stotina godina. Što je dalje, sasvim jasno, potpuno nemoguće, nemoguće kao da vam se sutra za večerom otvori crna rupa za trpezarijskim stolom i iz nje ispadne vaša omiljena igračka iz detinjstva, pa još više nemoguće od toga, da se komplikovana situacija između čitavih naroda i kultura u suštini ne promeni za 800 (rečima: osam stotina) godina istorijske evolucije ljudskog društva od raskola katolika i pravoslavaca preko Svetog rimskog carstva, Američke i Francuske revolucije, dva svetska rata i još nekoliko sitnica koje nisam pomenuo do danas.

Plakat za "Tri Evina lika", 1957, čuveni film čija protagonistkinja pati od kontroverznog disocijativnog poremećaja višestruke ličnosti.

Svevremena definicija geopolitičkog položaja Srbije je data, da je ponovim: ni na istoku, ni na zapadu, istok zapadu a zapad istoku. Nezgodno. U primeru ovog pojednostavljenja realnosti, koja svakako izluđuje Srbe i građane Srbije kroz istoriju jer za njih ona objektivno, realno, jeste izuzetno složena, dominira nekoliko psiholoških momenata. Pre svega, snaga autoriteta izvora definicije je ogromna. Sv. Sava, kome, kako saznajem, žitije pripisuje ovu vanvremenu definiciju geopolitičkog položaja Srbije, predstavlja figuru srpske kulturne istorije koja se odavno preselila u domen bezupitnog. I dok ne vidim nikakav problem sa moralnim autoritetom u ovom slučaju, pa čak ni sa poštovanjem istorijskog kontinuiteta tog moralnog autoriteta, ipak osećam potrebu da skrenem pažnju na to da je svet koji je mogao da posmatra Sv. Sava za doba svog života (c. 1174-1236), prema svim simboličkim i materijalnim empirijskim dokazima koji su čovečanstvu na raspologanju bio suštinski drugačiji od sveta koji mi danas posmatramo. Toliko drugačiji da preporuke autora koji su tada pisali o ma kom aspektu međunarodnih odnosa, osim u smislu nekih generalizacija koje bi se odnosile na razumevanje ljudskog društva i društvenih sistema uopšte, uopšte ne treba uzimati u obzir. Ne samo u Srbiji i u ovom našem slučaju: bilo gde.

U ljudskom mišljenju, od izvora visokog autoriteta se neverovatno teško odvojiti. Borba za to da Zemlja ipak nije u središtu Vasione, koju je otežavala ekskluzivistička interpretacija Aristotelove filozofije od strane crkve, potrajala je i na kraju dobijena, ali ne bez žrtava, da se podsetimo. Ono što je interesantna istorijska pravilnost je to da su uvek na strani poraženih u istoriji ideja ostali oni koji nisu bili spremni da svoja shvatanja određena odanošću istorijskom autoritetu rediguju pred empirijskom stvarnošću. Pozivanje na svevremene definicije u ovom slučaju predstavlja neopravdanu analogiju kojom se pokušava psihološko razrešenje jedne izuzetno komplikovane situacije njenim svođenjem na prethodno poznatu situaciju mehanizmom analogije. Toliko je jednostavno da bi svaki ljudski um koji može da nasluti koliko su međunarodni odnosi komplikovani prešao i preko pokušaja takvog objašnjenja koje nam se nudi. Srbija je pre 800 godina bila tu, bili su tu i istok i zapad. To što Srbija od pre 800 godina nema ali nikakve veze sa Srbijom danas je u povlačenju ove analogije negde zagubljeno kao činjenica. To što tek zapad i istok ne liče na ono što su bili pre 800 godina, uključujući to da mnoge države koje danas postoje i tvrde da imaju jasan sociokulturni i istorijski identitet tada nisu bile ni u fazi idejnog plana, ni to nema veze. To što se oni sa kojima imamo diplomatske odnose ofrlje definišu kao istok i kao zapad, prelazeći preko vrtoglavog broja specifičnosti koji odlikuje posebne zemlje, političke i vojne saveze, ekonomske, kulturne i druge interese, ni to nema veze.

Analoško mišljenje koje povezuje savremenu Srbiju sa onom od pre osam vekova ispunjava, međutim, jednu bitnu funkciju: omogućava umu da postigne koherentnost, da stvari počnu da se slažu, da pred anksioznošću od ogromne kompleksnosti pitanja koja traže da budu odgovorno rešavana ipak dozvoli sebi da kaže nešto poput: u redu je, sve razumem, kontrolišem stvari, ništa se nije promenilo, sve je ovo ona stara igra koju dobro znamo i koju igramo osam vekova. Od kojih skoro pet nismo postojali kao država, da ne zaboravim. I kad smo ponovo osvojili državnost, opet se ispostavilo i tada da se posle skoro pet vekova geopolitička situacija nije promenila. Pa je prošlo dvesta godina od tada, od kojih smo sedamdeset i nešto godina postojali u okviru druge države, i kad smo izašli odatle ono se opet ništa nije promenilo. Kako je to zanimljivo. Kako nam to polazi za rukom? Jednostavno: sve je toliko komplikovano i zahteva toliko racionalnog, logičkog ulaganja i težnje da se filigranski odnosi i situacije regulišu na opštu dobrobit, da je to sve bolje smandrljati u neko pojednostavljenje koje je prvo pri ruci i izbeći nelagodnost baziranu na težini situacije tako što će se reći nešto poput “800 godina ista priča”. Još ako ta rečenica potiče od Sv. Save, pa ko to može da spori? Pa, bilo ko ko zaista hoće da razmisli o tome da li je to realno tako. I da li je to uopšte moguće, pa sve i da je sam bog rekao da je tako.

Predložio bih jednu alternativnu hipotezu koja možda objašnjava zašto smo “istok zapadu, a zapad istoku” i zašto nam je “kuća na putu”: da li je moguće da nam je tako zato što konstantno odbijamo da razmišljamo drugačije nego kao da je tako? Da li je moguće da je to posledica činjenice da je jednom to neko konstatovao, da je to nekada stvarno bilo tako, i da posle niko nije hteo da se zamera jednom usvojenim autoritetima i pokuša da shvati zbog čega je naš međunarodni položaj redovno tako težak kakav jeste? Usudio bih se, da li je nekom palo na pamet da bi, ako bismo pokušali da o tom položaju bar malo razmislimo drugačije, neke nove ideje i neka nova rešenja počela da se pomaljaju?

Mišljenje koje je negovano godinama, decenijama, a možda i vekovima, je ekstremno teško promeniti. Čak i kad postane disfunkcionalno i stvari otežava umesto da ih olakšava, stanje spokoja koje ono garantuje, to da se ništa promenilo nije, je nešto što je malo ko spreman da zameni za realni intelektualni izazov u rešavanju realnih problema. Dokle god se držite načela koje garantuju vekovi, a ne razum, nećete imati kontrolu nad svojom sudbinom.

* * *
Jedna stvar koja mi nije jasna je kako to srpska emigracija, koja se u prethodnih nekoliko decenija izgleda eksponencijalno uvećala, ne razume tako jednostavnu stvar da je Srbija “istok zapadu, i zapad istoku”? Zašto su svi oni toliko navrli na zapad, kad bi prema hipotezi tačno 50% njih trebalo da ode na istok da bismo mi ostali ono što u našoj skrivenoj istorijskoj suštini i neumitnom kontinuitetu naše istorijske sudbine jesmo - “istok zapadu, i zapad istoku”? Šta ima to na tom zapadu da njih ni 50% neće da emigrira na istok? Tako jednostavna činjenica, biti “istok zapadu i zapad istoku”, a gomila ljudi neće tako da se ponaša. Ne razumem.

Kako neko reče, ako se empirijski podaci ne poklapaju sa teorijom, to gore po empirijske podatke.